Prošla su dva minuta. Naravno da nema povrede Poslovnika. Za slučaj o kome vi govorite trebalo bi da izreknem meru opomene, pa da se oduzme od vremena, da se to konstatuje, pa onda da se oduzme od vremena koje je preostalo poslaničkoj grupi po toj tački dnevnog reda.

Meni nije bila namera da sednicu koja ide sasvim korektnim tokom pretvorim u sednicu u kojoj ću izricati mere, ako se baš izričito ne stvore preduslovi za to, koje naravno svaki poslanik može stvoriti ako insistira da tako bude.

Prelazimo na 2. tačku dnevnog reda – PREDLOG ZAKONA O DAVANjU GARANCIJE REPUBLIKE SRBIJE U KORIST UNICREDIT BANK SRBIJA A.D. BEOGRAD, PO ZADUŽENjU JP „PUTEVI SRBIJE“ (pojedinosti)

Primili ste amandman koji je na Predlog zakona podneo narodni poslanik Boris Aleksić.

Primili ste mišljenje Vlade o podnetom amandmanu.

Pošto je Narodna skupština obavila načelni pretres, saglasno članu 142. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram pretres Predloga zakona u pojedinostima.

Na član 5. amandman je podneo narodni poslanik Boris Aleksić.

Da li neko želi reč? (Da.) Gospodin Todorović, pa gospodin Aleksić. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, pošto zbog predsednika Skupštine i načina kako tumači Poslovnik nisam imao prilike da odgovorim na vaše izlaganje, evo, sad ću to pravo iskoristiti.
Vi ste ovde pozvali sve poslanike, celu Skupštinu da stane iza predloga ova dva zakona, kako bi na takav način pokazali jedinstvo, jer smatrate da će ova garancija omogućiti da putari budu plaćeni za poslove koje su obavili i da je to neophodno kako bi potrebe vezane za putnu privredu, posebno za Koridor 10, mogle da se izvrše.
Podsećam vas, gospodine Mrkonjiću, da se to jedanput desilo. Desilo se posle bombardovanja, kada je Srbija morala da obnovi svoju infrastrukturu, skoro kompletnu infrastrukturu, posebno infrastrukturu vezanu za putnu privredu, za mostove koje su NATO zločinci porušili u toku zločinačkog bombardovanja 1999. godine. Tada je formirana Direkcija za izgradnju države i tada je za relativno kratko vreme učinjeno mnogo da bi građani Srbije mogli koliko-toliko normalno da žive, da ne prelaze preko pontonskih mostova, nego da se normalno kreću.
Nažalost, ožiljci od tog zločinačkog bombardovanja su i dan-danas vidljivi; odmah preko puta Vlade su zgrade Ministarstva odbrane koje su porušene; ima ih još širom Srbije i pitanje je kada ćemo uspeti da obnovimo ono što su nam porušili.
Nažalost, mi smo povukli one optužbe, odnosno presude za sve čelnike NATO pakta koji su učestvovali i koji su odgovorni za to zločinačko bombardovanje.
Tada je bila vlada narodnog jedinstva, i tada je stvarno postojalo jedinstvo i to je moglo da se tada uradi. To je bilo pre, sada je potpuno drugačija situacija.
Ja vama, gospodine Mrkonjiću, predlažem jednu stvar. Vi dobro poznajete putnu privredu, poznavali ste Predraga Krkića, dugogodišnjeg direktora Direkcije za puteve. Niste bili tu kada sam iznosio činjenice. Kada je otišao u penziju gospodin Krkić je, što se tiče salda Direkcije za puteve, imao nulu. Znači, on nije potrošio ni jedan jedini dinar više nego što je bilo predviđeno budžetom. Vi znate da je postojao i Savet i da se o tome vodilo računa, da su sednice trajale i po nekoliko sati, ali ništa, apsolutno ništa nije moglo da se uradi mimo zakona. Tu su sedeli predstavnici nekoliko stranaka. Ali, jedno je bilo precizno definisano – mimo zakona ne može. Poslovi ne mogu mimo licitacije i ne mogu mimo nekih normi koje su predviđene u putnoj privredi.
