Na član 16. amandman je podnela narodni poslanik Lidija Dimitrijević.
Da li neko želi reč? (Da.)
Elvira Kovač, izvolite.

Poštovana gospođo predsednice, uvaženo predsedništvo, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, dozvolite mi, pošto sam bila ovlašćena kada je u načelu trebalo da govorimo o ova dva predloga zakona, da u nekoliko rečenica iznesem stav Poslaničke grupe manjina i poslanika SVM o Predlogu zakona o elektronskom trgovanju.
Mi ćemo u danu za glasanje podržati ovaj predlog zakona. Nismo predložili amandmane, ali smatram da je značajno naglasiti pozitivne aspekte ovog zakona, jer obično kod rasprave u pojedinostima čujemo samo negativne.
Kao što znamo, ovim predlogom zakona se najviše reguliše komercijalna poruka, odnosno ono što je mnogo bitno, pravila zaključenja ugovora u elektronskoj formi i slični problemi u tematici kao što je elektronska trgovina i elektronsko poslovanje. Smatram, a i svi mi znamo, da je danas, zadnjih godina, ali sada već definitivno raste i sve je rasprostranjenija prodaje reklamiranja putem interneta, pa ni mi ne smemo dozvoliti sebi da se izgubimo u ovom svetu.
Ugovori, bez obzira na to da se mi u ovoj zemlji držimo strogo papirne forme, mogu se zaključivati i elektronskim putem, u elektronskoj formi. Velika je debata u javnosti, to pričam iz ličnog primera, pošto sam na fakultetu u Subotici išla na smer poslovni informacioni sistemi, pa su me zvali profesori, asistenti, kada će se konačno regulisati i ova oblast.
Prema ovom zakonskom tekstu pretpostavka punovažnosti i nastanak ugovora zahteva potpis lica. Kada se zahteva potpis lica tada, prema ovom predlogu zakona, ovo će zadovoljiti elektronski potpis. Elektronska poruka koja je kvalifikovana elektronskim potpisom u skladu sa zakonom koji je donet o elektronskom potpisu.
U raspravi u načelu je nekoliko poslanika reklo da treba da idemo dalje od donošenja zakonskih propisa, znači sama elektronska trgovina i elektronski potpis nije dovoljan nego se treba bazirati na celokupno elektronsko poslovanje.
Kao što sam spomenula, globalizacija i razvoj novih tehnologija su uticale svuda, pa evo i kod nas, na stvaranje novih uslova poslovanja. Toliko spominjan i neophodan industrijski privredni rast je moguć jedino ako ostanemo u središtu dešavanja globalnih i informatičkih elektronskih zbivanja.
Elektronsko poslovanje, eto i u samom govoru se baziram ne samo na elektronskoj trgovini nego generalno na elektronsko poslovanje, kao što svi znamo, otvara mogućnost novom vidu komuniciranja sa potrošačima, ali i konkurencijom, i samim tim stvara mogućnost da budemo konkurentni, što mi iz Poslaničkog kluba manjina i SVM smatramo izuzetno bitnim i pozitivnim.
Elektronsko poslovanje je način poslovanja koji obuhvata više komercijalnih transakcija koje se u celini ili delimično vrše elektronskim putem.
Ono ne obuhvata samo trgovinu, već i oglašavanje, promociju, prodajne aktivnosti, nabavku, isporuku itd.
Donošenjem zakona o elektronskoj trgovini, o kojem trenutno raspravljamo, konačno će se popuniti, eto opet, pravna praznina, odnosno postojaće pravni osnov za izjednačavanje elektronskih oblika poslovanja sa do sada jedino mogućim klasičnim.
Elektronska trgovina omogućava mnoga poboljšanja, kao što su na ovaj način brže pronalaženje najpovoljnijeg ponuđača, pristupačne poslovne transakcije vezane i za marketing i za proizvodnju, transport itd.
