Uvaženo predsedništvo, uvažena gospođo ministre, dame i gospodo narodni poslanici, baš kao i poslanici G17 plus, i moja stranka, Zajedno za Šumadiju, dakle, integralno Poslanička grupa G17 plus, glasaćemo za ovaj predlog zakona i iskoristiti sva poslovnička prava i mogućnosti da pokušamo da i vas pridobijemo da učinite isto, zato što verujemo da je ovo, u svojoj suštini, duboko narodni zakon. Narodni, već po tome što se i razumeva i predstavlja kao kapija kroz koju treba da uđe ne demagoška, ne deklarativna, već istinska decentralizacija u Srbiji.
To se vidi, između ostalog, i po odnosu koji ovaj zakon ostvaruje u konkretnom političkom kontekstu, koji uspostavlja u odnosu na stvarnost, što se u ovom zakonu i u tumačenjima sasvim eksplicitno kaže, tj. stvarnost se ne shvata kao stanje stvari, a najmanje kao dovršeno takvo, već kao realni životni proces u kom su prisutne i klice onoga što još nije postalo, a moglo bi, ako zajedničku volju oko toga obrazujemo. To je ono što čini supstancu narodnog života, društvenosti i ličnosti pojedinca, negovane u društvu, a to je nada, horizont budućnosti.
Ovaj zakon vraća nadu u narodni život u Srbiji, tačno u onoj meri u kojoj priznaje svoju nesavršenost saobrazno sistemu i zakonskom okviru koji zatičemo, kao i neskrivenu nameru da političkim sredstvima, najavom teme ravnomernog regionalnog razvoja, inicira čitav talas promena u sistemu, u zakonima, u državi, promena koje zovemo decentralizacijom i istinskom regionalizacijom.
Da ne bude zabune, da li su statistički regioni maska za neku buduću administrativnu regionalizaciju? Za ovaj zakon glasamo zato što poručujemo da nema nikakve maske. Naravno da želimo istinsku administrativnu regionalizaciju Srbije, kao stvarni uslov njene decentralizacije, ali važno je znati da to u ovom trenutku odlično razumeju i žele građani Srbije. Građani Srbije odlično razumeju sistem monocentričke postavljenosti društva, ''beogradizacije'', ako vam je draže, u kojoj je pitanje – da li ima života u Srbiji izvan Beograda, s nešto malo više fantastike nego pitanje – da li ima života na Marsu?
Pitanje istinskog ravnomernog regionalnog razvoja podrazumeva političke promene, a etiketiranje separatističkih, svih onih tendencija koje zagovaraju regionalizaciju i viši stepen autonomnosti krajina u kojima građani žive, tako je istrošena priča, tako istrošena matrica, kojoj se danas u Srbiji i deca smeju.
Pokušajte da objasnite brojevima, što ćemo mi predano činiti u vremenu pred nama, a u ovom trenutku ne iz obzira prema vremenu i stepenu dramatičnosti koji u ovu temu unosi brojevna analiza. Izvan svake sumnje, ovim zakonom počinje dekolonizacija srpske provincije i računajte da uz sebe, dok njega zagovarate i implikacije do revizije Ustava, imate narod Srbije.

Preostalo vreme Poslaničke grupe G17 plus je 16 minuta.
Reč ima prof. dr Slobodan Samardžić, a neka se pripremi narodni poslanik, gospođa Vjerica Radeta. Izvolite. Hoćete samo da se registrujete?

Poštovani narodni poslanici, predsedavajući ovog parlamenta, poštovani članovi Vlade, ovo je zakon koji je vrlo važan i strateški, možda, odlučujući za budući ekonomski razvoj, posebno za ujednačen ekonomski razvoj Srbije, o tome nema spora.
Problem je u većem delu sadržaja tog zakona, ali još veći problem jeste u jakoj politizaciji koja prati i tekst zakona i kontekst u kome se ova rasprava vodi. U tom smislu ću pokušati da izložim nekoliko argumenata.
Prvo, sam način kako je Vlada obrazložila hitnost donošenja ovog zakona jeste jedna politizacija tog zakona. Dakle, ovaj zakon je dat po hitnom postupku, Parlament ga je prihvatio po hitnom postupku i zato mi danas raspravljamo o njemu. Da li je on baš tako hitan? Pokušaću to da obrazložim na osnovu teksta obrazloženja hitnosti tog postupka, koji je priložen uz Predlog zakona.
Kaže se: "Veoma je bitno da u vreme svetske ekonomske krize Republika Srbija uspostavi pravi i institucionalni sistem, u skladu sa standardima EU, koji bi bio spreman da efikasno odgovori na svetske izazove, a koji će se odraziti na regionalni razvoj Srbije".
To je neki opšti razlog koji ne podrazumeva hitnost postupka. Verovatno to razumete. Međutim, drugi stav je jako interesantan, molim vas za vašu pažnju: "Pored toga, pomoć EU namenjena za realizaciju politike regionalnog razvoja uslovljena je donošenjem zakona o regionalnom razvoju. Ukoliko se zakon ne donese po hitnom postupku, postoji realna opasnost da Republika Srbija vrati Evropskoj uniji deo sredstava namenjen regionalnom razvoju".
