Reč ima narodni poslanik Čedomir Jovanović. Samo vas molim da se registrujete. Izvolite.

Gospođo Čomić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Bradiću, mislim da se ova rasprava odvija u pravoj atmosferi, bez TV prenosa, sa vama kao predstavnika Vlade koji govori takvim jezikom da je nama u klupama bio potreban prevodilac, sa vama kao predstavnikom politike koja sistemskom zakonu o kulturi pretpostavi izmene i dopune Zakona o javnom informisanju. Mislim da ni u kulturi ni u javnom informisanju nemamo pravo da se jednim prema drugima odnosima sa pozicije vlasti ili opozicije. To ni ja ni poslanička grupa LDP neće činiti danas. Ali, pokušaćemo da budemo alternativa.
Mislim da nam je potrebna alternativa u ovom trenutku i da na to svako od nas ima pravo. Nigde nećemo stići ako budemo dokazivali ko je više stradao zbog medija koje ste vi opisali u svom obraćanju parlamentu, ali mislim da nam je potrebnija kultura.
Činjenica je da smo kulturu zgazili pre dvadeset godina, u svakom njenom obliku, a ona je šira od deset delatnosti koje su definisane vašim zakonom, otvorila je mogućnost životu u kojem je vlast pretpostavljena istim. Mnogo više pažnje kulturi, pa će jedna drugačija i kulturnija Srbija, ozbiljnije društvo i jasni kriterijumi, za posledicu dobiti i takve medije. Mislim da i sami ne uživate u tome što morate da branite zakon o kulturi na jedan nepristojan način, jer nije Srbija 17 godina čekala sistemski zakon o kulturi, da bi se onda on spajao sa ovakvim jadnim izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju. Potom sve to promovisalo u ovakvoj atmosferi, uz isključene kamere, ili još gore, u posleponoćnom terminu na državnoj televiziji.
Mislim da nemamo nikakvu šansu i da, u konkurenciji sa posebnim programima posle ponoći, niko neće gledati ovo o čemu mi sada govorimo. A, i oni su posledica banalizovanja kulture.
Gospodine Bradiću, hajde prvo da kažemo šta je dobro u vašem zakonu. To što pokušavate da u zakon unesete nešto što je pretpostavka depolitizacije i departizacije kulture, a samim tim i svakog segmenta našeg života. Problem je što to neće biti moguće, gospodine Bradiću, jer jednu takvu želju mora pratiti čitav niz drugih zakona, izmena i dopuna.
Potreban je drugačiji zakon o lokalnoj samoupravi. Dobili smo podršku i vaše partije u Skupštini grada, i javni konkurs je kao kategorija pomenut u statutu, ali je to nesprovodivo u stvarnom životu, jer tu promenu ne prate promene svih zakona koji moraju biti promenjeni da bi tako nešto bilo izvodivo.
Zato će jedna dobra ideja ostati nerealizovana, a kada se dobre ideje ne realizuju, onda se otvara prostor onima koji promovišu loše ideje, gradeći svoju argumentaciju na činjenici da dobre ideje ne funkcionišu. Savet za kulturu, potreban nam je. Nesporno da nam je potreban. Ali, ovakav savet za kulturu govori, s jedne strane, o svesti koja je postojala, ukazivala na značaj formiranja saveta za kulturu, ali sa druge strane, o toj drugačijoj Srbiji koja je kulturu zloupotrebljavala, zloupotrebljava je i danas i pokazuje ambicije da je zloupotrebljava u budućnosti.
Velika prava ima savet za kulturu, gospodine Bradiću. Formiran je na takav način da su članovi saveta međusobno antagonizovani, a uzrok i posledice problema u kojem se naše društvo danas nalazi je izjednačen.
Nije sporno da je posledica kulturnog posrtanja našeg društva i činjenica da su predstavnici kulture, umetnici, bili jako daleko od mesta odlučivanja. Šta ćemo sada dobiti kada sa jedne strane otvorimo mogućnost umetnicima da učestvuju u radu saveta, a sa druge strane ih suočimo sa onima koji su im oduzeli mogućnost da svojim životnim radom i angažmanom kreiraju taj kulturni ambijent koji žele i koji sada treba da stvore preuzimanjem neke vrste upravljačke funkcije kroz taj savet?