Ne znam da li se sećate, ali kada su preduzeća za puteve shvatila da nema više mogućnosti da se dobiju poslovi sem putem licitacije, pribegla su tome da se dogovaraju između sebe – ti ćeš da dobiješ taj posao, sećate se vi toga odlično, mi ćemo dati veće cene, ti ćeš dati manje, tebi će taj posao, ali zato ćemo mi dobiti ovaj drugi. Tu smo ih sprečili tako što smo rekli da će cena moći da bude samo u okviru normi koje postoje u Direkciji za puteve. Zato je na kraju mogla da bude nula.
Onda je došao Tika Timotijević. Kada je on otišao situacija je bila potpuno drugačija – pet i po milijardi dinara ili osamdeset miliona evra. Neko je morao to da ispita, gospodine Mrkonjiću. Kako je stvoren toliki dug? Kako su deljeni poslovi? Zakon o putevima jasno kaže – može samo putem licitacije. Hajde da vidimo zašto 2004. godine nije pokrenuta inicijativa da se vidi koliko je poslova bilo u prethodnom periodu, ko ih je dobio i na koji način? Stvar bi bila vrlo jednostavna.
Između ostalog, znate da je protiv Tike Timotijevića podignuta i krivična prijava, a do danas nije procesuirana. Protiv Marije Rašete je pokrenuta krivična prijava, čak je bila i u pritvoru, ali to nije završeno, stavljeno je pod tepih. Međutim, gospodine Mrkonjiću, za ovoliki kriminal suviše je mali tepih, polako već ispada; sa jedne strane se gura, ali na drugoj strani već ispada.
Sada dolazite vi kao ministar za infrastrukturu. Sada su dugovi oko 32.000.000.000 ili 400.000.000 evra i vi ste tu sada najodgovorniji. Sad treba da se preseče. Znači, što se tiče Srpske radikalne stranke, ne postoji dilema da li hoće da stane iza svakoga posla, projekta koji je koristan za državu, ali hoćemo čist račun, hoćemo da vidimo iza čega stajemo.
Gde ste vi omogućili poslanicima da vide šta se dešavalo u proteklom periodu? Vas ništa ne obavezuje, vi nemate odgovornost za to, niste bili u Vladi. Zašto biste vi pokrivali poslove koji su obavljeni u proteklom periodu? Zbog čega?
Vi znate da je protiv ovog poslednjeg direktora „Puteva Srbije“ takođe podignuta krivična prijava. Čak se tvrdi da je 200.000.000 evra potrošeno nenamenski. To je zloupotreba službenog položaja. To su ogromne pare. To jedanput mora da izađe na površinu. Zašto vi da dolazite u poziciju, što kaže naš narod „ni luk jeli, ni luk mirisali“, da za to snosite odgovornost? Snosićete ako se sada ne raščisti, da se zna ko je od tih 400.000.000 evra napravio taj dug i na kakav način.
Samo da vas obavestim da su u toku radovi između naselja Plavi horizonti i Zemun polja, da se spoje Plavi horizonti i Zemun polje, i to je odlično. Nemamo mi ništa protiv da svaka ulica bude asfaltirana, da svako selo dobije vodu, da dobije kanalizaciju, da dobije ambulantu, da ima školu i da ima prevoz, kamo sreće da su ti problemi rešeni. Ali, zašto dva aršina? Znate, kad su u pitanju ti radovi, na početku nema one table koja je obavezna, rešenje kojim se kaže da je na osnovu građevinske dozvole izdata dozvola da se taj put izgradi. Zato Đilas non-stop šparta. S kojim pravom? S kojim pravom?