Ovim načinom trgovine, pa i poslovanja, stvoriće se vrlo povoljne nove mogućnosti, a time se stvoriti uslovi za povećanje produktivnosti i smanjenje troškova, što su, složićemo se svi, osnovni ekonomski ciljevi naše zemlje.
Hvala na pažnji.

Gospodin Vladan Jeremić ima reč.

Koleginica Lidija Dimitrijević je, da bi bilo jasnije i kolegama koji su sada u sali prisutni, podnela amandman kojim je u članu 16, posle stava 2, predložila da se doda novi stav 3, koji glasi – Lice iz stava 1. ovog člana odgovorno je, ukoliko ne obustavi dalji prenos poruka korisnika usluga, za čiji sadržaj već prenetih poruka raspolaže dokazima da su u suprotnosti sa propisima i moralom, naročito ukoliko sadržaj promoviše trgovinu ljudima i zloupotrebu dece ili koji je zakonom određen kao poverljiv.
Jedan sasvim smislen amandman, s obzirom da je evidentan veliki broj zloupotreba korisnika usluga informacionog društva u nehumane svrhe.
Smatramo da je bilo nelogično da Vlada odbaci ovakav amandman, koji bi apsolutno doprineo regulisanju, u ovoj sferi, u odgovornosti pružalaca usluga.
Ako se ima u vidu da je strategija, koju sam malopre pominjao, koja je mnogo izazovniji aspekt procesa transformacija, najteži deo je ta organizaciona kultura, odnosno ljudski faktor i promena sistema, uverenja i ponašanja, onda ne treba da čudi što se prevelika pažnja posveti tehnologiji, ali se pri tom delimično ili potpuno ignorišu i socijalna dinamika i ostale netehničke zavrzlame koje su se isprečile između entiteta koji bi trebalo da koriste ovu tehnologiju.
Posledice će sigurno biti, ono što smo se već saglasili ovde, jedna katastrofalna implementacija ovakvog zakona.
Kod uvođenja sistemskih promena, a ovo bi trebalo da bude jedan od sistemski važnih zakona, redizajniranja tog poslovnog sistema, pažnju ne smemo posvećivati samo hardveru i softveru, nego najvažnijem – ljudskoj komponenti.
Čak i kada su pokrenute prave inicijative, brzina tehnoloških promena koje bi mogle da budu omogućene eventualnom primenom zakona o elektronskoj trgovini, uskoro će svakako višestruko nadmašiti brzinu potrebnih promena u organizaciji, a vremenom će se stvoriti taj jaz između onoga što tehnologija može da pruži i onoga što organizacija može uspešno da podrži, uzimajući u obzir postojeću i zahtevanu organizacionu kulturu, a to je ono što sam rekao – ljudski faktor i promena sistema uverenja i ponašanja.
Stvarno pozivam kolege poslanike da razmisle još jednom o ovom amandmanu. Mislim da je svakako dobrodošao za ovakav predlog zakona i da na valjan način reguliše oblast odgovornosti pružaoca usluga.

Reč ima gospođa Aleksandra Janković.

Slažem se sa kolegom iz SRS da je veoma važno voditi računa i imati na umu reči ovog amandmana, znači postupati u skladu sa propisima i moralom koji ne dozvoljavaju zloupotrebu korisnika informatičkih usluga.
S obzirom na činjenicu da postoji ogromna medijska blokada, veliki broj ljudi u Srbiji, što mlađih, što srednjeg doba, što onih koji su postali tehnološki višak, nalaze se u nekim poznijim godinama, okreće se elektronskim vidovima komunikacija, posebno internetu, preko koga se i oglašava, i reklamira i daju raznorazne informacije o ličnostima i o aktivnostima, koji i te kako mogu biti zloupotrebljene.
