Poštovane kolege narodni poslanici, Srpska napredna stranka je podnela amandmane na sve predložene zakone, a tako i na ovaj zakon o obaveznom osiguranju u saobraćaju. Kao što se vidi iz naših amandmana, cilj nam je da popravimo predložene zakone, jer skupštinska većina će svakako usvojiti te zakone, bilo da su dobri ili loši. Mi iz opozicije jedino možemo da pokušamo da, u interesu građana, popravimo te predložene zakone.
Predlažem da se u članu 39. predloženog zakona u stavu 2. broj „60“ zameni brojem „30“. Ovim zakonom se, između ostalog, utvrđuje obaveza vlasnika vozila da zaključi ugovor o obaveznom osiguranju. S obzirom na to da kod nas prolaze i strana vozila, postoji zahtev i da strana vozila imaju valjanu međunarodnu ispravu o osiguranju od autoodgovornosti. Ukoliko to nemaju, lica su dužna da na granici zaključe ugovor o osiguranju od autoodgovornosti.
Ovim članom 39. utvrđuje se postupak naknade štete licima, nastale upotrebom motornih vozila inostrane registracije. U članu 39. Vlada je predložila u stavu 2. da društvo za osiguranje kome je podnet zahtev isplati naknadu štete u roku od 60 dana. Moj predlog je da društvo isplati štetu u roku od 30 dana, umesto 60. Smatram da je 60 dana predugačak rok za ostvarenje prava oštećenog. Za 60 dana se mnogo toga može promeniti. Ukoliko neko koristi vozilo za odlazak na posao, možda čak i za rad, 60 dana je, ukoliko to vozilo ispadne iz upotrebe, dugačak period. Hvala.

Na naslov iznad člana 41. amandman je podnela narodni poslanik Nataša Jovanović. Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 41. amandman je podneo narodni poslanik Petar Jojić.
Da li neko želi reč? (Da.)

