Hvala vama. Jedno pitanje, gospodine Raduloviću, da li ste koristili vreme kao ovlašćeni predstavnik ili...
(Miloš Radulović, sa mesta: Kao ovlašćeni.)
Hvala. Reč ima ministar, gospodin Milosavljević.

Hvala. Uvaženi gospodine Raduloviću, počeću sa rečima zahvalnosti ispred Ministarstva trgovine i usluga i Vlade Republike Srbije: pre svega, hvala na amandmanima i na dobroj nameri da se zakon učini boljim i kvalitetnijim; hvala na pohvali da se trudim da odgovorim poslanicima na amandmane i njihove komentare, a hvala i na pohvali da se ne mešam u rad Komisije za zaštitu konkurencije, jer upravo je to bila intencija i prethodnog i ovog zakona koji će za neki dan biti izglasan.
Nije posao ministra trgovine da se bavi monopolima, to je posao Komisije i zato se ona ustoličava kao nezavisno telo, koje treba da radi svoj posao.
Što se tiče velikih i malih trgovaca i firmi, i porodičnog biznisa, slažem se, osnova svake privrede je u malom biznisu. Što veći broj malih i srednjih preduzeća jeste potreba Srbije, jer je to način da se ljudi zaposle i da se porodične manufakture razviju. Ali, isto tako (i vi to dobro znate, kao čovek iz biznisa), nema uspešnih malih bez saradnje sa velikima. Svakoj državi su potrebni i oni veliki reprezenti koji mogu da igraju i regionalne i globalne utakmice, kao što su potrebne i hiljade i stotine hiljada malih i srednjih preduzeća. Znači, uspešnog sektora male privrede nema bez saradnje sa velikima.
Što se tiče rokova plaćanja, tačno je da se hleb, mleko i voda prodaju za jedan, dva ili nekoliko dana i slažem se da rok za plaćanje trgovinskih lanaca proizvođačima tih proizvoda treba i može da bude kraći. Isto tako, vi kao potrošač, kao i svi narodni poslanici i obični ljudi, najčešće zbog krize i zbog problema sa kojima se suočavamo, kupujete na odloženo, pa to odloženo nekad bude čekovima i karticama na 30, 60, 90 dana. Isto tako je tačno da ove naše pare koje damo, u ovom slučaju trgovcu, nekad stignu sa 30, 50, 70 ili 90 dana zakašnjenja.
Bez pretenzija da branim trgovce, jedan od razloga zašto se ne plati dan za dan ili za sedam dana jeste i to što pare koje trgovci dobiju ne stignu za dan ili sedam dana.
Generalno se slažemo oko jednog – država mora da odigra još aktivniju ulogu u ovim kriznim vremenima kako bi se taj lanac dužničko-poverilačkih odnosa, koji guši privredu, što pre smanjio i kako bi se poboljšala likvidnost privrede. Upravo su dva programa mera koja je Vlada Republike Srbije isporučila privredi, pa i građanima Srbije, u aprilu i maju mesecu počela da daju početne, ali ipak ohrabrujuće rezultate. Naravno, na tome ne treba stati, treba ići dalje i mi ćemo kao Vlada promptno predlagati potrebne i moguće mere kako bi se ublažili efekti krize na građane i na privredu.
Kratak komentar u vezi s konkretnim amandmanom: ne želim da licitiram s datumima i godinama, da li ćemo 2015, 2016. ili 2017. godine postati član Evropske unije, ali prihvatanjem i, nadam se, skorom ratifikacijom SSP-a praktično počinjemo da primenjujemo evropske standarde. Upravo su evropski standardi razlog zašto ovaj amandman nismo mogli da prihvatimo; evropski standardi ne isključivo zarad EU, nego evropski standardi zarad kvaliteta života građana Srbije, zarad bolje konkurentnosti privrede Srbije, zarad boljeg života svih, jer je to opšti interes i političara i građana Srbije. Hvala.

Izvolite, gospodine Raduloviću, imate reč.