Nama je potreban savet za kulturu, ali ne na ovakav način. Naravno da su nam potrebni predstavnici univerziteta u savetu za kulturu, ali zašto samo predstavnici beogradskih univerziteta, Univerziteta umetnosti i Beogradskog univerziteta i onih univerziteta koje je osnivala Pokrajina, zašto ne predstavnik Kragujevačkog univerziteta, zašto ne predstavnik Niškog univerziteta?
Zašto ne ostavimo mogućnost da se u našem društvu desi ono što je pretpostavka razvoja društva, a to je afirmisanje znanja kroz formiranje nekih zaista respektabilnih, privatnih obrazovnih institucija? Mislimo da na drugačiji način to treba biti uređeno.
Rektorska konferencija je ta koja treba da delegira svoje predstavnike u savet za kulturu, i rekli smo koliko, njih pet, onoliko koliko ima i univerziteta.
Imamo problem sa pozicijom verskih zajednica i to je ta problematična tačka na kojoj se stalno sudaramo sa tzv. tradicionalnim vrednostima u našem društvu. Tradicija se ne sme zloupotrebljavati. Zloupotreba tradicionalnih vrednosti je zapravo njihovo neodmereno korišćenje i upotreba koja proizilazi nedostatka savremenih.
Nemamo ništa protiv da se u specifičnim situacijama angažuju i konsultuju predstavnici verskih zajednica, ali mislimo da im nije mesto u savetu za kulturu, jer taj savet treba da bude efikasno telo, a ono nije takvo.
Pogledajte kako smo paradoksalni, kako smo surovi prema kulturi, a ona je mnogo disperzivnija od, recimo, privrede. Otvorili smo mogućnost izmenama Zakona o privrednim komorama formiranja onoliko privrednih komora koliko interesa postoji za nečim takvim, naravno, uz ispunjavanje nekih kriterijuma.
Ovde u savetu imamo sedam predstavnika umetnika, a prethodno smo definisali 10 kulturnih delatnosti, tri će ostati bez svog predstavnika, i imamo dva predstavnika reprezentativnih sindikata. A valjda je naš interes da se u našoj kulturi desi ono što se desilo u svim kulturama koje danas ispunjavaju svoju funkciju u društvu, koja su značajna, i na onaj način na koji želimo da bude naša.
Mislim da se ne treba tako surovo odnositi prema potrebi daljeg profilisanja, zaštite prava naših umetnika i da kroz činjenicu da se unapred pretpostavljaju dva referentna sindikata, da se na takav način monopolizuje jedan posao koji do sada nije rađen na kvalitetan način, za šta su odgovorni, između ostalog, i ti sindikati. Imamo problem sa strukturom saveta za kulturu.
Drugo je pitanje strategije. Ništa nije sporno u pravu Vlade da definiše strategiju, ali mislimo da kulturna politika u Srbiji ne sme biti Vladina politika. Ako na kraju mora, neka bude, ali neka bude politika vladajuće većine.
Dođite u parlament sa svojom strategijom za kulturu, da ovde o tome razgovaramo, jer kada idemo u pozorište, mi bi tamo želeli da sretnemo nešto više od partijske kulture koja dominira našim životima danas čak i kada to ne želimo, jer ne postoji drugačiji način za njeno funkcionisanje.
Strategija za kulturu mora biti usvojena u parlamentu da bi postala razumljiva našem društvu. Nigde nećemo stići sa unapređenjem kulture u Srbiji ukoliko je to samo vaš posao.
