Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, otvaram Sedmo vanredno zasedanje Narodne skupštine Republike Srbije u 2009. godini.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, nas je u sali, odnosno trebalo bi da bude 178 narodnih poslanika.
Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Zahvaljujem gospođi ministarki na vrlo korektnoj saradnji i iscrpnim objašnjenjima.
Dakle, molim vas da ubacite kartice u poslaničke jedinice, da bismo utvrdili kvorum.
Konstatujem da je, primenom elektronskog sistema za glasanje, utvrđeno da je u sali u ovom momentu prisutno, što možete videti i na vašim monitorima, 90 narodnih poslanika, odnosno više od jedne trećine narodnih poslanika, i da postoje uslovi za rad Narodne skupštine.
Obaveštavam vas da su sprečeni da sednici prisustvuju sledeći narodni poslanici: Esad Džudžević, Milan Dimitrijević, Jovan Palalić, Milica Radović, Balint Pastor, Riza Halimi, Mladen Grujić i Radoslav Mojsilović.
Saglasno članu 84. stav 2. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da sam ovu sednicu sazvala u roku kraćem od roka utvrđenog u članu 84. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, zbog potrebe da Narodna skupština što pre razmotri predlog akta iz utvrđenog dnevnog reda.
Saglasno članu 88. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da sam pozvala da današnjoj sednici, pored predstavnika predlagača, Dragana Šutanovca, ministra odbrane, prisustvuju i mr Dušan Spasojević i dr Zoran Vesić, državni sekretari u Ministarstvu odbrane, i Milorad Perić, načelnik u Ministarstvu odbrane.
U skladu sa članom 85. stav 5, htela bih da vas obavestim da ćemo raditi do završetka tačke dnevnog reda, i nakon 18 časova.
Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, uz saziv Sedmog vanrednog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2009. godini, koje je sazvano na zahtev Vlade, saglasno članu 106. stav 3. Ustava Republike Srbije i članu 169. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, dostavljen vam je zahtev za održavanje Sedmog vanrednog zasedanja, s unapred određenim dnevnim redom, sadržanim u tom zahtevu.
Kao što ste mogli da vidite, za Sedmo vanredno zasedanje Narodne skupštine Republike Srbije u 2009. godini, određen je sledeći
D n e v n i r e d:
1. Predlog odluke o učešću profesionalnih pripadnika sanitetske službe Ministarstva odbrane i Vojske Srbije u sastavu norveškog kontingenta u Mirovnoj misiji Ujedinjenih nacija u Republici Čad i Centralnoafričkoj Republici (MINURCAT)
Prelazimo na 1. tačku dnevnog reda – PREDLOG ODLUKE O UČEŠĆU PROFESIONALNIH PRIPADNIKA SANITETSKE SLUŽBE MINISTARSTVA ODBRANE I VOJSKE SRBIJE U SASTAVU NORVEŠKOG KONTINGENTA U MIROVNOJ MISIJI UJEDINjENIH NACIJA U REPUBLICI ČAD I CENTRALNOAFRIČKOJ REPUBLICI (MINURCAT)
Predlažem, pošto danas nismo imali pauzu, da napravimo pauzu od 30 minuta i da nastavimo rad za 30 minuta.
(Posle pauze – 16.10)

Gospodo poslanici, nastavljamo rad.
Podsećam vas da, prema članu 94. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave za poslaničke grupe iznosi pet časova, kao i da se ovo raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika, članova poslaničkih grupa, što znači da poslanička grupa Za evropsku Srbiju ima sat, 33 minuta i 36 sekundi; Poslanička grupa Srpske radikalne stranke – sat, osam minuta i 24 sekunde; Poslanička grupa G17 plus – 28 minuta i 48 sekundi; Poslanička grupa Demokratske stranke Srbije - Vojislav Koštunica – 25 minuta i 12 sekundi; Poslanička grupa Napred Srbijo – 25 minuta i 12 sekundi; Poslanička grupa Socijalističke partije Srbije i Jedinstvene Srbije – 18 minuta; Poslanička grupa Liberalno-demokratske partije – 14 minuta i 24 sekunde; Poslanička grupa Nove Srbije – 10 minuta i 48 sekundi; Poslanička grupa manjina – osam minuta i 24 sekunde i Poslanička grupa Partije ujedinjenih penzionera – šest minuta.
