Reč ima narodna poslanica Jorgovanka Tabaković, ovlašćena predstavnica Poslaničke grupe Napred Srbijo.

Pre nego što pređem na priču o zakonima zaista moram da postavim jedno pitanje. Ne znam čemu ovolika žurba sada i spajanje ove tri tačke dnevnog reda?

Zaista je neprimereno da u 20 minuta spojimo raspravu o tri zakona, od kojih smo jedan zaista dugo čekali, a to je kontrola državne pomoći.

Predsednica je dala objašnjenje za odloženi prenos – kad bude ona imala informaciju, javiće i nama. Nismo u prilici da takvo pitanje postavimo onome ko odlučuje o odloženom prenosu, ali predsednik Skupštine to može.

Lično ću govoriti kao da je ovde svih 250 poslanika i kao da je vreme u kojem svi najpažljivije slušaju ono što baš ja imam da kažem. Zaista to doživljavamo kao jednu meru nedovoljnog uvažavanja, ne nas, nego onog što treba da rešavamo zajedno.

Zakon o kontroli državne pomoći je nešto o čemu sam ja govorila sve vreme, dajući primedbe na to da budžet Republike Srbije, kada se predlaže na usvajanje, ne sadrži okvir koji se zove „krovni zakon“, u kojem bi subvencije i sve ono što su davanja javnih sredstava bila na neki način uramljena u poznate kriterijume koji su dostupni svima.

U tom smislu, zaista pozdravljam da je u Skupštinu došao na odlučivanje Predlog zakona o kontroli državne pomoći, jer ga ja baš tako i čitam – zakon koji obavezuje sve one koji raspolažu javnim sredstvima da kada čine ustupke na teret budžeta ili kada direktno daju novac iz državnog budžeta moraju da dokažu da ih je taj neko zaslužio i da će tim sredstvima biti ostvareno neko opšte dobro, a ne bilo kakav pojedinačni interes. Ja tako čitam konkurenciju.

To što su poljoprivredni proizvodi i ribarstvo izuzetak ne znači da ne mogu da se daju subvencije za tu oblast, nego da su oni regulisani nekim drugim pravilima i da ne potpadaju pod ovu vrstu kontrole.

Ako ja to ne čitam ispravno, znači neograničavajuće, i dalje je moguće vršiti podsticaje onog što se zove poljoprivredna proizvodnja, odnosno proizvodi poljoprivredne proizvodnje, ali to ne potpada pod ovaj zakon, jer ste takvo objašnjenje dali. Ne bih volela da Vlada izgubi taj deo svog kredibiliteta i da nam u objašnjenju daje pogrešna tumačenja.

Ono što želim da istaknem pre svega jeste principijelno pitanje da je već trend da o najvažnijim državnim poslovima koji se tiču korupcije i koji direktno ili indirektno govore o zloupotrebi javnih sredstava, resursa, pa i moći, ako hoćete da kažem najdirektnije, odlučuju tela koja su izvan i iznad političkog i društvenog uticaja.

Na jednoj strani se neka od tih tela, agencija, regulatornih tela čak zalažu za potpunu nezavisnost od Vlade, a time i od društva, ali nikako ne žele da izgube vezu sa Vladom, odnosno društvom, odnosno političkim uticajem kad treba predložiti članove tih tela ili kad im treba obezbediti uslove za rad. To imamo i ovde, znači, na isti način kako imamo Agenciju za borbu protiv korupcije, ili bilo koje od tih tela koja se bave kontrolom, upotrebom ili zloupotrebom medijskog prostora, neba iznad nas, sredstava koja imamo. Svi se zalažu za to da im se ne mešamo u posao, da im se ne meša zakonodavno telo i da im se ne meša izvršna vlast.

Prosto vas pitam da li postoji neki savršeniji oblik da se vrše neki društveni poslovi i nad njima ostvaruje uticaj, a da to nije dostignuće jedne države koja se zove nacionalna država u parlamentarnoj demokratiji?

Znači, ako mi kao poslanici i vi kao Vlada jesmo izabrani u nekim izbornim postupcima, pa je svaki naš potez, pokret, sposobnost, diploma, struka, privatni život izložen sudu javnosti i kad vršimo, ja ih zovem, javna ovlašćenja... To da meni glasač da pravo da govorim u njegovo ime, to je najjavnije i najodgovornije moguće ovlašćenje. Ako mi u takvoj proceduri treba da budemo predloženi, licencirani da dobijemo pravo da govorimo, zašto bismo mi sada tu svoju odgovornost prenosili na neka regulatorna tela i na neke organe koji se izmigolje kontroli, uticaju? Ne govorim o zloupotrebama, govorim o njihovom izvrdavanju od uticaja i kontrole onog što se zove politička moć, ali ne u pežorativnom smislu, nego u jednom odgovornom smislu vršenja političke vlasti.

Prosto, hoću da postavim pitanje da li je to ono o čemu Draker govori, gde je nacionalna država, Bodenova, bukvalno izgubila smisao na način da država ostaje suverena na svojoj teritoriji i definisana tim granicama, ali da postepeno gubi svoj uticaj, jer deo prenosi na nešto što se zovu transnacionalni organi vlasti?

Znate o čemu govorim. Govorim o multinacionalnim kompanijama, o prenosu dela vlasti na regione, to jeste regionalizacija jednog dela državne vlasti kroz prenos ovlašćenja, nadležnosti i kontrole na EU, a da se neki od tih državnih atributa i poslova bukvalno tribalizuju, svodeći se na neke plemenske odlike. Da li mi to svesno doživljavamo i prepuštamo se trendovima, u kojima jesmo odgovorni, ali nemamo mehanizme da tu odgovornost dovedemo pod svoju kontrolu?

Kažu da će nacionalne države odumreti. Ja u to ne verujem, ali, evo, svedoci smo kako država sve više deli svoju vlast sa institucijama i nekim drugim kreatorima politike. Komisija koja stoji ovde u ovom predlogu zakona upravo na način kako je predlažete, da ona ne mora da bude iz redova Vlade, može ali ne mora, govori o toj neodlučnosti Vlade da vrši funkciju za koju je izabrana.

Nemojte da mi kažete da se danas svira valcer i da svi mi moramo da igramo valcer, jer to jednostavno nije tačno, čak ni za zakon o regionalnom razvoju. Kada je gospodin Dinkić rekao – da, to traže od nas, gospođa Suzana Grubješić iz iste stranke kaže – ne, to ne traže od nas, vi, kao i ja, znate da to niko od nas ne traži. Da, zakon o regionalnom razvoju treba da imamo da bismo mogli da koristimo sredstva, ali niko od nas ne traži da radimo regionalizaciju; to je ono zaklanjanje iza tuđih naloga, zato što neko ovde ne želi da uključi svoje potencijale i da kaže – tuđa iskustva, tuđi zakoni nisu kapa koja dobro stoji na našoj glavi, iz mnogo razloga. Nećemo mi mimo sveta, nećemo da budemo neki Tuarezi, da u ime razlikovanja živimo neki svoj čudan život. Nećemo to da budemo.