Ovo bi možda bilo tačno da Srbija ima bar status kandidata za EU. Srbija taj status nema. Srbija je za sada, još uvek, predkandidat za EU. Kao predkandidat, ona još uvek ne može da povlači sredstva za regionalni razvoj i ona dosad nije dobila nijednog centa iz evropskih fondova za regionalni razvoj. Ono što je dobila tiče se podizanja institucionalnog kapaciteta za regionalni razvoj, pa i donošenja ovog zakona, ali ne i za sam regionalni razvoj. Prema tome, hitnost tog postupka ne postoji. Ako je reč o tome da moramo doneti ovaj zakon da ne bismo vraćali pare koje smo dali konsultantskim firmama, koje nam je EU platila da napravimo ovaj zakon, one su učestvovale u pravljenju ovog zakona, to takođe imate na kraju obrazloženja, i to ostaje jedini razlog.
Znači, hitan postupak je najobičnija prevara, razlog ne postoji. Evropska unija Srbiju ni na koji način niti uslovljava, niti tera da donese zakon o regionalnom razvoju po hitnom postupku, upravo zato što Srbija, bar kada je reč o odnosu prema EU i prema njenoj regionalnoj politici, može doneti ovaj zakon, može izgraditi institucije, konačno, može izgraditi i sistem decentralizovanog upravljanja evropskim fondovima, što je, takođe, razlog, ali ne može dobijati novac za regionalni razvoj sve dok ne postane kandidat.
Iz pretpristupne pomoći EU, Srbija još uvek, kao pretkandidat, ne može da povlači sredstva za regionalni razvoj. To neka vam bude jasno. Prema tome, ova hitnost je potpuno izmišljena.
Razlog za hitnost postoji u drugoj stvari, a to je politizacija celog ovog postupka. O tome ću govoriti malo kasnije.
Hoću još nešto da napomenem povodom ovog obrazloženja. Vidite, ovo je još jedan način da se Srbiji baci prašina u oči kad je reč o evropskim integracijama. To ova vlada čini već godinu dana. Na području evropskih integracija, ona je radila mnogo, a nije učinila ništa. Tu stvari jako loše stoje.
Poznato je da se Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju ne primenjuje. Od 29 subjekata koji treba da ratifikuju taj sporazum, dakle, Srbija, Evropski parlament, 27 država članica, samo ga je Srbija ratifikovala. Potom, Prelazni sporazum nije u dejstvu zato što ga je Savet, odmah po potpisivanju, suspendovao. Srbija sama sprovodi Prelazni sporazum od februara ove godine i trpi velike finansijske štete zbog toga.
Zatim, drugi elementi evropskih integracija, jednostavno, ne funkcionišu. Možda nije razlog samo u Srbiji, možda je razlog i u nekoj politici uslovljavanja Evropske unije koja nije pisana, pa ne možemo tekstualno da vidimo te uslove. Danas smo saznali da je uslov za hitan postupak da se donese ovaj zakon – regionalna pomoć EU Srbiji, što nije tačno. Znači, tu postoji veliko zamešateljstvo. Niko ne zna tačno koji je tačan spisak uslova Evropske unije za evropske integracije Srbije. Tu se Vlada snalazi kako zna i ume, ali kontinuitet u njenoj politici jeste ova strašna propaganda koju vodi preko ovog zakona.
Zašto je bilo potrebno da se donošenje ovakvog zakona, koji je potreban, to sam odmah, na početku rekao, motiviše uslovom EU? Naime, Srbiji je potreban regionalni razvoj, ujednačeni regionalni razvoj po sebi, iz njenih unutrašnjih razloga. To je dovoljan razlog da Srbija donese taj zakon. Zašto ga vezujemo za EU kad to nije na dnevnom redu ni EU, ni Srbije?
Ponavljam, Srbija mora biti kandidat da bi imala efekte od ovakvog zakona. Kada će to biti, to vi najbolje znate. Naime, ta priča je prošle godine u kampanji bila rečena, da ćemo biti kandidat krajem 2008. godine, to je obećanje predsednika Republike dok je vodio kampanju, pa je to pomereno do 2010. godine, pa se onda o tome više ni ne priča itd.
Morate imati u vidu da je taj status kandidata relativno nizak status u okviru evropskih integracija, ali, hajde, bar bismo mogli da povlačimo pare iz kohezionih fondova za regionalni razvoj. To ne možemo da činimo, zato što EU ne prihvata Srbiju kao kandidata, ali, uprkos tome, vi ovde imate jedno krajnje ozbiljno obrazloženje o saglasnosti ovog zakona s evropskim zakonodavstvom. Čak, imate i taj famozni izraz – Acquis communautaire, koji piše u tom naslovu obrazloženja – Izjava o usklađenosti ovog zakona, drugog propisa i opšteg akta s ''Aki kominoterom''.
Onda imate čitav niz evropskog zakonodavstva koje reguliše regionalnu politiku EU, od samog osnivačkog ugovora, preko nekoliko uredaba koje je doneo Savet, Komisija, Savet i Parlament zajedno, da biste na kraju dobili i jednu ovakvu formulaciju, posle nabrajanja tih zakona Evropske zajednice s kojima ovaj zakon treba da bude u skladu – Potpuna usklađenost sa primarnim i sekundarnim izvorima prava EU moguća je tek ulaskom Srbije u EU, tj. sticanjem statusa člana EU.