Gospođo predsednice, podneo sam ovaj amandman koji se odnosi na član 41. Međutim, ovaj član 41. ne reguliše ovu oblast na odgovarajući način. Ovo u praksi stvara velike probleme, i stvoriće kod onih građana koji treba da ostvare naknadu štete.
O čemu se radi? Ako je strano vozilo ušlo u Jugoslaviju, onu bivšu, ili Srbiju sadašnju, a ukradeno je u inostranstvu i ovde se upotrebljava, a u međuvremenu mu istekne registracija, ko će sada štetu da plati? Da li država treba da plati štetu, a toliko se ukradenih vozila iz Evrope našlo poslednjih godina u Srbiji, i iz Crne Gore, da ne treba govoriti o kom se broju radi. Dakle, građani će imati velike probleme kako i na koji način da ostvare pravo na naknadu štete.
Drugo, zašto država da plati štetu? Jer, država neće moći ni regresno da se naplati. Ako je osiguravajuće društvo u inostranstvu likvidirano, ko će da plati? Da li će njihova država, da li imamo takav ugovor da će moći država da snosi takvu naknadu štete i koliko će trebati vremena našim građanima da takvu naknadu štetu ostvare?
Što se tiče odredbe člana 23, u vezi je s osiguranjem, vi ste predložili: „Vlasnik motornog vozila, odnosno učesnik u saobraćajnoj nezgodi, dužan je da odgovorno društvo za osiguranje obavesti o saobraćajnoj nesreći u roku od tri dana.“ Pitam predlagača šta će da se dogodi ako neko ne prijavi štetu, odnosno ne prijavi štetni događaj, šta će se tada desiti? Znači li to da onaj ko je bio dužan da u roku od tri dana podnese zahtev, odnosno obavesti osiguravajuće društvo, gubi pravo? Jer, ovde je u stavu 2. moralo da bude normirano – osim u slučajevima tim i tim.
Kratak je rok od tri dana. Zamislite, kada se dogodi saobraćajna nezgoda u petak: petak, subota, nedelja, to su tri dana. Da li hoćete da kažete da neko može složenu saobraćajnu nezgodu da prijavi, proceni, angažuje veštaka, privatno ili preko suda, da u vanparničnom postupku pokrene postupak za utvrđivanje nastale štete, visine štete itd.? Dakle, toliko je nedoumica, toliko je nejasnoća da će prilikom primene ovog zakona biti jako teško onome ko ga bude primenjivao.
U vezi s onim što je gospodin Šami govorio, ponovo se vraćam na taj slučaj, nemojte mi zameriti, ali to je vrlo ozbiljna stvar u praksi. Zamislite, imate saobraćajnu nezgodu, slupate vozilo od 50.000 evra i sada čekate 90 dana da podnesete tužbu sudu ukoliko vam neko ne nadoknadi štetu! Ponavljam i molim, jer sam u praksi imao bezbroj slučajeva da čovek koji zarađuje hleb za porodicu kao autoprevoznik... On 90 dana treba da čeka da bi popravio svoje vozilo, zamenio delove. Bilo da je to delimična, bilo da je potpuna, totalna šteta, to je vrlo ozbiljna stvar i ovo ovako nije trebalo normirati.
Ko trpi štetu? Trpeće građani. Ne znam, ali čini mi se da neko obraz nosi na opancima kada izađe u javnost, kada predlaže određene norme koje naše građane i te kako koštaju i građani ne mogu da ostvare svoje pravo blagovremeno. Ako su svi pred Ustavom i zakonom jednaki, onda je i Vojska jednaka za naknadu štete i vojna vozila ne mogu biti izuzeta od odgovornosti.
Navešću vam jedan primer: čovek je uplatio 1993. godine avion u „Lola - Utvi“ u Pančevu; do današnjeg dana nije mogao da naplati štetu, a ima pravosnažnu presudu. Da znate ko se tu preprečio – loš Zakon o izvršnom postupku, jer je pre svega zaštitio dužnički lobi iz Vojske, i SDPR sada ne isplaćuje štetu. Akcijski fond, koji je sada preuzeo „Lola - Utvu“, oglašava se, kaže – pa znate, to je SDPR. Kada pitate SDPR, on kaže – pa to je sada Akcijski fond. Sada čovek ne može da nadoknadi svoju štetu. Ako se ovako nastavi, ne znam da li će taj čovek doživeti da tu štetu dobije. Hvala.

Na član 41. amandman je podneo narodni poslanik Milorad Buha.
Izvolite, gospodine Buha.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani Srbije, podneo sam amandman na član 41. i predložio da se posle stava 1. doda stav 2. koji glasi: „Lice koje je pretrpelo štetu koja je prouzrokovana upotrebom motornog vozila inostrane registracije, čiji se vlasnik nije osigurao od autoodgovornosti, zahtev za nadoknadu štete podnosi fondu preko osiguravajućeg društva“.
Zbog javnosti moram pročitati i stav 1. i dati objašnjenje zbog čega je neophodno ugraditi ovaj stav 2. da bi ovaj član imao celinu. Član 41. Predloga zakona glasi: „Štetu koja je prouzrokovana upotrebom motornog vozila inostrane registracije, čiji se vlasnik nije osigurao od autoodgovornosti, nadoknađuje Garantni fond.“ Postavlja se pitanje, kome nadoknađuje, ko podnosi regresni zahtev i kome se podnosi regresni zahtev?
Ovaj član 41. je formalno-pravno nepotpun i zbog toga je moj predlog da se doda stav 2, u kome je jasno iskazano ko ima pravo na regresni zahtev, i sama odredba da se zahtev podnosi preko osiguravajućeg društva. Zbog čega? To su pragmatični razlozi, jer lice koje će podneti taj zahtev može biti u otežanim uslovima zbog telesne povrede koju je pretrpelo u nesreći.
S druge strane, to lice može biti i u bolnici. Postavlja se pitanje, s obzirom na to da su ovi rokovi prekluzivni, da li može podneti taj zahtev? A, osiguravajuće društvo je neophodno uključiti u sve ovo zbog toga što osiguravajuće društvo mora biti subjekt koji će preuzeti obavezu od lica koje je pretrpelo štetu.
To su razlozi. Nažalost, Vlada nije prihvatila ovaj amandman, a mislim da je smislen i da je ovo upotpunjenje člana 41; ima i formalno-pravnu podlogu, i smisao i cilj, zbog čega sam išao na ovaj predlog amandmana. Hvala.

