Svi se slažete? Dakle, zajedno kršimo Poslovnik. Reč ima narodni poslanik Velimir Ilić, predsednik poslaničke grupe. Imate na raspolaganju svojih 20 minuta.

Šta se dogodilo dalje? Stizala su sudska rešenja vezano za raznorazne radove, i to sve ima u finansijama, i naplaćivalo se. Sve su „Putevi“ podneli. Međutim, 2006. godine, MMF je doneo odluku da raskine ugovor sa Republikom Srbijom zato što smo preinvestirali program koji je po tom ugovoru bio predviđen. Tadašnji ministar finansija Mlađan Dinkić zamolio je Vladu da prihvati da se investicije smanje za pet milijardi da bismo ostali u okvirima MMF-a i da bismo ugovor koji je bio u toku realizovali do kraja, jer nismo mogli dobiti kredite ako se taj ugovor prekine u tom periodu.
Mi smo na Vladi tada prihvatili... Rečeno je da će tih pet milijardi u narednoj budžetskoj godini da se vrati „Putevima Srbije“, a da se sa „Puteva Srbije“ „skine“ pet milijardi za investicije, za radove koji su već bili izvedeni.
Tadašnja vlada donela je odluku, na predlog ministra finansija Mlađana Dinkića, i ušlo je u budžet za narednu godinu da se pet milijardi vrati „Putevima Srbije“.
Međutim, došlo je do izbora. Sledeći ministar finansija, Mirko Cvetković, odbio je da vrati pet milijardi i rekao je da to njega više ne interesuje, tako da su putari dobili još pet milijardi, počele su kamate da stižu i zato se ovaj dug gomilao.
U istoj budžetskoj godini NIP je preinvestiran, nestalo je para u NIP-u i rečeno je da se šest milijardi, predviđenih za putnu privredu, prebaci u narednu godinu za NIP i da će to da se plati, što do danas nije urađeno. To je taj dug putarima Srbije. Imali smo 11 milijardi – pet od MMF-a i šest milijardi koje NIP nije nikad platio, i tu su počele kamate, to su neplaćeni računi.
To je jedna neodgovornost Vlade Srbije. Rečeno je da će od privatizacije preduzeća taj dug putarskih firmi da se nadoknadi i vrati. Privatizacija putarskih firmi je završena, tadašnji ministar Cvetković, kao ni ministar Dinkić, nije ispunio svoje obećanje.
Postoji zaključak u ovoj Skupštini Republike Srbije o tome i postoji krivična prijava protiv direktora „Puteva Srbije“ zbog toga, zbog ovih šest milijardi. Zašto? Zato što je, kao, radove iz jedne godine falš dokumentacijom prebacio u narednu godinu. To su mu, u stvari, Vlada Republike Srbije i finansije naložili da uradi tako, za šta je dobio krivičnu prijavu i treba krivično da odgovara.
Prema tome, Vlada Republike Srbije, i ova i prethodna, prema „Putevima Srbije“ se maćehinski ponašala. Nisu izmirivali obaveze i došlo je vreme da putari ne mogu više da izdrže. Svi su bankrotirali i ne mogu da rade, nemaju ljudi, isključuju im struju, „Mostogradnji“ je isključena i voda, zato što Vlada Republike Srbije, jedna, druga, treća, od 2000. godine nikada nije ispunjavala obaveze.
Svi kažu – hajde da radimo. I sada se ovo radi na veresiju, gospođo ministarka finansija. Sad se duguje putarina i za ovaj rad. Svi kažu – počinje autoput, odu, slikaju se, počnu autoput, a šta će posle Mrkonjić da radi u toj priči? Obećali su mu, a ako ga „izrade“, ne daju mu, kuda će on pred putare? Tako sam se i ja nalazio u sličnoj situaciji; Vlada donese zahtev, i ministar moli putare da prebace dug, da prihvate dug i sada neko pita – zašto su dugovi? Upravni odbor, kao višestranačko telo (uvek se odnos u Vladi prenosi na Upravni odbor), uvek je to prihvatao jednoglasno i to je išlo u proceduru. Nikad se ništa ne plaća, samo se duguje. To je tako i prema ostalim preduzećima, to je jedna politika koja mora da se prekine, da se stavi tačka i da se uvede red.