Saglasno članu 93. Poslovnika Narodne skupštine, narodni poslanici koji nisu članovi nijedne poslaničke grupe imaju pravo da govore svako po jednom, do pet minuta.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč, sa redosledom narodnih poslanika.
Obaveštavam vas da je Poslanička grupa SRS-a ovlastila da je po ovoj tački dnevnog reda predstavlja gospodin Zoran Krasić.
Niko više nije podneo drugačije predloge.
Saglasno članu 163. stav 2. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram jedinstven pretres o Predlogu odluke.
Da li predstavnik predlagača, gospodin Dragan Šutanovac, ministar odbrane, želi reč?
Izvolite, gospodine ministre.

Zahvaljujem, uvažena gospođo predsednice.
Dame i gospodo narodni poslanici, juče smo imali živu raspravu i, uglavnom, izneli razloge naše želje da pošaljemo naš sanitetski tim u Mirovnu misiju u Čad, a sada ću da iznesem samo neke fakte koji juče nisu bili tema naše debate.
Želim da vas upoznam sa istorijom učešća pripadnika i JNA, kao naše vojske, i Vojske Srbije i Crne Gore, a danas i Vojske Srbije, u mirovnim operacijama. Smatram da je to istorija koju je neophodno da znate, kako vi poslanici, tako i javnost u Srbiji.
Država SFRJ je učestvovala u više mirovnih operacija, od kojih je najznačajnija operacija na Sinaju, koja je bila od 1956. do 1967. godine. U Jemenu smo, takođe, učestvovali, od 1963. do 1964. godine, a u Kongu – 1960. godine i u Kongu i dan-danas imamo svoj sanitetski tim kao jedinicu.
Učestvovali smo i u Mirovnoj operaciji u Iranu, od 1988. do 1991. godine, u Namibiji – od 1989. do 1990. godine, i u Angoli – od 1989. do 1991. godine.
Od 2002. godine, od juna, SRJ je odlučila da u Istočni Timor pošalje jedan tim od pet posmatrača. Ta mirovna misija je započeta za nas od 2002. godine, a završila se 2003. godine. Imali smo u Burundiju tri vojna posmatrača. Ta mirovna operacija se, takođe, završila za nas 2005. godine, a danas imamo u Liberiji četiri vojna posmatrača. U Obali Slonovače imamo tri vojna posmatrača i u Kongu ceo jedan sanitetski tim. To je jedina jedinica koju imamo van granica naše zemlje i to je 12. mirovna operacija.
Želim da naglasim da je u operaciji koja je bila na Sinaju JNA imala kontingent koji je sačinjavao više od 21% svih ukupnih međunarodnih snaga na tom prostoru i da je preko 14 hiljada pripadnika naše vojske i civila učestvovalo u toj mirovnoj operaciji. Interesantno je znati da je tada skoro 11 hiljada vojnika učestvovalo u operaciji, i to vojnici koji su bili na odsluženju vojnog roka i koji su se dobrovoljno prijavili da učestvuju u jednoj mirovnoj operaciji, koja je u to vreme bila na Sinaju.
Kao što znate, Zakon o Vojsci definiše tri misije Vojske Srbije. Prva misija je zaštita državnih granica, odnosno suvereniteta zemlje, odbrane zemlje. Druga misija je učestvovanje u multinacionalnim zajedničkim operacijama. Treća misija je pomoć civilnom stanovništvu u slučaju elementarnih nepogoda.