Na istom tom mestu su građani godinama imali problem sa vodom; uzeli da uvedu vodu, tri inspekcije su došle. Zamislite, u 21. veku, gospodine Mrkonjiću, ljudi nemaju osnovne uslove za higijenu! Ne rešava grad Beograd koji je nadležan za to, čeka izbore, pa će pred izbore, da bi pokupio neki glas, da rešava te probleme. Uzeli da rade građani, a oni opštinsku inspekciju, pa dve gradske inspekcije. A put može? A 150 metara vodovoda ne može?
Zašto vi da stajete iza toga? Zašto mi da stajemo iza toga? Nećemo. Hoćemo čist račun. Hoćemo čist račun jer jedino tako možemo da dođemo u situaciju da stvari krenu napred. Ovako će jedan kriminal da se pokriva drugim kriminalom, pa trećim kriminalom, dok ne budemo došli u situaciju da apsolutno nećemo imati šanse da se izvučemo.
Gospodine Mrkonjiću, ovaj poziv Borisa Tadića na obračun sa kriminalom i korupcijom mogao bi da bude prihvaćen kada bi građani bili ubeđeni da će to stvarno biti pokrenuto. Kako? Pogledajte, opljačkali su zemlju, u crno su je zavili. Godine 2001. vrednost svih preduzeća koja je trebalo da se privatizuju procenjuje se između 50 i 60 milijardi evra. Neka je 50 milijardi evra; 70% te vrednosti je prodato za dve milijarde i sedamsto hiljada evra. Znači, od 35 miliona evra vrednosti kojima smo raspolagali, mi smo prodali za manje od 10%. Kako je to moguće?
Moguće je, ako uzmete da je „Sartid“ prodat za 21 milion maraka, ako uzmete da je „Ušće“ prodato za deset miliona maraka. Sećate se vi toga dobro, vi ste građevinac, vi znate koliko vredi palata „Ušće“. Pri tom, od osam ari dobijeno je 5,5 ha zemljišta. Kako? Korupcijom. Sada jure predsednika opštine, najavljuju hapšenja. Šta je jedna opština za grad Beograd?
Šta je jedna opština za grad Beograd, gospodine Mrkonjiću, i šta je jedno ministarstvo u odnosu na jednu opštinu? Šta su cementare? Šta su šećerane? Šta je Luka Beograd? Šta su mnoge fabrike i preduzeća koja su prodata u bescenje, za 10% vrednosti, ne ukupne vrednosti, nego od 70%?
Pogledajte sada „Zmaj“, IMT, IMR; prodaće se zbog građevinskog zemljišta. Sada je državi jeftinije da proda IMT i IMR na postojećim mestima, sa postojećim mašinama, da ih izmesti van Beograda i, navodno, to je korisno za državu, jer će moći da proda zemljište.
Juče smo imali saopštenje iz MPC-a, kaže – jeste, tačno je, mi smo dobili, kažu, na zakonit način, ali smo zato zaposlili 1.200 radnika. Dobro, ljudi, oni nas potcenjuju na neprimeren način. Hiljadu dvesta radnika, a dobili su vrednost od šezdeset miliona evra! Koliko, ljudi, košta otvaranje jednog radnog mesta? Jesu li oni to otvorili zbog tih 1.200 radnika ili da bi zaradili? Koliko su zaradili kada su izgradili taj poslovni prostor i izdali taj poslovni prostor? To su jednostavne računice, do kojih može vrlo brzo da se dođe i da se vidi koliko su to enormne zarade.
Da vas podsetim na „Merkator“. „Merkator“ je tada prodat za 15.000.000, koliko se sećam. Zbog zakona koji je važio imali su pravo na 50% popusta ako daju sve odjedanput. Oni su to uradili. „Merkator“ je po izgradnji, samo izdavanjem poslovnog prostora, odmah vratio sva uložena sredstva i zaradio.
Između ostalog, tako je i Dragan Đilas dobio pravo da gradi zgradu i zaradio oko 4,5 miliona evra.
