Javljam se, takođe, po članu 104 – dostojanstvo Skupštine.
Danas gospodin Čedomir Jovanović nije kritikovao gospodina Ugljanina samo zato što je on pripadnik jedne nacionalne manjine, nego iz razloga što imamo dupliranje funkcija, dupliranje ministarstava, dupliranje agencija, sve ono što se predlaže Predlogom ovog zakona. Nama u LDP-u zaista nije jasno šta će nam neka ministarstva, neke agencije, odnosno kancelarije za održivi razvoj nedovoljno razvijenih područja, ako ovim zakonom formiramo neke nove agencije, neke nove savete, sve ono što dodatno troši budžetska sredstva Republike Srbije.
Takođe, smatramo da je licemerno da se neko zalaže za prava nacionalnih manjina i učešće pripadnika nacionalnih manjina u Vladi RS, a predstavljao je jednu politiku koja je 90-ih godina na području Sandžaka dovela do velikih zala, i do Sjeverina, i do Štrbaca, i do Kukurovića, i do svih onih nedaća kojima su moji sugrađani u Priboju tih 90-ih godina bili izloženi.

Ne može se na istu povredu Poslovnika i na isti sadržaj pozivati više puta. Upozoravam, inače ću morati da izričem mere. Izreći ću vam meru ako budete govorili na istu temu. Prema tome, bolje da vam ne dam reč.

Imate reč, gospodine Omeragiću.

Reklamiram čl. i 103. i 106. Zaista, nema veće povrede dostojanstva Skupštine nego izmišljati i pričati o 90-im godinama ovakvim rečnikom. Niko ovde nije govorio o Čedomiru Jovanoviću da on ima negativni stav prema nacionalnim manjinama, niti je ko spomenuo…

Gospodine Omeragiću, izričem vam opomenu. Govorite na potpuno isti način. Molim vas, izričem vam opomenu, nemate reč.

Gospodin Tomislav Nikolić. Koji je osnov javljanja? Povreda Poslovnika. Izvolite.

Povredili ste, gospođo Đukić-Dejanović, Poslovnik, član 100, kada je gospodin Andrić rekao, prigovorio gospodinu Omeragiću da treba da se zamisli nad činjenicom da ga ja branim kao predstavnika nacionalne manjine.
Vama to promiče, baš kao da se ništa ne dešava u Skupštini. Ne znam šta je mislio gospodin Andrić? Po kom to osnovu on diskriminiše ljude, da neki mogu da brane pripadnike nacionalnih manjina, a neki ne mogu?
Branio bih gospodina Andrića po nekim njegovim opredeljenjima. Zaista sam spreman da branim svakoga, bez obzira na opredeljenje, a kamoli na osnovu pripadnosti manjini ili nekom narodu. Zbog toga vas molim – zaštitite me od ovakvih, ovo nije atmosfera za Narodnu skupštinu.

Meni se čini da vama nije potrebna istinska zaštita. Zaista nisam shvatila da je bilo ko imao atak na vas, a čini mi se da imate dosta snage i ne delujete nimalo krhko.

Gospodine Markićeviću, javljate se, po kom osnovu? Izvolite.

Gospođo predsednice, nisam znao kako drugačije da dobijem reč. Tražio sam repliku. Neke kolege poslanici su je po tri ili četiri puta dobili. Ako dozvolite, spreman sam i za opomenu, i to je za ljude, narodne poslanike, samo da skrenem pažnju gospodinu Omeragiću da on mene nije najbolje razumeo.
Ja sam Čačanin, neku kažu i Grebić. Možda sam i Dragačevac poreklom, ali nisam pripadnik Zapadnog regiona, kao što ste i vi Sandžaklija, kažem, Raška oblast, a niste pripadnik Centralnog regiona. Čudi me da Šumadinci ovde ćute. To me čudi. Zabrinjavate me i vi, gospođo, mislim da se i vi ponosite time da ste Šumadinka. Mislim da ćete se vi prvi put javiti kao narodni poslanik da diskutujete, a ovde smo svedeni statistički.
Znate, kada se tiče regionalizacije, ne odnosi se to samo na teritoriju. To se, pre svega, odnosi na ljude.
Tačno je da postoji preporuka Evropske komisije iz 2008. godine o zemljama u tranziciji i stvaranju regiona, ali onaj ko je prepisivao ovaj zakon, odnosno te preporuke iz EU, nije dobro prepisao, zaboravio je jedan deo – da ti regioni moraju da imaju i svoj pravni i administrativni kapacitet. Ovako su samo slovo na papiru, gospodine Omeragiću, i za zapošljavanje trenutno vladajućih stranaka, pripadnika vladajućih stranaka, a, kao što reče gospodin Nikolić, ne znamo šta nosi dan, a šta nosi noć. Kada izgube izbore, a nadam se da će to biti vrlo brzo, izgubiće i taj nezasluženo dobijeni posao. Hvala.