Ali, zaista ne vidim da jedan ovako važan zakon, koji treba da govori o kontroli upotrebe javnih sredstava, dolazi u četvrtak na dnevni red, da ja u petak intervenišem da se regionalni razvoj okači na sajt da bih mogla, jer živim u Novom Sadu i nisam fizički prisutna, da uzmem predlog i da za vikend, ne ostavljajući vremena za privatan život i svoju porodicu, pripremamo amandmane na taj zakon i da se onda neprijatno iznenadim da u vreme kada podnosim amandmane amandmane podnosi i Vlada.

Vi, gospodo, u toj neodlučnosti da imate odgovornost za ono za šta ste nadležni i po prirodi stvari treba da odgovarate, podnosite 8. juna, kada i mi, amandmane, gde čak i jezičku formulaciju „primarne poljoprivredne proizvodnje“ prevodite u „poljoprivredne proizvode“. Kako mogu da kažem da ste ozbiljni, temeljni i da uvažavate i javna sredstva i ovu skupštinu?

Meni, na primer, imponuje što ste dva moja amandmana usvojili kroz te vaše amandmane. Ne meni i mojoj sujeti, nego vašoj odgovornosti da neke odbijene odluke u prethodnom postupku budu predstavljene na internet prezentaciji, rekoh, veb sajtu, jer je to neophodno.

Pitam se da li ste u sredu pisali ovaj zakon, a nama ga dostavili u četvrtak? Najbolju nameru da javna sredstva budu kontrolisana u jednoj definisanoj proceduri, računajući da to nikome nije važno i da to niko neće da zapamti, vi iskarikirate po načinu kako nam dostavite da o tome odlučujemo.

Zakonom ste regulisali da sve ono što jesu stvarni i potencijalni javni rashodi treba da bude predmet kontrole, i nema spora. Da li mislite da je ostalo nešto neregulisano? Da li je neka vrsta javnih ovlašćenja ostala neregulisana i neobuhvaćena? Mislim da jeste. Zar vas nije naučilo ovlašćenje Agencije za privatizaciju, zloupotreba javnih sredstava i odlivanje da tu vrstu ovlašćenja na neki način obuhvatite ovim zakonom?

Imate loše iskustvo koje se zove ispražnjena državna kasa zato što nije dovoljno kontrolisan organ koji je raspolagao najvrednijim, najizdašnijim i jednokratnim sredstvima. Vi niste iskoristili priliku da to stavite ovde. To govori ili u prilog površnosti ili da vi sami nemate želju da stavite sve svoje prihode... sve prihode koji treba da uđu u budžet ili pod kontrolu niste hteli ovim zakonom da obuhvatite.

Zakonom ste predvideli da o tome odlučuje komisija od pet članova; to su predstavnici ministarstava i to je sada moja priča sa početka. Ministarstva predlažu i kasnije se u tekstu zakona vidi da to čak mogu biti i zaposleni u ministarstvima, što ja amandmanskom intervencijom tražim da se onemogući. Ne možete da stavite u komisiju ljude koji rade u ministarstvu zato što se vidi da vi nemate ljude, jer da imate ljude, ne govorim o kvalitetu, da imate ljude da ovo pripreme ljudski, ne bi ovakav zakon stigao i bio ispravljen posle dva-tri dana.

Vaši ljudi, znam da ih imate malo, po dobrovoljnim odlascima, po potrebi da se smanji broj zaposlenih, to nisu oni zapošljavani preko reda i pobočno, koji mogu kvalitetno da rade. Da neko ima redovan posao, a da može da se posveti ovom ovako odgovornom poslu, za naknadu za koju ne vidimo ni koji su okviri, u isto redovno radno vreme, ili da uopšte ne ide da odmara i da funkcioniše kao normalan čovek, to prosto nije moguće. Jer, budžet Republike Srbije i način slivanja para, ili neslivanja onog što treba da se slije u budžet, i način podele govori da je ovo vrlo veliki i obiman posao. Govori o tome da je predlaganje tih ljudi sa vrlo jasnom i otvorenom političkom pozadinom i da tu nema mesta nezavisnosti o kakvoj se priča, nezavisnosti kakvu očekuje, na primer, čak i Narodna banka.

Hiljadu prvi put ponoviću vam hiljadu puta izrečen sud – kada vlast, politika, društvo ne kontroliše monetarnu vlast, tada monetarna vlast kontroliše i vladu, i društvo, i parlament i imamo stvari izvrnute naopačke, o čemu govore i rezultati ekonomske politike. Znači, vi koji ste nadležni da držite stvari pod kontrolom to morate da uradite, ali ne na način što ćete nekome dati toliko posla koliko ne može da obavi, a onda imati izgovor da ti ljudi nemaju dovoljno vremena da se upuste u ovaj posao, za koji dobijamo negativne bodove.

I, ako smo po nečemu nisko kategorisani i od toga nam zavise i visina kamate i ulaganje, direktno, indirektno i bilo kakvo, finansijskih sredstava, onda to jeste upravo zloupotreba finansijskih sredstava, iliti korupcija. Ako to ostavite neregulisano, jasno je da vi ostavljate jedno polje u koje mogu da ulaze, kao u kazneni prostor, svi oni igrači koji su se već pokazali kao vrlo vešti da taj prostor upotrebe.

Ova komisija neće dovesti do bujanja velikog administrativnog aparata, sve do petoro ljudi, ali će zato ministarstvo raditi sve poslove koje je neophodno da uradi.

Međutim, o kakvoj operativnoj nezavisnosti komisije govorite ako ona podnosi Vladi predlog godišnjeg izveštaja? Gospodo, molim vas, ne može Vlada samu sebe da kontroliše time što piše predlog. Njoj komisija mora da dostavi izveštaj.

Ministarstvo priprema komisiji predlog, a komisija iza toga mora da stane i to mora da bude konačan sud, o kojem Vlada može da se izjasni na sledeći način: da odbije, da prihvati, da delimično odbije, ali vi u onome da je u vašoj funkciji moć da kažete „da“, „ne“, „može“, „ne može“ čak i kada prelažete zakon ne možete to da izbegnete. Nema teorije da govorite o kontroli komisije. Onda vam je to neki operativni organ koji vam sređuje podatke, to onda nije komisija sa integritetom, ako ona ne može da dostavi izveštaj. Znači, zaista ne razumem da govorimo o kontroli, a da tu kontrolu u stvari ne dozvoljavate.

Predvideli ste u članu 11, koji je za mene jedan od ključnih članova, da davalac državne pomoći, odnosno podnosilac prijave, odgovara za istinitost i ispravnost, odnosno tačnost podataka navedenih u prijavi. Molim vas, ako me inače ne slušate, saslušajte ovu rečenicu: „Podnosilac prijave odgovara za istinitost i ispravnost podataka navedenih u prijavi“. Ovakva formulacija vam stoji u Zakonu o javnim nabavkama, kada nadležni organ daje mišljenje, pa kaže – uradite to ili ne, ali vi odgovarate. Na ovakvoj formulaciji se temelji neuspešnost procesa privatizacije. Vi morate da tražite od podnosioca prijave dokument ili izvod dokumenata izdat od ovlašćenog organa i potpisan od ovlašćenog lica da biste znali da sudite na osnovu istinitih podataka, a ne da nekome kažete – ja odlučujem, a ti odgovaraš.

Kada se prospe mleko, nema toga ko može da ga vrati u kantu. Ne možete da se predstavljate odgovornom vladom, koja neodgovornost kroz ovakvu jednu formulaciju već osam godina pokazuje, sa pogubnim rezultatima.