Da li neko razmišlja o tome koji je datum ulaska Srbije u EU? Zašto naše zakonodavstvo, a ne radi se samo o ovom zakonu, nego o svih onih 50 i nekoliko zakona koje donosimo, a imaćemo prilike da razgovaramo i o zakonu o konkurenciji, o zakonu o državnoj pomoći, u okviru ove sednice Parlamenta, o zakonu o osiguranju u oblasti saobraćaja, zašto prepisujemo direktive EU? Kome je to potrebno?
Srbija nema nikakve obaveze da sprovodi direktive EU, čak ni u konceptu integracije koji nam je nametnula EU. Srbija ima potrebu samo da približi svoje zakone u ovoj fazi, a kasnije da ih harmonizuje, uskladi itd. Mi sprovodimo jedno ortodoksno evropsko zakonodavstvo, kao da smo članovi Evropske unije.
Potom imate, to je možda i najdirljiviji deo ovog obrazloženja, odgovor na pitanje da li su navedeni izvori prava, dakle, i sam ugovor i one uredbe sa zakonskom snagom s kojima moramo da se uskladimo, prevedeni na srpski jezik. Kaže se – Ugovor jeste, a ovi zakonski osnovi Evropske zajednice nisu. Znači, mi smo pravili zakon sa tekstom nekih zakona koji nisu ni prevedeni. Da li svi ljudi koji su radili ovaj zakon poznaju dobro jezik na koji su ti tekstovi prevedeni?
Znate šta, ovo je najobičnije igranje s EU, jedna propaganda, koja treba narodu da kaže – mi smo unutra, mi smo u igri, mi napredujemo u evropskim integracijama, a, zapravo stojimo u mestu. Znači, to je ta prva politizacija koja je pratila i koja prati donošenje ovog zakona.
Druga je možda još gora, ona je unutrašnje prirode. Naime, ako ne postoji razlog da se ovaj zakon donese po hitnom postupku zbog EU, to sam, čini mi se, objasnio, postoji unutrašnji razlog da se donese po hitnom postupku, a to je, zapravo, ova priča o promeni Ustava i o regionalizaciji Srbije.
Naime, vaš tekst je korektan, vi kažete da regioni koje ste naveli nemaju ni administrativni status, niti status pravnog lica, status pravnog subjekta. To je potpuno u redu, ali da li ćete vi nas moći da ubedite da se ovi regioni koje ste predložili kao jedinice regionalnog razvoja sasvim slučajno, u slučajevima svih sedam regiona, u dlaku podudaraju sa slikom regiona Srbije koju su novine pustile u opticaj odmah pošto je predsednik Republike predložio ustavne promene?
Dakle, teritorijalna organizacija Srbije, po vama, nema nikakve veze s regionalizacijom u ime regionalnog razvoja, ali imate potpuno podudaranje ove dve stvari. Zašto bi jedinice regionalnog razvoja Srbije morale da se podudaraju s nečijim idejama? Ne podudaraju se, dakle, s Ustavom Srbije, sa Zakonom o teritorijalnoj organizaciji Srbije, ali se podudaraju s nečijim idejama o budućoj teritorijalnoj organizaciji Srbije, koja će se sprovesti na bazi promene Ustava.
Odmah da kažem, Ustav je tu jasan, član 182. kaže da pokrajine, to su ti regioni u generalnom smislu reči, mogu da se osnivaju u Srbiji, postoje elementi postupka takvog jednog osnivanja novih pokrajina, ali nekome se žuri u ovoj državi, jako mu se žuri da državu podeli na nekih sedam pokrajina, iz nekog svog razloga.
Vrlo je moguće da taj razlog leži u neuspelom sprovođenju Ustava Srbije kada je reč o pokrajinama, postojećim pokrajinama, konkretno, o Pokrajini Vojvodina.
Kao što vam je poznato, Pokrajina Vojvodina treba da donese svoj statut, to je obaveza iz Ustava i iz Ustavnog zakona. Priču o statutu znamo veoma dobro. Predlog statuta je donet, ali ga nema još uvek pred ovim parlamentom. U međuvremenu su se dogodile mnoge stvari. Između ostalog, i nekakav nesporazum unutar vladajuće koalicije na relaciji Beograd-Novi Sad, unutar vladajuće stranke u vladajućoj koaliciji, među ministrima i pokrajinskim sekretarima, te onaj zakon o utvrđivanju nadležnosti Pokrajine Vojvodine još uvek nije pred ovom skupštinom.
U međuvremenu, da vas podsetim, ili neke i da obavestim, ako ne znate, DSS je vrlo uredno, na postojeći postupak, dala predlog zakona o utvrđivanju nadležnosti Vojvodine. Taj predlog je dat početkom aprila ove godine, da se donese po hitnom postupku. Ovde je hitan postupak opravdan. Zašto? Zato što su svi rokovi premašeni, zato što Vojvodina treba da dobije svoj statut. To je sasvim jasno. Dan-danas mi taj predlog zakona nemamo pred Parlamentom. To što se Vlada unutar sebe prebira, što se DS prebira unutar sebe, što relacija Beograd-Novi Sad raspravlja o tome šta i kako s tim statutom i s tim zakonom, to se nas ne tiče. Mi smo imali pravo da damo taj predlog zakona, i to smo učinili. Danas imamo zakon po hitnom postupku o regionalnom razvoju, ali nemamo zakon o utvrđivanju nadležnosti Pokrajine. Veliko je pitanje, zašto ga nema?
