Narodni poslaniče, iskorišćeno je vreme koje je na raspolaganju za obrazlaganje amandmana i vreme koje je na raspolaganju Poslaničkoj grupi SRS.
Na član 80. amandman su, u istovetnom tekstu, podneli narodni poslanici Zoran Mašić i Zoran Krasić.
Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Mada se ovaj član odnosi na statut i na opšte akte, mislim da je mnogo važnije da se konstatuje sledeće: vlasnici motornih vozila, i to vlasnici onih motornih vozila koji imaju nameru da upotrebljavaju ta motorna vozila, u obavezi su da obavezno osiguraju, za slučaj štete. Varijanta da se pojavi vozilo čiji vlasnik nije osigurao tu vrstu osiguranja, ili da se pojavi nepoznato, vrlo je retka.
Međutim, njima je važniji garantni fond zato što, navodno, to postoji u nekoj direktivi EU, pa hajde i kod nas da bude. Važnije je zbog onih osiguravajućih društava koja odlaze u stečaj, pa treba da se namire po ovom osnovu štete, te da se napravi izbor sredstava za namirenje te štete.
Poenta je u sledećem. Postoji opšti zakon, Zakon o osiguranju. Tamo, kada se ide u stečaj, onda je neka druga procedura. Ta procedura koja važi u tom zakonu trebalo bi da važi i za ovu varijantu osiguranja, a to je obavezno osiguranje. Ali, oni beže od toga. To njih jednostavno ne interesuje, nego treba da se približe EU, da oponašaju šta tamo kod njih postoji.
Kada su u pitanju vozila koja nisu osigurana ili su nepoznata, onda postoji odgovornost po opštim principima za krivicu i za vozilo kao opasnu stvar kojom se pričinjava šteta.
Međutim, oni imaju potrebu da vrše potpunu kontrolu svih finansijskih tokova i zato su izmislili ovaj fond, računajući na taj način da će biti nešto slično kao kada su u pitanju banke; imamo tamo Agenciju za osiguranje depozita, likvidaciju banaka itd. I tamo isto brljaju oni koji žele da brljaju ovde. Tamo su malo više oni iz G17 plus, ovde će biti malo više ovih koji su bliži Demokratskoj stranci. Ne znam zašto tražite oduševljenje i saučesništvo svih poslanika.

Reč ima narodna poslanica Judita Popović. Izvolite.