Smatramo da, ukoliko ne bismo bili u mogućnosti da odgovorimo na sve tri misije, praktično, ne bismo mogli da ispoštujemo zakon, a u ovom trenutku smo ubeđeni da Vojska Srbije ima mogućnost, znači, može i želi da učestvuje u mirovnim operacijama, i da time treba i možemo da podignemo spoljnopolitički kredibilitet naše zemlje.
Misija u Čadu je misija u organizaciji UN-a. Tačno je da idemo s norveškim kontigentom ali, verujte mi, pre svega, zato što je 2006. godine preuzeta obaveza da se s njima pojavimo u Avganistanu. Naime, Vlada Vojislava Koštunice je u to vreme donela odluku da učestvujemo sa većim timom u Avganistanu, nakon čega su doneli političku odluku da se ne učestvuje.
Smatram da jedna ozbiljna država, ozbiljan sistem odbrane, ozbiljna vojska ne mogu da daju obećanja i kasnije da ih izigravaju. Ukoliko danas imamo odluku pred vama, kojom želimo da učestvujemo u Mirovnoj operaciji u Čadu, zajedno sa predstavnicima norveškog kontingenta.
Želeo bih da vam pročitam koje su zemlje danas prisutne u toj operaciji. Da ne bi bilo zabune, trenutno 36 zemalja ima svoje predstavnike, vojne predstavnike, i 20 zemalja – svoje predstavnike kao policijsko osoblje.
To su: Austrija, Bangladeš, Bolivija, Brazil, Hrvatska, Ekvador, Egipat, Etiopija, Finska, Francuska, Gabon, Gambija, Gana, Irska, Jordan, Kenija, Kirgistan, Namibija, Nepal, Nigerija, Norveška, Pakistan, Poljska, Portugal, Rusija, Ruanda, Senegal, Španija, Švedska, Tunis, Uganda, SAD, Jemen i Zambija.
To su zemlje sa svih kontinenata zemaljske kugle i smatramo da je naša kontribucija u ovom vidu saradnje, u mirovnoj operaciji, jako važna u spoljnopolitičkom smislu, jer ima zemalja za koje je dokazano da su naši partneri i saradnici, pa smatramo da će naša podrška njima biti dobrodošla i spoljnopolitički.
S jedne strane, ovo je humana misija. Želim da naglasim da naši lekari, koji će biti u toj misiji, neće lečiti samo pripadnike norveškog kontingenta, lečiće pripadnike svih ovih zemalja koje su prisutne, ali i stanovništvo. Smatramo da je neophodno pomoći toj zemlji, imajući u vidu da je u njoj jako teško stanje i da naš medicinski tim može puno da pomogne.
S druge strane, za nas kao sistem odbrane ovakva jedna odluka je veoma važna i s aspekta međunarodne reputacije, imajući u vidu da je Norveška odlučila da nama ponudi mogućnost lečenja njihovog kontingenta, što ukazuje da imaju veliko poštovanje prema našim lekarima, prema našem zdravstvenom sistemu, i smatramo da je to još jedan od velikih benefita našeg sistema odbrane.
Želimo da naša VMA i da naš medicinski sistem odbrane budu prepoznati u svetu. U ovom trenutku, mogu da vam kažem da je naša VMA treća po veličini vojna bolnica na svetu, nažalost, još uvek nije treća i po kvalitetu, ali smo ubeđeni da ćemo se u godinama koje su pred nama učvrstiti na toj trećoj poziciji i po kvalitetu. Utoliko je važno reći da smo, i u godini koja je za nama, i u godini koja je pred nama, već krenuli s opremanjem naše VMA, a samim tim i s edukacijom i opremom naših lekara. Smatramo da je to jedna kontribucija ne samo za Vojsku i za sistem odbrane, već i za celokupno građanstvo ove zemlje. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, gospodine ministre.
Među predstavnicima poslaničkih grupa koji žele reč, najpre se javio gospodin Zoran Krasić.