Zbog toga što je vladajuća koalicija došla u veliki problem s donošenjem statuta, zbog toga se pred ovu javnost i pred politički život Srbije postavljaju nova i nova pitanja. Dakle, ako ovo relativno jednostavno pitanje ne možemo da rešimo…
(Predsednik: Vreme, gospodine Samardžiću.)
Završiću brzo.
…onda ćemo rešiti komplikovanije pitanje, promenićemo Ustav, uvešćemo sedam regiona, a ovaj zakon će poslužiti za jedno uvođenje u tu priču. Ovo su regioni koji nemaju administrativni karakter, niti pravni subjektivitet, ali će biti podudarni s regionima koje ćemo uvesti na osnovu promenjenog Ustava i zamajavaćemo se pričom o ustavnim promenama narednih nedelja, meseci, ali nećemo doneti statut Vojvodine.
Dakle to su dve oblasti teške politizacije koje prate ovaj zakon, zbog čega on ne može biti donet u ovom tekstu. Molim vas, pošto su DSS i njegov poslanički klub vrlo ozbiljno razmotrili zakon, doneli 44 amandmana, pokušali da naprave dobar zakon, da ih dobro proučite i da ih uzmete u obzir.

Zahvaljujem.

Narodni poslanik Milan Stanimirović ima reč.

Poštovana predsednice, poštovana ministarka, poštovane kolege, Predlog zakona o regionalnom razvoju došao je u pravi čas, po onoj narodnoj – ne pada sneg da pokrije breg.
Građani Srbije imali su i imaju priliku da se u ovoj raspravi još jednom uvere da bi u slučaju pobede evroskeptika i protivnika ulaska Srbije u EU teme decentralizacije, javnosti upravljanja, učešća građana u politici, bile potpuno skrajnute i da bi se Srbija ubrzo suočila s reprizom populizma, pseudodemokratije i nacional-patriotske uzurpacije ključnih resursa u državi i u društvu. Dakle, podjednako jadno deluje, pri kraju 21. veka, argumentacija onih koji su za čvrst centralizam, ali i onih koji bi u trećem milenijumu da restauriraju Broza i Ustav iz 1974. godine.
Umnogome je danas bila promašena tema. Nije zakon o regionalizaciji i decentralizaciji na dnevnom redu, već zakon o ravnomernom regionalnom razvoju. Kada je već tako, moramo da odgovorimo i na neke navode koji su se čuli danas u ovoj raspravi. Ove kontroverze koje su se čule su, u stvari, ključno pitanje u Srbiji – da li smo za modernizaciju Srbije kao društva i za njenu demokratizaciju?
Srbiji je, ako bi to trebalo da kažem u jednoj rečenici, potrebna decentralizacija koja neće značiti dezintegraciju ovoga društva.
Da bi se to postiglo, da bismo postigli konsenzus od bar dve trećine narodnih predstavnika, kao što se dve trećine građana izjašnjava za ulazak u EU, i da bi dve trećine građana podržale ovo, potrebno je da se izvrši i jedna mentalna tranzicija, da se shvati da demokratija na pravi način dolazi u jedno društvo odozdo, a ne odozgo.
Milan Grol, jedan od predsednika Demokratske stranke, svojevremeno je pisao da su decentralizacija i regionalizacija jedne države jedina prava brana svakom separatizmu, jer ako nekome ne uzimate nadležnosti koje će on, na dobrobit građana, na bolji način izvršavati na nekom opštinskom, lokalnom ili regionalnom nivou, on nema nikakvog razloga da se buni protiv nekakvog centra koji mu je uzeo nadležnosti, jer bi on, sasvim samouveren, kao što je to i u savremenim modernim demokratijama, na bolji način bio servis građana i radio na opšte dobro svih građana. Uveren sam da svi odgovorni i razboriti političari, koji razmišljaju o ovom problemu, treba da idu stopama razmišljanja Milana Grola.
Mnogi su ovde pominjali decentralizaciju koja je postojala u SFRJ, koja je bila kao regionalna država, pa se raspala. Ovo što je rekao Milan Grol odnosi se, pre svega, na demokratska društva. Uprkos tome što je bilo izvesne decentralizacije i lokalne samouprave i autonomnih pokrajina i republika itd., postojalo je nešto što se zvalo Centralni komitet Saveza komunista. Bojim se da oni koji su danas za decentralizaciju ne mogu da se oslobode komunističkog nasleđa u svojim glavama.
Decentralizacija koja ne znači dezintegraciju države znači, sa demokratskog stanovišta, pojačano učešće građana u javnim poslovima, a sa državnog stanovišta, ta decentralizacija znači jačanje državne celovitosti. Takva regionalizacija, takav regionalni razvoj je potreban i Srbiji.
Kada se pomene termin ''Evropa regiona'', on izaziva ogroman odijum kod svih konzervativnih čvrstorukaških i centralističkih krugova, a nekima na političkoj sceni u Srbiji, pa i u ovoj skupštini, bilo je potrebno 20-ak godina bavljenja politikom da shvate neminovnost integrativnih procesa u Evropi i u svetu. Srbija ne može da čeka još 20 godina da oni promene i svoj odnos prema regionalizmu i zahtevima koje nosi savremeno moderno doba za ravnomernim regionalnim razvojem.
