Zahvaljujem. Po redosledu bi trebalo da idu predstavnici poslaničkih grupa po veličini, ali predlažem da gospodin Zoran Šami sada ima reč. Izvolite.

Zahvaljujem. Gospođo predsednice Skupštine, dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministre, pre svega moram da kažem sledeće. Kada je predstavljala zakone gospođa ministar je govorila, ako se ne varam, 17 minuta i 12 sekundi. Nemam ništa protiv, to samo pokazuje da kratko izlaganje o tri zakona toliko suvislo treba da traje.

Ovde smo ponovo, po ko zna koji put, suočeni sa spajanjem tri tačke dnevnog reda. Radi se o ozbiljnim zakonima, a ne o tehničkim zakonima. Radi se o zakonima koji jedan sa drugim nemaju nikakve veze. Kakve veze imaju državna pomoć, investicioni fondovi i osiguranje u saobraćaju? Pri tom, naš poslovnik je takav da na jednog poslanika otpadaju 72 sekunde; ako su tri zakona ozbiljno u igri, znači, 24 sekunde; ako govori svaki peti poslanik poslaničke grupe, to znači da za jedan zakon ima dva minuta. Šta suvislo može da se kaže o ozbiljnom zakonu koji ima 110 članova za dva minuta?

Znam da će gospođa predsednica Skupštine da obrazloži da je to bio legitiman zahtev, koji je stigao od strane poslanika poslaničke većine, da je izglasan većinom glasova. Sve je to regularno, naravno, ali moram da vam kažem da sam ne jednom sastavljao dnevni red Skupštine i da je, na kraju krajeva, za to koje će tačke da se spajaju, a koje neće, izvinite, odgovoran predsednik Skupštine. Odgovoran je, jer ne sme da dozvoli upravo ovakvu situaciju kakva se desila u vezi s ovim zakonima.

Sada ću sam sebe da demantujem. Ima nešto što povezuje ova tri zakona, a to je da nijedan ne valja ništa. To ću vam obrazložiti na primeru zakona o osiguranju u saobraćaju, a moj kolega gospodin Obradović će nešto kasnije, danas ili kada već budemo raspravljali o detaljima, da to obrazloži za preostala dva zakona.

Dobili smo na vreme tekst zakona o osiguranju u saobraćaju. Prvo što se čovek zapita kada vidi jedan ozbiljan zakon jeste zašto se on donosi. Potpuno je jasno zašto se donosi – jer su prethodni zakoni doneti još devedesetih godina, a da stvar bude gora, nisu zapravo ni tada bogzna šta promenili, nego su prepisani zakoni još od pre 1990. godine, dakle, još iz doba jednopartijskog sistema. Tada je sistem osiguranja u saobraćaju, otprilike, izgledao ovako – obavezno osiguranje mu dođe kao neka vrsta državnog poreza, a ako se napravi neka šteta, štetu će vam najverovatnije platiti bog, pošto je to osiguranje u vrlo izuzetnim prilikama činilo. Takva praksa, odnosno hajdučija u radu osiguravajućih društava po pitanju štete u saobraćaju nastavljena je i kasnije.

Svako ko je imao prilike da pokuša da naplati neku, čak i vrlo malu, štetu zna o čemu pričam. Pre nekoliko godina udarila me je jedna dama, bila je kriva, nije ništa bilo sporno, šteta nije bila velika jer su kola jeftina; ja sam neka tri meseca naplaćivao 200 evra, iako, kažem, ništa nije bilo sporno.

Sada smo dobili jedan tekst zakona u kojem se, na prvi pogled, stvari popravljaju. Uvode se neke evropske vrednosti, neka evropska pravila igre u nečemu što Evropa primenjuje odavno. Najbolji dokaz je taj da kada imate posla sa osiguranjem u stranoj državi to naplatite efikasno i bez ikakvih problema, čak vam osiguravajuća društva obezbede i kola dok se vaša popravljaju. U čemu je nevolja? Nevolja je u tome, dame i gospodo, što postoji jedan veliki broj odredaba, pogotovo tih novih odredaba, za koje se predviđa da će početi da se primenjuju za dve godine, tri godine, danom ulaska u EU, dakle, da budem optimista, za deset godina, a dotle će da važe ova ista naša dosadašnja hajdučka pravila igre.

Da se odmah razumemo, mi iz Demokratske stranke Srbije smo razumni ljudi, naravno da postoje neke odredbe koje je nemoguće primeniti pre nego što uđemo u EU; takvih odredaba ima, to nije sporno, ali ima mnogo odredaba koje bi se mogle primeniti odmah, čija primena čak ništa ne košta. Ali ne, mi nećemo, mi želimo da svi oni koji su privilegovani i dalje budu privilegovani. Ima takvih primera, navešću vam nekoliko.