Znate kako je u Beogradu najjednostavnije da se obogatite? Dobijete lokaciju, bez dinara. Ne mogu svi da dobiju lokaciju, nego samo odabrani. Dobijete lokaciju, na osnovu lokacije odete u banku i tražite kredit, projekat i sve; oni vam daju kredit, vi izgradite, bez dinara ili sa učešćem koje pokrijete bez velikih problema. Kada to završite, prodate. I vi znate kako stvari stoje u građevinarstvu – jedna trećina rad, jedna trećina materijal, a jedna trećina je zarada. To je tako bilo uvek. Mislim da je i sada situacija takva, možda nešto malo drugačija, ali nije toliko bitno. Znači, ako je vrednost milion, 300.000 evra u džepče.
Nije sad neki veliki problem da se vidi kako će da se reši ta borba protiv kriminala i korupcije. To govorim zbog članova Demokratske stranke. Pogledajte samo članove onih tzv. tenderskih komisija. Uzmite spisak, pogledajte šta su imali pre, šta imaju danas i vrlo brzo ćete doći u situaciju da vidite kako oni nisu otkrili ne znam ni ja kakvu pametnu stvar ili rupu u saksiji; jednostavno su došli do mogućnosti da opljačkaju ovu državu, da nanesu ogromnu štetu državi, a da razliku stave u džepove.
Jer, ako vi danas imate čoveka koji je gradonačelnik, koji dnevno zarađuje 230.000 evra, o čemu mi onda ovde pričamo? Hajde, ljudi, vi znate Dragana Đilasa... U stvari, niste ga ni znali dok nije postao direktor Narodne kancelarije. Tražite mu jednostavnu stvar, kao i Božidaru Đeliću – da pokaže jednu poresku prijavu. Kada je počeo da podnosi poreske prijave? Stvari će biti vrlo jasne. Taj čovek, gradonačelnik, kako da mu veruju građani Beograda? Veruju mu zato što u najvećoj meri on pokriva taj medijski prostor, bavi se marketingom, njegove firme se bave marketingom. Onda agencije prave reklame, kampanje koje imaju za cilj da prevare građane Beograda. Vi se dobro razumete. Recite mi, kako je moguće napraviti ovakvu sliku? (Pokazuje.) Je l' ovo stvarno most? Jeste li spremni da krenete sa mnom da pređemo preko tog mosta? Poslaćemo prvo Đilasa da krene on, pa ćemo mi za njim. Šta je ovo?
Je l' se sećate, gospodine Mrkonjiću, 2001. godine, reklame na televiziji – mama i tata zagrljeni, deca im mašu, krenuli na more. Kaže – iduće godine ćemo da kupimo auto, pa ćemo onda da uzmemo kredit da izgradimo kuću. Božidar Đelić dodaje da ćemo verovatno sutra (ili malo sutra) da dođemo u Evropu itd.
Preko televizije nas samo zasipaju tim reklamama: Nenad Bogdanović sa onim mostom na Adi Ciganliji, pa onda Mlađan Dinkić... Znate da je on neviđeni prevarant, to je sačuvaj bože, on je prevario i Zorana Đinđića sa Nacionalnom štedionicom. Namagarčio ga, došao i uložio u Nacionalnu štedionicu. Kad je shvatio da je to privatni biznis Mlađana Dinkića, bilo je kasno. Činjenica je da je Mlađan Dinkić opljačkao državu; naše državne rezerve u „Euroaksis banku“ u Moskvi, a iz te banke Vuk Hamović, Vojin Lazarević i ostali tajkuni uzimaju pare i kupuju preduzeća po Srbiji. Mlađan Dinkić, pametan i sposoban. Nije to ni pamet ni sposobnost, to je lopovluk, kriminal, pljačka države.
Zato, gospodine Mrkonjiću, ne možemo da stanemo iza ovoga. Hoćemo da se sa korupcijom i kriminalom raščisti. Nećemo da pokrivamo prethodni kriminal, jer smo sigurni u jednu jedinu stvar – dok se stvari ne raščiste Srbija ne može da krene napred. Mi hoćemo da Srbija krene napred. Zato moramo da se obračunamo sa kriminalom i korupcijom. Zato pre ovoga raščistite situaciju u putnoj privredi, da vidite kako je napravljen ovaj dug, da li ima odgovornosti i ako je ima, oni koji su odgovorni moraju da je snose. Kad to budete uradili pozovite nas da i mi stanemo iza ovakvih projekata.

