Zahvaljujem.
Reč ima gospodin Miloš Aligrudić.

Gospodine ministre, DSS se protivi ovoj odluci. Mislimo da nije dobra. Na samom početku ću vam reći da između mene i vas ne postoji spor oko iznetih činjenica, oko svih činjenica koje ste izneli, u domenu političke interpretacije, ali postoji spor oko politike koja se vodi.
Kada je reč o istorijatu učešća Srbije u različitim mirovnim misijama, sve što ste rekli je tačno, i kada je reč o datumu, i o vrstama misija, pa i o tome ko je i kada odobrio slanje tih misija, ili način učešća u međunarodnim operacijama.
Ono gde se mi nećemo složiti, to je čista politika, to sa vojnotehničkom oportunošću nema nikakve veze.
To je pitanje šta se dešava, u političkom smislu, s jednim datumom i kasnijim posledicama vezanim za taj datum, a to je 17. februar 2008. godine, kada je došlo do nelegalnog proglašenja nezavisnosti Kosova, i kakve reperkusije taj datum i kasniji datumi, kada su pojedine države priznale nezavisnost Kosova, imaju na pojedine političke odluke koje proističu iz izvršne vlasti ove države, odnosno na ukupan kurs politike ove države?
Kada je reč o spoljnim poslovima, o tome smo u više navrata govorili, nažalost, najmanje u prisustvu ministra spoljnih poslova, gospodina Jeremića, a ovim povodom ćemo o tome govoriti nešto, iako to u tehničkom smislu nema direktne veze s idejom o slanju misije u neku mirovnu operaciju u okviru UN-a.
Zašto mislimo da ne treba ovo učiniti na način kao što ste predložili? Zato što ovaj poziv jeste formalno došao od Kraljevine Norveške i mi ćemo se, na način kako je to predviđeno, uključiti u kontingent Kraljevine Norveške pod zastavom UN-a, što nije sporno, kao što nije sporno da će, pod zastavom UN-a, i Kraljevina Norveška, jednako tako i Srbija, imati svoje zastave. To su nesporne činjenice. Nesporno je i to da niko neće otići bez svoje volje, da će to biti dobrovoljno angažovanje. Nesporno je i to da u nekim drugačijim okolnostima takav vid angažovanja može biti koristan za razvoj oružanih snaga u državi Srbiji.
Nesporno je i to da u ispunjavanju ciljeva Vojske to može biti jedna od vrlo značajnih odskočnih dasaka, ali ono što ćemo sporiti i gde se nećemo složiti, to je da li se ovakvim odlukama, od 17. februara pa nadalje, i to ne od 17. februara 2008. godine, nego od pojedinačnih priznanja nezavisnog Kosova od strane respektivnih država članica pojedinih međunarodnih organizacija, pre svega, mislim na NATO alijansu, možemo i dalje ponašati isto, po principu jednake političke oportunosti, kao da se ti događaji nisu desili? Naše političko uverenje je da se ne možemo ponašati isto.
Čitajući obrazloženje vašeg predloga, nalazim nekoliko stavova koji bi bili savršeno jasni i dovoljan temelj za zasnivanje ovakve odluke, ili za donošenje ovakve odluke da je situacija iole drugačija.
Na primer, u jednom trenutku se kaže, kod razloga za donošenje ove odluke za slanje naše sanitetske misije u Čad, da bi ova odluka svakako doprinela ispunjavanju međunarodnih obaveza Republike Srbije i poboljšanju njenih pozicija u međunarodnoj zajednici, većem razumevanju za stavove Republike Srbije u rešavanju statusa KiM-a i drugih nerešenih pitanja.
Taj stav bi bio načelno ispravan, ali kako mislimo da će slanje Misije u saradnji s Kraljevinom Norveškom doprineti sveukupno boljem razumevanju spoljnopolitičke pozicije, naročito većem razumevanju za stavove Srbije kada je u pitanju rešavanje statusa KiM-a?
Da li očekujemo da će sama činjenica slanja Misije na ovaj način bitno promeniti okolnosti i ubediti članicu UN-a, koja će isto učestvovati u ovoj misiji, da zbog takvog našeg učešća u ovoj operaciji bitno, ili barem donekle, promeni svoj stav kada je u pitanju status KiM-a i u kakvoj je to neposrednoj korespondenciji s naporima Ministarstva spoljnih poslova, koje, inače, osporavamo, tj. njihovu oportunost, ali ti neki napori, kakvi su da su, postoje? Dakle, tu direktnu vezu nije lako utvrditi.