Zašto kažem privatizacija? Prospekti o privatizaciji se dostavljaju u Agenciju da ih potpisuju; potpisivala su ih, što je najgore, neovlašćena lica – izvode, popisne liste, u kojima su se gubile hiljade kvadrata i gube se i dan-danas. „Komgrap“ vam je taj slučaj, četiri hiljade kvadratnih metara, zgrada koja postoji tu, pred vašim i mojim očima. Gubile su se mašine u privatizaciji šećerane kada je to radio Kostić, „MK komerc“, mašine koje se zavode u registrima kao nepokretnosti, a da niko nije hteo da pokrene pitanje verodostojnosti prospekta.

Jer, vi jednom formulacijom ostavite da odgovara onaj ko je podneo prijavu, ali ne ulazite u to da li je potpisao Mika Perić sa ulice ili ovlašćeno lice za zastupanje firme iza kojeg stoji upravni odbor, akcionari, u ovom ili onom procentu. Zato danas govorimo o neuspešnim privatizacijama (više od četvrtine je takvih), odnosno raskinutim ugovorima, o uspehu neću ni da govorim.

Molim vas, dala sam amandman gde preciziram ono što svako zna. Dođem na naplatnu rampu i meni gospoda kažu – narodni poslanik. Dam poslaničku legitimaciju, oni kažu – mi vas znamo. Da, vi mene znate, ali morate da proverite da li imam važeću poslaničku legitimaciju. To meni nije teško. Zašto je vama teško, ili zašto je teško onome ko podnosi prijavu da daje neku pomoć da dokaže da sve ono što je bitno da biste vi odlučili o toj pomoći ne narušava kriterijume koje ste propisali, da vam dokaže, ali verodostojnim dokumentima.

Zašto bismo mi građani morali da overavamo razna dokumenta i plaćamo vrlo skupo kada dokazujemo svoj identitet, kada dete šaljemo na ekskurziju i garantujemo za njega? To se dokazuje verodostojnim potpisom koji pred čovekom u sudu mora bolesno lice da dođe da potpiše, a ovo može na reč. Ne mogu da verujem! Zaista ne mogu da verujem da vi mislite da praksa ovakve odgovornosti treba da se dosledno sprovodi, odnosno dajte da je presečemo na mestu gde to zahteva važnost posla.

Postupak prethodne kontrole, predug rok. Tražite da komisija odluči o usklađenosti prijavljene državne pomoći u roku koji ne može biti duži od 60 dana od dana prijema...

(Predsednik: Oprostite, gospođo Tabaković, da li želite da koristite i vreme vaše poslaničke grupe?)

Ako ne remetim vaš plan i način rada, rado bih nastavila.

(Predsednik: Izvolite.)

Zahvaljujem. Dat je rok od 60 dana u kojem treba da se odgovori da li neka pomoć jeste usklađena sa odredbama zakona, ali piše – ne može biti duži od 60 dana. Evo prostora, kome hoću, odgovorim odmah i kažem – pomoć je u skladu sa zakonom; kome neću, ne odgovorim, čekam 60. dan. Da li ste 60 dana pripremali ovaj zakon, ali zato nekom možete držati predmet u fioci 60 dana?

Znate šta sve može da se uradi za 60 dana? U koju to vrstu istražnog postupka treba da uđete za neku pomoć da vam treba ovoliko vremena? Ili je ovo ustaljena birokratska praksa kojom nekog treba obeshrabriti da bude podnosilac nekog zahteva, odnosno da bude onaj ko daje neku pomoć u skladu sa ovim zakonima.

Nečuveno je da vi planirate da preduzmete postupak naknadne kontrole „na osnovu sopstvenih informacija ili informacija dobijenih iz drugih izvora“. Kao da čitamo tabloide. Je li ovo zakon ili tabloid – „ili informacija dobijenih iz drugih izvora“? Ljudi moji, zar nećemo građanima da kažemo da treba da budu hrabri i da neće trpeti posledice ako prijave nekog i da ako podnesu prijavu da je neka pomoć korišćena mimo zakona, i potpišu se, neće baš taj organ kod koga su prijavili da pošalje nekog da im napravi problem bilo koje vrste? Zašto očekujemo od ljudi da se boje da prijave nezakonite radnje?

Sećam se, bilo je to kod onih fiskalnih kasa, pa računi, pa je bilo prijavljivanje... Pa, ne učite ovaj narod da se bavi potkazivanjem, nego da budu odgovorni građani, koje poštujete, sa imenom i prezimenom, koji neće trpeti posledice bilo koje vrste. Zaštite građanina time što vi nećete da objavite njegovo ime, ali i on mora da zna da stavljanjem svog imena ispred prijave može snositi posledice za svoju, neću reći laž, ali površnost da je nekog prijavio, a da za to nije imao argumente.

Jasno je da postupak naknadne kontrole treba da se obavlja na osnovu sopstvenih informacija, ali i na osnovu informacija iz potpisanih izvora. Ili, možda biste konačno mogli da upotrebite sve informacije koje stoje u završnim računima NBS, koji su čuvani od trezora i deviznih rezervi i koji se samo uz ogroman novac mogu dobiti čak i za potrebe istraživanja. U tim završnim računima svih pravnih lica može da se dođe do podataka, čak i ove vrste, ali ona nezavisnost Narodne banke o kojoj malopre rekoh, ili takvih organa, podrazumeva da čak ni država ne može da dopre do tih podataka, nego mora da traži ovu vrstu prijavljivanja od građana.

Tajnost podataka – tražite da onaj ko radi u ovoj komisiji ne može ni na koji način da saopštava podatke u vezi sa tim „bez izričite pismene“, valjda pisane, „saglasnosti lica na koje se odnose“.

Postavljam pitanje, šta je tajna danas? Koje je to hapšenje bilo bez najave ili bez televizijskog snimka i koji je podatak iz privatnog života bilo koje javne ličnosti ostao tajna? Zaista se pitam da li je ovo mala drskost sa kojom ste izašli pred poslanike, gde čuvate onog ko je radio potpuno regularan posao, davao državnu pomoć, obezbeđivao ili bilo šta u vezi sa tim radio, pokušao, pa ste odbili u prethodnom postupku, a da to mora da bude takva tajna na koju treba dati izričitu pisanu saglasnost, sem ako to ne bude po onoj dostupnosti informacija.

Ne znam zbog čega je potrebna ovakva zaštita i ko je i šta je važnije od bilo kog građanina, čoveka, pojedinca, ministra, poslanika, bilo koga koga trenutno imam u vidokrugu pa pominjem. Zaista ne razumem o kakvoj je tajni reč. Da ste izdvojili nešto što su poslovi vezani za naoružanje, bezbednost zemlje, nešto što je vezano za bilo koju vrstu važnosti za sve nas nacionalno, kao građane – ne, nešto mora da postoji toliko bitno i važno, a ja to ne mogu da dokučim, pa pitam vas.

Na osnovu podataka prikupljenih od davalaca pomoći, ministarstvo će pripremati godišnji izveštaj. Za taj izveštaj vi u zakonu uopšte niste predvideli rok.