Prema tome, putari, ni krivi ni dužni, plaćaju kamate. Ko će da im plati kamate? To su ovi dugovi o kojima je gospodin Jovanović govorio. Prema tome, gospodo, mi moramo... zato smo podržali te ljude koji su, ni krivi ni dužni, radeći svoj posao (i PZP Beograd, PZP Niš, „Putevi“ Užice) došli u jednu od najtežih situacija, jer nemaju danas hleb da jedu, a hoće da rade. Stalno su bili zaključci Vlade, donosile su se odluke u parlamentu, u budžetu, te budžete je donosio srpski parlament; niko nije pitao zašto ministar finansija ne prihvata ono što je u budžet ubačeno i zašto je pet milijardi, koje su bile u budžetu Republike Srbije, stopirano i nije nikada, do danas, uplaćeno „Putevima Srbije“.
Prema tome, predlažem da se ovde formira anketni odbor, da se sve to potvrdi, a ne da se sada ovde pravimo ludi, da ljudima ne plaćamo. Oni su čestito i pošteno odradili svoj posao, po svim tehničkim propisima i normama, i u skladu sa zakonom, ali obaveze nisu ispunjene.
Mene jedna druga stvar danas boli – kada su nastala klizišta i odroni (tri milijarde) dat je nalog „Putevima“ od saobraćajne policije da radovi moraju da se izvedu odmah, i niko do danas nije platio. Rečeno je da će naknadno, posle rebalansa budžeta, da se plati. Evo, Mrkonjić je tu, nije plaćeno. Rečeno je da će to nekim kreditom da se pokrije.
Mene sada interesuje zašto od prodaje "Mobtela" – koji je prodat za 1.600.000.000 evra, a rečeno je da se od toga rade koridori i razduže putari – ni dinar do danas nije utrošen u ono što je dogovoreno, a sredstva su potrošena? To je pitanje za tadašnjeg ministra finansija, gospodina Cvetkovića. Zašto od prodaje Robnih kuća, 360.000.000...? Rečeno je, sve što ostane ide u koridore. Do danas nijedan dinar nije prebačen i nisu mogli da plate na koridorima ni za ovlašćenja, ni seljacima zemlja nije mogla da se isplati. Zašto od prodaje trećeg operatera, 300.000.000 evra je potrošeno, do danas nije dinar plasiran tamo gde je dogovoreno? Nema tih para, to je 2.260.000.000 evra, nije uplaćeno. Prema tome, ne može više da se radi na reč. Ne mogu obećanja da se ne ispunjavaju, a to se godinama tako radilo.
Sada se podižu krediti, daju se putarima. Putari toliko duguju „Jugopetrolu“ i bankama; oni žele da ožive „Jugopetrol“, da mu vrate dug putara, a putari neće dobiti ni jedan jedini dinar. Ovo što banke daju, daju tačno u iznosu koji se duguje bankama od strane putarskih firmi.
Ponavljam, ovo je dug koji je pravljen godinama. Svi su gledali kroz prste i prenosili kao štafetu sa vlade na vladu, sa generacije na generaciju, sa parlamenta na parlament. Sada je došlo do kraja i putarske firme više ne mogu fizički da opstanu u čitavoj ovoj priči. Zato smo ih podržali, da se ovo obećanje koje je dato i godinama se provlačilo konačno ispuni i da Srbija izmiri dugove.
Ponavljam, za vreme Vlade od 2000. do 2003-2004. godine zadužene su ove 10,2 milijarde dinara. Isto se prenelo i za vreme naredne vlade, a ovo je tačno peta vlada koja prenosi desetine milijardi, jedni drugima, uz obavezu da će se to izmiriti. Zato vas molim da više ne pričamo priče ovde. Ako hoćemo istinu, dajte da sednemo, postoje zaključci, postoje papiri kako se do ovih dugova došlo i na koji način, ko je napravio i u kom periodu, a nije se platilo.