Poštovana predsedavajuća, poštovano predsedništvo, poštovani ministri, dame i gospodo narodni poslanici, počela bih sa konstatacijom da ima i nekog pozitivnog pomaka, što se tiče rešavanja problematike obaveznog osiguranja. Pre svega se to odnosi na činjenicu da je uloga garantnog fonda mnogo ozbiljnije definisana, a pogotovo što je garantni fond u obavezi da isplati naknadu štete onom ko je pretrpeo u saobraćajnoj nezgodi, u slučaju da je osiguravajuće društvo u stečajnom postupku, dakle, ukoliko je stečajni postupak pokrenut. Do sada je bila praksa, odnosno zakonom je bilo predviđeno da garantni fond preuzme tu ulogu tuženog osiguravajućeg društva samo u slučaju da se stečajni postupak okonča.
Iz tog razloga se nama dešavalo da se ljudi godinama sude zato što ne mogu da okončaju svoj zahtev za naknadu štete, jer se postupci pred sudovima prekidaju do okončanja stečajnih postupaka, a stečajni postupci traju i traju, tako da i ti parnični postupci takođe traju jer su u direktnoj vezi sa okončanjem stečajnog postupka. Zbog toga se dešavalo mnogo puta da onaj ko je podneo zahtev za naknadu štete i ne doživi neku satisfakciju u smislu naknade štete. Zato je dobro ovo rešenje, što se tiče uloge garantnog fonda već prilikom otvaranja stečajnog postupka.
Međutim, pored toga što je ovo rešenje pozitivno, očigledno je da ono nije dorečeno. Zašto nije dorečeno? Iz tog razloga što zakon ne reguliše šta se dešava u slučajevima kada osiguravajuće društvo ode u stečajni postupak u toku nekog parničnog postupka. Dakle, ukoliko su se godinama sudili, a znamo kako naši sudovi sude, osiguravajuće društvo ode u stečaj, šta se onda dešava sa tužbenim zahtevom, šta se dešava sa naknadom štete? Pa, dešava se to da postupak, po dosadašnjoj praksi, kreće iz početka.
Šta je rezultat toga? Rezultat toga je dugotrajno suđenje, dupliranje sudskih postupaka, jer do sada su se prvo sudili onaj ko je pretrpeo štetu i osiguravajuće društvo. Kada je osiguravajuće društvo otišlo u stečaj i nakon okončanja stečajnog postupka, namesto njega stupio je garantni fond u parnicu. Međutim, tada sve počinje iz početka, jer navodno garantni fond može da odgovara samo za štetu koja je utvrđena protiv njega u jednom normalnom, redovnom sudskom postupku.
Postojeći zakonski predlog ne rešava tu veliku problematiku oko naknade štete protiv garantnog fonda zato što je garantni fond, prema ovom predlogu zakona, u obavezi prema štetniku, normalno, kada osiguravajuće društvo ode u stečaj, odnosno kada se pokrene taj stečajni postupak. Međutim, ne kaže se konkretno i jasno šta se dešava sa postojećim postupcima, da li garantni fond stupa u parnicu kao pravni sledbenik ili ponovo kreće cela priča iz početka.
To je jedna ozbiljna nedoslednost predloga zakona i ne rešava postojeće dileme i postojeću problematiku suđenja radi naknade štete. Ovo govorim iz tog razloga jer sam u dugogodišnjoj advokatskoj praksi imala prilike da vidim kolika je ta muka da se postigne određeni zahtev za naknadu štete, koliko mnogo vremena treba da protekne da bi se realizovala ta potreba tužilaca da dobiju tu naknadu štete.
Prema tome, zaista je bilo mnogo lakše da zakon reši tu nejasnoću i tu dilemu, koja će takođe ponovo da postane aktuelna kada ovaj zakon stupi na snagu, a najverovatnije hoće. Zbog toga smatramo da nije u potpunosti rešena problematika garantnog fonda, iako je u znatnoj meri poboljšano rešenje što se tiče vremena kada postaje obavezujući prema onome ko je pretrpeo određenu štetu.
Inače, LDP ima generalno nekoliko zamerki na ovaj predlog zakona. Prva od tih zamerki tiče se toga što je ovaj zakon, kao i mnogi drugi zakoni, stavljen u proceduru po hitnom postupku. Tako smo „na brzaka“ krenuli da raspravljamo o jednom zakonu, kod kojeg će najmanje dvadeset odredaba stupiti na snagu, odnosno početi da se primenjuje tek nakon što Republika Srbija pristupi Evropskoj uniji.
Dakle, malo je čudno što se toliko žuri sa donošenjem ovog zakona, ukoliko odlažemo primenu bar 20 članova zakona, zakonskih odredaba.
