Na član 10. amandman je podneo narodni poslanik Sreto Perić.

Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima narodni poslanik Sreto Perić.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministre, vi ste dama i meni je malo neprijatno da vam uputim dve primedbe. Prva nije toliko bitna, jer nije ovo prvi put da od 15 amandmana, apsolutno ispravnih i dobronamernih, nijedan nije prihvaćen; preko toga mi prelazimo, na to smo navikli. Druga jeste, jer tridesetominutno izlaganje gospodina Vladana Jeremića, zaista argumentovano i stručno, uopšte niste slušali. Ovde ste u ime Vlade da saslušate; ukoliko niste prihvatili amandmane kada smo ih pismeno, a ne elektronski, uputili Vladi, onda bi trebalo bar ovde da saslušate narodne poslanike da biste možda neki amandman prihvatili. Nemojte mi zameriti, dama ste, ali ovo sam morao da iznesem.
Da malo komentarišem moj amandman. Doneli smo Zakon o elektronskom potpisu 2004. godine, zatim sledi Zakon o elektronskom dokumentu, elektronske sednice Vlade; vas je premijer pohvalio za to, verovatno ste dali najveći doprinos, elektronski vam čestitam na tome.
Ali, gde je život u Srbiji? Šta građani Srbije od ovoga imaju? Šta je sa besplatnim akcijama? Vi ste ovde predstavnik Vlade; bez obzira na to što ste na čelu Ministarstva za telekomunikacije i informatičko društvo, ovo biste morali da znate i da pokrenete na jednoj od sednica Vlade. Šta je sa besplatnim akcijama? Šta je sa otkupnom cenom malina, otkupnom cenom pšenice, otkupnom cenom mleka? Šta je sa penzijama, radnim mestima, porezima, hoće li biti povećanja ili neće? Cena nafte u Srbiji je povećana pet puta u poslednja dva meseca. Da li možemo život elektronski da unapredimo? Sa ovakvom vladom ne možemo da računamo ni na siguran život sutra, a kamoli na neko unapređenje.
Za razliku od vas, pažljivo sam slušao narodnog poslanika Jeremića, mada sam i ja tragao, vezano za ovu oblast. Videli smo da je sistem elektronske komunikacije najslabije razvijen kada su u pitanju zdravstvo i matične službe, a upravo u ovoj sferi bi trebalo da bude najrazvijeniji, ali je zato veoma razvijen u bibliotekarskoj delatnosti, Koliko smo spremni, koliko trčimo da čitamo knjige, to nam je poznato. Trebalo bi da vi kao ministar nešto poradite u ove dve oblasti, u oblasti zdravstva i matičnih službi, da bi građani Srbije imali koristi od toga.
Da li u ovom zakonu ima nešto što je i za nas poslanike SRS, koji u ovom momentu predstavljamo ipak najveći broj građana Srbije, prihvatljivo? Za razliku od mnogih drugih, moram da istaknem dve činjenice. Prva jeste da se (doduše, kratak je zakon, 25 članova) u obrazloženju ne pozivamo na to da nam je ovo obaveza zbog pridruživanja i ubrzanog koračanja ka Evropskoj uniji. Ali, ovo postoji u razvijenim zemljama zapada i sveta uopšte i ovo žele građani Srbije i ovo želi SRS. Znači, ne pozivamo se, ne kažemo da moramo da činimo zbog toga.
I, nešto što je veoma bitno za nas, ovo je jedan od retkih zakona koje je ova vlada predložila, odnosno Vlada u kojoj ste vi ministar, a da se ne uvodi nova agencija, komitet, komisija, ili kako hoćete to da nazovete, gde bi se očekivalo novo zapošljavanje. To je nešto što moramo pozitivno da ocenimo. Ne postoji mesto u ovom zakonu za tako nešto. Ni u drugima ne postoji ni potreba ni mogućnost, kada je u pitanju standard građana Srbije, ali ova vlada je predlagala i skupštinska većina je to usvajala.
Moj amandman je dosta smislen i mislim da je bilo dosta razloga da se on prihvati. Vi to prvobitno niste učinili, a ne bih smeo da konstatujem da to nećete sad uraditi.
Podneo sam amandman na član 10. stav 3. gde kaže: „Podnesak izrađen kao elektronski dokument fizička i pravna lica (stranke) dostavljaju organima vlasti putem elektronske pošte na adresu elektronske pošte koja je od strane organa vlasti određena za prijem elektronskih podnesaka ili drugim elektronskim putem, u skladu sa zakonom.
Organ vlasti koji je primio podnesak iz stava 1. ovog člana elektronskim putem bez odlaganja potvrđuje stranci prijem podneska. Podnesci, rešenja, isprave ili bilo koji drugi akti koje sačine organi vlasti“, predlažem da se ovde doda još i - pravna lica, „dostavljaju se strankama, na njihov zahtev, elektronskim putem.“
Niste prihvatili taj amandman, a u obrazloženju ste rekli da je naslov iznad člana 10. „Dostavljanje elektronskih dokumenata između organa vlasti i stranaka“.
Zaista tako stoji, nisam intervenisao vezano za naslov, ali mislim da je ovaj amandman apsolutno prihvatljiv i verovatno bi kvalitet ovog zakona bio popravljen. Ne samo ovaj amandman, svi amandmani, a njih je ukupno 14 vezano za ovaj zakon, koje je podnela Srpska radikalna stranka apsolutno bi popravili kvalitet ovog zakona.
Predlažem vam da prihvatite kako ovaj, tako i ostale amandmane. Zahvaljujem se.