Ovo je, u suštini, nastavak jučerašnje rasprave. Juče smo imali jednu temu koju je inicirao Poslanički klub SRS-a, i to uopšteno, s aspekta ne samo mirovnih misija, nego i drugih aktivnosti naših predstavnika, bilo da je u pitanju Vojska, Ministarstvo odbrane, ili sve ono što predstavlja simbol za silu jedne države i njeno angažovanje u inostranstvu.
Danas imamo ovu tačku dnevnog reda i skrenuo bih pažnju na početku da se radi o jednoj odluci, o opštem aktu, gde predlagač traži upućivanje jedne sanitetsko-hiruške ekipe u sastav norveškog kontingenta u okviru mirovne misije odobrene od strane UN-a za državu Čad.
Šta je važno u ovoj raspravi da se kaže? Važno je da se kaže da je angažovanje naših vojnika i, šire posmatrano, sve ono što spada pod Ministarstvo odbrane i Vojske, sve što je u strukturama odbrane, moguće samo ukoliko Narodna skupština o tome donese pozitivnu odluku.
Pozivamo vas da glasate protiv ovog predloga odluke, da se ova odluka povuče, to bi još bilo najbolje. Prvi razlog je – Norveška je država koja je priznala nezavisno Kosovo. To je činjenica na koju ne može da utiče ni Ministarstvo odbrane, ni predsednik Republike.
Jednostavno, Norveška je to odlučila, javnost je o tome obaveštena, a vi znate da mi imamo obavezu da ubedimo one države koje su priznale Kosovo kao nezavisnu državu, da bi se ostvario plan Martija Ahtisarija, da povuku to svoje priznanje, a ako to ne uspemo, onda da imamo prilično hladan odnos prema toj državi. Na to nas obavezuju rezolucije koje je Narodna skupština usvojila.
Imamo jednu rezoluciju koja je doneta 26. decembra 2007. godine – o zaštiti suvereniteta, teritorijalnog integriteta i ustavnog poretka Republike Srbije. Tačka 6. kaže – zbog ukupne uloge NATO pakta itd., mi sami kažemo za sebe da smo vojno neutralni, nemamo potrebe da se svrstavamo u neke blokove, pogotovo ne prema NATO paktu.
Norveška je član NATO pakta od 1949. godine. Norveška nije član EU, zato što su mnogo bogatiji od bilo koga u EU. Norveška ima 4,5 miliona stanovnika, bogata je država, a sada ima neki svoj fond od 200 milijardi dolara, kao rezervu, da kada se smanje mineralne rezerve, odnosno rezerve nafte i gasa, budu država sa finansijskim sredstvima koja može da učestvuje na finansijskim tržištima i da obezbeđuje blagodet za svoje građane.
Mnogo naših ljudi živi i radi u Norveškoj. Neki su naučili norveški jezik, učlanili se u G17 plus i postali funkcioneri. Sećate se, ranije je u Ministarstvu odbrane bila jedna gospođa koja je znala norveški i to je nju preporučilo da bude pomoćnik ministra odbrane u vreme kada je, čini mi se, Davinić bio ministar, ili kasnije. Sada je zadužena za omladinu i sport, kuku omladini, kuku sportu.
Što se tiče EU, znate i sami, dovoljno je samo da vam pokažem sa njihovog sajta, KiM nije u sastavu Republike Srbije. Republika Srbija je skraćena za teritoriju KiM-a. Norveška je prisutna, sa svojim vojnicima, i na teritoriji KiM-a, u okviru snaga NATO-a.
Evo šta je bilo 26. februara 2004. godine. Kaže se ovako – Norveška je ovih dana u šoku. ''Na tamošnjoj televiziji emitovan je amaterski video-zapis divljanja njihovih vojnika na Kosovu, zabeleženo je kako vojnici ubijaju kučiće u selu čije ime nije navedeno'', da ne čitam dalje. To je njihova vojska.
Šta bi naš sanitetski tim mogao da nauči u kontingentu norveških trupa u sastavu mirovne misije UN-a? Verovatno, ništa. Zašto?