Predviđeno je u članu 6, jedna od odredaba, jedan stav tog člana 6. glasi: „Ako NBS utvrdi da uslovi osiguranja, tarifa i premijski sistem osiguranja iz stava 1. ovog člana nisu sačinjeni u skladu sa propisima, aktuarskim načelima i pravilima struke osiguranja, izdaje nalog društvu za osiguranje da ih uskladi sa istim u roku od 30 dana“. Odlična odredba, međutim, u članu 117. lepo kaže – odredba člana 6. primenjuje se od dana pristupanja Republike Srbije Evropskoj uniji. Je l' nešto košta da mi ovo uvedemo? Ne košta ništa, samo mi to nećemo, hoćemo i dalje hajdučiju.

Hoćete dalji primer? U članu 17. se kaže, između ostalog: „Ako vlasnik prevoznog sredstva nije zaključio ugovor o osiguranju iz člana 14.“, i tako dalje, „ili je zaključio ugovor o osiguranju sa društvom za osiguranje nad kojim je pokrenut stečajni postupak, a desio se nesrećan slučaj, lice iz stava 1. ovog člana može zahtevati isplatu osigurane sume iz sredstava garantnog fonda, u skladu sa odredbama ovog zakona.“

Moram da objasnim, to je gospođa ministarka spomenula, predviđa se osnivanje garantnog fonda iza kojeg stoji država, da bi se, ukoliko je osiguravajuće društvo nekorektno, neposlovno, propalo, zaštitio osiguranik, a onda će država da juri odgovarajuće osiguravajuće društvo. To je odlična odredba, da ne citiram sada članove vezane za garantni fond.

Međutim, u članu 117. se kaže – odredba dotičnog člana kojim se osniva garantni fond... Odnosno, pardon, ne u članu 117, nego 111: „Garantni fond otpočeće sa obavljanjem poslova utvrđenih ovim zakonom po isteku dve godine od dana stupanja na snagu ovog zakona.“ Zašto dve godine? Razumeo bih da ste rekli od 1. januara 2010. godine; potrebna su neka budžetska sredstva, pa kad budemo izdvojili pare u sledećem budžetu, napravićemo garantni fond. To razumem, ali ne razumem zašto dve godine.

Ima još takvih priča. U članu 43, to je takođe posebno isticala gospođa ministar u svom izlaganju, dobra stvar, kaže: „Osnovne kriterijume bonus-malus sistema, podatke za primenu tog sistema, kao i najviši bonus utvrđuje Narodna banka Srbije.“ U prethodnom stavu se propisuje da li osiguravajuća društva moraju da uvedu taj sistem. Odlična odredba, nevolja je samo što predviđamo da će početi da se primenjuje tri godine po usvajanju ovog zakona.

Znate, naprosto, imam alternativni predlog: hajde da odložimo usvajanje ovog zakona za tri godine, jer ionako sve što je novo i što je dobro primenjujemo za dve, tri ili deset godina, kada uđemo u Evropsku uniju.

Ovaj zakon je odličan primer, u našoj političkoj praksi koriste se termini evrofanatici i evroskeptici, gospodin Đelić će to bolje znati. Nisam sasvim saglasan sa definicijama tih kategorija, međutim, dame i gospodo, bojim se da vladajuća većina pripada jednoj trećoj kategoriji – evrofolirantima. Hvala.

Gospodine Šami, samo bih htela da vas podsetim da je tačno da ja sastavljam dnevni red, kao što ste to i vi činili kada ste bili predsednik, međutim, predloge i odluke o spajanju tačaka donosi Skupština i pojedinci, poslanici. Tako je bilo i ovog puta.

Gospođa Zlata Đerić ima reč. Izvolite, gospodine Raduloviću.

Gospođo predsedniče, reklamiram Poslovnik, članove 27, 100. i 85. Vi ste obavestili poslanike oko 17.15- 17.20 časova da prenos traje do 17.50 časova. Mislim da ste bili u obavezi da istovremeno obavestite građane, jer nas zovu, postavljaju nam pitanja telefonom – kada počinje odloženi prenos.

Istovremeno, da vas pitam, da li ovo postaje pravilo? Da li vi na ovaj način građane koje interesuje rad ove skupštine terate da u kasne sate ostanu budni i da gledaju prenos, jer upravo mi u Skupštini rešavamo vrlo bitna pitanja? Mislim da je to nekorektno, pre svega, prema građanima Srbije. Hvala.

Naravno da nema povrede Poslovnika, jer Poslovnik ne reguliše vreme prenosa.