Kada je reč o osnovima angažovanja, osnovom se smatra dogovor između ministra odbrane Kraljevine Norveške i ministra odbrane ove države. Zasnovan je na jednom prethodnom aktu, na Memorandumu o razumevanju između Srbije i Norveške u saradnji u oblasti odbrane. Potpisan je 10. novembra 2006. godine. Tada kada je bio potpisan, sigurno je bio potreban.
Zašto sam naveo nelegalno samoproglašenje nezavisnosti KiM-a u kontekstu ove priče, kao i kasnija priznanja? Gde je tu vododelnica? Vododelnica je u tome što naša politička pozicija, naše političko mišljenje ne može da prihvati vaš stav da je sve tako jednostavno i da se sve može nastaviti istim putem, kao da se neki događaji nisu dogodili.
Ono zbog čega se sada smejete, a ne razumete do kraja šta hoću da kažem, jeste sledeće. Ne znači da nakon takvih događaja treba prekinuti komunikaciju s međunarodnom zajednicom, pa ni s onim državama koje su priznale nezavisnost KiM-a, nego treba pojačati napore da se bilateralni problemi, koji su na taj način nastali, prevaziđu.
čini mi se, a čini mi se da se tako čini dobrom delu građana Srbije, a vi niste baš uspešno ubedili u suprotno, da ti napori izgledaju nedovoljno i da su pojedine teme potpuno promašene. Ako dopuštate da Euleks uđe na teritoriju KiM-a bez odluke Narodne skupštine, uz uslovljavanje sa nekih 6 tačka, od kojih, maltene, nijedna nije ispunjena, a ta misija koju EU čini ima za cilj afirmisanje Ahtisarijevog plana, u kome jasno stoji da Kosovo treba da bude nezavisna država, iako tamo kaže – uslovno, ali to ne znači ništa, onda se postavlja pitanje – šta je cilj politike koju vodi Vlada Republike Srbije, šta je cilj Borisa Tadića, predsednika države i predsednika najveće stranke vladajuće koalicije?
To je ono o čemu mesecima govorimo. To je, možda, nešto oko čega ne želite da se razumemo, ali ja verujem da je to nešto što će lako razumeti građani Srbije i znati da razlikuju ove dve okolnosti.
Šta se dalje dešava? Poziv Kraljevine Norveške. Ne idemo direktno na poziv UN-a, niti se direktno uključujemo u taj kontingent na taj način. Taj poziv je učinila država koja je, bez obzira na ranije zaključene sporazume i bez obzira na to što je učinila mnogo kada je reč o pomoći Srbiji u različitim oblastima, uključujući i lokalnu samoupravu, priznala nezavisnost KiM-a. Od tog trenutka, pa nadalje, pitanje realizacije važnih međudržavnih sporazuma koje imamo s tom državom mora biti dovedeno makar delimično u pitanje, a ovaj sporazum i realizacija tog sporazuma kroz pojedinačne akte, kao što je dogovor dva ministra odbrane, ne bi trebalo da bude valjan osnov u političkom smislu za zasnivanje ovakvog učešća u Misiji. To je ono što treba vama danas da se kaže i to je ono gde se mi razlikujemo, jer vi, očigledno, smatrate da je to sasvim dovoljno i da naši argumenti u ovom domenu nisu dovoljno jaki, a to je pitanje političke oportunosti i političkog gledanja na stvari.
Dalje, u vašem predlogu stoji da finansijskom planom odbrane Republike Srbije za 2009. godinu nisu planirana sredstva za izvođenje ove misije, a onda kažete da će se sredstva obezbediti preraspodelom sredstava po odobrenim aproprijacijama, Zakonom o budžetu Republike Srbije za 2009. godinu, u okviru razdela 9. To samo znači da o realizaciji ove misije, konkretnom poslu, niste razmišljali u trenutku kada je budžet dospeo na glasanje u Republički parlament.
