Poštovana gospođo potpredsednice, danas vodimo raspravu o jednom specifičnom zakonu, o materiji koju uređuje ovaj zakon. On izaziva posebnu pažnju, pa se može smatrati generis propisom, ali ne bi bilo dobro da pretenzija ovog zakona bude veća od njegovog naziva, da uređuje regionalni razvoj u Srbiji, odnosno, jasnije i tačnije rečeno, ovaj zakon ne sme da bude preteča za uređivanje sistema regionalizacije u Srbiji, što, verujem, nije cilj njegovog donošenja.
Problem regionalizacije u Srbiji je, inače, suptilno, složeno i veoma važno ustavno i, rekao bih, par ekselans političko pitanje, da bi se uzgred uređivao bilo kojim zakonom koji nije temeljni zakon u ovoj oblasti. S mogućim problemom ove vrste možemo se sresti već u članu 1. predloženog zakona, kojim se nagoveštava da će se zakonom regulisati – nazivi regiona, način određivanja oblasti koje čine regione, način određivanja jedinica lokalne samouprave koje čine oblasti itd.
Ne bi bilo dobro da se zakonom o regionalnom razvoju uredi materija koja, principijelno, ne pripada ovoj oblasti, te mislim da određene formulacije treba još jednom pažljivo pogledati pre nego što bude zakon definitivno usvojen.
Ovaj zakon, po mom mišljenju, može biti usmeren samo na jedan aspekt regionalizma kod nas, a to je ekonomska decentralizacija, tj. politika regionalnog razvoja, i na tome treba da se zadrži, jer je pitanje regionalizacije mnogo kompleksniji problem od ekonomskog aspekta regionalizacije, što je jedna komponenta.
Zbog potrebe da razjasnimo mnoge nedoumice i kontroverze koje se mogu pojaviti u vezi s ovim zakonom, imam utisak da nijedno drugo političko pitanje u ovom trenutku ne zaokuplja toliku pažnju domaće političke, rekao bih, i ukupne javnosti, kao što je to problem decentralizacije i regionalizacije u Srbiji.
Reklo bi se da je tome značajno pomogla i svetska ekonomska kriza, koja, kao ni sve druge pošasti, ne bira žrtve. Među najvećim, po mom mišljenju, ovdašnjim stradalnicima, našle su se upravo lokalne samouprave, gradovi, opštine jugoistočne Srbije, koji se već duže vreme nalaze izloženi privrednom kolapsu i čija se većina građana nalazi na ivici potpunog siromaštva.
Nekakva spasonosna svetlost na kraju tunela, da tako kažem, domaće krize mogla bi da bude, upravo, ostvarena decentralizacija.
Ali, u modernim demokratskim državama javlja se i snažan proces regionalizacije, koji podrazumeva prenošenje određenih poslova centralne vlasti na određene regionalne ili niže organe, ali koji će imati i dalje državni karakter.
Postoji, kao što se zna, mnogo definicija regiona i mislim da treba reći veoma precizno da su regioni najčešće svojevrsne, i geografski i istorijski, jasno prepoznatljive unutardržavne formacije, koje se odlikuju izvesnim etničkim, kulturnim i jezičko-dijalektičkim specifičnostima, ali i čitavim nizom drugih odlika političkog, ekonomskog, demografskog, socijalno-psihološkog reda, što se u ovom zakonu ne može precizno prepoznati, verovatno zato što on govori samo o jednoj funkciji regiona, a to je razvojna komponenta.