Već sam načelno u ovoj raspravi rekla da je zakon malo preuzak i da je trebalo doneti zakon o elektronskom poslovanju, jer ovde nije reč samo o trgovini, budući da postoje drugi oblici informaciono-komunikacionih tehnologija u oblasti poslovanja. Svakako je pojam poslovanja značajno širi i sveobuhvatniji od pojma trgovine.
Recimo, ovih dana smo svedoci kako dolazi do zloupotrebe korisnika informacionih usluga. Pokrenuta je preko interneta, pratim to i na Fejsbuku, čitava medijska kampanja protiv episkopa Raško-prizrenskog Artemija zbog snimaka navodnog batinjanja u manastiru Crna Reka. Ceo problem je da je prikazan jedan montiran materijal koji datira iz 2003. godine, koji je skinut sa Ju tjuba, ali je istovremeno skinut i datum kada je taj materijal napravljen. Da stvar bude gora, znači da je reč o zloupotrebi vidi se po tome što nije reč o snimcima koji su napravljeni u samom manastiru Crna Reka, već u blizini, u mestu Ribariće, gde postoji taj pravoslavno-misionarski i duhovno-rehabilitacioni centar Crna Reka.
Šta se dogodilo? Na osnovu jednog snimka koji je takav kakav jeste, koji je nekom odgovarao zato što je vladika Artemije postao negde neprihvatljiv onog trenutka kada nije dao dozvolu i blagoslov za posetu Džozefa Bajdena Visokim Dečanima, krenula je čitava kampanja protiv njega i na kraju kampanja koja podriva osnove SPC, a zloupotrebljava sve te ljude koji su praktično u poziciji nemoći i koji se obraćaju u ovaj rehabilitacioni centar zbog toga što mnoge nadležne državne institucije i ne žele da se bave problemima zavisnosti.
Imali smo prilike da vidimo te snimke i da vidimo kako se zloupotrebljava i dobra volja i aktivnosti protojereja Branislava Peranovića, što je dovelo do izvesnih konsekvenci, u smislu da se javio i Zaštitnik građana, da se javio i nadležni ministar zdravlja Tomica Milosavljević.
Pitanje je samo šta se zapravo događalo te 2003. godine? Da smo imali neki normalnije napravljen zakon o elektronskom poslovanju i da smo usvojili ovakav amandman, koji bi omogućio da se ne zloupotrebljava sadržaj koji je u elektronskoj formi iznet i koji dolazi do veoma velikog broja ljudi, baš zahvaljujući medijskoj blokadi, ne bismo sada bili u situaciji da imamo jednu prilično tragičnu kampanju, koja ne samo da podriva temelje crkve, nego ide preko leđa svih onih ljudi zavisnika, njihovih porodica koje se nalaze u poziciji nemoći.
Na tom snimku izostalo je da se navede kakav je program pravoslavno-misionarskog i duhovno-rehabilitacionog centra Crna Reka, kojim rukovodi protojerej Branislav Peranović, i koji jeste samostalna organizacija i celina, nezavisna od manastira, a registrovana kod nadležnih državnih organa.
Na osnovu ovoga kako nam je to u elektronskoj formi prezentovano, stiče se utisak da je otac Branislav nešto na svoju ruku, uz blagoslov Artemija, pokupio neke ljude i na silu iz zlostavlja.
Zaboravlja se da postoji potpuno jasan program rehabilitacije narkomana, koji podrazumeva sve razrađene stavke od samog prijema grupa i pojedinaca, preko intervjua, do odabira smeštaja, tako da svi koji dolaze u taj centar moraju obaviti razgovor. Sam zavisnik, članovi porodica ili pratioci primaju se na razgovor i na osnovu tog razgovora se odlučuje o prihvatanju ili odbijanju pacijenata.
Odbijanja su vrlo retka i događaju se samo u slučajevima ako se proceni da bi angažovanje i boravak pacijenta bili potpuno uzaludni, kao i u slučajevima kada bi mogli da budu štetni po druge pacijente.