Onda se prosto postavlja pitanje – o čemu se ovde radi i kako je moguće da u jednoj eri, za koju se nadam da neće predugo trajati, sveukupne štednje, kada se javljaju ozbiljni problemi u privredi i društvu, nekom padne na pamet da je upravo ovo i sa tog aspekta politički oportuno da se izdvoje dodatna sredstva, bez obzira na to što se radi samo o preraspodeli u okviru aproprijacije u budžetu za ovu namenu?
Juče je, u odgovoru na poslanička pitanja, potpredsednik Vlade Božidar Đelić jednog našeg poslanika pitao, kada je on tražio da se više izdvoji za poljoprivredu – izvinite, ali odakle? Ako ga je pitao – izvinite, ali odakle, onda je mogao da se seti da je u Narodnoj skupštini ovaj predlog zakona, da postoji ovo obrazloženje, verovatno je i prisustvovao toj sednici Vlade i ovo gledao, i da bi možda bilo oportuno privredno, ekonomski za ovu državu da ne potroši ova sredstva baš za ove potrebe, nego da ona budu, makar u tom delu, u koliko-tolikom obimu, data za subvencije za poljoprivredu u ovoj državi.
Još nešto, kada govorimo o pitanju vojne neutralnosti, pitanje vojne neutralnosti kako je dato u Rezoluciji Narodne skupštine koja je danas spominjana nema direktno veze s učešćem u mirovnim misijama UN-a. Učešćem u mirovnim misijama UN-a ne narušava se princip vojne neutralnosti i s tog aspekta, formalno gledano, ne bi trebalo da ima prigovora.
Međutim, narušava se ukupna politička poruka koja se šalje od strane ovih država onim državama koje imaju očiglednu nameru, koju sprovode u delo, da naruše naš integritet svojim odlukama.
Ako smo rekli, u ovoj državi je većina nas odlučila da Srbija treba da zauzme poziciju vojne neutralnosti i ta se pozicija može promeniti samo voljom građana, koja se iskazuje preko referenduma, a pozicija mora biti, kao politički stav, toliko čvrsta da i druge politike koje se paralelno šalju moraju odisati tim duhom ( govorim o političkom stavu, političkoj oportunosti, a ne o formi), ako je to bio stav i taj stav treba da se demonstrira, on se demonstrira i na ovakvim stvarima.
Ne kažem da ne treba sarađivati u okvirima UN-a u doprinosu u mirovnim misijama, ali se ne mora sarađivati vojnotehnički. Postoje drugi oblici saradnje i neki za koje vaše ministarstvo ne bi bilo nadležno.
Niko ovde ne govori o tome, niti to treba da pomislite, da Srbija treba da zanemari svoje međunarodne obaveze. Ona mora da ih se pridržava, ali mora se pridržavati sopstvenih stavova, u cilju odbrane sopstvenog integriteta.
Jeste, gospodine ministre, sve što ste rekli do sada u uvodnom izlaganju, gledano na taj način, tačno je. Ne može se reći da učešće u nekoj misiji nije dobro za Vojsku Srbije. Ne može se reći da angažovanje u okvirima međunarodnih organizacija kakva je UN nije dobro za Republiku Srbiju.
Sve je to tačno, ali se bojim da u politici koju vodite, ne vi nego Boris Tadić i Vlada Republike Srbije, u čitavoj logici ispuštate jednu važnu kariku, koja vas očigledno ometa da sagledate čitavu stvar u celini na valjan način i da na taj način ne propustite, a to upravo činite, da zaštitite elementarne interese države, jer uvek postoji neki interes koji je preči od nekog drugog.
U nekom razgovoru s Zoranom Ostojićem iz LDP-a, imao sam ga skoro, za dnevni list "Politika", on je naglasio da je za njega javni državni interes lepota zemunskog keja. Jeste, i za mene je, kako mogu sporiti taj stav. Problem je samo u tome što je on zaboravio neki drugi interes pre toga, to je suština.
Dakle, u izmenjenim okolnostima koje vremenom nastaju, odluke koje su delovale pre tih izmenjenih okolnosti kao potpuno koherentne, u skladu sa svim principima koje ste danas ovde navodili, mogu da se pojave kao krajnje politički neoportune u nekom drugom trenutku.