U slučaju Srbije, regionalizacija bi bila prilagođena specifičnostima našeg pravno-političkog sistema. Budući da takva regionalizacija države nužno mora da počiva na pratećem principu demetropolizacije, taj bi obrazac bio primenjen i u odnosu regionalnih centara prema lokalnim zajednicama u regionu, čime bi se sprečila prevelika dominacija jedne sredine u odnosu na ostale, što je veoma čest slučaj u Srbiji. Da bi regionalizacija bila uspešna, obavezno mora da bude praćena decentralizacijom u oblasti fiskalne politike, što znači da bi novac prikupljen od poreskih obveznika bio znatno pravednije raspoređivan nego što je sada slučaj, pa bi sve regionalne sredine imale podjednaku šansu za ubrzani razvoj u svim sferama društvenog života, što je, nadam se, intencija ovog zakona.
Regioni, u bilo kom smislu, nipošto ne bi smeli da imaju atribute autonomne državnosti, jer bi bili jasno i nedvosmisleno podređeni Ustavom i zakonom predviđenom stepenu u državi. To znači da ne sme biti govora o tome da regionalizacija predstavlja neki uvod u komadanje države, niti bi se stvaranjem regiona motivisalo delovanje prikrivenih separatističkih snaga, spremnih da ugroze teritorijalni integritet Srbije. Regionalizacija treba, po mom mišljenju, da bude nužan uslov demokratskog napretka i privrednog boljitka cele naše države, da omogući građanima da kvalitetnije žive i da efikasnije ostvaruju svoja prava. Akcenat treba da bude na funkcionalnoj, a ne na administracionoj regionalizaciji. To je evropski pristup i tu postoje dobra evropska iskustva, koja treba da primenimo i kod nas.
Međutim, od onih sam ljudi koji misle da je u ovom trenutku mnogo važnije od procesa regionalizacije proces decentralizacije, demetropolizacije i jačanja lokalne samouprave, što su preduslovi za ostvarivanje i procesa ekonomskog i političkog policentrizma u Republici. Pri tome, čini mi se da moraju sinhronizovano da se ostvaruju dva procesa: ravnomerni ekonomski razvoj i jačanje pozicije građana u državi.
Mislim da prilikom razgovora o regionalizaciji Srbije, u bilo kom pogledu, moramo biti vrlo oprezni; morala bi se izbeći zamka da se kroz regionalizaciju nametne proces atomizacije države, što može biti latentna i realna opasnost.
Regionalizacija, takođe, može da dovede potencijalno do daljeg institucionalizovanja državnih funkcija, samo na nižem nivou, pa i o tome mora da se vodi računa. Regionalizacija, po mom mišljenju, ne sme da ugrozi uspostavljene klasične funkcije države i ne sme da dovede do uspostavljanja tzv. mini država na regionalnom nivou, već treba da dovede do toga da država efikasno funkcioniše, a da građani kvalitetno ostvaruju svoja prava.
Mislim da bi trebalo najpre doneti taj zakon o regionalnom razvoju, što mi sada činimo, ali, komplementarno s tim, govorio sam o ovome u okviru javne rasprave, mora se doneti i zakon o prenošenju poslova države na opštine i gradove, i to u većoj količini, većem obimu nego što je do sada slučaj, jer ako želimo ostvarivanje politike ravnomernog regionalnog razvoja, onda treba dati nadležnost nižim jedinicama lokalne samouprave, da mogu da imaju mehanizme za ostvarivanje te politike ravnomernog regionalnog razvoja.
Na kraju krajeva, u pedesetogodišnjoj novijoj storiji Srbije, bilo je različitih oblika regionalizma, pa i perioda kada nije bilo nikakvih intermedijarnih oblika organizovanja između Republike i opština. Iskustava ima, mislim da se ona moraju pažljivo analizirati, jer pitanje teritorijalne organizacije jedne države je pitanje kome se ne pristupa tako često.
Sada bih dao jedan osvrt na ovu komponentu tzv. statističkih regiona, koja se nalazi u Predlogu zakona o regionalnom razvoju, jer mislim da moramo da uredimo pristup funkcionalne regionalizacije, preko ovih tzv. statističkih regiona kao oblika te regionalizacije; mogući su i drugi oblici, drugi modaliteti, možda čak i bolji od ovog, ali, nemam ništa protiv i ovakve formulacije.