Amandmanom sam predložila da taj rok bude 31. januar, jer mislim da po završnom knjiženju svake poslovne godine, a pre predaje završnog računa, nema razloga da se iko ponaša komforno u toj meri, neću reći da mu ostavite prostora da štimuje bilo šta, nego da te izveštaje dostavi.

Jednom rečju, jedna dobra namera se, ne znam, nekom vrstom nemanja hrabrosti da se stvari drže pod svojom kontrolom, pretvorila u ono što ne mogu da nazovem dobrim zakonom.

Zaista, pod pretpostavkom usvajanja amandmana, znam onu poslovičnu uobraženost Vlade koja nema nameru da usvoji i prihvati te amandmane, kažem vam da za ovaj zakon ne možemo da glasamo pod ovim uslovima, iako je preko potreban ovoj vladi, ovoj državi i ovim građanima.

Kada je reč o Zakonu o investicionim fondovima, postaviću pitanje vama, gospodine Iliću, vi radite u Ministarstvu finansija: da li je trebalo da nam u bilo kom dokumentu, makar u ovim amandmanima dostavljenim 8. juna, dostavite informaciju da ste ono što ste nama stavili u Predlog zakona kao uredbu već dali na upotrebu 26. marta 2009. godine?

Čitajući te dve noći, koliko sam imala za pripremu za sve ove zakone, mislila sam da su investicioni fondovi počeli anticipativno da primenjuju zakon. Zaprepašćena ponašanjem na tržištu investicionih fondova, praksom kretanja protfolio menadžera, kažem – znam da postoji retroaktivna primena zakona, ali da postoji anticipativna, to baš nisam znala.

Kao što znate, internet era, Vlada mora da ima na svom sajtu objavljene podatke i – lepo se iznenadim Uredbom Vlade Republike Srbije o ulaganju imovine i zaduživanju društava za upravljanje investicionim fondovima i investicionih fondova u uslovima poremećaja na finansijskom tržištu.

Zakon nam je dostavljen sutradan, ili istog dana, nije važno. Vi ćete reći – tog dana kada smo na Vladi usvojili zakon i poslali ga u skupštinsku proceduru nismo znali da ćemo usvojiti uredbu. Da li ste tog dana, 26. imali dve sednice Vlade, to sada nije predmet mog istraživanja, samo hoću da vam kažem da je neverovatno da skrivate nešto što je po vašem sudu i vašem pravu da tako procenite bila hitna mera koju je trebalo doneti.

Uredbe nisu nešto što se ne primenjuje u radu Vlade, ali zašto to prećutkivati? Jer, ja ću iz toga izvući očigledan zaključak da je taj dokument, uredba koju ste vi nama pretočili u zakon, u stvari dokument koji je napisao „Fokus invest“. Gospodin Đelić će znati, to se sve slilo na kraju u „Citadel“. Zna on, kako da ne, ima uspomena u vezi sa „Citadelom“.

„Fokus invest“, društvo za upravljanje investicionim fondovima (a šta da radim, internet je to), rezultati istraživanja o tome zašto investicioni fondovi imaju ograničenje za ulaganje – lepo kaže da je najveća smetnja član 6, što ne mogu da se kupuju sopstvene investicione jedinice.

Onda nam lepo Fokus fond to do detalja objasni, kako mu je teško da funkcioniše i da radi; verovatno se požali nekome i Vlada to ekspresno pretoči u uredbu, a evo, mi danas, juna meseca, treba to da legalizujemo.

Znate, imam lični problem, uvek kažem svojoj deci – nemojte naknadno da me obaveštavate o učinjenoj stvari, daću vam podršku za ono što ste smatrali da treba da uradite. Vi kao Vlada na to jeste imali pravo. Zameram suštini ovih rešenja, ali nije korektno da „Fokus invest“, koji je preuzet od strane „Citadela“, piše zakon, da ga vi nama ovde predstavljate kao svoj. Nije to prvi put, čitajući „belu knjigu“ stranih investitora uvek smo znali šta je barometar zakona koje će ova vlada da donosi. Uvek je bila najava zakonskih propisa u tim knjigama i tačno sam znala šta će doći na dnevni red za usvajanje u ovoj skupštini.

Nije to problem, govorim o postupku, suština je u rešenjima sa kojima ste izašli. Dozvolili ste investicionim fondovima da stiču sopstvene investicione jedinice, da imaju portfolio menadžere, ne samo za jedan investicioni fond, nego za više fondova. Kako se to uklapa u zaposlenost, u održavanje radnih mesta? Kako se to uklapa u rasipanje društvene energije, gde se 4.000 evra plaćala licenca za jednog portfolio menadžera?

Da li vi tako s mukom stečenu diplomu bacate u vodu time što tom poslodavcu, vlasniku investicionog fonda, olakšavate rad time što mu kažete – ne, nemoj da držiš po jednog portfolio menadžera za svaki investicioni fond, možeš jednog za tri.

Da li vi znate, gospodine Đeliću, da se portfolio menadžeri i ne bave svojim poslom, da rentiraju svoje diplome? Verujem da poznajete neke od njih. Njih mole da se ne mešaju u svoj posao i da ne rade ono što znaju. Oni rentiraju svoje diplome, čime se razvoj tržišta, finansijskih, urušava na najgori mogući način, a vi u tome pomažete time što poslodavcima investicionih fondova olakšavate rad.

Vi dalje investicionim fondovima omogućavate da se zadužuju, i to 20% (ranije rešenje je bilo deset), i da to zaduživanje, koje je bilo predviđeno za premošćavanje trenutnih problema u likvidnosti, sa 90 dana ode na 360 dana.

Da li ste se založili da se ijednom proizvodnom preduzeću na takav način reprogramiraju oni bečki dugovi, ne bečki dugovi, „kros border“ dugovi kod bečkih banaka, da im se odlože sa 90 na 360 dana, da im se omogući da kratkoročne pozajmice budu pod tim uslovima? Da li građani mogu da se zadužuju, ne trećinu, nego 60%? Vi ste njima duplirali pravo.

Nisam od onih koji misle da treba da postoji samo proizvodnja i da savremena civilizacija posluje po principu – nema hleba bez motike.

Da, zalažem se za realnu proizvodnju i stvaranje realne vrednosti; ne može od naduvavanja investicionih balona i od naduvavanja vrednosti akcija jedna država trajno da živi uspešno. Ali, vi ne možete da potpuno urušavate, na primer, član 11. Zakona o investicionim fondovima, gde im dozvoljavate da onih prvih šest meseci nemaju ni neophodan osnivački ulog za rad.

Ono što dajete zbog trenutne krize kao mogućnost, to će postati pravilo. Ko će ubuduće dati sigurnost ulagaču u investicione fondove ako nema početni osnivački kapital, kako je to zakon propisao, u prvih šest meseci? Vi ne pravite izuzetak, stavljate u prvi stav člana 11. i normalno, svi će se toga držati kao da je pravilo; i jeste pravilo kako ste ga vi definisali.

Što se tiče investicionih fondova, možete da prostirete crveni tepih od novčanica kakvih hoćete, možete da im nudite najliberalnije uslove, a ponudili ste ih ovde, vi jednostavno znate, kao i ja, da to ništa neće vredeti; od 13, dva fonda su već zatvorena, zatvaraće se i dalje, jer ovde više nemaju obećane prinose, odnosno očekivane prinose. Jer, privreda ne radi, dobar deo tih fondova je baziran na onom što se zove proizvodnja, pa kupuju njihove investicione jedinice.