Ono u čemu ćemo se očigledno razlikovati je taj momenat, a ne nešto drugo u celoj ovoj priči i zbog toga smo mi protiv donošenja ovakve odluke, jer smatramo da se ova sredstva mogu mnogo bolje upotrebiti u postojećoj situaciji.
Kada je reč o odgovoru na obaveze prema međunarodnoj zajednici i prema određenim međunarodnim dokumentima i kako naša država treba da stekne respekt, dovoljno je da vam dam samo jedan primer koji ima veze s vašim ministarstvom, a još više s Ministarstvom spoljnih poslova. To je odnos prema Sporazumu o zabrani proizvodnje, korišćenja i skladištenja kasetne municije iz Osla, koji je preko 100 država do sada potpisalo i ratifikovalo, a koji naša država još uvek nije.
Iako je sam Jeremić učestvovao na brojnim sastancima i konferenciji o tom pitanju, reakcije nema. U našoj državi imate preko 2.500, kažu, vi ćete me tu demantovati, ovo je prva činjenica o kojoj razgovaramo i ako mogu da čujem odgovor, ako je nešto drugačije od ovoga što sam rekao, prihvatam, znači, preko 2.500 neeksplodirane kasetne municije, kasetnih bombi, koje ugrožavaju na posredan i neposredan način oko 80.000 stanovnika ove države, s obzirom na poziciju gde se nalaze. To su ozbiljne stvari.
Ako kažemo da moramo da odgovaramo međunarodnim obavezama, što nije sporno, prvo treba da odgovorimo obavezi prema sopstvenoj državi, obavezi prema ugrožavanju sopstvenog integriteta. Upravo imamo misiju UN-a na teritoriji Republike Srbije. Pre nego što šaljemo naše vojnike, koliko god to humano bilo, u druge države, a zatim se postaramo i za neke druge međunarodne obaveze, s obzirom na našu bližu istoriju i na sve nevolje koje su nas ovde zadesile, na smrt od tih istih kasetnih bombi koju su doživeli i snosili građani Srbije, da se neke stvari tu promene.
Dakle, moje neslaganje s vama nije u oblasti činjenica, u oblasti vojnotehničke oportunosti vašeg predloga. On je tu nesporan. Moje sporenje s vama je u oblasti političke oportunosti predloga u datim političkim okolnostima i njegovom značaju. Hvala.

Gospodine ministre, izvolite, imate reč.

Ne znam zbog čega mi ne verujete, ali ovaj dokument je iz UN-a, poslat je iz naše ambasade, a potpisao je gospodin Pavle Jevremović, postavljen za ambasadora u vremenu u kome ste vi o tome kao partija odlučivali.
(Govori na engleskom jeziku.)
Prevešću, nije problem, ako neko nije razumeo. Znači, u skladu sa Rezolucijom 1861, Generalni sekretarijat UN-a traži hitno da Vlada Republike Srbije stavi na raspolaganje medicinski evakuacioni tim za aktivnost MINURCAT u Čadu.
Verujte mi da je to što kažete vezano za našu aktivnost sada svima jasno i drago mi je da je tako. U pogledu kasetne municije, da se jednu stvar složimo, nadam se da hoćemo.
Voljan sam da danas Parlament Republike Srbije donese predlog koji bi išao mnogo šire od Republike Srbije, koji bi išao u svet, u UN, ne znam gde, da ukinemo sve naoružanje u svetu, da demilitarizujemo ceo svet, da vojnicima podelimo cveće, da zabranimo korišćenje svake municije, da zabranimo ubijanje, da zabranimo ratove, da zabranimo svaku opasnost koja dolazi od strane svake vrste municije, pa i kasetne.
Međutim, s tom stvari se ne možemo igrati. Ako Rusija, Kina, SAD nisu sebi uskratile mogućnost da se brane pomoću kasetne municije, ne možemo ni mi to da učinimo, na način na koji bi neko doneo odluku bez ikakve analize. Ovo je stvar struke. Ako nama Generalštab kaže da bismo ugrozili borbenu gotovost, odbrambene mogućnosti naše zemlje, ukoliko bismo ukinuli to, nemam pravo da kažem – nema veze, to se dopada nekim poslanicima, to je sada moderno, lepo, interesantno, pa hajde da to učinimo. Ono u čemu se mi suštinski razlikujemo, to je kada kažete da se nakon 17. februara prošle godine ne možemo ponašati isto. To zaista mislim. Ne možemo se ponašati isto kao do 17. februara 2008. godine. Autizam koji postoji povremeno među onima koji misle da se ništa nije desilo i da možemo da nastavimo s istom politikom, da se ponašamo isto, doveo nas je u situaciju u kojoj se nalazimo.