Odgovorni ste za svoju ličnu kulturu, jer to ostane posle svega i to je pre svega, ali ako govorimo o sistemu, onda sistem ne može biti oslonjen samo na vlast, mora dobiti svoju potvrdu i kroz spremnost vlasti da sasluša predstavnike, ljude koji drugačije misle i glasaju, a mi smo odgovorni za činjenicu da li ćemo biti sposobni da razumemo takvu priliku ili ćemo pokušati da je zloupotrebimo. Ovako je strategija, koliko god da je dobra, ona je hroma, jer je isuviše limitirana. To je Vladina strategija. Nema razloga za nečim takvim.
Predložili smo sedam amandmana na zakon o kulturi. Mislim da nijedan od njih nije uskostranački i nadam se da će biti razumevanja za njega. Jedan amandman govori o broju predstavnika univerziteta u savetu za kulturu. Mi predlažemo da ih bude pet umesto četiri, kako je trenutno, i da ih odredi rektorska konferencija.
Predlažemo da uvažimo činjenicu da smo ostali mnogo toga dužni ljudima koji su svoj život posvetili umetnosti, a onda u jednom trenutku postali žrtve najnepristojnije i najnekulturnije politike i društva u Evropi krajem 20. ili početkom 21. veka.
Predlažemo da se svi prime u stalni radni odnos sa navršenih 20, odnosno 17 godina umetničkog rada. Govorim o pozorištu, ne po pravilu ili u nekim posebnim situacijama, nego da se prime svi.
Prvo, 20 godina života i rada u kulturi je samo po sebi toliko posebno da zaslužuje to poštovanje. Drugo, nama su potrebni temelji naše kulture.
Milion ljudi je otišlo iz ove zemlje. Naš život je takav da se mnogo lakše i brže afirmišu umetnici u svetu nego u Srbiji. Oni koji ovde ostanu i pri tom 20 godina uspešno obavljaju svoj posao, mislimo da treba da budu primljeni u stalni radni odnos i na takav način situirani, obezbeđeni.
Želeli bismo da se malo preciznije definišu audiovizuelne delatnosti, da tu postoje neki kriterijumi. Mislim da je tako nešto moguće. To smo predložili našim amandmanom.
Ono što je takođe problem jeste broj članova saveta za kulturu. Njih je previše. Ako treba da rade i da budu efikasni u svom radu, a to se vidi iz opisa njihovog posla, onda to telo mora biti kompaktnije. Zašto sedam predstavnika Vlade? Mi smo predložili tri.
Takođe smo predložili da se predstavnici verskih zajednica konsultuju u nekim specifičnim, konkretnim slučajevima, da se čak i zakonom definišu situacije u kojima mora biti uvaženo i njihovo mišljenje, ali da ne guramo te ljude tamo gde im nije mesto, jer se kroz njihovo nesnalaženje na tim funkcijama samo kompromituje verska zajednica.
Mislimo da na takav način pomažemo i njima. Ako sami nisu svesni činjenice da greše, dužni smo da im to kažemo. To je obaveza LDP.
Podneli smo amandman kojim tražimo da Vlada parlamentu predloži strategiju, kao što predlaže i neke druge. Ako može Ministarstvo odbrane, mislim da je došlo vreme da ovde raspravljamo i o strategijama Ministarstva kulture. Prosto, na takav način će se zemlja menjati.
Što se tiče zakona o informisanju, tj. njegovih izmena i dopuna, gospodine Bradiću, propustili ste da nam kažete ono što je najvažnije – da li imate podršku svoje vladajuće koalicije ili ne? To je veoma važno.
Ako Vlada usvaja izmene i dopune zakona, a potom stranke koje čine tu vladajuću većinu različito interpretiraju sam zakon i objašnjavaju kako nisu spremne da ga podrže, to znači da vladajuća većina nije jedinstvena.
Da li po pravilu ona to mora da bude? Ne mora, ali ako govorimo o zakonu o informisanju, onda mislimo da je veoma važno na kakav način će se naša Vlada postaviti naspram ozbiljnih problema koji postoje u našem društvu.
Nisu u pravu oni koji vas kritikuju poredeći vas sa radikalskim zakonom iz 98. godine. Reći ću vam zašto; ne zbog sankcija, one su i tad i sad drastične, nego zbog motiva. Tada su mediji sankcionisani za svaku istinu koju su objavili. Novinarima je suđeno pred Sudom za prekršaje.