Moj otac je rođen u Vladičinom Hanu, znači, u južnoj Srbiji, majka mi je rođena u Ljuboviji, u zapadnoj Srbiji, ja sam rođen u Vrbasu, u Vojvodini, i vrlo dobro znam razlike između ova tri grada i tri regiona u kojima se nalaze ovi gradovi. Moja želja jeste da i ovim zakonom o regionalnim razvoju i budućim ustavnim promenama omogućimo ravnomeran regionalni razvoj cele Srbije.
Šta to znači? To znači da građani na tom regionalnom nivou mogu da razgovaraju o tome da nije potrebno da svako mesto, niti je moguće i ekonomski opravdano, ima svoju bolnicu. Nije moguće i ekonomski opravdano da svako ima svoj centar za reciklažu, recimo, otpada, ali nekoliko opština može da ima. Mnogi drugi problemi, starački dom, dom za stara i iznemogla lica ne može da ima svaka opština, ali u okvirima regiona može da se dogovori gde će biti ti centri i da omogućimo da ti građani zaista imaju koristi od regionalizacije, da to bude upravo ono o čemu sam govorio.
Pripremio sam se da diskutujem o tome šta je to Evropa regiona, jer je često, u upotrebi, problem što još uvek ne postoji opšteprihvaćena definicija regiona, te se pod njim može podrazumevati kulturni, ekonomski, socijalni ili administrativni region. U okviru regionalne strukture, strukturne i kohezione politike EU, pod regionom se, uglavnom, podrazumevaju administrativni regioni kao teritorija koja se iz administrativnih razloga sažima i podleže zajedničkoj nadležnosti. Od posebnog značaja je da je to prvi upravni nivo koji se nalazi ispod državnog nivoa.
Predstavnici ovog koncepta, usled sve veće opasnosti od nepoželjne centralizacije moći na nivou Evropske unije, ukazuju na to da građanstvo vidi jaču regionalizaciju EU kao protivtežu tendencijama centralizacije i unutar same EU, čime se predupređuje pad prihvatljivosti EU i teza o ''zamoru'' proširenja. Promoteri regionalne politike su, pre svega, Nemačka, Belgija, Španija, Italija, pa i Austrija, od njenog ulaska 1995. godine.
Iako su, uvođenjem Komiteta regiona, nailazili na otpore nacionalnih vlada i centralističkih zemalja EU, u Evropskoj uniji se može uočiti tendencija postepenog jačanja regionalnog nivoa, iako se regionalne podstrukture, kao što su, na primer, u Grčkoj, Finskoj, Irskoj i Poljskoj, koje su neki od govornika danas spominjali, ne mogu porediti sa moćnim nemačkim pokrajinama, recimo.
Pošto u Evropskoj uniji nije postojalo delotvorno predstavljanje regionalnih interesa, 1985. godine osnovana je Skupština evropskih regiona, sa sedištem u Strazburu, kojoj danas pripada oko 300 evropskih regiona iz Zapadne i Istočne Evrope. Od početka rada Komiteta regiona, u martu 1994. godine, Skupština evropskih regiona izgubila je na značaju, ali danas ima funkciju povezivanja regiona i države EU sa drugim evropskim državama. Komitet regiona danas ima preko 300 predstavnika regiona i komunalnih nivoa, koji savetodavno učestvuju u zakonodavstvu EU, a značajnu kariku u donošenju odluka EU predstavljaju regionalni biroi u Briselu, sa nekoliko stotina predstavništava i biroa za lobiranje.
Ovo su samo neke teze o kojima sam hteo da nešto kažem, upravo zato što se ovde često i sa mnogo nerazumevanja i nepoznavanja strukture EU govori o ovom problemu.
Pored Evrope nacija, Evrope građana i Evrope manjina, današnja Evropa je sve više i Evropa regiona, sa preko 300, kao što sam naveo, evroregija. EU je od 2000. do 2006. godine, kroz program Interakt, finansirala transnacionalnu saradnju graničnih i drugih regiona sa 4.875 milijardi evra, što jasno govori o mogućim dobicima građana Srbije i regija od pridruživanja EU. Od kada je uveden, 1975. godine, udeo regionalne politike iznosio je 1,2%, da bi se u 1989. godini popeo na 7,8%, a kohezioni strukturni fondovi dostigli su 36% ukupnih sredstava Unije i sa poljoprivrednim fondom čine 80% ukupnih budžetskih troškova.
Strukturno-politički principi regionalne politike EU svode se na tri osnovna cilja: unapređenje zaostalih regiona, a to su oni koji ne dostižu više od 75% proseka EU, privredni i socijalni preobražaj područja sa strukturnim problemima, kao što su deindustrijalizacija, nezaposlenost, smanjenje stanovništva i slično, i prilagođavanje i modernizacija politike sistema obrazovanja i zapošljavanja.
Svi ovi ciljevi koji su sadržani u strukturno-političkim principima regionalne politike EU sadržani su i u ciljevima koje predlaže ovaj zakon, nešto proširenim na specifičnosti.
Mi ćemo, DS će glasati za ovaj predlog zakona o regionalnom razvoju i zaista moramo da učinimo sve da ta regionalizacija bude na dobrobit građana, a da se spreči nešto što se zove feudalizacija Srbije.