U svakom slučaju, ostaje zamerka da ne vidimo razloga zašto bi se određena rešenja, koja su mnogo bolja od postojećeg zakona, odlagala do pristupanjem Srbije EU.
Inače, ima tu još nekoliko članova zakona čije se odlaganje predviđa – po isteku tri godine, po isteku jedne godine, do 1. januara itd. I sam ovaj zakon stupiće na snagu po isteku 90 dana od dana objavljivanja. Dakle, to su sve neki rokovi koji su potpuno nepotrebni, jer zakonska rešenja zaista nisu u toj meri nova i u toj meri opterećujuća za primenu da se toliko odlaže njihova primena.
Sledeća naša primedba, što se zakona tiče, to je da su osiguravajuća društva ponovo stavljena u mnogo povoljniji položaj u odnosu na one koji su u obavezi da se osiguraju od odgovornosti prema trećim licima iz autoodgovornosti.
Dakle, ponovo su građani ti koji su na neki način u podređenom položaju u odnosu na osiguravajuća društva, koja su očigledno imala jak lobi u pogledu sačinjavanja ovog zakona, jer kako drugačije objasniti članove 24, 29. i 95. zakonskog predloga.
Naime, članom 24. se predviđa naknada. Kaže ovako: „Društvo za osiguranje novčanu naknadu štete na licima utvrđuje primenom propisanih kriterijuma za naknadu te štete.“ Dakle, tu se predviđaju neki kriterijumi koji nisu jasno označeni u Predlogu zakona. Ko određuje te kriterijume?
U stavu 2. kaže se: „Vlada bliže propisuje način i kriterijume za utvrđivanje materijalne štete i način i kriterijume za utvrđivanje nematerijalne štete...“. Opet se prepušta nešto Vladi; nakon što se donese ovaj zakon u redovnoj skupštinskoj proceduri, kada poslanici imaju mogućnost i prilike da raspravljaju o ovom zakonu, prepušta se Vladi da po svom nahođenju odredi kriterijume po kojima će se ta naknada štete, a pogotovo naknada nematerijalne štete, odvijati.
Inače, uvek je problem utvrđivanje visine nematerijalne štete. Kod materijalne štete imate jasne dokaze, imate račune, imate mnogo egzaktniji način utvrđivanja visine te štete, za razliku od nematerijalne štete, koja je često prepuštena nekoj sudskoj praksi. Sudska praksa kod nas ne bi mogla biti izvor prava. Međutim, kod nas se često koristi jedna generalno uzeta praksa, dogovor sudova, sudskih veća na koji način će dosuđivati koje visine za pojedine vidove nematerijalne štete.
Dakle, ukoliko Vlada odlučuje o kriterijumima određivanja visine materijalne i nematerijalne štete, nemamo transparentni vid utvrđivanja na koji način će se te štete zaista utvrđivati, ko je taj ko može te kriterijume jasno da označi i prezentuje Vladi da bi Vlada o tome odlučivala.
Zbog toga smatramo da su osiguravajuća društva i te kako u povoljnijem položaju od one druge strane, koja bi trebalo da očekuje naknadu štete u jednom od tih postupaka.
Ako pođemo od pretpostavke da su osiguravajuća društva u povoljnijem položaju, tada postaje jasno zašto se uslovljava da se ono lice koje je pretrpelo određenu štetu pre nego što se obrati sudu prvo mora obratiti osiguravajućem društvu da bi pokušalo naplatu štete od osiguravajućeg društva. Jasno je zašto su ti rokovi toliko dugi, a radi se o 90 dana.
Zašto je to, u stvari, problem? Zato što je nama Ustavom garantovano da svako ima pravo da se obrati sudu i traži da mu se sudi za određeni zahtev. Imamo Ustavom zagarantovan slobodni pristup pravdi i pravu. Međutim, rešenjima iz ovog predloga zakona ograničavamo to pravo. Ne možete da se obratite sudu direktno. Morate prvo da se obratite onom ko će odlučivati u tromesečnom postupku da li će i kako da vam nadoknadi štetu, iako je po zakonu u obavezi da nadoknadi štetu, jer je zaključen ugovor o obaveznom osiguranju.
Prema tome, ostavlja se mogućnost za samovolju osiguravajućem društvu i ostavlja se mogućnost da osiguravajuće društvo tim laicima, ljudima koji nisu upoznati a nemaju dovoljno sredstava da se u toj fazi postupka obrate za stručnu pomoć, advokatsku i pravnu, diktiraju uslove i ubede ih da se zadovolje sa mnogo manjim iznosima naknade štete, nego što bi na to eventualno imali pravo.