Mi smo obavezni da obezbedimo javnost u radu, što podrazumeva i odloženi prenos kada tehnički nije moguće drugačije. Poslovnički to nije regulisano, pa nema povrede Poslovnika.

Ako niste zadovoljni, da li želite da se u danu za glasanje Skupština izjasni o povredi Poslovnika? Želite.

Samo kratko – da li možete da date obaveštenje građanima od koliko je sati večeras, odnosno noćas snimak odloženog prenosa zasedanja Skupštine, gde imamo tri vrlo bitne tačke?

Sve informacije koje imam imate i vi. Onog momenta kada budem dobila informaciju kada će biti odloženi prenos, a to je uobičajeno posle sportskih aktivnosti koje se emituju na Drugom programu RTS-a.

Gospođa Zlata Đerić ima reč. Izvolite. Nije tu. Onda gospođa Judita Popović, izvolite.

Poštovana predsednice, poštovano predsedništvo, poštovani ministri i članovi Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, imamo na dnevnom redu objedinjena tri zakona u ovoj raspravi; svako odabere zakon koji mu se najviše dopadne pa priča o tom zakonu i uglavnom se na tome bazira politička rasprava o tri veoma konkretna i veoma bitna zakona koja su na dnevnom redu.

Za mene je favorit zakon o kontroli državne pomoći, smatram da je to jedan od najbitnijih zakona, jer se odnosi upravo na kontrolu, usmeravanje sredstava koja su potrebna iz određenih razloga, koji su i navedeni u zakonu, a uvek se radi o pomoći. Sam naziv zakona - državna pomoć, govori o njegovoj suštini. Ovaj zakon ima problem kao i svi ostali zakoni koji se donose u ovoj skupštini – da li je sprovodljiv. Da li će postojati politička volja da se zakon sprovede ili će naknadno izvršna vlast svojim uredbama da direktno promeni suštinu, sadržinu određenih odredaba zakona koje su ključne za zakon?

Član 23. ovog zakona o kontroli državne pomoći upravo daje tu mogućnost Vladi, odnosno izvršnoj vlasti. S obzirom na to da imamo već veoma negativna iskustva sa uobičajenim načinom sprovođenja zakona putem uredaba, mi sumnjamo da će te uredbe koje budu bile donete i koje će biti potrebne radi sprovođenja ovog zakona zaista biti celishodne i u korist sprovođenja ovog zakona. Mi nemamo garancije da te uredbe, na kraju krajeva, neće izvitoperiti odredbe ovog zakona, promeniti namenu, cilj i sadržinu koja je proklamovana određenim odredbama zakona. To je jedna od osnovnih bolesti koje postoje, jer, kažem, ozbiljna je stvar državna pomoć.

U obrazloženju ovog zakona je tačno naznačeno da je u zakonu posebno vođeno računa o tome da se kontrolišu sredstva, da se usmeravaju tamo gde je to zaista potrebno, da se preciziraju pravila o načinu korišćenja državne pomoći, kao i da se eksplicitno navedu uslovi pod kojima neko ima pravo da aplicira za tu državnu pomoć.

Međutim, kada malo pažljivije pročitamo ovaj zakon vidimo koliko je on, u stvari, okviran, uopšten i koliko daje neslućene mogućnosti za diskrecionu ocenu same Vlade, dakle, izvršne vlasti, u primeni zakona i u usmeravanju, davanju te državne pomoći. Zbog toga je ovaj član 23. zakona veoma problematičan.

Zaista, očekujem da se Vlada drži svojih nadležnosti, svojih ingerencija, bar u pogledu ovog zakona. Ukoliko ne vodi računa, a nije vodila unazad par godina o drugim zakonima... Ovde, u ovoj skupštini smo govorili o direktnom uplitanju izvršne vlasti u rad sudova i o uredbama koje su u direktnoj suprotnosti sa pozitivnim propisima ove države, kao i sa Ustavom. Govorili smo o nekoliko uredaba donetih u periodu od juna 2008. pa sve do kraja maja 2009. godine, koje su u direktnoj suprotnosti sa Zakonom o svojinsko-pravnim odnosima, Zakonom o obligacionim odnosima, Zakonom o prometu nepokretnosti, sa ustavnim odredbama i slično.

Prema tome, kada spominjem neka negativna očekivanja u vezi s ovim zakonom, ne govorim u prazno, nego imam iskustva sa dosadašnjom primenom i sprovođenjem zakona koje donosi ova skupština. Nažalost, i ovaj zakon je primer centralizacije koja se i dalje veoma veselo i veoma ozbiljno sprovodi u ovoj državi. Za to vam je direktan primer ovaj član 6, koji govori o komisiji za kontrolu državne pomoći, a sve u vezi sa članom 2. zakona, i to tačkom 2) koja definiše da je davalac državne pomoći Republika Srbija, autonomna pokrajina, jedinica lokalne samouprave.