Znate zašto? U Hrvatskoj su se učili radu investicionih fondova od Slovenije. Kod njih su došli slovenački i švedski fondovi, pokupili kajmak, a hrvatski učesnici na tržištu investicionih fondova su učili posao. Gde su oni pokupili kajmak? Hoćete da kažem ja ili vi? Na srpskom tržištu, počev od fonda FIMA, pa tako dalje; pomalo crnogorskom i makedonskom. Investicioni fondovi osnovani ovde, domaći, nije važno čiji, ko je prikazan vlasnik a ko nije, nemaju gde da idu da kupe kajmak.

Nije samo finansijska kriza razlog zašto ne vredi pospešivati na ovakav način, za koji neću da upotrebim neki teži izraz, ali je zaista neprimeren. Ne vredi popuštati, koliko god da popustite. Da li je to uopšte razlog, da se održe investicioni fondovi kao nešto što čini razvoj finansijskog tržišta, ili postoji neki drugi razlog?

Da li je ovo potpuno labavljenje veza povezanih lica i ulazak u vlasništvo drugih fondova, privatnih fondova, sa gotovo potpunim oslobađanjem okvira, mogućnost za fantastično pranje novca s kojim ćemo se boriti donoseći neki drugi zakon, ustanovljavajući neke nove organe ili nešto slično?

Ovog puta neću da navodim primere i neću da navodim odgovore i mišljenja nadležnih, ali zaista imam nameru da kažem, vi ste čak i pravila koja je Komisija za hartije od vrednosti donela u vezi sa ovim bukvalno derogirali donoseći jedan ovakav, nerazumno liberalni, zakon.

Potpun promašaj, donošenje zakona o investicionim fondovima, sa kojim se niste pokazali kao vlada dostojna ovih poslanika koji o tome treba da odlučuju, ni vlade koja se stara o nekom razvoju koji treba da bude zasnovan na nekim pravim kriterijumima. Mislim da amandmani koje ćemo obrazlagati u nekom redovnom postupku neće biti nimalo prijatna materija o kojoj ćemo govoriti.

Rekla bih samo nekoliko reči i o Zakonu o obaveznom osiguranju motornih vozila. Gospodine Iliću, vi ste bili predstavnik Ministarstva finansija kada smo usvajali zakon kojim smo omogućili privatizaciju DDOR-a. To što se danas bune vlasnici „Fondiarie“ govoreći da ni njima baš ne ide u prilog ovaj zakon koji donosite, ne bih rekla da je puna istina, ali ima u tome istine. Za mene je strašno i za domaće osiguranje je strašno to što ovaj zakon koji govori o obaveznom osiguranju motornih vozila jeste posredno ispunjavanje uslova kojima smo se, na onoj prošloj sednici, kvalifikovali da dobijemo prvih 50 od 150 miliona dolara pomoći, za to što ćemo svesti učešće privatno, domaće učešće u društvima za osiguranje za još nekoliko procenata.

Odlično znate da je u obrazloženju tog zakona stajalo koliko treba smanjiti učešće u bankarskom sektoru i u osiguravajućim društvima. Da li znate koliko je predmeta za ugašena osiguravajuća društva još uvek na sudu? Da li znate kako posluju preostala domaća osiguravajuća društva i iz čega potiče snaga gospode iz „Triglav osiguranja“ koja kažu: „Mi postrojavamo one koji treba nas da kontrolišu u Narodnoj banci“, ne birajući ni mesto ni vreme gde će to da saopšte?

Uopšte nemam paranoju o postojanju Srbije kao kolonijalne zemlje u bilo kom drugom smislu sem u onom kada mi ekonomskim zakonima dozvolimo tu kolonijalnost, i to za neku mrvicu nerada ili neku mrvicu slasti, što bi rekao naš narod.

Zaista mislim da način ... Vidim, čudili ste se, znate šta kažu – nismo kupovali DDOR zato što ima lepu upravnu zgradu u Novom Sadu (zaista je lepa), mi smo je kupovali zbog mreže distributera, odnosno onih koji prodaju polise. Da li vi danas ovim zakonom, kada dozvoljavate da i ogranci tih stranih društava mogu da rade te poslove, sve nas uveravate da se borite za razvoj onog što se zove domaća finansijska industrija u osiguravajućoj oblasti? Kada pročitamo zakone vidimo koliko su zalaganja i priče da na tome radite šuplje; samo reči, iza kojih ne stoje nikakva dela.

Zaista mi je žao što predlozima zakona niste zaslužili da glasamo makar za jedan od ova tri; zaista mi je žao što ste u ovakvoj proceduri dozvolili da o njima pričamo. Ali, moja žalost je mala prema materijalnoj šteti koja će se zvati gubitak srpske privrede u industriji osiguranja i u onom što se zove gubitak ugleda, koji neće moći za desetinu godina da se povrati, po pitanju investicionih fondova.

Kada je u pitanju kontrola državne pomoći, nadam se, još imate priliku da amandmanima ispravite i da makar u nekakav red dovedete ovu zemlju, u red onih u koje pomoć ide rado i ne gubi se tamo gde joj nije mesto. Hvala.

Zahvaljujem. Vašoj poslaničkoj grupi ostala su još dva minuta.

Gospodin ministar želi reč. Izvolite, gospodine ministre.

Gospođo predsednice, poštovani narodni poslanici, dame i gospodo, želeo bih da u nekoliko minuta pokušam da odgovorim na nekoliko primedaba, sugestija koje smo čuli do sada, a isto tako da kažem i nekoliko reči što se tiče tog pitanja Evrope i efekata, pa i nekih malo dubljih pitanja koja možemo da vidimo kao ilustraciju nečeg dobrog, a za neke možda i lošeg, u smislu suvereniteta Srbije u ovom procesu.

Što se tiče ovih zakona, onih koji se tiču osiguranja, to jest finansijske industrije, Ministarstvo finansija je sprovelo javnu raspravu i svaki učesnik u toj industriji imao je mogućnost da vidi zakonski predlog, a isto tako bio je u stanju da da sugestije. Bilo je nekoliko okruglih stolova koje su prenosili mediji, štampani i elektronski, tako da ni na koji način nije tačno da je bilo koji od ovih zakona pripremljen u dijalogu koji nije bio u potpunosti otvoren za sve učesnike. Veoma je važno primetiti da su, mada to nije uvek moguće, ova dva predloga u potpunosti usaglašena sa učesnicima na tržištu, ne u smislu da je svako od njih u potpunosti zadovoljan ovim što je rađeno, ali svi argumenti su razmenjeni i oni znaju zbog čega se ovakav zakon donosi.

Počeo bih o zakonu o osiguranju. Taj zakon je, i to smo čuli u dosadašnjoj raspravi, veoma nužan. Sistem koji se predlaže, sistem bonus-malus, jeste jedna od najvećih i najpozitivnijih inovacija na tržištu osiguranja u Evropi od Drugog svetskog rata. Kao bivši ministar finansija mogu vam reći da ovde imamo ekvivalent u osiguranju i u onom osiguranju koje će najbliže dotaći naše građane, osiguranju koje reguliše prava i obaveze u slučaju pojavljivanja štete u saobraćaju. Ovo je inovacija koja se može meriti na isti način na koji je porez na dodatu vrednost bio inovacija u domenu fiskalne politike.