Gospodin Mrkonjić.

Meni je mnogo lakše nego drugim ministrima, verovatno, zato što ovde u poslaničkim klupama sede tri prethodna ministra. Ne volim da govorim o bivšim ljudima. Gospodin Todorović je lepo rekao, ja sam najstariji među njima. Možda će on sutra opet biti ministar.
To je jedan od razloga zbog čega ovako radim. Ne želim više da govorim o obnovi zemlje, ali uzeli ste dobar primer, obnovu zemlje. To je drugi motiv i razlog što sam... To je bio poslednji veliki projekat na čijem čelu sam se nalazio, naravno, uz pomoć gospodina Todorovića i čitavog niza drugih ljudi. Samo ako idemo svi zajedno, svi državni organi, prvo visoki dom, pa Vlada, pa ministri, pa preduzeća, možemo da imamo rezultate u nečemu što smo rekli da je važno. To je bio vrlo važan razlog.
Tako je, u obnovi zemlje svi smo bili kao jedan i zato smo imali rezultate u daleko gorim uslovima što se tiče novca, u daleko gorim uslovima što se tiče okruženja, bez dinara međunarodnih kredita, u startu bez dinara, što mi se često prebacuje, ali sad se polako zaboravlja, bez dinara u kasi za realizaciju projekta koji je mnogo značio za Srbiju.
Upravo to me nagoni da sada, kad su uslovi daleko bolji nego tada, kada ceo svet stoji sa parama iza ovih projekata, tražim od vas jedinstvo, molim da na tom projektu budemo jedinstveni, uvažavajući sve kritike o kojima ste govorili. To je suština. Ubeđen sam, i u tom kontekstu sam spomenuo druga Krasića, jer tako mogu da mu kažem, to je pozitivna kritika, ali sad ću se vratiti na neke detalje o kojima ste govorili ovde.
Vi ste bili ministar i znate kako to izgleda. Odluku sam, naravno, donosio sam. Nisu na mene uticali ni moji partijski drugovi, niti bilo ko drugi. Evo, gospodin Rade Obradović je najviše uticao. Uticalo je na mene saznanje da možemo da uradimo više nego što smo do sada uradili i da u toj ekipi ljudi mogu nešto i da pomognem. To je bilo presudno i zato sam se ovoga prihvatio.
Što se tiče vremena o kome ste vi govorili, 2004 - 2007. godina, dve budžetske komisije su istraživale, od ovoga o čemu ste govorili, od 80 miliona evra duga, pa do ovih 250 ili 300. Jer, u 2008. godini nisu napravljeni dugovi, završni račun je usvojen, to juče nisam rekao, preduzeća za puteve. Upravo zbog toga smo i program doneli tek pre dve nedelje, da se ne bi dešavalo to što se dešavalo prethodnih godina i potpuno definisali kako će u ovoj godini preduzeće za puteve raditi. Nismo promenili sva pravila koja tamo vladaju, vi to znate bolje od mene, ali ćemo i to promeniti; tenderi, specijalni nalozi itd. i čitav niz tih poslova. Od toga izdvajam putarinu.
Sve ovo što ste rekli vrlo dobro znam, zato i radim. Zato smo i odvojili segment autoputa van uticaja ljudi koji su sada u preduzeću za puteve, da bi mogli nesmetano da rade svoj posao i da ih ne opterećuje ovo o čemu sada govorite, a ovo ćemo sve najzad ispitati do kraja.
Iza mene u ovoj vladi neće ostati neraščišćene stvari. Znaće se ko je za šta odgovoran i ko je šta radio, ali za to morate dati vremena.
To podrazumeva – ako sada, što vi mnogo bolje od mene znate, ne završimo taj autoput, obići će nas, proći će Koridor 4, to je ovaj koji ide kroz Rumuniju i Bugarsku, izgubićemo na vremenu, a već smo na ivici vremena, to znate dobro.
Zato insistiram i tražim da svi stanemo iza ovog projekta, makar ga vi sami izdvojili, mada ste vi već stali u svojim diskusijama, pa i drug Krasić je bio za to, da stanemo iza tog projekta jedinstveni i da ga realizujemo. Bez toga nema realizacije projekta.
Ne štedim nikoga, ne aboliram nikoga, svestan sam svoje odgovornosti, a to sam rekao i prvog dana ovde. Molim vas da ovaj projekat podržimo, jer su ovi zakoni preduslov da bi putari mogli da nastave da rade. Neću više, ako bude pitanja, odgovaraću. Hvala.