Kada pročitamo član 6, autonomne pokrajine nema, lokalne samouprave nema, odnosno nema ih u komisiji koja dodeljuje ta sredstva i koja odlučuje o tim sredstvima, koja kontroliše kako se ta sredstva troše. Sve je to na nivou centralne vlasti. Onda se kaže ko sve čini tu komisiju, kako se ona formira i kaže – kontrolu državne pomoći u skladu sa ovim zakonom vrši komisija za kontrolu državne pomoći, koju obrazuje Vlada na predlog ministarstava nadležnih za poslove finansija, ekonomije i regionalnog razvoja, infrastrukture, kao i za poslove zaštite životne sredine, i Komisije za zaštitu konkurencije.

Veoma je interesantno – dakle, sredstva na ime pomoći mogu da daju i lokalne samouprave i autonomne pokrajine, a pri tome, odlučuje jedna republička komisija. Da je Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja jedan od predlagača ovoga zakona, normalno je da bismo imali i onaj predznak „nacionalna“ komisija, pošto to ministarstvo jako voli sve sa tim predznakom „nacionalno“: Nacionalni investicioni plan, Nacionalna štedionica, nacionalne agencije, nacionalni programi itd. Ovde nema tog „nacionalnog“, jednostavan je naziv – komisija za kontrolu državne pomoći. Ali, to ne menja suštinu te komisije, to je jedan centralizovani organ iz Republike i lokalne samouprave i pokrajina apsolutno nemaju nikakve ingerencije, sudeći prema ovom članu 6. zakona.

Zaista je bitno kako se državna pomoć daje i zaista je bitno da mi naše standarde, što se tiče davanja te državne pomoći, uskladimo sa standardima Evropske unije.

O tome govore i neka ranija iskustva kada je državna pomoć usmeravana, recimo, privatnom ribarskom gazdinstvu Ečka, koje je, recimo, prošle godine dobilo na ime izmuljavanja Carske bare 25.000.000 dinara, a da je pri tom planirano da se privatnom ribarskom gazdinstvu isplati 34.793.817 dinara.

Napominjem da je to izmuljavanje predviđeno za ono što je ribarsko gazdinstvo samo prouzrokovalo. Ribarsko gazdinstvo je ubacilo mulj puštanjem vode sa muljem u Carsku baru; taj mulj se nakupio i umesto oni da se obavežu, kao upravljači Carske bare... To je specijalni rezervat prirode, napominjem, specijalni rezervat prirode. U tom slučaju, kada su štetu naneli, umesto oni da je otklone, država daje pomoć za otklanjanje te nastale štete zbog porasta mulja u jednom specijalnom rezervatu prirode.

Zar to nije ne samo nedomaćinski, nego, štaviše, štetočinski način usmeravanja državne pomoći i korišćenja te državne pomoći? Zar to nije u današnjoj besparici u krajnjem slučaju besramno?

Govorimo da moramo da radimo rebalans budžeta, da nemamo toliko para, da nemamo da subvencionišemo ovo, ono, da nemamo para da pomažemo ovima i onima, da je kriza velika, a pri tom, jednom privatnom preduzeću, ribarskom gazdinstvu koje je samo napravilo štetu, isplaćujemo 25.000.000 dinara, s tim da ćemo, verovatno, i razliku da isplatimo!

Umesto da, kao država, kaznimo jednog upravljača specijalnim rezervatom prirode, mi ga još i nagrađujemo, a da pri tom nismo proverili da li je taj novac utrošen za ono za šta je tražen, da li je postignut cilj koji je naveden, a to je odgovor Ministarstva za životnu sredinu i prostorno planiranje. To je, recimo, očuvanje biodiverziteta, trajno, bez pojave narušavanja temeljnih vrednosti prirodnog dobra, sprečavanje dalje degradacije itd.

Kada se pri tome pročita odredba Zakona o zaštiti prirode, koji je ova skupština usvojila, koja posebno naglašava na koji način se tretira jedan specijalni rezervat prirode, da je posećivanje tog specijalnog rezervata strogo ograničeno i u cilju obrazovanja, s tim da se može vršiti na osnovu dozvole koju izdaje upravljač zaštićenog područja...