Smatram da je ovakvo rešenje da se prvobitno osiguranici moraju obratiti osiguravajućim društvima, a da se tek nakon što ne prihvate ono što je ponuđeno od osiguravajućeg društva ili ukoliko osiguravajuće društvo odbije zahtev mogu obratiti sudu, nepovoljno i neustavno zakonsko rešenje. Smatramo da je potrebno ostaviti slobodu građaninu da odluči da li će uraditi jedno vansudsko poravnanje, neopterećeno. Njegov je izbor da li će da se obrati osiguravajućem društvu pre nego što se obrati sudu.
(Predsednik: Gospođo Popović, prošlo je 15 minuta.)
Koristila bih preostalo vreme. Prema tome, ne vidim zašto bismo ograničili građane u tom njihovom pravu da se odmah odluče za sudski postupak skraćujući time ceo taj postupak koji ih očekuje ukoliko ne bude povoljno rešenje u ovom vansudskom postupku. Nažalost, kod nas sudski postupci traju i traju, pa je i ovih 90 dana previše da bi se ostvarilo određeno pravo iz obaveznog osiguranja.
Inače, htela bih da vam skrenem pažnju da kod nematerijalne štete u slučaju da lice koje je pretrpelo nematerijalnu štetu umre u toku sudskog postupka, ne dočeka pravosnažnu odluku o utvrđenoj visini štete, naslednici ne mogu da naslede tu eventualnu naknadu štete. Prema tome, samo se odugovlači ceo taj postupak za naknadu štete i može da se desi da onaj ko na to ima pravo to jednostavno ne dočeka, a ni njegovi naslednici.
Prema tome, ne vidim razlog zašto se pristupilo ovakvom načinu rešavanja pristupa sudu radi naknade štete, osim ukoliko (to jeste problem) osiguravajuća društva nisu i te kako imala uticaja na kreiranje ovog zakonskog predloga.
Ponovo bih se vratila na član 26. stav 2. zakonskog predloga, jer smatram da je kod nas uobičajena praksa da se mnoga zakonska rešenja za čije donošenje je nadležna Skupština olako prepuštaju Vladi, odnosno izvršnom organu. Smatram da je, ukoliko imamo zakonodavno telo, ukoliko imamo parlament u kojem se zakonski predlozi raspravljaju, u kojem poslanici mogu da iznose svoja zapažanja i imaju pravo da podnose amandmane na određena zakonska rešenja, to mnogo celishodnije, transparentnije i mnogo bolji način da se utvrde zakonska rešenja i da se zakon definiše i konkretizuje.
Ukoliko malo-pomalo prepuštamo Vladi, odnosno izvršnoj vlasti da dopunjuje zakon, faktički prepuštamo zakonodavnu delatnost izvršnoj vlasti, a to nije dobro ni za ovo društvo, ni za ovu državu, a nije dobro ni za ovaj parlament.
Prema tome, trebalo bi da insistiramo na tome da kada se zakoni pišu, daju u proceduru u Skupštinu, oni budu jasni, nedvosmisleni, da ta rešenja koja zakoni sadrže daju jasne odgovore i da stvaraju što manje konfuzije i što manje dileme oko primene zakonskih rešenja.
Nažalost, zakoni koji nisu u tom smislu definisani često su neprimenjivi, pa iz tog razloga imamo mnoge zakone koje smo doneli a koje ne primenjujemo, makar te zakone nazivali i evropskim zakonima.
Prema tome, ovaj zakon, koji će biti i te kako u opticaju zato što reguliše veoma važne životne probleme, neće moći u svakom segmentu i u svakom momentu da da odgovor na dileme koje će svojim zakonskim rešenjima da izazove. Sudovi će često biti u nemogućnosti da primenjuju odredbe zakona, jer neće imati jasna uputstva; uputstva neće proisteći iz jasnih i konkretnih zakonskih odredaba, odnosno zakonskih članova, pa će opet sve to da se prepušta tumačenjima izvršne vlasti.
Kada te zakone puštamo u proceduru, zašto te zakone, koje pišu stručna lica, zaista ne konstruišu i ne predlažu u tom obliku da oni budu i životni, i realni i primenljivi?
Prema tome, ovaj zakon ima ozbiljne propuste i nejasne odredbe, koje će najverovatnije morati u veoma skorom vremenskom roku da se promene. Normalno, sve će to biti prolongirano jer su mnogi članovi, što se njihove primene tiče, takođe prolongirani; možda i neće delovati nelogičnost određenih zakonskih rešenja toliko jasno, ali za sada, kada se analiziraju pojedini članovi ovog zakona, i te kako je vidljivo da nije sve toliko precizno i jasno određeno koliko bi ovakva vrsta zakona morala biti određena.