Gospodo iz SRS, samo obaveštenje: podnosilac amandmana ima dva minuta, a poslanička grupa još sedam minuta, a javila su se gospoda Zoran Krasić i Dragan Todorović.
(Dragan Todorović, sa mesta: Replika.)
Imate pravo na repliku. Izvolite.

Gospodine Mrkonjiću, što se tiče ove vaše diskusije, mogu jedino da zaključim jednostavnu stvar – 1999, 2000. godine to je moglo, zato što se radilo pošteno, a sad su potpuno drugačije okolnosti, stvari su se radile nepošteno. Sama činjenica da vi kažete da ste izdvojili iz „Puteva Srbije“ autoput, odnosno Koridor 10, govori da nemate poverenja u tu ekipu. Potpuno se slažem sa time. Apsolutno sam siguran da ste u pravu i da u njih čovek ne može da ima poverenje, jer su u proteklih skoro devet godina zloupotrebili svoj službeni položaj i oštetili ovu državu.
Međutim, neke stvari moramo da znamo, bez obzira na to što je to prioritet države. To zbog čega ste vi izdvojili i šta se dešavalo, to je suština, jer je u pitanju kriminal. Kažete, dve budžetske inspekcije; pa, deset budžetskih inspekcija... Ali, gospodine Mrkonjiću, Zakon o putevima je vrlo jasan – nijedan posao u putnoj privredi nije mogao da bude dobijen bez licitacije. Nemamo šta da pričamo. Je l' bilo licitacije ili nije bilo? Nije bilo. Pa, ja sam bio predsednik Saveta u Direkciji do juna meseca 2001. godine, a Savet se nije sastao ni jedan jedini put, a znate li koliko je posla urađeno do tada?
Šta se ovde sada postavlja kao pitanje – ko će da pokrene odgovornost budžetske inspekcije? Možda su oni evidentirali sve, ali je negde to stalo, negde su ti papiri stavljeni u fioku i do dana današnjeg to nije izvađeno iz fioke. Nemoguće je, gospodine Mrkonjiću, vama je to jasno, zakon kaže – licitacija.
Drugo, odluku o tome donosi Savet u Direkciji za puteve. Bio sam predsednik tog saveta do juna meseca 2001. godine, a nije se sastao ni jedan jedini put.
Šta je to? Kriminal, težak kriminal. Desetine miliona maraka su u opticaju. Nikome dlaka s glave... Odnosno, verovatno je budžetska inspekcija došla do svega toga. Nije otišla Marija Rašeta u istražni zatvor zato što nije imala lepu frizuru; nije zbog toga, nego zato što je budžetska inspekcija našla odgovornost ministra. Kako?
(Predsednik: Zahvaljujem, gospodine Todoroviću.)
Samo još jednu rečenicu.
Zato što je Tika Timotijević rekao – naloge sam dobijao direktno od Marije Rašete, i nije imao prava da stavlja bilo kakvu primedbu. I on je bio svestan da se to radi mimo zakona, međutim, nije mogao da reaguje.