Možda feudalizacija Srbije nekom izgleda i prihvatljiva, sa stanovišta da bi želeo da postane feudalac, ali sa stanovišta većine građana, to nije prihvatljivo i to nije cilj ni ovog zakona, ni buduće regionalizacije Srbije.
Ponovio bih još jednom, želimo regionalizaciju koja neće značiti dezintegraciju Srbije, koja će značiti pojačano učešće građana u javnim poslovima i koja će značiti jačanje državne celovitosti. Zato ćemo podržati ovaj zakon u danu za glasanje.

Zahvaljujem, gospodine Stanimiroviću.

Reč ima gospođa Vjerica Radeta.

Kolega Stanimiroviću, dozvolite da vas obavestim da Srbija nije u EU i to što ste čitali možda bude jednog dana, a možda ne bude ni tad. Kao što znate, ne daju nam ni belu šengen listu, a kamoli to o čemu vi pričate. I sa tog aspekta, rekli ste mnogo toga što ne odgovara činjeničnom stanju.
Razumem da kao poslanik vladajuće koalicije, evo, vidite, jedva ste čekali da pročitate na brzinu to i da idete, da branite Vladine predloge, ali bi bilo dobro da sa malo više realnosti gledate na predloge Vlade i da upravo vi, kao poslanici vladajuće većine, pokušate da utičete na Vladu da, kada nam daje predloge zakona, ti predlozi budu zaista u interesu svih građana Srbije i u nacionalnom interesu države Srbije.
Ovaj zakon je samo jedan od uslova koje je doneo Bajden u Srbiju. Očigledno je da je počelo otvaranje ''poklona''. Ovo je jedan od tih poklona koje je Boris Tadić najavio pre Bajdenovog dolaska; nekoliko dana pre najavio je ustavne promene, upravo u smislu regionalizacije Srbije.
Ovo kako ste vi zamislili kroz ovaj zakon o regionalnom razvoju, odnosno zasad još uvek Predlog zakona, to je upravo put u tu regionalizaciju, i to na jedan veoma opasan način.
Mi smo vas danas upozoravali da je ovo opasno za Srbiju i da će tek kroz nekoliko godina biti očigledno da ono što danas govorimo jeste u interesu građana Srbije, a da ovaj zakon to nije. Uostalom, ministar za državnu upravu i lokalnu samoupravu je danas jasno rekao, u intervjuu u jednim novinama, da ovo jeste uvod u regionalizaciju, a vi već devet godina pričate građanima Srbije o decentralizaciji, o ravnomernom regionalnom razvoju. Naravno da to veoma primamljivo zvuči, ali je problem što se to ne dešava u stvarnosti.
Vi ste u ovih devet godina napravili nekoliko novih opština. Svuda gde u izbornoj kampanji čujete neku inicijativu neke grupe građana da žele da se jedan deo opštine odvoji, da se napravi nova opština, vi to obećate i na osnovu tog obećanja dobijete vlast u tom delu opštine i onda, da biste tu vlast zadržali, stvarno napravite tu novu opštinu i napravite još više problema građanima koji žive u tim novonastalim opštinama.
Podsetiću vas na slučaj od pre nekoliko godina, kada ste od opštine Zemun izdvojili opštinu Surčin. I dan-danas građani Surčina imaju velikih problema zato što nemaju ni zgradu opštine, nemaju ni dom zdravlja, ni srednju školu, nemaju odeljenje katastra za nepokretnosti, o bolnici da i ne govorim.
Od jedne normalne i poprilično razvijene opštine, odnosno od dela razvijene opštine, vi ste napravili jednu nerazvijenu opštinu, bez obzira na to što imamo statističke podatke da su na teritoriji opštine Surčin najveće plate. Naravno, jesu, zato što su zaposleni jedino ljudi koji rade u opštini Surčin i što tamo imaju plate znatno veće od ostalih delova, odnosno od ostalih opština na teritoriji Republike Srbije.
Kakav je odnos vas iz Vlade, ne samo vas sad, nego i u onim prethodnim vladama, prema, kako volite da kažete, ravnomernom regionalnom razvoju?
To nema nikakve veze s vašim iskrenim namerama da se Srbija ravnomerno razvija, nema veze s tim ni ovaj predlog zakona, već se sredstva građana Srbije raspodeljuju, i dosad su se raspodeljivala, a sad se raspodeljuju upravo prema stranačkoj pripadnosti ljudi koji su na vlasti u određenoj opštini.
Vi ste danas, gospođo Kalanović, pokušali da na nekoliko primera pokažete kako to nije tako, ali, evo, kolega Stevanović vam je iznosio niz primera iz opštine Surdulice, iz perioda kada je SRS vršila vlast u Surdulici.
I sami ste, kada je on govorio o nekim projektima koji su tamo realizovani, s mesta vrteli glavom i rekli – ne, ne, to nema veze s Vladom. Naravno, nema veze s Vladom, zato što nije moglo da se desi da Vlada uloži neki dinar građana Surdulice u Surdulicu u periodu kada su u Surdulici bili na vlasti srpski radikali.
Kolega Stanimirović ovde govori da neko ko je protiv ovakve regionalizacije, koja znači uvod u dalje rastakanje države Srbije, ko nije za to, da je za feudalizaciju. E, pa, feudalizacija u Srbiji postoji danas onako kako ste vi podelili, gospođo Kalanović, feude u Vladi Republike Srbije; to se tako odslikava i na nivou lokalnih samouprava.