Pri tom, Ministarstvo za životnu sredinu kaže da je postignuta revitalizacija najznačajnije i najugroženije deonice starog korita, prirodnog toka Begeja. „Uklanjanjem ogromne količine organskog i drugog mulja postiže se slobodnija cirkulacija vode, njen viši kvalitet i omogućava lakši i ugodniji obilazak rezervata plovilom.“

Dakle, pored svih ciljeva koje je ovaj Zakon o zaštiti prirode proklamovao radi zaštite specijalnog rezervata, ako su se svi ciljevi koji su proklamovani od strane Ministarstva za zaštitu životne sredine našli samo u ovom slobodnom i lepom plovilu kroz stari krak Begeja, u tom slučaju smo u velikom problemu. U velikom problemu smo zbog toga što se neracionalno troše sredstva, zbog toga što se ta sredstva ne kontrolišu, što se i dalje, iako je Ministarstvo upozorilo da nije postignut cilj i da nije urađeno ono što je predviđeno zajedničkim planom i programom Ministarstva i privatnog ribarskog gazdinstva, ipak ne reaguje, ne šalje se kontrola, ne radi se ništa konkretno da se proceni da li je taj novac utrošen tako kako bi trebalo da se utroši.

Zbog toga bi trebalo da pozdravimo ovaj zakon o kontroli državne pomoći. Međutim, ne možemo da ga pozdravimo, jer nemamo apsolutno nikakvu garanciju da će se ova praksa, koja se pokazala kao veoma loša, promeniti, jer ovaj zakon nema u sebi nijednu odredbu koja garantuje na bilo koji način da će se kontrola raditi efikasno u svakom pogledu, i u pogledu davanja sredstava i u pogledu trošenja sredstava, a pogotovo što je kao član komisije označena i Komisija za zaštitu konkurencije.

Ne vidimo šta traži Komisija za zaštitu konkurencije u okviru ove komisije koju čine ljudi koje je Ministarstvo predložilo, a pri tom Vlada aminuje, jer u tom slučaju dolazi i do neke vrste sukoba interesa; s jedne strane, imamo Komisiju za zaštitu konkurencije, a sa druge strane imamo ljude iz Vlade, dakle iz nadležnih ministarstava.

Interesantna je, recimo, između ostalih, i tačka 4) člana 5. ovog zakona koja kaže da je za unapređenje zaštite i očuvanje kulturnog nasleđa takođe moguće davanje državne pomoći. Pri tom, ne vidimo nikog iz tog Ministarstva za kulturu, ali zato je tu ministarstvo nadležno za poslove životne sredine. Ne znam da li se to izjednačava nadležnost Ministarstva za zaštitu životne sredine sa Ministarstvom kulture, ili je možda neka omaška u pisanju ovog predloga.

Sve u svemu, ovaj predlog zakona ima neke nedostatke koje ne možemo da mimoiđemo. Ukoliko se ovaj zakon na neki značajniji način ne promeni u raspravi u pojedinostima, smatramo da ne možemo da glasamo, bez obzira na to što je u obrazloženju Predloga zakona naznačeno da je ovo evropski zakon, da je ovo zakon u skladu sa evropskim standardima, jer baš i ne pronalazimo u svakom segmentu ovog zakona te, toliko puta deklarativno napominjane, evropske standarde.

U pogledu zakona o obaveznom osiguranju, s jedne strane bih pozdravila odredbu zakona koja se odnosi na obavezu garantnog fonda. Ta obaveza nastaje momentom pokretanja stečajnog postupka. To je dobro rešenje u odnosu na dosadašnju praksu, jer se čekalo da se stečajni postupci sprovedu da bi se garantni fond uključio kao tužena strana u parnici za naknadu štete.

Međutim, kao što je i prethodni govornik isticao, problem je sa ovim zakonom što se prolongira primena određenih odredaba koje su ključne za ovaj zakon o obaveznom osiguranju.

Kao drugi veliki problem istakla bih nedostatak obaveznog osiguranja traktora. U toku prošlog meseca smo raspravljali o Zakonu o bezbednosti saobraćaja. Mislim da smo se složili da je bezbednost na našim drumovima na veoma niskom nivou. Za to su u velikoj meri krivi i traktori koji se svakodnevno susreću na našim lošim, uskim, nikakvim putevima. Međutim, očigledno zbog jakog lobija osiguravajućih društava, nisu u obavezi da se osiguraju.

Time se otežava mogućnost da oni koji su oštećeni u saobraćajnim nezgodama budu na pravi način i obeštećeni, pre svega zbog traktora koji su često veoma stari i zbog poljoprivrednih proizvođača koji često nemaju sredstva da tu štetu nadoknade. Imamo oštećenja i na strani onog koji je prouzrokovao saobraćajnu nezgodu putem svog traktora, a i veliku štetu, koja je nenadoknadiva, na strani onog ko je oštećen u toj saobraćajnoj nezgodi.