Na član 11. amandman je podneo narodni poslanik Aleksandar Martinović.

Da li neko želi reč? (Da.) Izvolite, gospodine Martinoviću.

Dame i gospodo narodni poslanici, svaka komunikacija putem elektronske pošte podrazumeva određenog operatora, odnosno informatičkim jezikom to bi se reklo – odgovarajućeg provajdera. U Predlogu zakona nije definisano ko je operator kada je reč o dostavljanju elektronskih dokumenata između organa vlasti.
Ovim amandmanom smo hteli da preciziramo odredbu člana 11. Predloga zakona i ponudili smo jednu mnogo kvalitetniju i precizniju formulaciju po kojoj će dostavljanje elektronskih dokumenata između organa vlasti da se obavlja putem elektronske pošte ili drugim elektronskim putem, i to preko javnog poštanskog operatora.
Predložili smo da elektronska komunikacija i elektronsko dostavljanje između organa vlasti ide preko pošte. Smatramo da je takvo rešenje najprikladnije i da se na taj način izbegavaju sve moguće zloupotrebe kada je reč o elektronskom dostavljanju. Naravno, zloupotrebe su i te kako moguće, njih već sada ima. Smatramo da se ovakvim rešenjem svaka takva zloupotreba unapred sprečava i unapred se definiše da kada je reč o elektronskoj komunikaciji između organa vlasti u Republici Srbiji operator mora da bude pošta. Mislimo da je takvo rešenje najlogičnije.
Potpuno je nejasno zašto je Vlada odbila ovaj amandman. U obrazloženju kažu da se amandman ne prihvata iz razloga što odredba člana 11. Predloga zakona obuhvata mogućnost dostavljanja elektronskih dokumenata putem elektronske pošte ili drugim elektronskim putem u skladu sa posebnim propisom, što se odnosi i na Zakon o poštanskim uslugama.
Ovakvo obrazloženje ne znači ništa. Poseban propis može da bude i Zakon o vinu i rakiji, može da bude svaki mogući zakon koji postoji u Republici Srbiji. Otkud možemo da znamo da se to odnosi baš na Zakon o poštanskim uslugama?
Ako ste hteli da operator u elektronskoj komunikaciji između organa vlasti bude pošta, onda je trebalo da prihvatite naš amandman. Ne, vi ste odbili amandman, navodno nije dobar, ali ste u obrazloženju zašto ne prihvatate amandman potvrdili da je tačno ono što piše u amandmanu, jer ste jasno stavili do znanja da je taj poseban propis kojim će da bude regulisano ko je operator u elektronskoj komunikaciji između organa vlasti Zakon o poštanskim uslugama. Iz vašeg obrazloženja proističe nedvosmislen zaključak da će javni poštanski operator u stvari biti provajder kada je reč o elektronskoj komunikaciji između organa vlasti.
Amandman apsolutno ima smisla i on samo precizira ono što ste hteli da kažete, verovatno, u članu 11, ali niste rekli, ne znam iz kojih razloga; valjda ste smatrali da je bolje ne reći, da bi zakon bio kraći nego što jeste. U ovom kontekstu, apsolutno je imalo smisla da se navede da je provajder, kada je reč o elektronskoj komunikaciji između organa vlasti, javni poštanski operator.