Gospodine ministre, mi se očigledno ne shvatamo. Ipak mislim da ministar trgovine, ako je ministar trgovine, mora da ima određena ovlašćenja i određeni uticaj, bez obzira na to da li postoje nezavisne komisije. Normalno, ne treba se mešati u rad komisija, ali postoji neka strategija s kojom nastupa Ministarstvo, odnosno Vlada.
Drugo, gospodine ministre, uporno se zaklanjate iza svetske ekonomske krize. Suština je da mi ovde nemamo svetsku ekonomsku krizu, nego da je ovo unutrašnja ekonomska kriza, koja poprima sve veće razmere.
Rekli ste da veliki trgovinski lanci, veliki proizvođači idu u velike investicije da bi postali manje-više regionalni lideri. Hoću da vam odgovorim nešto: upravo je ovo cena toga što su ti pojedinci hteli da budu regionalni lideri; oni su preinvestirali, stvorili su velika zaduženja, duguju ogromna sredstva bankama i to se odražava na taj način što ne mogu da plate obaveze dobavljačima, jer sredstva koja dobiju za prodaju te robe koju im dobavljači daju koriste da servisiraju obaveze prema bankama. Dobro znate da su obaveze tih regionalnih lanaca i investitora ogromne i da prelaze milijardu evra. Da li je tačno?
(Slobodan Milosavljević sa mesta: Verovatno.)
Nije verovatno, nego je tačno.
Zamolio bih vas još jednom... Rekli ste ovde da se hleb i mleko plaćaju čekovima na 60 - 90 dana. Ljudi prvo plate, svaki pošteni građanin prvo plati hleb i mleko, pošteni građanin ne duguje. Pravi domaćin je onaj ko nastoji da ne duguje, a ovi monopolisti, oni nisu domaćini, oni ne rade u interesu ove države. Oni uništavaju ovu državu. Hvala.

Hvala. Na član 16. amandman je podnela narodni poslanik Marina Raguš.
Da li neko želi reč? (Da.) Gospodin Krasić, izvolite.

Gospodine Novakoviću, nećete da se naljutite, samo bih, pre nego što počnem s ovim amandmanom, da ukažem na još nekoliko problema, pre svega u članu 14. Ovo nisu restriktivni sporazumi, to su sporazumi manjeg značaja, kako ste naveli. Međutim, fale vam odrednice o vremenskom ograničenju i rokovima za preispitivanje, ali neću da idem dalje.
Što se tiče člana 15, ne zna se koje su pravne ili činjenične prepreke za pristup našem tržištu, pošto mi garantujemo jednakost i ravnopravnost. Morate to da definišete, i kada je u pitanju pojedinačna nominacija, pa verovatno i kada je u pitanju tzv. kolektivna.
Sada član 16. stav 2. tačka 1) – ne zna se šta je nepravična kupovina. Postavite pitanje u Narodnoj skupštini poslanicima šta znači nepravična kupovina. Niko neće znati da vam odgovori. Ne znam šta je to nepravična, jer ako idemo na slobodno tržište, tu se sukobe ponuda i potražnja, pa cenkanje... Odete u Tursku, on vam kaže – toliko i toliko hiljada lira, vi mu onda to svedete na 10%, pa se nalazite sa njim na nekih 30% od njegove prve cene. Ukoliko se ne nađete, i on se naljuti, ali oni vole da se cenkaju.
Šta je to nepravična kupovina? Kako to može da bude nepravična kupovina kada na rafu stoji cena, a on do te maloprodajne cene došao preko kalkulacije? Nije jasno. Jednostavno, izraz „nepravična kupovina“ ništa ne znači.
Amandmanom gospođice Marine Raguš tražimo da se promeni tačka 2) u stavu 2. člana 16. i da glasi – ograničenje proizvodnje ili tržišta. To znači da se izbacuje ovo – tehnološkog razvoja. Uopšte mi nije jasno zašto ste tehnološki razvoj stavili kao nešto što je na tržištu.
To uopšte nije jasno, uopšte ne znamo koja je svrha. Sada ste opet žrtve onih svojih rečenica odranije. Kaže: „ograničenje proizvodnje, tržišta“. Koje ograničenje? Zašto ste sad tu izbacili ono značajno? Da li je u pitanju svako ograničenje?
Sad kažete verovatno da ovo što se amandmanom traži nije u saglasnosti sa stavovima EU. Koji su stavovi EU?
Samo da se nadovežem na ovo što je Miloš Radulović malopre pričao. Da li vi možete da shvatite situaciju da novinama, ovim našim štampanim, trafike i veliki lanci, gde se sad pretežno prodaju novine, duguju toliko da oni moraju da se zadužuju, da uzimaju kredite da bi mogli da štampaju novine, a kad im se trgovačka mreža smiluje da im plati novine to ne može da pokrije ni neke najosnovnije troškove. Ukoliko nema dve-tri reklame, trajne reklame, NIS, „Dunav“, „Telekom“, PTT ili ne znam šta, „Telenor“ itd., on može odmah da ugasi novine. Još ako novine pišu nešto što se ne sviđa nekome ko je drčan, on mu šalje inspekcije, kontrole itd. i ugasi novine.
Sedamdeset - osamdeset posto naših novina je na izdisaju, finansijski na izdisaju. Kad se zaduže, kad uzmu kredit da bi mogli da štampaju novi broj, da vam ne pričam kolika kamata dolazi. Pitajte bilo kog novinara kad je poslednji put primio platu. Što se tiče novina, ne kupuju se na čekove na 60 dana; tras pare, tras novine, ali je kolaps. Kolaps, koji vi ne možete da rešite.
Kad sam već uzeo ovo vreme, znate, gledam ovo što ste napisali u ovom članu 16. stav 4. – uslovljavanje zaključenja ugovora itd. Tačno se vidi da je Predlog zakona pisao neko ko nije imao obligacije ili ih je, ako je bio na fakultetu i imao obligacije, jedva položio. Ama, ljudi, pa svetinja za svaki ugovor jeste saglasnost volja strana ugovornica. Vi ste potpuno zaboravili na to. Vi koji idete prema tržišnoj ekonomiji, navodno slobodnom tržištu, primenjujete samo one centralističke metode državnog socijalizma. Prosto ne mogu da shvatim.
Da li vi možete da shvatite, povodom ovoga što je malopre Miloš pričao, imate neko selo, 20 km do susednog grada ili sela, u tom selu postoji samo jedna prodavnica; sa gledišta ovog predloga zakona i postojećeg zakona ta prodavnica, to preduzeće ili taj preduzetnik, nije bitno, u dominantnom je položaju. Još ako su žitelji neki od po 70 i kusur godina i nema autobuskog prevoza, on je apsolutni monopolista. Naravno, retko kad će država da dođe do tog monopoliste. Sad pogledajte, kako on da formira cenu svojih proizvoda kad nije u Beogradu, kad ima dodatne troškove prevoza? Kako njega da kontrolišete, a postoji potreba? Imate socijalno ugrožene kupce, potrošače i imate jednog trgovca.
Pazite, nekada, dok je postojala društvena trgovina, svako mesto je vodilo računa o toj vrsti disperzije maloprodajnih objekata, pa je peglala te gubitke, realne gubitke za to selo koje je 20 km udaljeno. U to vreme su bili pametni ekonomisti, pa su znali da gube sa tom cenom u toj zabiti, ali je postojala društvena funkcija i država je imala neku obavezu.
Koja je sad društvena funkcija i koja je državna obaveza? Vladu vam formirao Mišković. Zašto bi on razmišljao o društvu i o državi?
On samo razmišlja o svom džepu, kako da pokrije minuse, i u stanju je sve da kupi. Sve je na rasprodaju u Srbiji i sve ima nisku cenu, sve je čak ispod tržišne vrednosti u Srbiji. Za koga mi donosimo zakon? Mišković neće biti monopolista, a onaj jadnik što je uzeo u zakup zadružnu prostoriju da bi napravio jednu prodavnicu, da bi tih 28 seljaka oko njega moglo da kupuje hleb, meso i mleko, jer više ni toga nema u selima, on će da bude pod udarom ovog zakona. To je ta logika.
I, sve se pravda Evropskom unijom, samo što nismo „zbućnuli“ u Brisel. Na kukovo leto.