Mene boli jedno drugo pitanje – zašto ovaj kredit dolazi na ratifikaciju, a onaj od tri milijarde evra nije došao na ratifikaciju ovde? Zašto o tom kreditu od tri milijarde evra nismo nikad raspravljali, kako će se sredstva potrošiti, na koji način i ko će dobiti od tih velikih privrednika? Ovo sada raspravljamo, i raspravljali smo sto puta; i treba svako zaduženje Srbije da dođe u parlament na ratifikaciju, a ne da neki kredit može, a neki ne može.
Kako je mogla Narodna banka Srbije da se zaduži, na svoj predlog, a da to ne bude ratifikovano u srpskom parlamentu? Zašto se pojedini zakoni o zaduženjima donose bez rasprave u parlamentu i bez obrazloženja kako će se ta sredstva trošiti? Jer, dug je dug, isto ćemo i te tri milijarde evra morati da vraćamo, kao što i ovo moramo da vratimo.
Ponavljam, više puta sam postavio pitanje zašto nema nikoga da iznese u javnost gde su sredstva od prodaje „Mobtela“, gde su sredstva od trećeg operatera, gde su sredstva od prodaje Robnih kuća „Beograd“, koja su se nalazila na računu?
Ta sredstva su prebačena kada su raspisani izbori i bila su na računima, bila su operativna sredstva. Sva sredstva su, maltene, potrošena u izbornoj kampanji za poslednje republičke izbore. Odmah posle izbora je rečeno da je kasa prazna, da nema para, da je punjenje budžeta nikakvo. Ponavljam, pre tih izbora ta sredstva su postojala, i jednostavno su se izgubila.
Meni je rečeno, jer sam bio ministar za kapitalne investicije – prodaja „Mobtela“ će omogućiti da tvoje ministarstvo radi koridore, da se plati, da se sve to završi.
Do dana današnjeg jedan metar od tih sredstava nije urađen, a sredstava nema. Odluka je bila da se ta sredstva namenski upotrebe za izradu Koridora 10, međutim, sredstva su potrošena, danas ih nema nigde, da su aktivna.
Prema tome, hteo sam da pomognemo putarima, da održimo tu granu privrede, koja je izuzetno važna za razvoj Srbije, jer su naše firme blokirane i ne mogu da konkurišu ni na jednom tenderu koji je prijavljen u poslednje vreme. Sećate se da je "Mostogradnja" izgubila most kod Beške zato što je bila blokirana i međunarodne banke su odbile da ona učestvuje na tenderu. Stavile su veto i rekle su da mora da se izabere drugoplasirani, a ne prvoplasirana "Mostogradnja", zato što je, maltene, bila pred stečajem. Danas je u istoj situaciji, jer dugovi nisu razduženi.
Jednostavno, mnoge firme koje su mnogo značile za Srbiju su propale i zbog ovih dugova nisu mogle da konkurišu na međunarodnim tenderima (ako ste zaduženi, prezaduženi, na međunarodnom tenderu ne možete učestvovati), već uvek učestvuju kao podizvođači kod nekih stranih firmi.
Te strane firme su počele da grade svoja preduzeća u Srbiji i da potpuno razaraju srpske firme, koje su godinama dobro radile i u zemlji i u inostranstvu.
Izgubili smo status koji smo imali godinama, kao izuzetno dobri izvođači. Na ovakav način su uništene i građevinske firme, uzmimo samo gigante koje smo imali: „Planum“, „Komgrap“, „Ratko Mitrović“, „Rad“ i mnoge druge. Na isti način, jer im se dugovalo, niko im nije plaćao i sve te firme su uvedene u stečaj.
Na ovakav način tadašnje Ministarstvo finansija je uvelo u stečaj i naše banke koje su pratile ova preduzeća i tako su srpske banke, poput „Beobanke“, „Jugobanke“, „Investbanke“, uvedene u stečaj kada je „Sartid“ privatizovan. Ko je to uradio, na koji način? Sada molimo strane banke da podrže naša preduzeća da opstanu u životu i pitamo se pod kojim uslovima se ti krediti daju, što smo čuli od ministarke finansija.
Prema tome, sve ovo neka služi na čast svim ministrima finansija, koji su godinama prenosili, od Bože Đelića pa do današnjeg ministra finansija. Ne znam kakvo je stanje poslednjih godina. Čujem da se nešto popravlja, ali se mnogo manje radi. Manje se radi jer nema para.