Inače, mogli ste da čujete, gospođo ministre, mnogo toga novog od mog uvaženog kolege Jeremića, što verujem da ni vi sami niste znali. Bilo bi dobro da se uključite u verbalnu komunikaciju sa narodnim poslanicima i da nam verbalno objasnite zbog čega naši amandmani nemaju smisla i zbog čega ih je valjalo sve odbiti.
Inače, ovaj zakon će ostati mrtvo slovo na hartiji sve dok ne izmenite, između ostalog, Zakon o opštem upravnom postupku. Vama je verovatno poznato, kao što je poznato i meni i većini građana Srbije, da je još u jesen 2004. godine završen nacrt novog zakona o opštem upravnom postupku.
Taj nacrt zakona je zajedno sa setom drugih nacrta zakona iz oblasti državne uprave promovisan na jednoj konferenciji u hotelu „Hajat“ u Beogradu, u novembru 2004. godine. Zakon je urađen pod pokroviteljstvom misije OEBS-a u Srbiji i uz finansijsku podršku UNDP-a. Postavlja se pitanje zbog čega taj nacrt zakona od 2004. godine stoji u nečijoj fioci i zbog čega nije stavljen u proceduru Narodne skupštine Republike Srbije?
Sve dok ne donesete novi zakon o opštem upravnom postupku ovaj zakon koji ćete ovih dana izglasati neće moći da bude primenjen. Mi ponovo imamo situaciju da zakonska rešenja nisu međusobno kompatibilna, da se međusobno isključuju, a sve te vaše priče kako su novi zakoni u skladu sa evropskim standardima padaju u vodu pred činjenicom da neće moći da budu primenjeni u praksi.
Dakle, sve dok ne donesete novi zakon o opštem upravnom postupku ovaj zakon neće moći da pomogne građanima u ostvarivanju njihovih elementarnih ljudskih prava, kada je reč o postupcima pred opštinskom, odnosno gradskom upravom, odnosno pred nadležnim državnim organima uprave.
Ovih dana se pojedine opštinske vlasti u Srbiji u kojima vlast čini DS hvale time kako su građanima omogućile da ostvaruju svoja prava elektronskim putem. U najvećem broju slučajeva, kao što je to istakao kolega Jeremić, to se odnosi samo na izdavanje pojedinih javnih dokumenata kao što su izvodi iz matičnih knjiga. U svim ostalim slučajevima postupci traju od nekoliko meseci do nekoliko godina. Građani su opet prinuđeni da obijaju šaltere, da idu od jednog do drugog.
Od svega onog što je 2004. godine najavljeno kao sveobuhvatna reforma državne uprave za sada apsolutno nema ničeg. Postupci pred državnom upravom, i pred opštinskim, odnosno gradskim upravama, i dalje traju nedopustivo dugo. Imamo i dalje glomaznu administraciju, a posebno na državnom nivou. Ukoliko usvojite ovaj statut Vojvodine, kakav je predložen od Skupštine AP Vojvodine, onda računajte sa tim da će pokrajinska administracija u Novom Sadu da bude višestruko veća nego što je sada.
Da rezimiram, amandman koji smo podneli na član 11. apsolutno ima smisla. Da je to tako, sami ste priznali u obrazloženju zašto amandman ne prihvatate.