Na član 42. amandman je podneo narodni poslanik Momir Marković.
Reč ima gospodin Nikola Savić.

Dame i gospodo narodni poslanici, kolega Momir Marković podneo je amandman na član 42. ovog zakona, i to sa idejom da se ovaj član proširi, da se doda novi stav koji glasi: „Obračun premije za svaku tarifnu grupu premijskog sistema obaveznog osiguranja mora da se vrši prema kriterijumima koji ne smeju da idu na štetu vlasnika vozila“.
Zbog čega je podnet ovakav amandman? Pre svega, iz razloga što se amandmanom predlaže dopuna člana i uopšte dopuna ovog zakona, zato što premija obaveznog osiguranja, koja je u dosadašnjoj praksi vezana isključivo za zapreminu motornog vozila, ne odražava realno stanje. Naravno, čim ne odražava realno stanje, to uvek ide na štetu vlasnika vozila. To znamo iz prakse.
Ako znamo još i činjenicu da je prosečna starost vozila u Srbiji oko 15 godina, a postoji veliki broj vozila čija je zapremina veća, onda sva ta vozila spadaju u nepovoljnije tarifne grupe premijskog sistema obaveznog osiguranja. Zakonodavac bi trebalo da ima u vidu i tržišnu vrednost vozila, što se iz ovog zakona i iz ovog člana ne vidi. Naime, možemo doći u apsurdnu situaciju da premija obaveznog osiguranja često može nadmašiti i tržišnu vrednost vozila, s obzirom na činjenicu da u našoj zemlji ima veliki broj vozila starosti 15, 20, pa i više godina.

Na član 44. amandman je podneo narodni poslanik Vladan Jeremić.
Da li neko želi reč? Izvolite.

Hvala. Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, član 44. Predloga zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju se odnosi na oblast prodaje polisa osiguranja i poslovanja društva za osiguranje, a ja sam amandmanom, koji sam podneo u ime Poslaničke grupe SRS, predložio brisanje tog člana.
Moram da priznam da se obrazloženje koje je stiglo od strane predlagača, u smislu razloga zbog kojih se ne prihvata amandman, i ono što stoji u obrazloženju amandmana praktično podudara, i tim više sam ubeđen da je neophodno na drugačiji način regulisati ovu oblast.
Predlagač kaže: „Amandman se ne prihvata iz razloga što je predloženim odredbama utvrđen način prodaje polisa osiguranja od autoodgovornosti, čime se“, kako stoji, i na neki način se i priznaje, „uvodi red u trenutno neregulisanu oblast prodaje polisa osiguranja od autoodgovornosti preko pravnih lica koja su, u skladu sa propisima o bezbednosti saobraćaja na putevima, ovlašćena za vršenje tehničkog pregleda vozila (tehnički pregled).“
Upravo sam ovim amandmanom u ime Poslaničke grupe SRS i predložio brisanje navedenog člana zato što predloženi tekst tog člana zakona apsolutno ne odgovara faktičkom stanju. U praksi je stanje stvari potpuno obrnuto. Verovatno vam je dobro poznato da iza tehničkih pregleda stoje osiguravajuća društva, koja tehničkim pregledima daju odgovarajuću opremu pod uslovom da vrše prodaju isključivo njihovih polisa osiguranja. Zato smatramo da ova materija treba da se reši na sistemski drugačiji način, koji će odgovarati realnom stanju kakvo jeste. Zahvaljujem se.

Na član 45. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Zoran Šami i Miloš Radulović.
Izvolite, gospodine Šami.