Reč ima ministar gospodin Milosavljević.       

Poštovani gospodine Krasiću, vezano za član 16, verovatno je tehnička greška u materijalu koji vi imate pred sobom. Piše pod 1): „neposredno ili posredno nametanje nepravične kupovne ili prodajne cene“, a ne – kupovine. Znači, neposredno ili posredno nametanje nepravične kupovne ili prodajne cene, nepravične ili nepravedne, a ne kupovine. Verovatno je tehnička greška kod vas.

Hvala i vama. Na član 16. amandman je podnela narodni poslanik Lidija Dimitrijević.
Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima gospođa Dimitrijević.

Dame i gospodo narodni poslanici, član 16. Predloga zakona o zaštiti konkurencije odnosi se na zabranu zloupotrebe dominantnog položaja na tržištu. Složićemo se svi da se radi o jako bitnim odredbama zakona.
U prvom stavu piše da je zloupotreba dominantnog položaja na tržištu zabranjena, a u drugom stavu šta se naročito smatra zloupotrebom dominantnog položaja, pa tako u tački 2) piše – ograničavanje proizvodnje, tržišta ili tehničkog razvoja. Amandmanom sam predložila da se nakon ovog dodaju reči „na štetu potrošača“, jer u zakonu koji je trenutno na snazi piše upravo tako.
Pročitaću obrazloženje za neprihvatanje ovog amandmana: „Amandman se ne prihvata iz razloga što nije u skladu sa relevantnim pravnim standardom prava EU koji se preuzima ovom odredbom, kojim je predviđeno pravilo de minimis.“
Posle ovakvog obrazloženja neću komentarisati ništa, neka potrošači u Srbiji sami procene da li je ovakav zakon u njihovom interesu i da li je zaista antimonopolski. Hvala.