To je bio drakonski pokušaj jednog propalog sistema da silom nametne laž kao vrednost, a da uništi istinu i oni su propali. Znate li gde je problem sa vašim izmenama i dopunama Zakona? Zbog toga što ignorišete stvarnost i što odbijate da javno kažete ono što verujem vrlo dobro znate, da je izvor laži, sa kojom se Vlada tako nemušto sada obračunava, zapravo politika i sistem koji svoje uporište ima u današnjoj vlasti.
Ne samo kroz spletkarenje i intrige, u kojima su i današnje žrtve učestvovale praveći od nas žrtve, što ničim nama ne daje za pravo da kritikujemo kada oni danas prolaze zajedno sa nama kroz ono što smo usamljeni prolazili godinama, nego je naš zajednički problem u činjenice da ne možemo da odgovorimo na pitanje šta rade oni mediji i ona udruženja do čijih nam je mišljenja stalo i čije sugestije uvažavamo.
Kako je talog postao kreator javnog mnjenja u Srbiji? Zašto je jedan „Kurir“ značajniji od jedne „Politike“, RTS-a, „Novosti“? Gospodine Bradiću, vi ste ministar za kulturu i sticajem okolnosti, jer je Ministarstvo informisanja ukinuto, obavljate poslove za koje je bio nadležan ministar informisanja.
Na šta vam liči Upravni odbor RTS-a? Ko je danas direktor RTS-a? U kakvoj je proceduri je izabran na tu funkciju? Ko su predstavnici države u Upravnom odboru „Politike“, Upravnom odboru „Novosti“? Da li možemo da se složimo sa tim pravilom koje je uspostavila današnja vlast i vladajuća većina, čiji ste vi predstavnik ovde u Skupštini, da je država jednako vlast.
Da li postoji ijedan intelektualac u upravnom odboru onih medija u kojima država ima svoj kapital i pravo učešća u kreiranju uređivačke politike, koji nije prethodno postao partijac? Ne. Zbog toga su ti mediji tako anemični, nesposobni i nemoćni. Oni koji povlađuju potrebama društva koje je deformisano nesposobnošću vlasti tako probitačni.
Zašto je za nas postala značajnija laž koju će napisati „Kurir“, „Pres“, „Pravda“, „Grom“, da ne nabrajamo sve te medije koji zaista jesu talog našeg društva, zašto je to postalo važnije od istine?
Samo zbog toga što nemamo pravo na istinu, što se istina izgubila. Nje nema u RTS-u, nema je u „Politici“, „Novostima“. Nekada postoji potreba za njom, ali činjenica je da je nema onoliko koliko bi moralo biti ne govori o novinarima kao ljudima koji tu istinu nama uskraćuju, nego o politici koja nam oduzima pravo na nju, i u tome je sličnost između 2009. i 1998. godine. To je naš zajednički problem.
Postoje zakoni u ovoj zemlji kojima se vrlo efikasno država mogla obračunati sa onima koji ugrožavaju živote naše dece, sa onima koji ugrožavaju naše porodice, sa onima koji ne poštuju žrtvu, sa onima koji lažu naš narod, ali država to nije činila, zbog toga što joj je tako nešto odgovaralo i zbog toga nisu novinari izvor svega toga nego propala politika koja na laži opstaje.
Kada uskratimo društvu pravo na istinu o Kosovu, pa pravo na istinu o onome što je loše među nama i što je ostavilo haos tih devedesetih, onda je prirodno da na tapetima Srbije budu targetirane žene koje su borci za ljudska prava, a glorifikovani srpski generali koji su vezivale decu žicom i ubijali.
O tome šta su radili generali, a šta rade žene, o tome treba da govori vaša Vlada, gospodine Bradiću, koja nije smela da prećuti činjenicu da su tri žene završile na plakatima klerofašističke organizacije zbog toga što ih je takvim nazvalo MUP, a ne ja, i da su ostale nezaštićene.