Na osnovu ovog snimka, niko nije postavio jedno pitanje koje je jako logično, a to je, da li se zapravo radi o kažnjavanju nekog ko je proturio drogu u ovaj rehabilitacioni centar onim štićenicima koji su već bili na pola puta da se od nje oporave?
Niko nije postavio pitanje, šta se zapravo događa u porodicama zavisnika i kako fizičko i psihološko zlostavljanje trpe, recimo, njihovi roditelji i porodice?
Niko nije postavio pitanje šta se događa kada zavisnik ovde, u svojoj sredini, zvaničnoj instituciji, uspe da apstinira, pa onda, naravno, preko nekakvih kanala, njegova bivša narkomanska grupa, ponovo pokušava da ga uvuče u čitav proces i da, u stvari, onemogući njegov oporavak. Ne znamo da li se radi o kažnjavanju ljudi koji su izvršili takav prekršaj?
Ono što znamo, u ovom centru proces terapije je veoma složen. Teško ga je na kraju, ukratko objasniti, jer podrazumeva kompletan rad sa ličnošću pacijenata, znači, precizno ustanovljavanje stanja njegove ličnosti, karakternih osobina, sistema vrednosti, duhovnog identiteta, odnosa prema Bogu, prema drugima, prema sebi.
Ideja jeste da zavisnici sagledaju besmisao i štetnost ranijeg načina života. Šta sad sve to podrazumeva? Podrazumeva katihizaciju, ispovest i post, redovna bogosluženja, i poslušanja. Znači, permanentan na sebi, sa svih aspekata, sa fizičkog, duhovnog i duševnog.
Naravno da rad sa različitim ljudima podrazumeva i individualni pristup, ali i zajedničke aktivnosti. Radi se nešto što se zove nova socijalizacija, koja bi ovog puta trebalo da bude, pre svega, liturgijskog karaktera.
Svođenje čitavog programa u centru na slike zlostavljanja nije ništa drugo nego zaista čista zloupotreba, budući da je ovde reč o krajnje neagresivnim metodama i ideji duhovne, duševne i fizičke obnove sistema vrednosti onog čoveka koji je došao u poziciju da bude zavisnik.
Naravno, neka završna faza u centru podrazumeva i samo posmatranje, intenzivnije promišljanje o svemu što je viđeno i naučeno, znači, neku vrstu, kako se to u hrišćanskoj terminologiji kaže, straženja nad sobom, češće pričešćivanje, odlaske u crkvu, češće razgovore sa upravnikom centra, intenzivnije kontakte sa celom porodicom, češće kontakte i pacijenta i porodice sa crkvom i pripremu za povratak kući.
Faza produženog kontakta sa centrom, takođe, podrazumeva da po završetku programa i okončanju terapije ljudi postaju zapravo istinski pravoslavni i da, praktično, redovno nastavljaju da onaj način života koji su vodili u ovom rehabilitacionom centru vode i u sredinama iz kojih su došli. Imaju mogućnost da se jave upravniku, da mu pišu, da se u situacijama koje doživljavaju kao kritične ponovo jave. Postoji i patronažna služba.
Znači, od 2009. taj pravoslavno-misionarski, duhovno-rehabilitacioni centar "Crne Reka" je, praktično, od Sretenja 2009. godine proširio svoju aktivnost na resocijalizaciju osnivanjem patronažne službe.
Pri tom su opet ciljevi te službe podizanje kvaliteta resocijalizacije štićenika, naravno, mnogo veći rad na preventivi, na podsticanju štićenika da nastave aktivan rad na sebi, jer dobijaju podršku pri nalaženju adekvatnog posla. Postoji čak i edukacija roditelja, a u slučaju recidiva, znači, ponovljenog korišćenja psihoaktivnih supstanci, rano otkrivanje, opet, najvažnije za ponovno uspostavljanje apstinencije.