Prema tome, smatram da bi ovaj zakon o obaveznom osiguranju morao da vodi računa o realnom životu, o realnom stanju na našim drumovima, o realnom stanju svih vozila koja se tim putevima kreću, a to je, između ostalog, i taj traktor, koji je često uzročnik saobraćajnih nesreća.

Prema tome, LDP još jednom ističe da jesmo za evropske zakone, jesmo uvek za to da se i u našem zakonodavstvu, u našim pozitivnim propisima primenjuju evropski standardi, jer to je jedina budućnost za ovu državu, međutim, te propise podržavamo ukoliko vidimo da su ti propisi zaista to, da se ne radi samo o jednom deklarativnom zalaganju i da zaista postoji volja i mogućnost ove izvršne vlasti da te zakone sprovodi.

Prema tome, ako budete predlagali zakone koji ispunjavaju sve te kriterijume, LDP će glasati za ovaj predlog.

Reč ima narodna poslanica Zlata Đerić.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsedavajuća, poštovani gospodine potpredsedniče Vlade, imamo pred sobom set od tri zakona koji su po nekom neobičnom kriterijumu spojeni u jednu tačku, to je onaj provereni recept spajanja baba i žaba, ali pokušaću da govorim nešto o tome na način koji interesuje građane Republike Srbije, s obzirom na to da su ovo zakoni koji su veoma usko povezani sa Ministarstvom finansija.

Pre svega, zakon o kontroli državne pomoći, kako je rekla gospođa ministar Diana Dragutinović, jeste zakon koji je potpuno nov u našoj zakonodavnoj praksi.

On treba da obezbedi neku sigurnost onima kojima je državna pomoć potrebna, odnosno treba da se izvrši kontrola te državne pomoći koja je i do sada stizala i na različite načine davana u neke svrhe.

U ovom zakonu, koji se promoviše kao evropski... Inače, ovde je vrlo česta promocija nekih evropskih standarda i evropskih zakona, do sada smo ih usvojili mnogo; to su, inače, sve naši uslovi da budemo integrisani u EU, u šta, iskreno da vam kažem, posle nekih informacija čisto sumnjam da će biti čak i 2020. godine, do kad nam je sada ponovo odložen taj mogući ulazak u EU.

Dakle, zakon o kontroli državne pomoći je već u svom prvom članu, mada ima svega 25 članova, potpuno nepravedan i diskriminišući prema jednoj grupi građana Srbije. U svom drugom stavu kaže ovako: „Odredbe ovog zakona se ne odnose na primarnu poljoprivrednu proizvodnju i ribarstvo.“

Znači, poljoprivredni proizvođači, ono u šta se mnogo kunemo, ono što jeste naša jedina budućnost i šansa, nemaju nikakvo pravo na državnu pomoć.

Ono što nam dalje stvara malo skepse prema ovom zakonu, u članu 3. kaže: „Državna pomoć dodeljena u bilo kom obliku, koja narušava ili preti da naruši konkurenciju na tržištu, osim ako nije drugačije propisano ovim zakonom, ili koja je suprotna zaključenim međunarodnim ugovorima, nije dozvoljena.“ To je nedozvoljena državna pomoć. Uvek imate „osim“, „ako“, što ostavlja mogućnost izuzetka, presedana, odnosno mogućnost da se zakon poneka zaobiđe.

Ono što nas je posebno u ovom zakonu iritiralo, ne sećam se da je ovde usvojeno mnogo zakona do sada u ovom skupštinskom sazivu a da nisu instalirali novu komisiju, novi savet ili novu agenciju, bez obzira na to koji tu bude predznak, nacionalni ili anacionalni, ali uvek nova državna radna mesta na budžetu građana Republike Srbije.

To je povećanje javne potrošnje, to je novo zaduživanje kod MMF-a, to je nova zavisnost od tih institucija, nova finansijska ovisnost, a znamo da onaj od koga smo finansijski zavisni diktira vladu, politiku i sve ostalo.

Kod te komisije koja treba da određuje tu državnu pomoć, da određuje neke kriterijume ima mnogo toga što nam smeta. Ona ima pet članova, dva puta pet, pet godina mandata. Ne shvatamo zašto pet godina mandata.

Zar nije logično da u svom mandatu prati mandat Narodne skupštine koja je postavlja i da sa sledećom Narodnom skupštinom bude smenjena? To će se verovatno događati, bili redovni ili prevremeni izbori, a po svemu sudeći će ovde biti prevremeni, pa će i ta komisija, kad bude ustanovljena, vrlo brzo biti zamenjena, bez obzira na ovu zakonsku odredbu.