Nismo prekršili budžet, nismo prekršili ono što je bilo namenjeno, nikada, ali nam sredstva nisu data po budžetskom zakonu koji je donesen u parlamentu. Zašto nam nisu data? Zato što ministar ne može da sedi i daje obećanja, u finansijama, a da to ne realizuje. Znate da je Dinkić dao hiljadu obećanja (akcije, „Zastava“, zaduženja, finansira „punto“ itd.) a niko ne sme da ga pita – čoveče, šta to radiš sa budžetom?
Tako je on izlazio na konferencije za novinare i tako je govorio godinama – putari će biti razduženi. Imamo sve te zapisnike. Putari će biti razduženi za dva meseca, tri meseca, idućeg meseca. Ljudi su sto puta dolazili na sastanke sa Vladom. Sećam se, kao ministar, sedeo sam sa Cvetkovićem, današnjim premijerom, tadašnjim ministrom finansija; imamo zapisnik sa sastanka gde je dao svoju reč da će za tri meseca, kada je postao ministar finansija, to sve da razduži. Do dana današnjeg nije dat dinar. Sada je čovek premijer i sada daje obećanja da će to da reši i, naravno, rešiće zaduženjem Republike Srbije kod banaka, na taj način će to da se razduži i vrati.
Pitanje je šta je sa šest milijardi u NIP-u koje su bile namenjene za investicije u putnoj privredi, što do danas nije plaćeno? Šta je sa pet milijardi kod MMF-a i šta je sa 10,2 milijarde za koje je Dinkić dao obećanje da će iz privatizacije odmah vratiti putarima i staviti ih na noge?
Stvarno bih voleo da postavim ova pitanja ministrima koji tada nisu ispunili svoja obećanja. Postoje uredni papiri, zašto niko nije pozvao na odgovornost te ljude? Do dana današnjeg niko ni za šta nije odgovarao, a putari su, ponavljam, ni krivi ni dužni, propali, ostajali bez plata, zaduživali se, plaćali ogromne kamate; „Jugopetrol“ su uništavali, pravili su mu probleme, da ne pričam. Mnogi podizvođači širom Srbije su ni krivi ni dužni plaćali ceh jedne neodgovornosti ministara finansija od 2000. godine pa do današnjeg dana.
Gospođo Dragutinović, i vi ste dobili ta zaduženja, kao štafetu, od prethodnog ministra finansija; onaj pre vas je preneo sledećem i stalno se to obećavalo, obećavalo, obećavalo i sada je zapalo da vi kreditom to razdužite. Niste nam odgovorili koliko je u Fondu za privatizaciju, kada ste primili dužnost, bilo para. Niste nam odgovorili, par puta sam vas pitao, šta je sa sredstvima „Mobtela“, da li ste ih primili, kada ste postali ministar, od tadašnjeg ministra Cvetkovića, današnjeg premijera? Gde su sredstva koja su prebačena Kapitalnom fondu Vojvodine za uređenje nasipa, rekonstrukciju Pančevačkog mosta i niz drugih projekata koji ni do danas nisu urađeni?
Prema tome, moramo pokrenuti odgovornost, ali treba da odgovaraju svi u Vladi i da argumentovano razgovaramo, a ne da ljude koji nisu ni krivi ni dužni za ovo stanje kažnjavamo, da im ne plaćamo. Ovaj dug mora da se izmiri, jer je to dug koji su napravili ministri finansija svojim lažima na sednicama Vlade, u parlamentu, na odborima i svim javnim mestima, pred putarima, na stotinama sastanaka koji su do danas bili. Putari su morali to da prihvataju, nisu imali kud. Kažu – ako ne prihvatimo, neće nam dati više posla. Oni jadni, šta će, kažu – hajde.
Sada je rečeno da će se deo dugovanja pretvoriti u neke javne obveznice, da će se to podeliti. Oni, šta će, kud će, moraće i to da prihvate, zaostatak duga koji je van ovog kreditnog zaduživanja.