Do pre nekoliko godina smo slušali profesionalne pohvale na račun naše sanitetske službe, koja je od avgusta 1991. godine, zaključno sa krajem 1999. godine, ili 10. junom 1999. godine, pokazala izuzetnu profesionalnost, stručnost, čak su dolazili na VMA stručnjaci vojne struke, vojni hirurzi i vojni medicinski stručnjaci, da nauče kako to naše ekipe saniraju ratne traume, povrede i sve ono što se doživljava u ratu.
Šta bi bio naš zadatak? Mi, država sa osam i nešto miliona stanovnika, da šaljemo naše lekare pod zastavom države koja ima 4,5 miliona stanovnika?! Malo je uvredljivo. Ako UN traži da pomognemo s nekom ekipom, zašto onda ne idemo s našom zastavom, s našom himnom? Tu bi se najbolje demonstrirala naša borba za suverenitet.
Norveška je vrlo aktivna u ovim događajima na teritoriji Balkana, pogotovo bivše SFRJ, od 1992. godine do danas. Ima i nekih drugih država koje nisu članovi ni NATO-a, ni EU, a izuzetno su aktivni, poput Švajcarske. Da vas podsetim, 2000. godine, u novembru, Švajcarska nam je omogućila pristup Svetskoj banci i MMF-u. Ona je bila garant, i imenom i sredstvima, da možemo da uđemo u te organizacije i da se zadužujemo.
Koja je poenta ove priče? Zašto trčimo u zagrljaj državi koja je priznala nezavisno Kosovo? Onaj ko kaže – nikad neću da potpišem saglasnost za nezavisno Kosovo, onaj ko kaže – nikad neću da priznam nezavisno Kosovo, kako može da predlaže ovakav vid odlučivanja o učešću naše ekipe?
Biće ovde govora o tome da je to na principu dobrovoljnosti. Ako se poštuje princip dobrovoljnosti, moje informacije kažu da se, od 12 hirurga na VMA, samo jedan prijavio, zato što su mu obećali između 10 i 15.000 evra mesečnu platu. Da bi se kompletirao tim, potrebno je još. Preti se ljudima.
Šta je pravni osnov za ovu odluku? Zamolio bih vas da pogledate obrazloženje i poslednji stav u njemu. Pod tačkom 1 – Osnov za angažovanje i ciljevi koji se postižu, osnov za razmatranje angažovanja je pozivno pismo ministra odbrane Kraljevine Norveške upućeno ministru odbrane Draganu Šutanovcu.
Kako može pismo da bude pravni osnov? Kako to može, dva ministra sednu, razmene imejl adrese – kako si, prijatelju, dobro sam, prijatelju, da li bi ti da pošalješ jednu hiruršku ekipu? Važi, Boki će da se složi. Nije ovo privatna prćija, mi valjda vodimo borbu za to naše Kosovo i Metohiju.
Da vas podsetim, 2000 godina su neki vodili borbu da ostvare svoje nacionalne i elementarne životne interese i na svakom mestu su ponavljali gde je Jerusalim, kome pripada. Kako se kod nas to zaboravi za nepunih godinu dana? Ili, vlast ima dve kasete, pa menja, a kada dođe nešto što je konkretno, što je život, onda vidimo da ni prva ni druga kaseta ne važe, ni ona kaseta – neću da potpišem, niti ona druga – neću da priznam. O čemu mi pričamo danas?
Kakvo je naše iskustvo sa državama članicama NATO pakta? Hajde da se malo podsetimo. NATO je prisutan na KiM-u. NATO nije neutralan. On se zalaže da KiM bude posebna država. NATO je bio prisutan i 1992. godine u UNPA zonama.
Da vas podsetim, agresija koju je Tuđman izvršio 1995. godine, maja i avgusta, bila je agresija na teritorijama koje su pod kontrolom UN-a.