Statističke regije nikako nisu u vezi s povredom dostojanstva Skupštine i nisam mogla da uočim uzročno-posledičnu relaciju. Dakle, nema povrede Poslovnika.

Reč ima gospodin Đorđe Milićević.

Uvažena gospođo predsedavajuća, poštovani ministre, gospođo Kalanović, poštovani predstavnici Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je sigurno jedan od najvažnijih zakonskih predloga koje Skupština Srbije razmatra u ovoj godini. Značaj ovog zakona je veliki, zato što su u Srbiji veliki problemi regionalnog razvoja.
Želim da kažem da ćemo mi u načelu podržati ovaj zakonski predlog, jer ga smatramo prvim korakom Srbije da se ovim problemima na jedan sistemski način pristupi, prvim korakom u odnosu na značaj pitanja koja se žele rešiti.
Takođe, želim da kažem da će svaki predlog koji ima za cilj da omogući ravnomerni razvoj čitave Srbije, svaki predlog koji ima za cilj ravnomerniji privredni razvoj, smanjenje postojećih regionalnih disproporcija i dispariteta i brži ekonomski razvoj, a da, pri tom, ne znači federalizaciju Srbije, uvek imati podršku SPS-a.
Mnogo je razloga koji su zahtevali donošenje jednog ovakvog zakona. Istaći ću samo neke koje smatram posebno važnim.
Danas, četiri od šest građana Srbije živi u gradovima. To je posledica dosadašnjeg industrijskog razvoja zemlje, a dugogodišnjeg zapostavljanja poljoprivrede.
Kada govorimo o teritoriji cele Srbije, ona se deli na krajeve koji su veoma nerazvijeni, siromašni i bez ljudi, zatim, na gradove i okruge koji jedva preživljavaju, i na gradove gde je situacija nešto bolja, kao što su, recimo, Beograd ili Novi Sad, koji su se, jednom rečju, snašli u ovom tranzicionom periodu. Međusobne razlike u razvijenosti pojedinih krajeva Srbije izražavaju se kroz nekoliko veoma, po našem mišljenju, bitnih karakteristika – ekonomska zaostalost nerazvijenih područja, demografsko pražnjenje kompletnog seoskog područja i velike unutar-regionalne koncentracije stanovništva u gradovima, a potpuno nenaseljena naselja u nerazvijenim krajevima Srbije.
Na osnovu toga, možemo reći da je Srbija danas zemlja sa najvećim regionalnim razlikama, i to po mnogim pokazateljima, ne samo na Balkanu, već i u Evropi. To potvrđuju činjenice da se broj nerazvijenih opština udvostručio, a da u uslovima nedovoljne razvijenosti živi oko 30% stanovništva naše zemlje.
Ekstremne razlike između nerazvijenih i razvijenih delova naše republike izrazito su visoke. Odnos, recimo, između najrazvijenijih i najnerazvijenijih područja, meren nacionalnim dohotkom po stanovniku, iznosio je, recimo, 2003. godine 11:1, a danas je već to, kao što smo čuli, 15:1, što je veoma ozbiljan problem za zemlju i njenu stabilnost, takođe, i dalji razvoj.
Zato, kada razmatramo ciljeve i domete ovog zakona, moramo uvažiti jedan težak problem, a to je da su čitavi industrijski baseni, koji su nekada bili motorna snaga razvoja pojedinih krajeva u zemlji, danas u velikim ekonomskim problemima i traže bolja rešenja, bilo da krenemo od Borskog basena, Leskovca, Kraljeva, Niša, ili, recimo, od mog Valjeva, komšijskog Šapca i Loznice.
Suočavamo se s još jednom podelom, jer imamo veliku podeljenost koja razdvaja gradove od sela, ali, isto tako, i podele u samim gradovima, koje razdvajaju gradove od njihovih prigradskih naselja, i to je opšta karakteristika Srbije. Normalno, ne samo sela, već i gradovi imaju velike probleme, komunalne, javne i drugih službi koje treba da rade u interesu građana.
Ako hoćemo i dalje da govorimo o razlozima za jedan ovakav zakonski predlog, njih je više od ovih koji su nabrojani, njih je više čak i od onih koji su izneti u obrazloženju ovog zakona, ali ono što smatramo kao suštinsku nameru ovog zakona, to je opredeljenje da Srbija treba ponovo da razvije čitavu svoju teritoriju, jer je nedopustivo dozvoliti da propadnu tolika sela i poljoprivredne opštine, jer bi time propala velika razvojna šansa Srbije u poljoprivredi, kao velikog proizvođača zdrave hrane, razvoja turizma i usluga.