Ono što kod te komisije nije ovde izraženo, a jeste kod one prethodne, koja je u prethodnom zakonu promovisana, tamo je rečeno da će biti plaćene kao sudije kasacionog suda...

Ovde se ne govori o tome, ali se kaže u članu 7: „Sredstva za rad komisije obezbeđuju se u budžetu Republike Srbije. Ministarstvo obezbeđuje prostor i druge uslove za rad komisije.“

Kako je nama ovde obećano da ćemo usvojiti na stotine zakona, evropskih i proevropskih, mi ćemo celu Srbiju zaposliti u Vladi Republike Srbije. Vidim da je Vlada ovde državu pretvorila u svoju firmu, samo ne znam ko će puniti budžet, jer ono što ne bude radilo u državnoj upravi biće ovi nezaposleni očajnici koji će onda štrajkovati glađu. Tako ćemo imati polarizovanu Srbiju do kraja.

Kod te komisije ne možemo da podržimo ni ovo: kada se govori o imenovanju i prestanku mandata članova komisije, pod tačkom 4) je jedan od uslova, koji kaže – ako je osuđen na bezuslovnu kaznu zatvora od najmanje šest meseci.

To smo inače videli kod nekih... Jeste to po zakonu, ali s obzirom na to da će komisiju i članove komisije predlagati Vlada, znamo ko čini Vladu, to su ministri iz određenih političkih stranaka, očekujem da će oni stati iza nekih ljudi sa kredibilitetom, koji neće tako lako u svom mandatu dospeti do zatvorske kazne. Znamo kako se do zatvorske kazne dospeva, kojim delima. Valjda će malo te ljude da provere, valjda će imati neki lični i profesionalni integritet, da ne moramo da razmišljamo o tome. Ako već dođemo do onih koji dođu do zatvorske kazne i do toga da to bude uslov za odlazak, biće to nezgodno za Srbiju. Uglavnom se i to koristi kao jedno od sredstava da se ne ide na odsluženje zatvorske kazne; kada bi tu bilo neke pravde u Srbiji, zatvori bi nam bili vrlo tesni.

Član 12. je takođe nešto što terminološki osporavamo: Šema državne pomoći i individualna državna pomoć – državna pomoć se prijavljuje kao šema državne pomoći ili individualna državna pomoć. Osporavamo taj naziv „šema“, smatrali smo da je možda bolji izraz „plan“. Pre svega, „šema“ nije naša reč, trebalo bi sačuvati u zakonodavstvu što je moguće više naših autentičnih reči, jer smo svedoci da se svakodnevno kidiše, između ostalog, i na jezik, na sve što je nacionalno, na jezik pre svega. Setimo se nekih naših vrlih ljudi iz istorije koji su rekli šta znači devastiranje jezika i svake reči; to treba da primenimo i u svojoj zakonodavnoj praksi.

To je ono što nam u ovom zakonu smeta, posebno u prvom članu izuzeće poljoprivrednih proizvođača. To je još jedna diskriminacija poljoprivrednih proizvođača, koji su, u stvari, jedini ekonomski nezavisni u ovoj državi.

Njih ne možete da ucenite ničim, jer oni znaju da zavise od svojih deset nokata i od božije volje, odnosno vremenskih uslova, meteoroloških uslova i od toga koliko urade. Njih je najteže ucenjivati. Tu su oni najčvršći, najteže žive, najteže rade, ali su i najsamostalniji i zato verovatno oni neće imati pravo, ma šta im se desilo, na ovu državnu pomoć.

Ono što nam zaista smeta kod ovog zakona, koji je nov u našoj praksi, to je što za ovu komisiju, koja će pre svega biti stranačka, nigde nije naveden jedan bitan uslov kada se određuju članovi komisije, kada ih predlaže Vlada, bar da bude vidljivo ili kao pokušaj – da članovi te komisije ne budu stranačke ličnosti. To bi pokazalo dobru volju da ta komisija bude objektivna prema svim građanima, da ne moraju sva sredstva iz državne pomoći da se stave u službu jedne ili nekoliko stranaka koje čine Vladu, pa bilo ko činio tu vladu. Niko me ne može ubediti da se na ovaj način neće institucionalizovati još jedan vid korupcije, a mi, što se tiče korupcije, prilično dobro stojimo na rejting listi u svetu, ako dozvolite da to tako kažem.

Stavljanje državnih resursa u situaciju da mogu da budu upotrebljena po volji neke stranke ili nekih čelnika stranke nije dobro. O zakonu o regionalnom razvoju smo već dosta toga rekli; videćete za kratko vreme šta će u političkoj praksi i u našoj dnevnoj praksi taj zakon da donese, već se to najavljuje u dnevnoj štampi; a videćete i u ovom zakonu koliko ćemo imati problema kada se na milost i nemilost prepuste ljudi koji traže državnu pomoć i kako će se neki mehanizmi tu pokrenuti.