Kada mogu o tome da govore pripadnici „Obraza“, „Stroja“, „Naših“, to je ono što ide uz gasovod iz Rusije valjda, zašto o tome ne bi mogli da pišu „Kurir“ i „Pres“? Ako jednog dana linčuju Natašu Kandić, Sonju Biserko, ili Sonju Liht ili Nenada Čanka, sutra će linčovati Dinkića.
Ko u svemu tome ima interes? Opet ta mračna Srbija, ona kojoj se mora udovoljiti kada se pravi savet za kulturu, ona Srbija zbog koje se ćuti kada se uhapsi Karadžić, pa jedino što čujemo, čujemo da niko ne zna ko ga je uhapsio, ona Srbija koja slavi kada pukne bomba u Bujanovcu, Preševu ili Medveđi, jer onda to valjda daje za pravo svakome na drugačiju politiku (Predsedavajuća: 20 minuta.) i na negiranje onih vrednosti na kojima Srbija mora počivati.
Nećemo da glasamo za ovaj zakon o javnom informisanju zbog toga što smo dužni da poštujemo javni interes, a ne da postupamo u skladu sa ličnim, iako bi nam odgovaralo da se po sudovima srećemo i naplaćujemo mnogo veće kazne. Na sudove i ne idemo zbog tog novca nego zbog toga što ne želimo da se predamo bez borbe.
Javni interes nas obavezuje da mislimo o pristojnim medijima i da ne dozvolimo drugima da ne zloupotrebe naše probleme i da se pozovu na prava koje dajemo sebi da bi uveli red u Srbiju kako bi oni nastavili sa haosom.

Reč ima narodni poslanik Zoran Šami.
Obaveštavam Narodnu skupštinu da će narodni poslanik Zoran Šami koristiti govornicu za obraćanje narodnim poslanicima iz tehničkog razloga. Sedam poslaničkih jedinica u dva reda, prvom i drugom, na polju gde sede poslanici DSS, neispravne su. Narodni poslanik ne želi da govori sa tuđeg mesta i to je razlog zašto ima pravo da govori za govornicom. Izvolite.

Zahvaljujem, gospođo predsedavajuća, na ovom obrazloženju.
Dakle, gospođo predsedavajuća, dame i gospodo poslanici, gospodine ministre, govoriću samo o zakonu o informisanju. Moja koleginica, gospođa Stojanović, kasnije u vremenu grupe govoriće o zakonu o kulturi.
Dozvolite na početku dve digresije.
Po ko zna koji put imam to zadovoljstvo da govorim bez televizijskog prenosa. U tom kontekstu ne znam kako gospodin Jovanović ne razume da RTS uopšte ne zanima ni informisanje, pa ga dakle ne zanima saglasno tome ni Zakon o informisanju.
Sada se prikazuje Tur de Frans, posle veoma važna utakmica Sevojno-Kaunas, a posle toga isto tako vrlo važna utakmica Rudar Velenje – Crvena zvezda, a verovatno i neki vrlo važan i bitan prilog iz ribolova, koji je svojevremeno takođe prikazivan u terminu Skupštine. (Čedomir Jovanović, sa mesta: Svadba takođe.) Možda i "Svadba", da, saglasan sam. To su mnogo važnije stvari od Skupštine Srbije.
Uostalom još su stari Rimljani smislili maksimu ''hleba i igara'', pa kada Vlada ne može narodu da obezbedi hleba –može barem igre. Drugo, jedna napomena. Gospodin ministar je govorio 22 minuta i 40 sekundi o zakonu o informisanju i 13 minuta i 20 sekundi o zakonu o kulturi, dakle s pravo nazvanim sistemskim zakonom. Izvodim zaključak dakle da je zakon o informisanju dvostruko sistemski.
Uzgred budi rečeno, s obzirom da zakon ima celih osam članova, to znači dva minuta i 48 sekundi po jednom članu, pa poručite gospođi Malović kada bude prezentovala Krivični zakonik, koji ima negde oko 700 članova, da saglasno ovom standardu treba da govori 19.960 minuta ili negde oko 33 sata. No, ajmo sad da pređemo na temu.