Zahvaljujem. Gospodin Vladan Batić ima reč. Izvolite.

Gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, ovaj predlog zakona predstavlja neki mali pomak, ali nedovoljan, a čitav tekst je poprilično diskutabilan. Evo što je pomak, a evo šta je diskutabilno. Dobro je što garantni fond, za razliku od nekog ranijeg vremena, omogućuje da bude realizovana naknada štete onim građanima koji su bili osigurani kod osiguravajućih društava koja su otišla u stečaj. Na taj način se garantni fond javlja kao supsidijarni tuženik ili supsidijarni dužnik, i to je dobro.
Međutim, čini mi se da postoji izvesna pravna praznina u situacijama kada je pokrenut parnični postupak, nije pravosnažno okončan, osiguravajuće društvo je tuženo, pokrenut je postupak za likvidaciju i stečaj tog osiguravajućeg društva, sve se prekida i onda ispada da sve mora Jovo nanovo. Zašto zakonom nije uređeno da garantni fond odmah stupa u parnicu kao pravni sledbenik osiguravajućeg društva koje odlazi u stečaj?
Može da se dogodi čak takva situacija da je praktično parnica okončana; sledi samo da se izradi pismeni otpravak presude, a onda se dogodi to sa osiguravajućim društvom, da ono krene putem stečaja. Koliko taj osiguranik treba da čeka da stečajni postupak bude okončan, pa da onda ponovo tuži garantni fond? To nema smisla.
Još nešto, neverovatan je manir postojeće vlade, pa u ovom slučaju i predlagača zakona, da pojedine odredbe Predloga zakona, odnosno čitav zakon stupa na snagu za nekoliko godina. Imali smo besmislen Zakon o komorama, koji treba da stupi na snagu 2013. godine, da bi se zadovoljio Dinkić, da bude „gazda od komora“, bar virtuelni gazda, jer 1. januara 2013. godine niko se u Srbiji neće sećati da je na političkoj sceni u Srbiji postojao Mlađan Dinkić.
Pojedine odredbe ovog zakona stupaju na snagu kad Srbija uđe u EU, po principu „ne lipši magarče do zelene trave“. To je pravna nesigurnost, to je nešto što je nespojivo sa suštinom zakonske regulative određene materije. Ona mora da reguliše društvene odnose sada, u ovom momentu, kakvi su oni danas, a ne – javlja vam se kakvi će biti. To nigde u pravnim sistemima ne postoji. Dajte mi jedan zakon jedne evropske zemlje koji uređuje ovu materiju, gde će neke odredbe stupiti ko zna kad. Čuli smo da nema šanse da Hrvatska, Island i Turska uđu u EU do kraja 2011, a mi smo, nažalost, mnogo dalje od njih kada je stupanje u EU u pitanju.
Treća moja rezerva, ovo govorim kao neko ko je advokat 25 godina, ko je imao sijaset ovih sporova, odnosi se na pitanje materijalne i nematerijalne štete, kriterijume za određivanje materijalne i nematerijalne štete. Odrediće ih Vlada. Po kom principu? Ili, po kom ćefu? Onda se promeni Vlada i onda nova vlada ponovo određuje kriterijume za utvrđivanje materijalne i nematerijalne štete. Pogotovo je ova materija utvrđivanja visine nematerijalne štete vrlo fluidna, tanana i sofisticirana i to nikako ne sme da radi Vlada po nekom svom nahođenju, po nekim svojim kriterijumima, ovakvim ili onakvim.
To su moje rezerve. Dakle, pomaka ima, ali generalno, ovo je nedovoljno dobar predlog za mene kao praktičara u ovoj materiji da bih za njega glasao. Hvala.