U aktivnosti ovog centra spadaju pešačke ture, upoznavanje, skupljanje bilja, pečuraka, orijentacija u prirodi, znači, fizičke aktivnosti tipa pecanja, plivanja, vožnje čamcem. Naravno, nadležni i okolni manastiri su Sopoćani, Đurđevi Stupovi, Petrova Crkva, Duboki Potok, Čokešina, Tronoša i Radovašnica. I, logično, podrazumeva se i vrlo koristan, duševno koristan i fizički koristan rad u prirodi, naravno, sve zavisno od kapaciteta samog štićenika.
Veoma je važno i javnosti negde ovu informaciju dati u pravoj formi i voditi računa o tome da integritet osoba koje se na ovom snimku nalaze, a koje zapravo pripadaju našoj crkvi, kao nekakvoj okosnici, zapravo, jedinom objedinjujućem faktoru, ovog trenutka, srpskog naroda, bude zaštićen.
Danas je stiglo i saopštenje za javnost roditelja štićenika ovog kampa "Crna Reka". To je preko 200 potpisa koji će biti dostupni javnosti i koji negoduju zbog ovakve elektronske zloupotrebe snimka iz 2003. godine, za koji tvrde da je i montiran. Bez obzira što ovo nije teritorija manastira, nije uobičajeno da, prosto, i u mestima koja su u blizini manastira ljudi nose kratke pantalonice.
Na dotičnom snimku onaj koji navodno batina jeste u šorcu. Prosto, ozbiljno sumnja da bi u eparhiji vladike Artemija bilo moguće da neko pristupi mestu i bude okružen ikonama, a da u kratkim pantalonicama upotrebljava lopatu.
Jeste reč o zloupotrebi i mislim da je ovaj zakon, kao i zakon koji smo nedavno doneli, Zakon o zabrani diskriminacije, veoma važan i relevantan i za ovaj slučaj i da, zapravo, treba da zaštiti mogućnost slobodnog ispovedanja vere i da povrati poverenje, znači, da izvrši svojevrsnu duhovnu obnovu srpskog naroda, umesto da se preko ovakvih događaja, negde crkvi imputira da je nazadna, da je agresivna, da je sadistička, da pribegava nekakvim metodama klečanja na kukuruzu, bijenja ili ne znam čega, koji su u pedagogiji odavno prevaziđene.

Pre nego što nastavimo tok sednice, rasprave o pojedinostima, obaveštavam Narodnu skupštinu da je na osnovu saglasnosti predsednice Slavice Đukić-Dejanović i generalnog sekretara, na galeriji naše plenarne sale, u periodu od 12.30 do 12.40 časova, grupa mladih političara iz Banata i u vaše i u moje ime ih pozdravljam: Kolar Tinde, Grošin Damira, Josipovski Filipa, Kalmak Filipa, Natašu Lalić, Popović Vladimira, Petrović Stanka, Cvetković Zoranu, Hancik Rolanda, Milošević Marka, Marjanović Aleksandra, Todorović Nenada, Nikić Predraga, Vukotić Milku, Dragić Vladimira, Kuzmanov Miroslavu, Matić Ivana, Pudar Vladimira, Radin Jelenu, Šibun Lazara, Černji Andreu, Duška Savića, Igora Čilerdžića, Fistes Čilerdžić Igora, Barbulov Danijelu, Bojačevski Slavetu, Pavlović Natašu, Belošev Stevana i Bogdan Mladena.
Dobrodošli u Narodnu skupštinu.
Nastavljamo rad po dnevnom redu.
Na član 20. amandman je podneo poslanik Nikola Savić.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 21. amandman je podnela Lidija Dimitrijević.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 22. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Miroslav Petković, Arsen Đurić i Miloš Radulović.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Miroslav Petković.