Ukoliko ne budemo stavili sebe u funkciju odbrane naše zemlje, već gurnuli glavu u pesak, praveći se da na taj način pomažemo građanima, kako u ovom delu Srbije, tako i na Kosovu, to je neistina. Biti u isto vreme član Parlamentarne skupštine NATO-a, a ovde u Parlamentu govoriti protiv NATO-a, to je nemoralno. Uzimati dnevnice za putovanje u Brisel i govoriti protiv NATO-a, to je, isto, nemoralno.
Mislim da neke stvari moramo da definišemo, šta je istina a šta nije. Ako mi danas govorimo o tome sa čime se građani slažu ili ne slažu, morali bismo da znamo s kojim kapacitetom to pričamo. Nikada nisam rekao da svi građani u Srbiji misle ovo ili ono. To se sve na izborima rešava. Vi odlično znate kakva je ta politika koju ste vi imali, za koju ni danas ne znamo kuda vodi.
Kuda vodi politika – „ne znam gde ću“? Kuda vodi politika –„nije isto, drugačije je, ali ćemo mi da se ponašamo kao da je isto, a u stvari će nešto da se desi mimo nas“?
Pokušavamo akcijom da promenimo odnos međunarodne zajednice prema Srbiji, pokušavamo akcijom da se svrstamo u red zemalja koje brinu o globalnom miru. Tačno je da je situacija nestabilna u Čadu. Tačno je nijednoj majci koja bude sina poslala tamo neće biti svejedno. Od vas očekujem da se pomolite onoliko koliko se i druge zemlje mole za svoje vojnike van granica svoje zemlje da oni budu tamo bezbedni. Ako očekujete da ja prihvatim svu odgovornost, žao mi je, vi ćete doneti odluku. S druge strane, sami će ljudi prihvatiti to ili ne.
Sve što ste vi pričati, shvatio bih kao dobronamerno i žao mi je što nemam priliku da razgovaram s kolegom Jočićem, koga sam najviše uvažavao iz vaše grupacije u Vladi. U vremenu dok je on bio ministar, na Haitiju je bila policija, bez odluke Parlamenta, u jednoj teškoj situaciji. Nikada niste ustali da mu kažete to, da mu kažete – izvinite, znate li vi da su se 17. februara promenile stvari, zašto niste vratili policiju iz Haitija? Ima još jedna mirovna misija gde je policija, ne mogu da se setim u kojoj zemlji.
Znači, bitno je da ovde ne vodimo dnevno-političku raspravu. Ovo je strateška odluka u ovom parlamentu, važnija, verujte mi, od mnogih zakona koje smo doneli. Ovom odlukom se svrstavamo u red globalno odgovornih zemalja u svetu. Možemo da izaberemo da to ne budemo, možemo da se isključimo iz događanja u svetu, ali ne možemo da zaobiđemo da Južni tok prolazi kroz Bugarsku, koja je u NATO-u i EU, i ne možemo da zaobiđemo da mi danas tražimo od Bugarske da nam da da Južni tok prođe kroz Srbiju. Naprosto, to su činjenice.
Koliko god vi držali glavu u pesku, koliko god gledali neka istraživanja iz 2001. godine, građani drugačije reaguju. Građani traže dinamiku, promenu, život. Građani traže mogućnost da iskažu svoje vrline. Ovo zaista jeste teška odluka.
Objektivno, kažem ponovo, mirovna operacija nije šoping, nije odlazak u Parlamentarnu skupštinu NATO-a, ovo je ozbiljna stvar, u kojoj će ozbiljni ljudi da učestvuju. Ko ne bude želeo, naravno da neće, ali govorim samo da prema tim ljudima moramo da se ponašamo s pijetetom. Ne možemo pričati o patriotizmu i govoriti da oni idu pod moranjem. Naprosto, to nije tako.

Reč ima gospođica Nataša Jovanović, po Poslovniku.