Moram priznati da kada sam prvi put video Predlog zakona o informisanju nisam mogao da verujem svojim očima. Prilično sam mator, ali verujte mi mislio sam da me ništa ne može šokirati u politici, ali ovog puta sam bio potpuno šokiran. Zato ću ovo izlaganje početi jednom poslovicom i jednom istorijskom činjenicom.
Poslovica je naša i kaže – ne pada sneg da pokrije breg, nego da svaka zverka pokaže svoj trag. Nešto docnije ću obrazložiti zašto je ovoj poslovici mesto u diskusiji o ovom zakonu.
Istorijsko podsećanje, o njemu je bilo reči ovde, u oktobru 98. režim Slobodana Miloševića je doneo zakon o informisanju, po kome se po kratkom postupku presuđivalo medijima. U to vreme kažu da je negde oko 2,5 miliona nemačkih maraka, tadašnjih, naplaćeno kazni. Naravno, zatvoreno je mnogo medija širom Srbije.
Posledica toga su bili i napadi na novinare, ubistva novinara, jer se pravila takva klima i posle nepune dve godine taj režim je otišao tamo gde je otišao. U tom kontekstu potpuno razumem sadašnji sastav SPS, čiji ministri su bili uzdržani u Vladi kada je donošen Predlog ovog zakona, jer su oni svakako naučili da uče na sopstvenim greškama. Ono što ne razumem to je da neki drugi ne koriste priliku da uče na tuđim greškama, nego će nažalost, ali nažalost i po državu, učiti na svojim greškama. Danas negde oko pola tri dobio sam amandmane Vlade. To nije ništa čudno. Naravno, Vlada ima pravo i mogućnost, i potrebu da popravi neki član u zakonu, shvati da može nešto bolje da se napiše itd, to razumem. Ono što je indikativno to je da je na zakon od osam članova, od kojih onaj osmi je kada stupa na snagu, Vlada podnela šest amandmana.
Bilo je valjda logičnije da povuče zakon i da nam predloži novi zakon, i da usput obavi neke neophodne razgovore, ozbiljne razgovore i sa poslanicima u ovoj skupštini, i sa udruženjima novinara i sa svima onima koji su, po prirodi stvari, zainteresovani za ovaj zakon.
Odmah da kažem da među tim amandmanima ovaj prvi amandman je identičan amandmanu koji je inače podnela DSS, a imaćete prilike da proverite ove moje reči. S druge strane, u drugom amandmanu se predlaže između ostalog sledeće – sud će u roku od 12 sati od podnošenja predloga javnog tužioca, u skladu sa zakonom, izreći osnivaču privremene obustave delatnosti izdavanja javnog glasila do pravosnažnog okončanja postupka iz stava 5. ovog člana. Pravosnažno to može biti za tri godine. Ne znam kako se ovo slaže sa teorijom prava, ali vi očigledno nekoga kažnjavate pre nego što je osuđen, nakon toga što je samo tužilac podneo zahtev za pokretanje postupka.
Drugim rečima, imamo napredak u odnosu na zakon iz 98. godine, jer taj zakon je dao rok od 24 časa, a sada je 12 sati. To je evidentan napredak. Da me neko ne bi pogrešno razumeo, svakako imam puno pravo da to kažem jer godinama, više, skoro dve decenije ratujem sa neprofesionalnim medijima. Zalažem se za profesionalnost medija. Svakako ne podržavam – laganja, pljuvanja, blaćenja, izmišljanja i apsolutno sam za to da to valja iskoreniti, ali ne ovako. Ima mnogo načina da se to iskoreni.
Prvo, jedan deo je već sankcionisan, ne samo za medije nego i za pojedince, jer kada uvredim nekog kolegu on može da me tuži. Pre nekoliko godina tužio sam jedan tabloid i dobio presudu na sudu, nije sporno, zadovoljavajuću presudu.