Mislim, gospodine Mrkonjiću, da sam izneo istinu i da ste i vi to primili ni krivi ni dužni i da danas morate to da razdužujete i da idete na neprijatne sastanke sa putarima, koji traju satima.
Ministar vam da obećanje i kaže – NIP će to regulisati za dva-tri meseca; ovaj će regulisati za mesec dana; evo, konačno je došlo vreme da se to reši.
Biće mi zadovoljstvo da se ovo zbog Srbije reši, da putari budu razduženi, čisti i da mogu da rade normalno, kao sva normalna preduzeća. Hvala vam puno.

Reč su tražili narodni poslanici Čedomir Jovanović i Dragan Todorović.
Pravo na repliku, narodni poslanik Čedomir Jovanović. Izvolite.

Pomenuo me poslanik Ilić, a i odgovorila mi je ministarka finansija na deo prethodne diskusije.
Što se tiče Ministarstva finansija, podržavamo svaku promenu u radu, pa i činjenicu da se sada vrše dodatne kontrole. Mislim da je to bilo neophodno učiniti ranije, sigurno bi dugovi bili manji.
Sve o čemu govori poslanik Ilić zapravo ukazuje na tu vladu, tu istu vladu kao jedan feud u kome neko ima policiju, neko ima pravdu, neko ima zdravstvo, neko ima finansije, neko ima puteve i u zavisnosti od međusobne bliskosti država funkcioniše ili ne funkcioniše.
Gospođo Dragutinović, nas iz Liberalno-demokratske partije interesuje samo jedno u ovom trenutku – zašto je zakon nepotpun, zašto u zakonu nema kamate koju pominjete? Ako ta kamata sama po sebi nije važna, zašto se pominje i glavnica? Ako mi dajemo garanciju iz ugovora, zašto se onda pominje kolika je glavnica? Ugovor pominje pripadajuću kamatu. Ovo je kao da se zna da je glavnica 100.000.000, odnosno 75.000.000 i da garantujemo i pripadajuću kamatu, a ne kaže se kolika je ona. Ne kaže se da je ona promenljiva, euribor plus 4,05. Donosimo jedan nedovršen zakon, pa će sutra neko drugi interpretirati obaveze Republike Srbije, a mi želimo to da izbegnemo. Interesuje nas zašto nema kamate u zakonima.
Što se tiče gospodina Ilića, pomenuo me je, uopšte ne želim da spuštam ovu raspravu na neka međustranačka prepucavanja.
Mislim da je ovo i suviše ozbiljno da bismo mogli tako nešto sada da radimo, ima toliko tema na koje možemo da „obaramo stranačke ruke“.
Gde je problem? Problem je što je Upravni odbor formiran 2006. godine i što su u Upravni odbor ušli isključivo predstavnici svih partija tadašnje vladajuće koalicije.
To nije odgovornost samo Ilića, to je odgovornost cele vladajuće koalicije, ili zbog toga što su svesno učestvovali u ovoj šteti ili zbog toga što nisu bili dovoljno sposobni da tu štetu spreče. Predsednik Upravnog odbora: Zoran Pešović, Nova Srbija. Članovi: Bogoljub Pejčić, partija Veroljuba Stevanovića, Golub Rajić, bivši funkcioner i poslanik SPS, Milomir Šljivić, odbornička grupa SPO u SO Kraljevo, Jovo Nešević, odbornička grupa G 17 plus, opština Kraljevo. Svi ste učestvovali u radu tog upravnog odbora, nije to problem samo Velimira Ilića, nego čitavog Upravnog odbora, a potom i Vlade koja nije vodila ozbiljnu politiku.
Privatizovali smo Telekom Republike Srpske, zadužili zemlju za 700.000.000, koje sada Telekom Srbije treba da vrati, ali nismo tih 700.000.000 iskoristili za infrastrukturu za koju su bili zaduženi „Putevi Srbije“ ili projekat Koridor 10, za koji smo raspisali koncesiju, pa sada imamo sudski spor i arbitražu u Parizu. To je neodgovorno ponašanje.