Reč ima podnosilac amandmana gospodin Aleksić.

Zahvaljujem se. Amandman je podnet na član 5. Kao i prošli put, mi smo predvideli da se reč „narednog“ zamenjuje rečju „osmog“.
Vlada u svom obrazloženju kaže da se amandman odbija zato što je neophodno da se što pre realizuje kredit. Međutim, to je u suprotnosti sa samim obrazloženjem u Predlogu zakona o davanju garancije Republike Srbije u korist „Unikredit banke“, gde se kaže da kredit treba da se realizuje do 29. novembra 2009. godine. Bilo je dovoljno vremena i mislim da je Vlada mogla da prihvati ovaj amandman.
Samo bih za ovo kratko vreme podsetio predstavnike Vlade Republike Srbije, a posebno ministra Mrkonjića, on verovatno nije imao prilike to da čuje, da su juče predstavnici Demokratske stranke u Skupštini, pre svega gospodin Mićunović i gospodin Šutanovac, promovisali projekat „zelena transverzala“, vrlo bitan koridor, koji, kako kaže gospodin Šutanovac, seže od Ankare do Beča. Vi znate da su Turci zaustavljeni kod Beča. Inače, prema dokumentaciji američkog Kongresa, to je koridor preko kojeg idu islamski teroristi i narkotici prema zapadu i zapadnoj Evropi.
Na direktno pitanje gospodina Mićunovića o uticaju Turske na Balkanu gospodin Šutanovac odgovara: „Nešto što je definitivno zajedničko za sve zemlje jugoistočne Evrope, ne kažem Balkana, mislim da to treba da pripadne do Beča, čak, po meni, možda i dalje, jeste taj jedan bezbednosni sektor koji postoji od Ankare, ta linija jedna koja dolazi do samog Beča.“ Dakle, to je citat. Dalje gospodin Šutanovac kaže: „U tom smislu, Turska je jedna od možda najvažnijih zemalja koje postoje na našem prostoru.“
To je oživljavanje one stare teorije i koncepta turske „mrtve ruke“ na Balkanu. Samo da znate, između ostalog, kakve projekte promovišu predstavnici Demokratske stranke. Hvala.

Zahvaljujem. Gospodin Krasić ima reč.