Kažite, ali građani Srbije to znaju, da li negde direktor uprave prihoda u Srbiji može biti neko ko nije član G17 plus? Ne može.
Nije smešno, zaista, a nepristojno je da se kao ministar smejete kad govori narodni poslanik, to je, čak, suprotno članu 104. Poslovnika. Nažalost, sada ste leđima okrenuti prema gospođi predsedniku Parlamenta, pa to ne vidi, možda bi i reagovala.
Iako je Zakon o lokalnoj samoupravi dao određene nadležnosti u smislu decentralizacije lokalnim samoupravama, to nema šanse da zaživi u onom smislu u kom je to zakon predvideo.
Da li u nekom domu zdravlja u Srbiji može da se postavi direktor, iako lokalne samouprave imaju, po Zakonu o lokalnim samoupravama, tu ingerenciju, da li može da se postavi neki direktor doma zdravlja a da ne dobije saglasnost ministra iz G17? Nema šanse.
Da li može da se postavi neki direktor škole a da ne dobije saglasnost ministra prosvete? Nema šanse. Upravo, kako ste podelili feude u Vladi Republike Srbije, tako se to radi i na nivou lokalnih samouprava.
Evo da vam iznesem i jedan meni lično i nama u SRS-u izuzetno poznat primer vezan za opštinu Zemun. Za ovu budžetsku godinu, opština Zemun, verovali ili ne, ima dva i po puta manji budžet od budžeta opštine Vračar, a Vračar je bar četiri-pet puta manji od Zemuna i po površini i po broju stanovnika. Dakle, gde je tu logika, osim u činjenici da su u to vreme u opštini Zemun na vlasti bili srpski radikali?!
Na koji način vi iz DOS-a od 2000. godine, do dana današnjeg, maltretirate građane Zemuna, zapravo, 12 godina to traje, pogotovo građane onih rubnih delova, naselja Plavi horizont, Grmovac, Busije, zato što su se tamo ljudi naselili na placevima koje im je 1997. i 1998. godine parcelisala opština Zemun, u vreme kada je Vojislav Šešelj bio predsednik opštine. Tamo su ljudi izgradili kuće, tamo su napravljena divna naselja, tamo je, između Zemuna i Batajnice, napravljena, zahvaljujući idejama Vojislava Šešelja, industrijska zona, koja je najatraktivnija danas na teritoriji Srbije, industrijska zona koja jedina radi.
Prođite, gospođo ministar, tim putem, pa da vidite koliko je tamo zaposlenih ljudi i koliko je u tom delu industrijske zone aktivnih objekata, za razliku od drugih po Srbiji, koji su samo napravljeni i zvrje prazni.
Na koji način ste vi maltretirali i maltretirate građane Zemuna, pogotovo ove ljude koji su došli kao izbegla i prognana lica i koji su, u međuvremenu, postali državljani Republike Srbije, imaju imovinu u Republici Srbiji, u ova tri naselja na teritoriji opštine Zemun? Tako što nije bilo nikakve mogućnosti i nikakve šanse da Skupština grada Beograda donese planove regulacije za ova naselja.
Naselja su građena apsolutno planski, s ulicama širokim po 12 metara, sa zelenom površinom sa svake strane ulice od po još četiri metra; svaka kuća je građena tačno na građevinskoj liniji četiri-pet metara od kapije, od početka parcele, u skladu sa svim najsavremenijim urbanističkim uslovima, ali problem je u tome što skupštinskoj većini u Skupštini grada nije palo na pamet da donese planove regulacije, iako je imala konkretne predloge od opštine Zemun. Vi ste taj narod maltretirali, da biste tim ljudima, na svoj način, objasnili da su oni u tim problemima zato što im je SRS, odnosno Vojislav Šešelj, kao predsednik opštine, omogućio da stvore krov nad glavom.
Sada, u toku ove izborne kampanje, Đilas je počeo da radi po Zemunu naprasno, počeo je da pravi trotoare, da se slika. Doduše, ispljuvaše ga građani, dva dana uoči izbora, na Keju i rekoše mu – dolazite ovde samo kada su izbori, što je tačno. Nikada nikom od vas iz vlasti nije palo na pamet da pitate kako se troše ta sredstva iz budžeta, iz NIP-a, da li taj Dragan Đilas za te svoje radove ima projekat, da li ima građevinsku dozvolu, da li za sve ulice koje se grade u toku izbornih kampanja imate građevinsku dozvolu? Nemate, naravno da nemate.
Da bi zaista bio ravnomeran regionalni razvoj u Srbiji, najbolje bi bilo za građane Srbije da na svaka dva meseca raspisujete lokalne izbore. U tom periodu, dok traje kampanja za lokalne izbore, ima sredstava, onda ne tražite građevinsku dozvolu, onda radite i gradite. Kada se završe izbori, mašine se sklanjaju i pare naprosto nestaju i više nema mogućnosti da se gradi.
To je vaše viđenje ravnomernog regionalnog razvoja. To je suština načina na koji vi vladate i na koji upravljate državom i lokalnim samoupravama. Ovaj zakon je samo šarena laža, koja je suprotna Ustavu Republike Srbije i ovo nije jedini zakon koji je suprotan Ustavu Republike Srbije. Prosto je neverovatno da se usudite, vi kao članovi Vlade, odnosno Vlada Republike Srbije...