Dakle, sankcije postoje, možda ih treba nešto pooštriti, nisam siguran da ih treba pooštriti 50 puta, jer 50 puta gospodo to je 5.000%.
Dalje, što je još važnije, treba konačno početi država, zajedno sa cehovskim, dakle novinarskim udruženjima da počne da se bavi edukovanjem novinara u smislu njihove profesionalizacije. Mogu i u tom domenu da se uvode sankcije. Postoje nešto što su naša oba udruženja novinara prihvatila, to je Kodeks novinarstva. Tu se jednostavno može propisati – da onaj koji više puta prekrši taj kodeks ne može da se bavi tim poslom, kao što onaj koji projektuje mostove, pa mu se most ruši, verovatno nikad neće projektovati most. Takav novinar koji ne poštuje elementarne norme ne može da se bavi tim poslom i gotova stvar.
Naravno, stvari izgledaju mnogo gore kada se sagleda razlog zašto se predlaže ovaj zakon. Neki važan drug ministar je uvređen. Nekom važnom tajkunu se ne sviđa neki insajder. Nisam siguran da će tu vrstu prolaza kod državnog tužioca imati neki skromni čovek koga su novine takođe oklevetale, nisam siguran.
U svakom slučaju, ovaj i ovakav zakon predstavlja ono rešavanje problema kao kad bi prehladu, kada vam curi iz nosa, rešavali tako, dakle probleme curenja iz nosa, da odsečete nos. Nesumnjivo će curenje prestati, ali to nije rešenje.
Šta je cilj? Ne bih rekao da je osnovni cilj gušenje medija. Naravno da će na osnovu ovog zakona neki mediji biti ukinuti, za neke možda čak i nije šteta, smem da kažem, ali ono što je mnogo opasnije, to je neskrivena pretnja koja stoji u ovom zakonu: ako ne budete dobri, ako ne budete poslušni, možemo i za vas da smislimo neki novi zakon.
Konačno, moram da kažem, protivno svim pričama, za najodgovornijeg za ovaj zakon smatram DS i njoj se obraćam u ovom trenutku. Gospodo iz DS, rekao sam vam na početku, vi jako loše tragove ostavljate u snegu. Rekao sam vam kako je nazvan režim koji je izglasao prethodni zakon. Vi rizikujete da se umesto o aktuelnoj vlasti ubuduće govori o nedemokratskom režimu, nedemokratskom režimu zlih namera, opasnom po okolinu.

Reč ima gospodin Saša Milenić, ovlašćeni predstavnik političke stranke G17 plus. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi predsedavajući, poštovani gospodine ministre i predstavnici Ministarstva, govorim o zakonima na dnevnom redu u ime svoje partije Zajedno za Šumadiju i u ime partije koalicionog partnera G17 plus, da bih vas obavestio da ćemo u danu za glasanje integralno, kao poslanička grupa G17 plus, podržati ove zakone, ali ne samo sa tom namerom, već da pokušam da ubedim i vas da učinite isto, i više od toga, da pokušam da predočim vašoj principijelnosti uverenje da treba da učinite isto.
Vrlo su neadekvatne one ocene koje su se u opaskama, raspravama u javnosti i ovde mogle čuti, koje su upućivali na poluprivatni karakter Predloga zakona o javnom informisanju, o tome kako on izražava parcijalne interese jedne grupacije, jedne stranke, jedne Vlade, čak jednog čoveka. Ako se zbog glasnosti i brojnosti onih koji su takav utisak stvarali čini da je tako, važno je da se napomene da pitanje univerzalnosti nije kvantitativno, nego kvalitativno pitanje, da ono zavisi od logičke strukture argumenata, od pojmovnog i vrednosnog kapaciteta stava koji se zastupa, a ne od broja njegovih promotora ili od njihove glasnosti.