Na član 12. amandman je podneo narodni poslanik Mirko Munjić.

Da li neko želi reč? (Da.)

U članu 12. posle stava 3. dodaje se novi stav 4. koji glasi: „Ministarstvo nadležno za informaciono društvo bliže propisuje oblike, rokove i način dugogodišnjeg čuvanja elektronskih dokumenata.“
U obrazloženju ovog amandmana istakli smo da je odredba člana 12. nedorečena i da Ministarstvo podzakonskim aktom treba da reguliše oblike, rokove i način čuvanja elektronskih dokumenata. Vaše obrazloženje zašto se amandman ne prihvata razlikuje se od obrazloženja koja ste za član 12. dali u Predlogu zakona u jednoj, samo na prvi pogled, sitnici.
Naime, u obrazloženju neprihvatanja amandmana – iz razloga što se rokovi, oblici i način čuvanja uređuju propisima o arhivskoj građi, kako ste vi to istakli u obrazloženju – propuštate da konstatujete, kao što to činite u obrazloženju člana 12, da je zakon o arhivskoj građi u pripremi. Zato smo mi predvideli da nadležno ministarstvo podzakonskim aktom uredi ovu oblast.
Dakle, potpuno bi bilo normalno i dobro da ste prihvatili ovaj amandman zbog ovih iznetih razloga. Međutim, vi i dalje nastavljate sa starom praksom da sve što dolazi od strane opozicije ne čitate, odbacujete i jednostavno ne prihvatate. Zato svi vaši zakoni koje donosite zaista liče jedan na drugi, ali samo po tome što vrlo kratko traju.
Oni zaista najviše podsećaju na neku paučinu, kroz koju se samo stršljeni probijaju, a muve se u nju hvataju. Ko su u ovim vašim zakonima stršljeni koji probijaju ove vaše zakone, mislim da je sada svim građanima Srbije jasno. Hvala.

Na član 14. amandman je podneo narodni poslanik Slađan Mijaljević.

Da li neko želi reč? (Da.)

Poštovana predsednice, kolege, na član 14. stav 3. podneo sam amandman da se reč „ministar“ zamenjuje rečju „ministarstvo“. Ovo je principijelan stav da ove poslove treba da obavlja ministarstvo kao organ državne uprave, a ne ministar kao pojedinac. Znači, principijelno sam protiv uzdizanja ministra iznad ministarstva. Iako ministar rukovodi ministarstvom, ipak poslove sprovode i vrše radnici ministarstva.
Vidim vašu želju i pokušaj da svoje kadrove promovišete do tog nivoa kao da su mali bogovi koji zemljom hodaju, da će posle njih nastupiti potop i da u svetu ne postoje stručnjaci tog kalibra. Međutim, stvarnost je drugačija. Dela govore sve. Ili, tačnije, nedela. One jadnike u Lapovu što leže na pruzi baš zanima zakon o elektronskom poslovanju, njima će elektronski potpis napuniti stomak i deci kupiti patike. Ili one u Kragujevcu, na koje puštaju pse. Hoću da kažem da ste promašili prioritete.
Na pečatu piše ministarstvo to i to, a ne ministar taj i taj, ekspert za ovo i ono. Stav Srpske radikalne stranke je da ove poslove treba da obavlja ministarstvo, kao organ državne uprave, a ne ministar kao pojedinac, ma kakav on stručnjak i za koju oblast bio.

Na član 14. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Miroslav Petković, Milan Lapčević i Milica Radović.

Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima gospođa Donka Banović.