Na osnovu tih fakata mi tražimo vrlo precizne zakone. Iz toga proizilazi naš zahtev – precizno definisana obaveza po osnovu glavnice i obaveza po osnovu kamate. Nema ugovora koji se pravi o kreditu, a da se ne pominje kamata, nego se ona navede na jedan tako nedefinisan način…

Tri minuta, narodni poslaniče, vreme za repliku je iskorišćeno.
Pravo na repliku, narodni poslanik Velimir Ilić. Izvolite.

Želeo bih da repliciram gospodinu koji je govorio, Jovanoviću, i da ga opomenem da je njegova vlada, u kojoj je bio potpredsednik, prenela sledećoj vladi dug od 10,2 milijarde i tri milijarde koje su na osnovu sudskog spora plaćene za radove, za deo na Feketiću – 13,2 milijarde na koje su išle kamate do danas i koje do dana današnjeg nisu razdužene.
Prema tome, to je dug koji je stečen od 2000. godine pa nadalje, možda i pre, ne znam, ali to je za vreme ministra Đelića prebačeno ministru finansija Dinkiću, koji je prihvatio to da razduži, da ne ponavljam priču. Prema tome, istina mora da se kaže. Vreme je da se već jednom ti ljudi razduže i da vidimo šta je to u ovom slučaju i čiji je dug.
Tačno je da je upravni odbor taj koji upravlja preduzećem. Nije tačno da je Pešović iz Nove Srbije, nikada nije bio član Nove Srbije; niko ko daje direktora nije mogao da ima predsednika. Niti je naš predlog, vidite čiji je. Ali, gospodo, svi koji su danas u vladi, evo, imaju i danas upravni odbor; isti su ljudi ostali iz nekih stranaka koje su i danas u vladajućoj koaliciji, kao i u prethodnoj vladi. Prema tome, uvek su podržavali to prenošenje duga, nikako da se raskusura do kraja. Zašto? Zato što je to Vlada preporučivala, kao što je bilo prethodnih godina.
Došlo je vreme da se polože računi, jer putari više ne mogu da žive, da opstanu, ne mogu da prime platu. Svi su blokirani i svi su u teškoj situaciji. Duguju „Jugopetrolu“ sto miliona evra, tako je u ovom momentu.
U situaciji smo da „Jugopetrol“ ode pod led zbog duga putara i taj se dug prenosi, gospodo, koliko znam, već desetak godina. Mora neko da plati bitumen, naftu; došlo je vreme da se plati to što se uzimalo.
Ne bih želeo više da raspravljam o ovoj temi, da pričam. Ako nekog posebno interesuje ko je odgovoran, sve možemo nabrojati, može se videti u papirima, i to vrlo korektno.
Ali, svi koji sede ovde u parlamentu a bili su u tim vladama ili u upravnim odborima su odgovorni jer su poslušno dizali ruku, gospodo. Kao što ste vi dizali ruku u petak za 63 zakona i 1.500 amandmana u jednom danu, tako su i ti ljudi pre vas to isto radili, dizali ruku i prihvatali i, evo, danas su sve firme otišle pod stečaj i sve ovo što sada dobijaju …

Narodni poslaniče, vreme za repliku je iskorišćeno.
Narodni poslanik Dragan Todorović želi da govori o povredi Poslovnika i dobija reč na osnovu člana 100. stav 1.

Član 101: „Ukoliko se narodni poslanik u svom izlaganju na sednici Narodne skupštine uvredljivo izrazi o narodnom poslaniku iz druge poslaničke grupe, navodeći njegovo ime i prezime i funkciju“, to nije, ali ovo jeste: „odnosno pogrešno protumači njegovo izlaganje, narodni poslanik na koga se izlaganje odnosi ima pravo na repliku“.

Narodni poslaniče, pravo na repliku i davanje replike ne može biti predmet povrede Poslovnika, ono je diskreciono pravo predsedavajućeg. Već ste upozoreni da ne zloupotrebljavate pravo na reč na osnovu člana 100. O pravu na repliku odlučuje isključivo predsedavajući. To ne može biti predmet dobijanja reči, da li smatrate ili ne smatrate da su predsedavajući ili predsedavajuća dobro postupili.

Član 104. Gospođo Čomić, vi stvarno grubo zloupotrebljavate vaše diskreciono pravo i kršite…