Poštovano predsedništvo, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, ponavljam da je za DSS potpuno nesporno da je Srbiji potreban zakon koji će da reguliše oblast elektronske trgovine. Ali, jednu oblast koju treba najmanje četiri zakona da regulišu, a mi ovom prilikom usvajamo drugi zakon, znači, pored Zakona o elektronskom potpisu, sada imamo zakon o elektronskoj trgovini, zaista ne možemo na polovičan način rešavati.
Bez zakona o elektronskom dokumentu ne možemo uopšte ozbiljno pristupiti ovom poslu, a da bi sve bilo potpuno regularno i potpuno legalno, u skladu sa praksom kakva postoji u evropskim zemljama, potreban nam je zakon o elektronskom pečatu.
Bojim se da ćemo na ovaj način hiljade poslovnih ljudi i hiljade mladih ljudi, možda čak nekog i od mladih političara iz Banata koji bi želeli da, kao Nemci, imaju ''I bej'' i u Srbiji i da na taj način lakše komuniciraju sa svojim kolegama i prijateljima, da na lakši način nabavljaju udžbenike, diskove ili nešto što ih interesuje, da bi mogli da žive kao svi ostali građani u zemljama u kojima funkcioniše ovaj sistem.
Na neki način, mislim da ih dovodimo u zabludu, da sve one ljude koji se upuste u ovaj postupak, prema kaznenim odredbama koje ovaj zakon predviđa, dovodimo u nezavidan položaj.
Mi smo amandmanom na član 22. predvideli smanjivanje kazni, jer verujte kada se neko uključi u ovaj proces i kada dođe do onog trenutka da ne može da sprovede operaciju koju je započeo i da zbog toga bude kažnjen sa milion dinara, siguran sam da mu neće pasti na pamet da ponovo uđe u takav oblik trgovine koji će ga ponovo znatno, znatno koštati. Dajte da prvo ovu oblast regulišemo.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 22. amandman je podneo poslanik Momčilo Duvnjak.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 22. amandman je podnela poslanica Vesna Marić.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 22. amandman je podneo poslanik Dejan Mirović.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Vladan Jeremić.

Kolega Dejan Mirović je podneo amandman na član 22. stav 4, reč je o delu koji se odnosi na kaznene odredbe, tačnije na prekršaje. Kolega Mirović je u tom svom amandmanu predvideo da se reči "tri do šest meseci" zamenjuju rečima "jedne do tri godine".
Dakle, u slučaju posebno teških povreda ili ponavljanja povreda iz stava 1. ovog člana, može se izreći zabrana vršenja delatnosti pravnom licu u trajanju od tri do šest meseci, kako je to predviđeno zakonom, a amandmanom kolege Mirović je predloženo da se to zameni sa jednom do tri godine. Smatramo da bi na taj način donekle, imajući u vidu ovakvu visinu tih kazni, na neki način možda bilo olakšano sprovođenje zakona.
Pri svemu tome treba se imati u vidu da je sam koncept elektronske trgovine, dakle koncept ovoga o čemu danas govorimo, pre svega multidisciplinaran, i da može da utiče na načine na koje se odvijaju interakcije i pregovori sa klijentima, načine na koji se obavljaju plaćanja, kao i odnosi sa dobavljačima, te je jasno da iz ovih navedenih razloga zahteva jedan potpuno uređen pravni okvir.
Predlog zakona o elektronskoj trgovini, koji je bio u skupštinskoj raspravi, sadrži svega 23 člana, međutim, pokazana je jedna netolerancija i nerazumevanje za pokušaj opozicionih poslanika, pre svega SRS, da kroz amandmane donekle popravi ovakav predlog zakona, tako da mi na kraju ne preostaje ništa drugo do da u, ime poslaničke grupe SRS, izrazim naš stav da nećemo podržati zakon o elektronskoj trgovini, jer on, koliko god manje ili više loš bio, jasno je da neće doživeti svoju primenu u praksi, te stoga ne vidimo zaista razlog za prihvatanje ovakvog predloga zakona.