Nedvosmisleno, sve zemlje koje nemaju sistem bonus-malus uvode ga, jer se pokazao, s jedne strane, kao način na koji se tarifikacija približava onome što je optimum, a to je da oni koji poštuju zakone pokazuju dozu opreznosti, ne plaćaju za one koji nemaju tu dozu opreznosti i odgovornosti, a sa druge strane, sistem u celini je održiv, tj. u stanju je da isporuči naknadu štete onima koji su pogođeni u datom momentu, što je i originalna, plemenita ideja celog koncepta osiguranja, da svi pomalo odvojimo danas a da se nađe nužni novac za one koji budu pogođeni u određenom momentu.

Na taj način možemo u većoj meri da imamo ekonomski život i da ljudi budu u stanju da krenu u određene aktivnosti, koje ne bi bile moguće bez osiguranja. Zašto neke odredbe ovog zakona stupaju na snagu postepeno? To jeste način na koji se krenulo racionalno u primenu ovakvih zakona. Jedna ovakva promena iziskuje organizacione, informatičke i ljudske pripreme.

Bilo bi neodgovorno uvesti jedan ovakav sistem preko noći i to je bio jedan od elemenata diskusije da se ovakve promene uvedu što pre, da naša osiguravajuća društva budu u mogućnosti da ih sprovedu, a da to ne bude nešto što bi moglo da dovede poremećaja u njihovom poslovanju, naročito u momentu kada je na strani aktive osiguravajućih društava situacija veoma teška. Na najbolji mogući način, kroz otvorenu diskusiju, pronađen je optimum, a to je jedna godina, dve.

One odredbe o kojima se pričalo, u smislu onoga što bi stupilo na snagu u momentu ulaska Srbije u Evropsku uniju, tiču se stvarno onih stvari koje jesu obaveze zemlje koja je članica EU, ali koje bi bile preveliki trošak za naš sistem, a malo bi donele u momentu kada se Srbija priprema za ulazak u tu Evropsku uniju.

Predlagač zakona, Vlada, i velika većina u Skupštini će podržati jedno ovakvo racionalno unošenje što je pre moguće, ali bez unošenja dodatnih troškova koji nisu nužni u naš sistem.

U tom smislu, mi u Vladi Republike Srbije bili bismo veoma zadovoljni, i trudićemo se da se napravi takav napor kroz dodatnu diskusiju, da veoma široki broj naših poslanika u ovom domu podrži jedan ovakav zakon. Poput onoga što je uveo PDV u javnim finansijama Srbije, sistem bonus-malus uvodi mnogo veću pravičnost u tarifikaciju, omogućuje bolji sistem i stabilnost u sistemu osiguranja. Radi se o promenama koje su tehničke prirode, ali donose veliki boljitak u onome što je veoma važno za ogroman broj naših građana a to je da plaćaju pravu tarifu i da budu obezbeđeni na pravi način u prometu na našim drumovima. Samim tim, verujem da je ovo jedan zakon koji možemo da nazovemo evropskim, a možda i ne moramo; odličan je zakon, uvodi sistem koji se stvarno pokazao u razvijenim zemljama, u zemljama u tranziciji i sve zemlje se pripremaju da ga uvedu. Vreme je da to uradi i Srbija.

Što se tiče zakona o investicionim fondovima, bilo je tu nekoliko argumenata. Mislim da svi možemo da kažemo da će način finansiranja naše ekonomije još dugo biti baziran na finansiranju kroz bankarski sistem. To je i dan-danas, suštinski, način na koji se finansiraju privredne aktivnosti u kontinentalnoj Evropi. Možemo čak reći da je ova kriza, bez presedana, prouzrokovana time što je jedan broj ivesticionih fondova bio bez dovoljne regulatorne kontrole, a naročito možemo reći da je taj kontrola bila odveć podeljena između nekoliko regulatornih tela.

Konkretno, u Americi se u ovom momentu, dakle, krenula je kriza, radi na spajanju jednog broja, već ih je četiri na listi za spajanje, zato što nisu bili u stanju da u potpunosti sagledaju ono što se dešavalo u tim fondovima. Evo jednog domena gde se Srbija potrudila da ima način kontrole koji je veoma jasan. Imamo dve regulatorne agencije i to nije slučajno; radilo se kroz analizu uporednog prava i, što je još važnije, iskustava, i došli smo do Narodne banke, s jedne strane i Komisije za hartije od vrednosti, s druge strane, koje dele ovu odgovornost.

Neki su govorili o tome ko će da pokupi kajmak, šta je to što može da se uradi kroz razvoj ovakve industrije. Jasno je da je u interesu naše zemlje da naša štednja služi, pre svega, za razvoj naših preduzeća. Kad kažem naša štednja, nisam rekao da je nužno da oni investicioni fondovi koji su aktivni kod nas imaju većinski srpski kapital. Najvažnije je da što veći iznos štednje bude upotrebljen za razvoj naše ekonomije.

Jedan broj zemalja je to dobro regulisao, drugi nešto malo manje. Postoji tu, kao i u svemu u životu, naročito ekonomiji, jedan pravi balans i ravnoteža između, s jedne strane, usmeravanja onih sredstava koja su prikupljena kroz investicione i penzione fondove (koji danas nisu na dnevnom redu) u ono što su potencijali naše ekonomije... Možemo reći, kada je usvojen ovaj zakon, pa i Zakon o penzionim fondovima, veliki broj aktera na tržištu je govorio da je u mnogo čemu postojala velika obaveza da sve ide u potencijale Srbije, a da ne smemo zaboraviti i drugi cilj investicionog fonda, a to je da se obezbedi diverzifikacija investicija građana, a to znači da postoji interes da uz investicije u našu zemlju postoje i investicije u alternativne, druge hartije od vrednosti, koje bi omogućile da postoji diverzifikacija rizika za one koji investiraju. Tu je interes da se zaštiti interes naših štediša, onih koji ulažu u investicione fondove.

Ovo što se predlaže u izmenama i dopunama Zakona o investicionim fondovima, to je predlog ravnoteže koja treba da obezbedi da, s jedne strane, naši investitori imaju bezbednost u onome u šta ulažu – u tom smislu ne dolazi do neke velike relaksacije, nego do usklađivanja sa jednim brojem evropskih direktiva koje regulišu ono što je industrija finansijskih usluga – i, s druge strane, da omogući da u operativnom smislu obezbedimo da investicioni fondovi, koji su imali probleme zbog svetske ekonomske krize, pada berze svuda u svetu (pokazala se i korelacija sa berzom u našoj zemlji), mogu da vode taj posao na jedan racionalan način, ne zbog toga što neko ima specifičnu ljubav prema tim investicionim fondovima, nego iz razloga što je u nacionalnom interesu Srbije da postoji industrija investicionih fondova koja će predstavljati tu sponu između nađe štednje i investicija u hartije od vrednosti srpskih preduzeća i na taj način im omogućavati njihov razvoj.

Radi se o priznavanju realnosti da je berza u Srbiji, kao i na drugim mestima, značajno pala i da treba omogućiti jedno normalno funkcionisanje, a ne da kvalitetni fondovi u ovom momentu nestanu. To je ceo smisao ovog zakona.