Povodom ovog amandmana na ovaj drugi predlog zakona, nastavio bih tamo gde sam ranije stao. Znate, javnost u Republici Srbiji je dobro upoznata sa tim da je bila neka rekonstrukcija nekog aerodroma i da je fikus bio nekoliko stotina hiljada dinara, da je kašičica za šećer i kafu bila nekoliko hiljada dinara i to, jednostavno, ne može iz javnosti da se izbriše. Prosto, ne može da se izbriše.
Ne može da se izbriše da je Čume namenski kupio mašine da bi asfaltirao, dobijao poslove, asfaltirao. Ne može da se izbriše ni spor unutar DOS-a, povodom Olimpijade koja je bila u Grčkoj, zašto kasni put. Što bi rekli oni moji zemljaci sa juga, „kam gi pare, nema gi pare“. Gde se izgubiše pare? Put plaćen, nema ga, nemaju ni pare.
Od 2001. godine veliki broj kredita je odobren za putnu privredu; samo da vas podsetim, bili su oni sa IDA uslovima, bili su oni za razvoj lokalne mreže, bili su oni magistralni i oni glavni itd. Nije teško da se zaključi, Srbija je uzimala kredite od Svetske banke i drugih međunarodnih finansijskih institucija. Ti krediti su potrošeni, nema tih kilometara i onda se postavlja pitanje – šta je urađeno sa parama? Sad znamo da postoje obaveze prema putnoj privredi i sad se postavlja pitanje da li mi dva puta plaćamo jedno isto? Putari nisu uzeli, a ko je onda mogao da uzme? Naravno, onaj ko je bio tamo gde je fond, tamo gde je račun, gde su pare, taj koji je odlučivao, taj koji nije raspisivao tendere. Nikakva tajna nije da Pajtić radi na isti način kao Đilas u Beogradu, šeta se ulicom i kaže – dete, ovo da se za dva dana asfaltira.
Naravno da sa pravom postavljamo pitanje šta će biti od ovog. Država ima da pruži garanciju za nešto svoje. Prosto sam iznenađen, gospodine Mrkonjiću, što vi preko svega toga želite da pređete i da postavljate neki, navodno, viši cilj.
Kome mi da verujemo, ljudi? Kome mi da verujemo? Kad je Đelić došao, nije imalo kuče za šta da ga ujede, pa mu svi verovali. Posle tri godine, veliki akcionar, 11.000.000 evra! Znači, kredit je uzet, pare su potrošene, ostao je dug prema putarima i onda se neminovno javljaju dva pitanja: ili je urađeno više nego što je trebalo ili je neko uzeo pare? Kako je onda moguće da ostane dug?
Skrenuo bih pažnju, da ne ispadne da pričamo sa gospodinom Mrkonjićem a da zaobilazimo Ministarstvo finansija, u Zakonu o javnom dugu postoji član 11, po kome je vaše ministarstvo dužno da se stara o javnom dugu i da upravlja tim javnim dugom. Mi nikada ne čujemo vaše mišljenje. Vi uvek kažete – mi spadamo u grupu srednje zaduženih zemalja. Oni časopisi koji se bave ekonomijom i finansijama u inostranstvu kažu da smo kao zemlja izuzetno zaduženi. Pre mesec dana smo vam čitali članak iz jednog „Fajnenšel tajmsa“, tako se valjda zove, sad treba ponovo na sitne štoseve da hvatate. Izbegnite te sitne štoseve prema meni, ja sam malo veći čovek.
Nije valjda da ne znate šta pišu u inostranstvu o nama? Izgleda da i vi verujete ovoj kampanji Dragana Đilasa da je sve lepo. Lepo, lepše, levo. Nemojte tako, ljudi. Nemojte tako. Trideset milijardi dugujete, imate blokadu trezora. Niste izvršili kompenzaciju. Zašto? Verovatno i ne možete da izvršite kompenzaciju. Koliko je hiljada preduzeća pod blokadom? Koliki je ukupan iznos blokade? Vi se smeškate, puj pike ne važi i idemo dalje, teramo dalje. Gde dalje? U ambis? Mi smo već u ambisu, niko vas nije obavestio.
Videli ste da noću menjaju kontejnere u Zemunu. Novi tip kontejnera. Molim vas, pa gradska opština godinama je tražila da se promene kontejneri, kako se to baš sinoć promeni?
Dajte, molim vas, da stalno budu raspisani izbori, lokalni, dopunski; na svakih 15 dana u svakom mestu da se raspišu izbori, pa ćete onda nešto da radite, a ne sve lepo da blokirate i kad krenu izbori, hajde, pusti malo. Obećanje ludom radovanje. Sve posle dođe na naplatu. Kako dolazi na naplatu? Kroz zakon o zaduživanju, kroz zakone o davanju garancija.
Šta sad država garantuje? Da će se izmiriti ta obaveza. Država i treba da garantuje da će biti izmirena obaveza, ali ne može država da garantuje ako tu obavezu koja se stvori državi neko pretvori u lični prihod.
Koliko će od ovih kredita da ide agencijama Dragana Đilasa za promociju Koridora 10? Niste postavili pitanje. Samo da vas podsetim, on je bio direktor Narodne kancelarije, pa je posle bio ministar bez portfelja za NIP, a mi još ne znamo gde su pare od tog Nacionalnog investicionog programa. Vi se unutar Vlade svađate, do tuče, ko će da ima šaku nad tim parama, pa imate i posebnog ministra.