Gospođo predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, treba da vidi srpska javnost ko je na čelu Ministarstva odbrane, kakav čovek i na koji način se obraća narodnim poslanicima.
Oštro protestujem, jer je Dragan Šutanovac povredio član 104. Poslovnika i član 10. Ustava Republike Srbije. Član 10. Ustava Republike Srbije precizira da su u Srbiji u službenoj upotrebi srpski jezik i ćiriličko pismo.
Gospođo predsedniče, pošto vrlo dobro znam da vi odlično govorite engleski jezik, zamislite na šta bi ličilo kada biste vi, kako vam padne na pamet, a znam da to nikada ne biste uradili, ili biste smatrali domenom vaše oblasti kada bi to radio neko od nas ovde, pomagali u tom smislu, kada bi se neko, gospođa Donka Banović, koja je profesor engleskog jezika, obraćao javnosti i narodnim poslanicima na engleskom jeziku.
Da li zbog nekog kompleksa, ili moje upadice, ili šale juče, da ne zna i ne govori engleski jezik, vidite na šta se čovek peca, Šutanovac je sada hteo da demonstrira, jako lošim naglaskom, da nešto ipak zna od toga, ali, s druge strane, povređeno je dostojanstvo Narodne skupštine, jer na ovakav način ne može niko da se obraća u Narodnoj skupštini. Ako ste vi pod utiskom razgovora s Bajdenom, gospodine Šutanovac, ne možete tako da razgovarate pred domom za koji ste zaboravili da ste i vi bili njegov član, i to onda kada ste se hvalili da ste u Srbiju doneli demokratske promene. Trebalo je Čedomir Jovanović tada da vas nauči, kao šef poslaničke grupe, da na predlog odluke ne mogu da se podnose amandmani, pošto ste mu spočitali da je mogao da podnese amandman, pa da promeni ovo što se naziva upućivanje civilne misije, odnosno ovo o čemu raspravljamo, o čemu ću govoriti kasnije.
Zaista vas upozoravam, i kao predstavnik najveće opozicione stranke i kao neko ko drži do dostojanstva Parlamenta, da ne ponižavate narodne poslanike. Vi ste ovde neko nad kim mi imamo superviziju i treba da se pristojno obraćate narodnim poslanicima, bez obzira na to iz koje političke stranke da dolaze.

Gospodin Vladan Batić. Izvolite.
(Miloš Aligrudić: Replika.)
Nema osnova za repliku. Niste direktno pomenuti nigde.
Molim vas, ako ste se vi negde prepoznali, ja vas nisam nigde prepoznala.
(Miloš Aligrudić: Po Poslovniku.)
Po Poslovniku. Izvolite.

Mislim da ste povredili Poslovnik. Sto puta sam vam do sada rekao da kada se neko javi za reč na osnovu prava na repliku, nije pitanje vaše samovolje da li ćete reč dati ili nećete, nego da protumačite ona dva stava tog člana Poslovnika koja govore o tome kada neko ima pravo na repliku. Kada utvrdite, kao predsedavajuća, da su se ti uslovi ispunili, vaša je obaveza da date repliku, a ne da procenjujete da li je neko mogao sebe da prepozna u izlaganju prethodnika ili nije. Očigledno je da je u pitanju odgovor ministra na moje izlaganje, sa direktnom referencom na ono što sam izrekao, na primer, o kasetnoj municiji, kada je govorio o tome da neke zemlje za to nemaju interesa, a taj sporazum su potpisale Nemačka i Velika Britanija.
To je bio razlog da mu odgovorim, to pravo ne možete osporiti, kao što ne možete da mi osporite pravo da mu kažem da je bio nesporazum između mene i njega kada je rekao da mu ja, ili mi ne verujemo da postoji pismo iz UN-a, što nije ni sporno, nego se u obrazloženju ove odluke nalazi sijaset razloga koji se odnose na sporazum između Norveške i Srbije i to se smatra glavnim osnovom koji proističe iz ovog pisma. To je kratka replika.