Prvo je UN razoružao kompletno stanovništvo, a onda su američki stručnjaci, čak, i navodili i avione i artiljerijsko oruđe, napadali, navodno, na UN. Ujedinjene nacije se povukle, došle malo kasnije da konstatuju neka zverstva, koja su i danas predmet interesovanja nekih sudova.
Zašto mi onda ovo radimo? Koji ciljevi treba da se postignu? Čiji ciljevi? Ako ima nekih privatnih ciljeva nekoga ko je na vlasti, onda treba da se kaže da je to njegov privatni cilj, privatni interes, obećao. Ali, kako je neko mogao da obeća a da prethodno nije o tome obaveštena i nije odlučila Narodna skupština?
Mi smo juče razgovarali o najavi da bi neki naši, navodno, stručnjaci mogli da budu prisutni na nekoj vežbi u Gruziji. Do tog angažovanja nije došlo. Dobro je što nije došlo. Jer da je došlo mimo Narodne skupštine, onda bi to bilo kršenje i Ustava i člana 7. posebnog zakona koji to reguliše. To je sprečeno, javnost je sprečila. Jedan državni sekretar ''kukuriknuo'', javnost se pobunila, i to je sprečeno, da se ne kvare odnosi, ne samo sa Rusijom, nego da se poštuje Ustav i zakon Republike Srbije.
Ali, znate, to je sve moguće. U uslovima kada se vrši racionalizacija na svim nivoima, pa, recimo, i u Vojsci, onda se kaže za civilna lica koja su angažovana u Vojsci, ili za neka vojna lica – vršimo transformaciju, vi ste višak, ne znamo šta da radimo s vama, nemamo gde da vas rasporedimo. Onda se neko dosetio neke akcije – otpremninom do posla. Nekada je bila akcija – otpremninom da se otkačimo od nekog kadra, da više ne bude prisutan.
Onda se postavlja načelno pitanje – šta se to otpušta? Otpušta se nešto što je višak, nešto što ne zadovoljava kriterijume za nešto novo. Tako je bilo i u saveznom MUP-u. Zato što je neko bio višak, date su mu 24 plate otpremnine, samo da ne radi u državnoj službi. To je dokaz nečije sposobnosti. Uostalom, Ponoš je lepo objasnio, u nekoliko intervjua, s kojom nestručnošću, neprofesionalnošću se obavlja ovaj posao u Ministarstvu odbrane, koje preti da ima više pukovnika i generala nego čitav vojni sistem: Generalštab, trupe itd.
Čiju sujetu vi treba da zadovoljite kada budete digli ruku za ovu odluku? Evo vam krupnih argumenata. Norveška je priznala nezavisno Kosovo.
Kako možemo s njima da sarađujemo na ovako osetljivim i važnim pitanjima? Zar se sami nisu diskvalifikovali? Drugo pitanje, ko nas tera u taj zagrljaj, zašto nas tera u taj zagrljaj? Da li na ovaj način mi nešto priznajemo, a da tek kasnije saznamo šta se to priznalo?
SRS ne želi da saučestvuje u ovom poslu. Mi ne vidimo koji je interes Republike Srbije da naša sanitetska ekipa bude prisutna na jednom takvom području.
Prvo, nalazimo se u teškoj ekonomskoj krizi već osam-devet godina, verovatno i duže. Nemamo materijalne resurse za nešto što bi trebalo da omogući sedmorici, a kasniji desetorici ili 24-orici, da odu, da nešto saznaju. Pa, oni to bolje znaju nego bilo ko iz norveškog kontingenta. Sve su oni to naučili na delu, što se kaže.
Treba da prenesemo znanja nekima. Neka dođu na VMA da ih naučimo, da prenesemo znanje, neka plate ta znanja. To je mnogo bolji izvozni posao.