Hvala, gospođo predsedniče. Član 14. nalazi se u poglavlju V Predloga zakona, čiji je naslov Vremenski žig. U tom poglavlju imamo sedam-osam članova koji regulišu do u detalje sistem za formiranje vremenskog žiga, zahtev za formiranje vremenskog žiga, sadržaj strukture vremenskog žiga, vreme sadržano u vremenskom žigu, čuvanje vremenskog žiga itd.
Pretpostavljam da se predlagač ovog zakona oslonio donekle i na taj nacrt zakona o opštem upravnom postupku koji još uvek nije stigao; međutim, postoji važeći Zakon o opštem upravnom postupku, kao i Uredba o kancelarijskom poslovanju, tako da su neke obaveze i ovde sadržane.
Amandman se odnosi na stav 3. člana 14. gde se posle reči „ministar nadležan za informaciono društvo (u daljem tekstu: ministar)“ dodaju reči „u roku od 90 dana propisuje bliže uslove koje mora da ispunjava sistem za formiranje vremenskog žiga“.
Kao i ostale kolege poslanici iz opozicije koji su podnosili amandmane takođe ne razumem zašto Vlada nije prihvatila ovaj amandman, pre svega zato što smatramo da je potrebno odrediti rok. Ako se nisu složili sa rokom od 90 dana, možda je o tome moglo da se razgovara, možda da bude duži. U svakom slučaju, nije dobro da se ovako propiše obaveza, i to se propisuju bliži uslovi, a da tu ne postoji vreme za koje ministar (ili ministarstvo) tu obavezu treba da ispuni.
Dobro je što imamo ovaj zakon na dnevnom redu. Verovatno će biti izglasan, zato što je ovo korak dalje ka izgradnji zakonskog okvira ka uspešnijem, uređenijem elektronskom poslovanju u Srbiji, koje je u ovom trenutku na veoma niskim granama i može se slobodno reći da je veoma neuređeno i nerazvijeno.
Ovo je korak dalje. Prvi veliki korak je bio Zakon o elektronskog potpisu koji je donet još 2004. godine, ali svi znamo da su ljudi iz te oblasti veoma nezadovoljni kada je u pitanju primena tog zakona, koji je star već pet godina, zato što postoje problemi kod njegove primene. Tu se najviše zamera da ne postoje određeni zakoni koji bi uredili tu oblast još bolje, a i kasnimo sa usvajanjem podzakonskih akata.
Drugi veliki problem je da određeni sistemi nisu razvili svoje servise, odnosno usluge. Ovde se dosta govorilo o tome da zdravstvo nije razvilo taj sistem, nema svoj interni paket usluga koje bi bile dostupne građanima. Matične službe još uvek nisu ni počele ovo da primenjuju.
Spomenula bih još jednu mogućnost, o kojoj nije bilo reči, a to je mogućnost primene kvalitetne elektronske komunikacije u oblasti prosvete.
Naime, u nekim državama (mislim da to imaju i neke privatne škole u Beogradu) postoji tzv. sistem elektronskog dnevnika. To je praktično mogućnost roditelja ili staratelja da u svakom trenutku komunicira sa razrednim starešinom ili sa predmetnim nastavnicima, ne samo kada su ocene u pitanju. Možete u svakom trenutku da vidite da li ima promena kod vašeg deteta kada je u pitanju ocenjivanje, ali ne samo to, tu postoji mogućnost svakodnevne komunikacije sa predmetnim nastavnicima i razrednim starešinama.
Ovo nije tako daleko ili nemoguće, ako znamo da sve škole uglavnom poseduju kvalitetnu opremu. U svim školama imate nastavnike informatike. Imamo, uglavnom, opremu i imamo kvalitetan kadar; sledeći korak bi bilo potrebno napraviti. Tu vidim ulogu Ministarstva za telekomunikacije, koje tu može biti od velike pomoći.
Naravno, ne govorim ovo zato što smatram da ta vrsta komunikacije može zameniti razgovor u četiri oka, da može zameniti tu ličnu komunikaciju; svedoci smo da roditelji ne mogu da stignu, da nemaju vremena, da se vrlo često mesecima ne informišu o tome šta se dešava sa njihovim detetom, bilo u osnovnoj ili srednjoj školi. To je nešto što može da počne da se primenjuje u Srbiji, iako izgleda komplikovano, a u stvari imamo sve polazne osnove da se do toga može doći. Hvala.