Naša industrija investicionih fondova je pokazala da je u stanju da ima jedan dobar početak. Ona je još u povoju. Sigurno je da ćemo još dugo imati finansiranje naše ekonomije kroz bankarski sistem. Tu bih hteo da kažem, pošto se o tome malo priča i mislim da je gospođa Tabaković imala nekoliko veoma interesantnih stavova povodom ovog pitanja, verujemo i da što se tiče pitanja osiguranja imamo izvor finansiranja naše ekonomije koji je nedovoljno iskorišćen.

Ako pogledamo nemačko iskustvo, način na koji se Nemačka razvijala posle Drugog svetskog rata, možemo reći da je između ostalih stvari od ključnog značaja bila mogućnost osiguravajućih društava i reosiguranja u Nemačkoj da investira na dugi rok u razvoj nemačkih kompanija. Na taj način su one imale dugoročne izvore i vreme da se razviju i nisu bile odmah izložene onome što su, po prirodi stvari, kratkoročni zahtevi berze. To je razlika koja je postojala između nemačkog i anglosaksonskog kapitalizma.

U tom smislu, budućnost svih osiguravajućih društava u Srbiji, naročito onog gde naša zemlja ima većinski kapital, govorim o „Dunav osiguranju“, od prvoklasnog je značaja za našu zemlju. To danas nije na dnevnom redu, ali moramo reći da će ovaj zakon koji se tiče obaveznog osiguranja u saobraćaju, imajući u vidu da se radi o ključnom tržištu osiguranja, da iz tog izvora dolazi veliki deo premija koje dobijaju naša osiguravajuća društva, zapravo omogućiti pravi razvoj naših osiguravajućih društava, uključujući i onu funkciju o kojoj je bilo reči malopre, a to su investicije na dugi rok u naša preduzeća, na način da mogu da izdrže konkurenciju regionalnih firmi, pa i multinacionalnih.

U tom smislu, evo jedne velike teme i uveren sam da ćemo vrlo brzo i na Vladi i u ovom cenjenom domu imati raspravu o ovom veoma važnom momentu.

Treći zakon je zakon o kontroli državne pomoći. Ovakav zakon je potreban Srbiji iz jednog dobrog razloga, jer se, uprkos ovoj krizi i rebalansu nadole koji smo imali ove godine, u budžetu Republike Srbije pojavljuju stavke gde je moguće sprovesti određene programe. Važno je da ti programi budu uređeni, da postoje kriterijumi po kojima pravni subjekti, fizička lica mogu da dobiju državnu pomoć Republike Srbije. To jeste jedan od velikih uslova i jedna od predviđenih obaveza prema SSP, ali ovaj prvi razlog je mnogo važniji.

U tom smislu, obezbeđena je transparentnost, na internet sajtu Vlade Republike Srbije će biti prijavljeni svi izveštaji koje će završiti ta komisija.

Činjenica da je ona multisektorska, da ima predstavnika više institucija, i da ovog puta postoji uređen način na koji se traži pravda i državna pomoć predstavlja veliki korak napred.

Predlagač zakona, Vlada Republike Srbije sa puno pažnje će razmotriti sve sugestije članova parlamenta. Evo još jednog zakona, i tako shvatam i dosadašnje intervencije, koji je za većinu poslanika i, uveren sam, za sve poslaničke grupe, a ne samo vladajuću većinu, apsolutno na mestu, vreme je da ga usvojimo. Evo još jedne ravnoteže: usvajamo ga, ali isto tako predviđamo pet godina tranzicionog perioda da se usaglasimo u potpunosti sa veoma zahtevnim uslovima, koji su pre svega birokratske prirode i posledica teškog sistema koji predviđa EU.

To je istovremeno način na koji ćemo mi, po dobijanju statusa kandidata i kvalifikacije našeg finansijskog sistema, moći da obezbedimo i mnogo značajnija sredstva iz evropskog budžeta. To je način na koji ćemo uskladiti naš sistem sa onim što je nužno da bismo dobili i novac poreskih obveznika Evrope.

Zaključujući svoje izlaganje hteo bih da kažem nekoliko reči. Gospođa Đerić je malo o tome govorila, o raznim izveštajima, o tome ko nas želi, ko nas ne želi, ko je nešto rekao, da li ima nekih tajnih izveštaja. Pravo da vam kažem, to je najmanje bitno. U suštini, ono što moramo reći, to je da je naša zemlja, posle nekih devedeset godina, ponovo suverena. Naš suverenitet niko ne može da nam oduzme. Srbija, kao što je bio slučaj obnavljanja njene državnosti pre 200 i nešto godina, jeste zemlja koja samo dobrovoljno može ući u bilo kakvu formu smanjenja ili deljenja njenog suvereniteta.

To je smisao i evropskih integracija. U evropske integracije ne moramo, iz evropskih integracija možemo da izađemo. Zemlje članice Evropske unije imaju mogućnost da izađu iz te unije. Kao što reče jedan analitičar, Britanac, Evropska unija je po tome specifična – Evropska unija je prva zajednička imperija u koju se ulazi u potpunosti po dobrovoljnom principu, iz koje se može izaći ukoliko se tamo više ne želi ostati.

Treba izbeći neke debate za koje nema mesta. Srbija treba da ide dalje u evropske integracije i druge integralne procese, samo ukoliko je to u njenom nacionalnom interesu. To je način na koji druge zemlje koje su u EU postavljaju taj cilj, dele ingerencije i suverenitet tamo gde im je u interesu.

Primera radi, da li je u interesu Republike Srbije da u momentu pregovora u Svetskoj trgovinskoj organizaciji ima sa sobom i iza sebe snagu najvećeg trgovinskog bloka u svetu? Ima, jer na taj način mi ćemo, kao buduća članica EU, imati mogućnosti da raspolažemo argumentima kojima sami ne raspolažemo.

To je razlog zašto i veće ekonomije od naše imaju interesa da, uz njihovo članstvo u Svetskoj trgovinskoj organizaciji, pripadaju ovoj velikoj bescarinskoj zoni koja se zove Evropska unija.

S druge strane, postoji razmišljanje, i o tome je velika debata u ovom momentu u EU, a veoma brzo biće debata i kod nas, da li, na primer, u domenu finansijskog sektora treba imati više integracija na nivou kontinenta, da bi se zaštitili građani Evrope, da bi se izbegla situacija u kojoj je jedan broj bankarskih i finansijskih institucija u Evropi, u Nemačkoj, Italiji, ušao u rizike na tržištu SAD, a posle toga je to i te kako imalo efekat na druge zemlje EU, koje su možda imale nešto stroži pristup u nadzoru tih finansijskih institucija, ali pošto nije bilo zajedničkog evropskog pristupa tom pitanju, to se konstatovalo kasnije, prekasno.

Sada je veoma aktuelno to pitanje da li treba na nivou cele EU ustanoviti jednog kontrolora, jednog institucionalnog regulatora koji će to nadzirati. Ide se u tom pravcu. Naravno, prisutni su i nacionalni interesi, i lobiji, i činjenica da nisu sve institucije koje dolaze iz date zemlje članice na istom nivou razvoja i učešća na tržištu. Zbog toga jedna takva reforma ne može biti laka, niti će biti brza.