Koju poruku šaljemo NATO paktu? Šaljemo poruku –možete da uradite šta god hoćete s nama, sve ćemo da prihvatimo. Nije to poruka građana Republike Srbije, to zapamtite. Uostalom, ova država je i tužila deset država članica NATO-a zbog onog zverstva 1999. godine. Možda vi niste čitali knjige, ali zločin protiv mira je vrhunski zločin, sublimira sve ratne zločine u sebi. Taj zločin je NATO pakt uradio nad nama, čak nije imao ni odluku Saveta bezbednosti da se može angažovati vojska prema poglavlju 7 Povelje UN-a. Sve su prekršili, apsolutno sve.
Mi ne treba mnogo da prkosimo, ali moramo da kažemo šta su naši interesi. Nije toliko godina prošlo da može da padne sve u zaborav. Ko je nekoga od vas ovlastio da zaboravi i Milicu Rakić, i Varvarin, i ono na KiM-u, i Republiku Srpsku Krajinu? Ko je vas ovlastio? Ko je ovlastio Vladu da predloži ovakvu odluku?
Imaginarna floskula o evroatlantskim integracijama? Što više pričate o tim evroatlantskim integracijama, to gore građanima Srbije. Zar ne primećujete to?
Nijedan razlog ne postoji da neko iz sistema odbrane Republike Srbije bude angažovan u mirovnoj misiji, po odluci UN-a, tako da budemo u sastavu vojne sile neke druge države. Ako imamo nekog razloga da budemo u sastavu neke vojne sile koja je u mirovnoj misiji, onda je to Rusija. Nemojte da se smejete, oni nas nisu bombardovali. Svi ovi drugi su nas bombardovali. Makar po tome napravite razliku, ako ste u mogućnosti i ukoliko smete da pravite neku razliku.
Pozivam, pre svega, vojna lica i one na koje se vrši pritisak da moraju da idu, da odbiju da idu u ovu mirovnu misiju. Ako želite da pravite reputaciju naše oružane sile, svi oni koji žele da nauče o sanitetu iz tuđe vojske, neka dođu na VMA, kod naših stručnjaka, vrlo rado će da im prenesu ta znanja.
Ne postoji nijedan kako materijalni, tako ni ustavni, humani, moralni i bilo koji drugi razlog da se glasa za ovaj predlog odluke.

Reč ima ministar Dragan Šutanovac.

S izlaganjem gospodinom Krasića ću se složiti samo u delu u kom je rekao da Norveška ima četiri i po miliona stanovnika. Ostalo je sve, više-manje, neistina.
Ono što je bitno reći, pripadnici našeg kontingenta će ići sa našom zastavom, našim oznakama i našom uniformom. Danas u Vojsci Srbije nema više pukovnika i generala nego ranije. Naprotiv, danas u Vojsci Srbiji ima 38 generala, a reći ću vam da trenutno plaćamo oko 756 takvih penzija. Veliki deo tih penzija je nasleđen iz vremena u kome ste vi krojili sudbinu Vojsci Srbije.
Ono što, takođe, želim da kažem, to je da razumem političko osporavanje ovakve aktivnosti, razumem vaše nastojanje da politički ovu stvar osporite, ali ne razumem zašto vređate sve oficire i podoficire koji se nalaze danas u mirovnim operacijama i koji su dobrovoljno otišli u te operacije. Ne razumem zašto ponižavate ljude koji dnevno rizikuju svoj život da bi podigli ugled naše zemlje i da bi na terenu spasavali tuđe živote.
Podsetiću vas da je u Kongu nedavno bio incident u kome su naši ljudi spasavali živote nakon neke sportske aktivnosti, u kojoj je došlo do ugrožavanja života civila. Od 2003. godine, 72 lekara i medicinskih tehničara prošli su kroz našu jedinicu u Kongu, 72, za mene, heroja, a za vas – prinudnika, koje smo mi prisilili da odu u te operacije.
Imao sam priliku da u poslednje dve godine razgovaram s gotovo svima koji su otišli i vratili se. Neki su i po treći put u mirovnoj operaciji. Sramota je te ljude nazivati onako kako vi govorite. Niko od njih neće otići prisilom, apsolutno niko. Ukoliko imate saznanja da se bilo ko siluje da ide, molim vas, dostavite to meni, nemojte se truditi da zamajavate ovaj narod.