Merenjem vrednosti ovih zakonskih rešenja u odnosu na izložene probleme, mislim da se možemo složiti da su ciljevi dobro postavljeni. Kada je reč o načelima podsticaja regionalnog razvoja, dve su stvari posebno značajne – decentralizacija u obavljanju poslova i načelo koncentracije finansijskih sredstava, kako bi se, zapravo, postigli maksimalni efekti.
Ono što mislim da nije dovoljno jasno, to su dva izraza, s odgovarajućim posledicama – regioni i oblasti. Kada je reč o regionima, razumljivo je da se ovde koristi evropska orijentacija, ali ako posmatramo istoriju Srbije u upravljanju teritorijom, mislim da je kod nas oblast smatrana širom teritorijom od regiona. To više napominjem, smatrajući da treba poštovati evropske vrednosti, ali treba poštovati i tradiciju koju Srbija ima. Moje mišljenje je da je veliko pitanje da li će regioni, kako su navedeni u zakonu, biti samo statistički prostor, jer mislim da nije realno, ili će biti i ekonomski, a sutra, možda, i politički. Možda bi bilo korisnije da se, povezano s ovim zakonom, raspravljalo o pitanjima decentralizacije Srbije.
S druge strane, treba istaći još jednom da je nacrt ovog zakona urađen u skladu s evropskim standardima regionalne politike, kao i da je ovo obaveza koja proističe iz Ustava Republike Srbije, tačnije, iz odredbe o ravnomernom i održivom regionalnom razvoju, i, naravno, obaveza koja proizilazi iz potpisanog sporazuma stabilizaciji i pridruživanju EU.
Kada je reč o stepenu merenja razvijenosti regiona i lokalnih opština, mislim da je to korektno.
Što se tiče razvojnih dokumenta, iz zakona se vidi da će ih biti jako mnogo. Pitanje koordinacije i sinhronizacije je veoma otvoreno pitanje. Kada je reč o subjektima regionalnog razvoja, vidi se, po institucijama koje su nabrojane, da ih ima mnogo.
Plašim se da ne umnožimo institucije i njihovu administraciju. Mislim da je veoma otvoreno i pitanje – kako će se sinhronizovati funkcija Ministarstva i novouspostavljenih institucija, mislim na agencije.
Kod finansiranja, dva su izvora, domaći i međunarodni. Možda bi bilo dobro da je više ohrabreno, na određen način, partnerstvo javnog i privatnog sektora, koje se danas dosta primenjuje u Evropi, doduše, gde mi nemamo, ili imamo neka loša iskustva.
Suštinski gledajući, ovaj zakonski predlog, zapravo, treba da stvori mogućnost za konkurisanje, kada je reč o razvojnim sredstvima EU, pretpristupnim fondovima, a kasnije i strukturnim fondovima, što smatramo da je izuzetno važno, ako se ima na umu ono što se, između ostalog, moglo čuti, da će u fondu EU, recimo, do 2013. godine biti 231 milijarda evra za nerazvijene regione i 41 milijarda evra za razvijena područja.
Međutim, iz zakonskog predloga se ne vidi jasno da će doći do preraspodele sredstava.
Kao što sam na početku rekao, ovaj zakon je neophodan, ali njega mora da prati niz drugih razvojnih dokumenata, projekata, dobra organizacija, kako bi se imalo uspeha u jednoj, ja je tako shvatam, potpuno novoj politici.
Želim da kažem, na samom kraju, da smatramo da je dobro to što je o ovom izuzetno važnom zakonskom predlogu, tokom proteklog vremenskog perioda, održana kvalitetna javna rasprava i, zaista, želimo da verujemo da će usvajanje ovog zakonskog predloga omogućiti da Srbija, pre svega, bude decentralizovana, kako bi se važne odluke koje se tiču ekonomskog razvoja donosile, pre svega, na nivou regiona. Želimo da verujemo da će ovaj zakonski predlog omogućiti građanima veću ulogu i učešće u donošenju odluka za sredine u kojima žive i rade i da će mnogo bolje nego do sada biti sagledane lokalne potrebe, kao i da će omogućiti bolju saradnju sa regionima EU. Zahvaljujem.

Zahvaljujem. Gospođa Judita Popović ima reč.