Poprilično je teško za ova dva minuta, koja ste širokogrudo, demokratski, dodelili opoziciji, obrazložiti amandman, a pogotovo skrenuti pažnju na suštinu predloga određenog člana, kao i celog ovog zakona.
Još jedanput se vraćam na član 19, da pitam gospođu Kalanović – da li, gospođo ministre, možete da se zakunete ovde, pred Narodnom skupštinom, da ćete za popunjavanje, recimo, Nacionalnog saveta za regionalni razvoj raspisati neki konkurs, ili će tu biti, kao i u svim vašim agencijama, smešteni partijski ljudi, ili ćete možda da presipate iz šupljeg u prazno, pa neke, koji će dobiti otkaz u Ministarstvu, prebaciti u ovaj nacionalni savet?
Šta će ovaj nacionalni savet, odnosno Nacionalna agencija, već smo do toga došli, koje će poslove, između ostalog, obavljati? Obavljaće poslove međunarodne i međunacionalne saradnje iz svoje nadležnosti.
Ovo je veoma problematično – ko može dati i koja je to nadležnost Nacionalne agencije da obavlja poslove međunarodne i međuregionalne saradnje? Zašto nam služi Ministarstvo inostranih poslova? To je prvo pitanje.
Drugo pitanje – međuregionalna saradnja. Evo, ovo je još jedan od dokaza da smo u pravu od početka rasprave o Predlogu ovog zakona, da ovde nije namera ono što vi predstavljate, već, upravo, opasna namera rasparčavanja Srbije i preduslov za to i za neku eventualnu promenu Ustava, mada je potpuno nelogično da neko donosi nekakav zakon koji bi bio preduslov za promenu Ustava, ali vi i Boris Tadić očigledno imate tu nameru.