Hvala. Na član 80. amandman je podneo narodni poslanik Milorad Krstin.

Da li želite reč? (Da.) Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, na Predlog zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju podneo sam amandman da se u članu 80. stav 4. briše. Obrazloženje je: SRS smatra da je u sadašnjoj situaciji opšte ekonomske krize osnivanje još jednog državnog organa kao što je garantni fond necelishodan, trošadžijski potez Vlade Srbije.
Gospođo ministre, predložio bih vam da vi ovakav jedan fond osnujete, ali fond za posrnuli srpski agrar. Vidim da vam nije prijatno, ali vi sedite u Vladi.
Radi javnosti, radi paora i seljaka, potvrđeno iz dva izvora – ječam neće biti skuplji od osam dinara, zajedno sa PDV. Prošle godine, 2008, bio je 14,5 dinara.
Osamdeset posto je sada jeftiniji vaš proizvod, gospodo paori. Pšenica je prošle godine bila od 15,75 do 16, sada je 10 dinara i neće biti skuplja. Rekao sam vam da bi, po kalkulaciji Zadružnog saveza Vojvodine, koji je Poslaničkoj grupi SRS jutros poslao dopis, cena za pšenicu trebalo da bude 17,65 dinara. Po tome, seljak, paor na pšenici gubi po hektaru oko 12.000 dinara.
Prema tome, nemojte uvećavati administraciju i opet po džepu građana Srbije, nemojte stvarati neke nove garantne fondove sa direktorima koji će imati platu od 200.000 dinara, nego gledajte da otkupite bar 200.000 tona robnih rezervi pšenice, da bi se stabilizovalo tržište i seljaku povećala cena koliko-toliko. Hvala.

Na član 80. amandman je podneo narodni poslanik Tomislav Ljubenović.

Da li neko želi reč? (Ne.)

Na naslov iznad člana 81. amandman je podnela narodni poslanik Vesna Marić.

Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima gospođa Marić.

Poštovani građani Srbije, dame i gospodo narodni poslanici, u ime SRS, a na osnovu člana 147. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, podnela sam amandman na član 81. Predloga zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju, kojim sam predvidela da se naslov iznad člana 81. briše.
U odnosu na postojeće zakonsko rešenje, Predlogom zakona osniva se garantni fond kao posebno pravno lice, u skladu sa članom 1. Drugog uputstva EU, a organi garantnog fonda su upravni odbor i direktor.
Srpska radikalna stranka smatra da nije opravdano formiranje novog državnog organa i da u trenucima ekonomske krize ne treba povećavati državnu administraciju i vršiti dodatni pritisak na džepove građana Srbije. Principijelno smo protiv formiranja institucija (udruženja, fondova, komisija itd.) koje će se finansirati iz budžeta Republike Srbije, odnosno čije će finansiranje pasti na ionako prenatovarena leđa građana Srbije. Uostalom, samo od jednostrane primene Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, prema podacima Republičke vlade, gubici naše države i budžeta iznosiće 267.000.000 evra. Nesposobni režim će upravo tu sumu novca uzeti od građana Srbije, što nije u interesu naroda, koji ionako strada pod teretom ekonomske krize.
Ukazala bih na još jednu besmislicu, a to je što usvajate zakon na osnovu kog će garantni fond početi sa radom dve godine nakon stupanja na snagu ovog zakona.
U sveopštoj ekonomskoj situaciji, šta reći za nerazumne postupke sadašnje vlade, osim – ni manje države, ni veće državne administracije. Hvala.