Ono što je bitno reći, nisam ovde da branim Norvešku, niti je ideja ove sednice da se napada Norveška. Voleo bih da imamo kapacitet da se pojavimo s našom jedinicom, a ne u norveškom kontingentu. Nažalost, mi danas nemamo taj kapacitet, zato što je Vojska urušavana tokom 90-tih godina, i kada čujem da vam je bilo dobro i da se žalite na ovih devet godina, mi se žalimo na 90-te godine kada ste uništili Vojsku Jugoslavije.
S druge strane, želim da kažem da je Norveška u poslednjih devet godina na prostorima Srbije donirala oko 50 miliona evra. Ne postoji gotovo nijedna lokalna samouprava u Srbiji koja nema donaciju od Norveške.
Kada odete kod lekara, gospodine Krasiću, pitajte da li je aparat kojim vas leči norveški, pa bi možda bilo dobro da odbijete, jer ako ste toliko principijelni, ne bi bilo u redu da koristite aparat koji je stigao iz donacije takve zemlje.
Želim da naglasim da je Norveška zemlja koja ima možda najveću pojedinačnu investiciju u ovoj zemlji. Norveška je zemlja koja je u Drugom svetskom ratu pomagala i spasavala naše zarobljenike koji su tamo bili. Prijateljstvo s Norveškom je mnogo jače od govora koji iznosite ovde. Siguran sam da Parlament Norveške neće promeniti svoj stav prema Srbiji zato što vi ovde iznosite govor koji je, u najmanju ruku, za mene govor mržnje. Hvala.

Pravo na repliku ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Izgleda da sam samo pogodio broj stanovnika. Pogodio sam mnogo više, gospodine Šutanovac, znate vi vrlo dobro koliko sam pogodio.
Gospodine Šutanovac, da li ima mesta u vašem humanizmu i za one ljude na Kosovu i Metohiji, koji su, takođe, proganjani? Šta ste uradili da njih zaštitite? Vodite računa o Kongu, a ne vodite računa šta se dešava dve ulice od nas.
Gospodine Šutanovac, Amerikanci su kupili Maršalat; srušili ga, prvo, bombama, pa sada građevinskim mašinama, posekli drveta, napravili rupu, izbacili zemlju koja je ozračena i doneli novu zemlju. To vam je NATO pakt, gospodine Šutanovac. Ne mogu da tražim od vas da mrzite NATO, kada ste vi njihov učenik, omiljeni učenik.
Gospodine Šutanovac, juče ste rekli da sam nešto rekao što nije tačno. Citiram vas: "Uzeo sam otpremninu i ne sećam se najbolje koliko je iznosila, ali mi se čini da je bilo negde oko devet hiljada evra. Sada sam zaposlen u "Jugoimportu" a nikada nisam bio na platnom spisku Skupštine Srbije". To kaže Šutanovac, narodni poslanik DS-a. Na pitanje, zbog čega ni ranije nije prebacio radnu knjižicu u Srpski parlament, odgovorio je da je to zato što su tamo male plate, a da mu je po odlasku iz Ministarstva bilo isplativije da uzme otpremninu.
Gospodine Šutanovac, vi ste plaćeni da ne radite u državnoj službi. Vama je država dala pare samo da odete iz državne službe. Boris Tadić vas je vratio, kako rekoste u vašoj biografiji, zato što ste kumovi.
Da li vidite koja je katastrofa za državu? Nema tu zdravog rasuđivanja. Ne postoji zdravo rasuđivanje. Gde da se maznu pare, pa da idem. To je problem, što se vaš privatni interes predstavlja kao državni interes. Nije to državni interes.

Reč ima narodni poslanik Čedomir Jovanović, predsednik Poslaničke grupe LDP-a.