Dakle, to je ono što ostavlja prostor za korupciju. Nemam nijednu iluziju da to neće na taj način da se sprovodi, zato što znam primere i iz lične prakse znam šta se trenutno događa u vezi sa realizacijom nekih projekata u Srbiji.

Drugi zakon, o kome ću kratko da kažem nešto, više ću govoriti kada budu amandmani u pitanju, jeste zakon o obaveznom osiguranju u saobraćaju. Pre svega, to je zakon koji pripada Ministarstvu finansija, a mi smo nedavno doneli Zakon o bezbednosti saobraćaja; ono što je trebalo građanima Srbije pokazati, to je da ova vlada i ovaj parlament uređuju jednu po jednu oblast i zato smatram da je ovaj zakon morao ići uz ili odmah iza Zakona o bezbednosti saobraćaja. Jer, svi oni koji učestvuju u saobraćaju, vozači koji su se najviše interesovali za Zakon o bezbednosti saobraćaja, izuzetno su zainteresovani i za ovaj zakon o obaveznom osiguranju; svi smo izuzetno zainteresovani za njegovu primenu.

Po onome što se navodi, on se usklađuje sa nekim evropskim standardima. To ćemo isto tako da vidimo, jer znam da se neki sudski procesi za naplatu štete vode i do deset godina.

Mogu da vam kažem iz ličnog primera, i do deset godina niste u situaciji da naplatite neku štetu koja je nastala u saobraćaju, odnosno odštetu.

To su stvari koje je trebalo možda tada objediniti baš zbog građana Srbije, da imaju utisak, i da im to stvarno onda bude prikazano, da mi uređujemo jednu po jednu oblast. Ovako, malo zakona odavde, malo zakona iz neke druge oblasti, malo zakona iz nekog trećeg ministarstva – imam utisak da se mi ovde prilagođavamo slobodnom vremenu ministara koji mogu tada da dođu, pa se tako stavljaju i zakoni, umesto da se zaista jedna oblast zaokruži i završi, kao što je urađeno jesenas sa zakonima kojima su reformisani sudovi, ma šta oni kasnije doneli.

To je ono zbog čega mi nećemo stati u onaj korpus koji će podržati ovu tačku dnevnog reda, odnosno ova tri zakona. Mislim da ćemo još imati prilike, kada budemo govorili o amandmanima koje smo podneli, da još ponešto kažemo.

Zašto sam govorila o tim evropskim zakonima i o tome da nisam baš siguran da ćemo 2020. godine ući u Evropu? Volela bih da gospodin Đelić može nešto više o tome da kaže, a ja ću reći jednu stvar koja je možda bajata, ali mene lično kao čoveka jako intrigira. Još 2000. godine u Bratislavi je održan jedan visoki skup, koji su organizovali američko ministarstvo inostranih dela i spoljnopolitički institut republikanske stranke. Sa tog skupa, gde smo mi imali tri predstavnika, Vili Vimer je uputio pismo, izveštaj tadašnjem nemačkom kancelaru Gerhardu Šrederu i naveo šta Amerika planira sa EU i sa Balkanom, a tu je bila tema „Balkan – proširenje NATO“. Kao osmu tačku naveo je nešto što me kao čoveka jako proganja već neko vreme, s obzirom na to da je to pismo tek prošle godine u NIN-u objavio Nikola Živković, prevodilac i novinar iz Berlina, prevedeno.

On kaže ovako, pod tačkom 8: „Zbog toga Poljska mora da bude okružena sa severa i juga demokratskim državama kao susedima, Rumunija i Bugarska da obezbede kopnenu vezu sa Turskom, Srbija“, verovatno zbog obezbeđivanja nesmetanog vojnog prisustva SAD, „trajno mora da bude isključena iz evropskog razvoja.“

To je 2000. godine rekla jedna vrlo ozbiljna, respektabilna sila. Posle toga su razni događaji usledili a mi nikako da se uključimo u taj evropski razvoj, pa bi me stvarno interesovalo da vidim šta se tu desilo; izgleda da je Amerika potpuno promenila stav prema nama, pa će sad da dozvoli EU da nas primi? Šta je to gospodin Bajden uopšte, kad je dolazio, rekao? Ima li šanse da mi ikad budemo u EU, jer smo toliko evropskih zakona doneli, čak i neke u kojima smo „evropskiji“ od samih Evropljana, recimo onaj o diskriminaciji gde smo ih i prevazišli? Mislim da možemo sada da budemo ravnopravan član EU. Hvala lepo.