Statistički region može postojati kao oblik ekonomske decentralizacije, ali u krajnje ograničenom obimu. Pošto ovaj zakon ne prejudicira teritorijalno uređenje države, iako bi se možda moglo to shvatiti, koje može biti uređeno jedino Ustavom, što je valjda svima jasno, statističke regione, bar ja, posmatram samo kao oblik koji treba da obezbedi sredstva iz fondova EU namenjenih za regionalni razvoj, nikako drukčije i van toga.
Ovaj koncept treba razumeti kao mogućnost da se dođe do sredstava za brži regionalni razvoj, jer svako drugo posmatranje statističkih regiona kao mogućih oblika administrativne decentralizacije je potpuno pogrešan pristup.
Uostalom, u članu 4. ovog predloga zakona, statistički regioni su definisani kao – statistički funkcionalne teritorijalne celine i, s pravom se naglašava, zbog mogućih nerazumevanja i nesporazuma, da se ne radi o administrativnim teritorijalnim jedinicama.
U tom kontekstu, posebno je za diskusiju predloženo rešenje u članu 6. ovoga zakona, da Vlada određuje jedinice lokalne samouprave i gradske opštine koje čine oblast, pa treba, po mom mišljenju, da se to može drugačije urediti, jer ovo može inklinirati ka teritorijalnoj organizaciji Republike, što nije dobro
Od trećeg poglavlja, pa nadalje, materija regionalnog razvoja se uređuje korektno, s tim što mi nije baš jasno zašto se u poglavlju V, koje govori o subjektima regionalnog razvoja, razrađuju samo nadležnosti Autonomne pokrajine Vojvodine i glavnog grada, ali ne i opština i gradova u Srbiji.
Da li se oni ne smatraju bitnim subjektima regionalnog razvoja, ili je nešto drugo u pitanju, ne znam, ali ako tako ostane, može se stvoriti utisak da to inklinira opet ka ekonomskoj metropolizaciji, a ne ka ekonomskom policentrizmu, što je i osnovna ideja ovoga zakona.
Na kraju, s određeni korekcijama, koje treba svakako učiniti, ovaj zakon smatram kao početni korak ka potpunom ravnomernom regionalnom razvoju Srbije, ali on ne može i ne sme da predstavlja pripremu za buduću administrativnu regionalizaciju Srbije, i to mora jasno da se kaže, jer bi onda i drugačije moglo da se govori o predloženom zakonu, ako bi motivi bili drugi.
Bilo bi bolje, slažem se s onim kolegama koji su ovde govorili i sa stručnog i sa naučnog stanovišta, ako hoćete, da je pre ovog zakona trebalo nekim drugim zakonima, koji uređuju teritorijalnu organizaciju Srbije, urediti ovaj sistem, na način kako bi bila izražena politička volja u ovoj državi, ali pošto je za to potrebna promena Ustava, verovatno se od toga odustalo, što znači da ne treba od toga odustati i da treba izvršiti usklađivanje ovoga zakona, kada dođe vreme.
Potpuno na kraju, ideju ovoga zakona treba shvatiti ne kao prekomponovanje teritorijalne organizacije Srbije, nego kao jačanje ekonomskog policentrizma i ekonomske decentralizacije u Srbiji, jer bi njegovom primenom, zaista, započeo jedan proces, koji će biti dugotrajan i dugoročan, smanjivanja razlika ne u siromaštvu, nego u ekonomskom statusu pojedinih delova Srbije, a to je ono na šta se stalno ukazuje iz nerazvijenih područja sa juga i jugoistoka Srbije, iz onih područja gde država nije dovoljno ulagala u njihov razvoj.
Donošenje ovog zakona predstavlja, u stvari, proces promene ekonomske politike, u smislu ravnomernog regionalnog razvoja, i to je dobar put i treba ga podržati.