Sada sam je upravo izvršio, ukazujući na vašu povredu Poslovnika. Ovo bi trajalo ovoliko koliko je trajalo, minus ono vreme koje sam se obraćao vama. Ako mislite da je vaš stav u načinu kako tumačite Poslovnik oportun, ili koristan za ovu diskusiju i za atmosferu u Narodnoj skupštini, onda vi taj krst nosite. Tvrdim da nije. Ovo kako se vi ponašate, s obzirom na broj prisutnih u sali, kvalitet rasprave i ono što se želi raspravom postići, apsolutno je kontraproduktivno.

Gospodine Aligrudiću, gospodin ministar je upravo obrazlagao, odnosno odgovarao na vaše komentare u raspravi. Tako sam shvatila njegovo izlaganje, mislim da su i on i svi ostali tako shvatili. Prema tome, u redu je ako mislite da sam povredila Poslovnik. Da li želite da se izjasni Skupština?
(Miloš Aligrudić: Apsolutno, želim da se izjasni.)
Apsolutno će se Skupština izjasniti.
Gospodin Vladan Batić ima reč. Izvolite.

Gospođo predsednice, gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, u ime DHSS-a, podržavam Predlog odluke o slanju predstavnika naše vojske u Mirovnu misiju UN-a u Čad.
Gospodine ministre, možda bi pravno-tehnički trebalo doterati tekst odluke, jer ako semantički tumačimo, proizilazi da ona znači konvalidiranje neke već donete odluke. Treba da bude u ovom vremenu i da je donosi ovaj parlament, čisto da bude pravno-tehnički potpuno uredna.
Mislim da je učešće predstavnika naše vojske u sastavu mirovnih snaga UN-a nastavak tradicije koju je naša vojska nekad imala. Ako hoćete, ovo simbolički prevazilazi i značaj i ulogu Vojske. Ovo je svojevrsno priznanje Srbiji, jedan novi početak za državu Srbiju, koja se manifestuje na ovaj način, ali to istovremeno znači vraćanje Srbije u porodicu evropskih i svetskih država i naroda, iz koje je godinama, čak dve decenije, bila izopštena i izolovana.
Uostalom, Srbija je, ako se setimo, bila 22. zemlja članica Društva naroda, preteče UN-a. Ovo je naša međunarodno-pravna obaveza kao članice UN-a. Ovo je, ponavljam, određeno priznanje i određena poruka i za Vojsku i za državu, za onu vojsku koju je, kao učesnika pobedničke alijanse u Prvom svetskom ratu, čitav svet uvažavao, poštovao i cenio. Ona epopeja iz Prvog svetskog rata je podigla tadašnju srpsku vojsku i njene generale na nivo svetske veličine i svetskih ličnosti. Doktrina vojvoda, ili vojskovođa, ili generala srpske vojske, godinama i decenijama je izučavana u pojedinim vojnim školama i univerzitetima u inostranstvu. Ovo je mali nastavak te tradicije. Zato mislim da ne treba previše politike unositi u sve to, pogotovo ne previše politikantstva.
Razumem što su oni koji su se, recimo, zalagali za konfederaciju sa Rusijom i Belorusijom ostali dosledni i protiv su ove odluke. Razumem i one čiji su predstavnici bili na skupovima Bas partije Sadama Huseina, ili Komunističke partije Kine, što su protiv ove odluke. Ima nekih koji su imali takvu politiku. Danas su se, srećom, uzdigli. Neki od njih ćute i postali su članovi ''Reda majke Tereze'' i reč ne progovaraju, ali dobro, svaka promena je korisna. Oni kojima je Milošević bio vrhovni komandant, to su zaboravili. Oni koji misle da je Kominterna do skoro vladala ovim prostorima, i od toga su digli ruke.
Ne treba biti previše autističan, jer ova misija ima i nešto što je iznad naših međunarodno-pravnih obaveza i izvan članstva u UN-u, ima odgovarajući humanitarni karakter. Hajde da prevaziđemo nešto zbog čega smo bili izolovani, izopšteni, što je bio bespotrebni prkos, na našu štetu. Ovo nije učešće u snagama NATO-a. Ovo nije učešće ni u snagama Partnerstva za mir. Ovo su snage UN-a, i to čak preko Norveške, koja je naš tradicionalni prijatelj.
Ponavljam još jednom, u ime DHSS-a, podržavam Predlog ove odluke, s molbom da se pravno-tehnički to malo dovede u red. Hvala.