(Predsednik: Vreme.)
Samo da završim rečenicu.
...da narodnim poslanicima nudite neustavne zakone i da u ovom zakonu opet predviđate razna nova paratela, paraministarstva, koja će građane Srbije koštati ko zna koliko, a u obrazloženju kažete da za ovaj zakon nisu potrebna nikakva dodatna sredstva. Još jedna velika laž i obmana građana Srbije. Hvala.

Zahvaljujem. Gospođa ministar ima reč. Izvolite, gospođo Kalanović.

Zaista je potrebno mnogo snage da se svakoj rečenici vezanoj za ekonomski razvoj nađe politička pozadina i da se sve stvari ispolitizuju.
Nisam htela malopre da se javljam kada je gospodin Stevanović govorio o Surdulici, iako Surdulica predstavlja jedan od klasičnih primera šta u narednom periodu znače regionalni saveti, regionalne agencije, šta znače komparativne prednosti regiona i koliki je udeo Ministarstva za ekonomiju i regionalni razvoj u projektima koji su bili vezani za opštinu Surdulica.
Da biste vi bili sigurni koliki je, pitajte vašeg predsednika opštine, koji je s puno hvale govorio o naporima Ministarstva za regionalni razvoj, a posebno sektora za turizam, koliki je to napor koji se ulaže u jednu nerazvijenu opštinu, kako bi se opština Surdulica, koristeći sve ono što daje Vlasina, ekonomski podigla.
Pretpostavljam da građani Surdulice nisu prepoznali taj vaš napor, za koji, lično, smatram da je bio dobar, da je bio kvalitativni pomak u razmišljanju i podizanju onog čime u prirodnim resursima raspolaže ceo region.
Građani Surdulice to nisu prepoznali i vi niste izabrali vlast u ovom trenutku po meri po kojoj se sad trudite da mene ubedite da je radila besprekorno. Moguće i da jeste, ali građani smatraju da nije; na vlasti je druga politička opcija.
Odlazak u Surdulicu je meni, kao ministru za NIP, pokazao da građani Surdulice žive u uslovima u kojima je neophodna intervencija u infrastrukturnom razvoju opštine, u kanalizaciju. Kanalizacija u predgrađu opštine teče ulicom i Surdulica je dobila određena sredstva vezana za program podizanja lokalne infrastrukture iz programa podrške najugroženijim opštinama u Srbiji.
Bez obzira na to koliko se vi trudite da sve politizujete, nema u poreskim upravama gotovo nijednog direktora iz G17 plus. Valjda ste zaboravili da ministar Dinkić dosta dugo nije ministar finansija, a pretpostavljam da ste hteli da napravite tu vezu. I u vreme dok je bio, nije postavljao po partijskoj liniji direktore, a kamoli u trenutku kada već tri godine nije ministar finansija, u čijoj ingerenciji je poreska uprava i naplata poreza.
Takođe, svima nam je dobro poznato da domovi zdravlja nemaju apsolutno nikakvu institucionalnu vezu s postavljanjem direktora od strane Ministarstva za zdravlje, ali je potpuno jasno da takve stvari treba da znaju oni koji objektivno vrše lokalnu vlast. Evo, pošto je kolega iz Surdulice tu, da li je direktor, recimo, iz G17 plus ikada bio u Surdulici u nekoj od institucija vezanim za zdravstvo?
Na kraju krajeva, jako je dobro poznato da je prvi zakon, koji je potpuno po nezavisnim kriterijumima ugrađen u zakon, definisao transfere lokalnim samoupravama. Jako je dobro poznato da na taj zakon i na transfere s višeg nivoa vlasti ne mogu da utiči ni oni koji su sad na vlasti, ni oni koji su bili, mislim na lokalnu i na republičku, i da se transferi utvrđuju po zakonskim osnovama i zakonskim kriterijumima.
U ovoj skupštini je dovoljno da se pojavi bilo kakav reformski sistemski zakon koji će unaprediti stanje u Srbiji, koja objektivno jeste zemlja s velikim problemima, pa da se sve stvari do vulgarnosti politizuju, želeći da se u tome nađe nešto šta je neko mislio, u najintimnijim delovima svesti, kako da to veže za politiku, a nikako ne kako ćemo da unapredimo zakon tako što ćemo da ga implementiramo, kako ćemo lokalnim samoupravama da pomognemo da izađu iz ovog stanja u kom jesu, kako ćemo građane Srbije da uključimo što više u odlučivanje o prioritetima koje treba da definišemo i finansiramo.
Lično ću se uvek truditi ne samo da građanima Srbije pružim prioritete, nego da projekte ne delim na političke i nepolitičke, što sam dokazala kroz ovaj jedini program koji vodi moje ministarstvo, trudiću se da ih delim na one koji su uspešni i koji nisu uspešni. Stimulisaću one koji su uspešni u realizaciji projekata i upravljanju projektima, a vi se i dalje trudite da od svega pravite politiku.

Zahvaljujem, gospođo ministar.

Replike, Stevanović Dragan i Radeta Vjerica.

Pretpostavljam, prvo, gospođa Radeta.