Evo još jednog primera gde kroz iskustvo, koje je gorko, Evropa otkriva: zemlje članice, suverene zemlje, za koje niko ne može da uzme reč i da kaže – ne, vi ćutite, neko drugi će odlučiti u vaše ime, razmatraju pažljivo, postepeno gde je u zajedničkom interesu da neke stvari podele.

U tom smislu, u nacionalnom interesu Srbije je da se ova tri zakona donesu. S jedne strane, imamo zakon koji će u domenu osiguranja obezbediti mnogo jasnije i čistije tržište, veću sigurnost i bolje tarife, mnogo približnije onome što je realni rizik datog vozača.

U nacionalnom je interesu da se donese jedna ovakva promena zakona, koja jeste prouzrokovana ovom ekonomskom krizom i usaglašavanjem sa evropskim regulativama, što se tiče investicionih fondova, ali nacionalni je cilj da očuvamo kapacitet nacionalne strukture investicionih fondova, koji će usmeravati našu štednju u razvoj naše zemlje.

Napokon, u našem je interesu da imamo transparentnost u načinu na koji se sprovodi državna pomoć i da se istovremeno kvalifikujemo za mnogo obilatije finansiranje iz evropskog budžeta, tako da, što se tiče svih tih pitanja, mislim da moramo da gledamo interes Srbije. Interes Srbije se u mnogo čemu preklapa sa našim evropskim integracijama. Ukoliko se ne bude preklapao, preispitaćemo ovo prvo, a ne ovo drugo, ali iskustvo je pokazalo da su, u globalu, evropske integracije imale i te kako pozitivan uticaj na razvoj tih zemalja, na životni standard njihovih građana.

To ne znači da je ta konstrukcija perfektna, to smo videli i na izborima za Evropski parlament koji su se upravo završili, ali evo jedne konstrukcije koja je imala veliki i pozitivan učinak na sve one koji su učestvovali u njoj, a tako će biti i sa Srbijom.

Poštovane dame i gospodo, pred vama su tri zakona koja su dobra za Srbiju. Pred vama su tri zakona koja su dobra za građane Republike Srbije. Pred vama su zakoni koji su dobri za privredu Srbije i zbog toga budite uvereni da će Vlada Republike Srbije učiniti taj dodatni napor da uvaži sve one primedbe i sugestije, nezavisno od toga da li dolaze iz pozicije ili opozicije, da ih uskladimo i da ih usvojimo, nadam se, sa veoma širokom većinom. Hvala puno na vašoj pažnji.

Zahvaljujem, gospodine potpredsedniče. Ministri će biti tu pa će odgovarati, odnosno razgovaraćemo kada budemo govorili o amandmanima i biće još detaljnije, ako treba.

Reč ima gospodin Buha.

Replika? Nema osnova za repliku. Stvarno nisam našla da ima osnova za repliku. Niste dobro shvaćeni? Izvolite.

Zaista mislim da je neophodno samo da preciziram jedan termin. Gospodin Đelić će shvatiti koliko sam u pravu. Vi namerno zamenjujete termine „štediša“ i „ulagač“. U investicionim fondovima nije štednja i to nisu štediše, to su ulagači u investicione fondove, koji očekuju 10 i više procenata prinosa. Štednju treba promovisati... Čak investicioni fondovi tvrde da hajku protiv njih vode bankari i penzioni fondovi. Da je neko drugi, rekla bih da je neznanje, ali vi vrlo svesno, promovišući štednju, u stvari, zamenjujete termin „ulagač“ sa terminom „štediša“.

Gospodine ministre, izvolite.

U najkraćem, ulaganje je forma štednje; imate iz makroekonomije, i to ne mnogo komplikovane, četiri-pet velikih kategorija. Možemo reći da ste u pravu da razne forme štednje moraju biti pristupačne i veoma dobro razjašnjene za razne kategorije našeg stanovništva.

Naravno, ova kriza je donekle poremetila normalnu krivu između prinosa i rizika. Po prirodi stvari, očekuje se veći prinos od onoga što je rizičnije. Veoma je važno da je Srbija, može se reći, prednjačila među zemljama u tranziciji, jer je od samog početka veoma obazrivo ganjala i kažnjavala i trudila se da nijedan učesnik na tržištu ne obećava ono što se ne da održati.

Bilo je mnogo rđavih primera u zemljama u tranziciji, gde su investicioni fondovi garantovali prinose i na taj način privlačili ulagače, koji su jedna forma štednje, koji su očekivali da onaj novac, koji im je i te kako bio potreban za potrebe njihovih porodica, ulože u nešto što je sigurno...

Primera radi, danas u Srbiji imate državnu garanciju za vaš ulog u banci do 50.000 evra i zbog toga ne treba uopšte dozvoliti, niti se dozvoljava u Srbiji, da bilo ko garantuje bilo kakvu formu prinosa od neke investicije u hartije od vrednosti, jer to niko ne može da garantuje. Da ne ulazim u detalje, postoji kroz opcione ugovore nešto moguće, ali, ruku na srce, ova kriza pokazala je da ti opcioni ugovori i ne stoje kada dođe do sistemskih poremećaja, kakve smo videli od jula prošle godine, tako da svako mora da razmotri te mogućnosti.

Samo možemo da kažemo da ova izmena zakona omogućava jednom segmentu, ne celom... Ponovio bih, još dugo će to biti manji deo načina finansiranja naše ekonomije, ali istovremeno, jedna nova forma, klasa štednje koja može i treba da bude otvorena onim profesionalnim investitorima koji su obavešteni o rizicima koji postoje, a isto tako našim građanima koji imaju raspoloživa sredstva i koji su u potpunosti upoznati sa rizicima i žele da investiraju u hartije od vrednosti kroz ove forme.

Toliko i nadam se da ćemo imati puno prilika da o ovim stvarima još češće razgovaramo. Hvala puno.

Zahvaljujem. Reč ima gospođa Zlata Đerić.

Biću vrlo kratka u svojoj replici, pošto je gospodin potpredsednik pomenuo mene lično i ono što sam rekla. Samo ću ga podsetiti da je pre utakmice sa Farskim Ostrvima bio u parlamentu i da nas je tada vrlo frenetično pozvao u Evropu, do Nove godine će biti „šengen“ viza. Večeras je opet jedna utakmica i opet imamo sličan frenetični poziv u Evropu, sve se ponavlja što se toga tiče.

Ne mora da mi odgovori, ali mogao bi da se upita zašto su na izborima u EU sada pobedile upravo nacionalne stranke i nacionalne snage. Evropska unija počinje na drugačiji način da razmišlja i gospodin Đelić, koji ima i privatno i profesionalno mnogo kontakata sa Evropom, zna zbog čega se to tamo događa.

Drugo, videla sam da se ovde vrlo često u vezi sa svim ovim zakonima ponavlja pitanje, odnosno problem krize, u kojoj jesmo i niko ne spori da jesmo u ozbiljnoj ekonomskoj krizi, u kojoj je, na kraju krajeva, i svet. Sada je ta kriza, bojim se, izgovor za mnogo toga. Pre dve nedelje u medijima sam gledala ministra Dinkića, koji je rekao da smo mi upravo na izlazu iz krize, pa mi sad nije jasno. Pre dve nedelje sam bila ubeđena da smo izašli iz krize, nadam se da je to tačna izjava. Ili možda u Vladi ministri i potpredsednici ne pričaju? Hvala lepo.