Upravo je smisao ovog izlaganja da ukažem na univerzalni karakter i vrednosti koje predmetni zakoni uobličavaju. Pre svega, oni sklapaju jedinstven, zajednički, aksiološki, vrednosni horizont. Vrednosti koje determinišu volju zakonodavca, iskazanu kao reformski odlučnu u ovim zakonima, tiču se u stvari želje da se u Srbiji izgradi i unapredi otvoreno društvo, povezano sa međunarodnim okruženjem na platformi zajedničkih vrednosti, da se afirmiše zakonitost i odgovornost u slobodnom, stvaralačkom, otvorenom ispoljavanju autonomne individualnosti pojedinaca.
Tačnije, unapređivanje građanske javnosti jeste zajednički vrednosni cilj i Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju i sistemskog krovnog zakona o kulturi. Oni normativno profilišu potrebu za oprisutnjenjem ideala građanske javnosti u Srbiji danas.
Građansko društvo, naime, sebe samo pod pojmom javnosti razumeva kao zajednicu prosvećenih individua koje uživaju u umetnosti i mediju slobodne štampe. Ma kako starovremenski danas takva formulacija građanske javnosti zvučala, ne može se poreći njeno pravo na važenje, jer je baš kao i nepismena javnost koja predstavlja kontradikcio in adjekto i okrugli kvadrat, drveno gvožđe, nešto što je fizička i metafizička nemogućnost, jednako nemoguća, sistematski obmanjivana, trajno manipulisana, korumpirana javnost. To je naprosto logički neodrživ koncept.
Zaštita građanske javnosti u tom smislu jeste zajednički cilj ovih zakona. Naravno, zakon o kulturi je nešto što bezmalo dve decenije čeka Srbija, prvi je takav u ovoj državi i već mu se kao takvom treba radovati, al naročito naglasiti ovaj njegov sistemski, krovni karakter, što podrazumeva da predmetnu materiju moraju dodatno razrađivati i posebni zakoni iz oblasti kulture koji slede.
Međutim, znatno veća zakonodavna efikasnost na području javnog informisanja nisu znak, nažalost, dublje pažnje nad ovom oblašću, već sasvim suprotno, to je simptom posrnulosti standarda u zaštiti javnosti.
Baš zato upućujem na drugi univerzalno značajan vrednosti karakter zakona o javnom informisanju koji zapravo ističe njegov etički i civilizacijski smisao. Najviša etička vrednost je, naravno, kao što znamo, sloboda ličnosti pojedinca.
Nama je lako da razumemo razliku slobode u suprotnosti prema svakoj vrsti prinude, ali je civilizacijsko dostignuće jasno razgraničiti slobodu od proizvoljnosti.
To da sloboda u građanskom stanju jednog društva uvek nužno mora biti ograničena istom slobodom drugih zapravo čini dužnost kao jedini mogući sadržaj slobode.
Da li vam se čini da se u zajednici u kojoj su dostojanstvo drugih, pravo na privatnost drugih potpuno nezaštićeni, da se u takvom ambijentu može govoriti o dostignućima civilizovanog društva na području afirmacije slobode.
Srbija je, izvan svake sumnje, civilizovana zajednica, ali izvan svake sumnje evidentni su pritisci koji guraju naše društvo ka prirodnom stanju, koji obrise demokratije uvode u procese socijalne anomije, devastacije građanskih vrednosti i civilizacijskih vrednosti u načelu.
Zbog toga je izuzetno značajan i sledeći principijelni karakter ovog zakona, koji se tiče zaštite samog sistema javnog informisanja, pod delovanjem takve sile u sasvim konkretnom kontekstu u kojem živimo u Srbiji danas.
Ukazao bih vam na neke relevantne stavove uglednih analitičara i delatnika u oblasti javnog informisanja. Npr. na predavanjima koja je fondacija "Konrad Adenauer" držala u Srbiji na temu pluralizma u javnom informisanju u Srbiji, gospodin Đorđe Vukadinović eksplicitno je izlagao tezu da tabloidizacija medija u Srbiji, koja prelazi sve granice, upravo pervertuje pluralizam kao vrednost slobode informisanja i degradira samu kategoriju slobode informisanja, što smo u malopređašnjoj raspravi nazvali javnošću u građanskom društvu.
Skrenuo bih vam pažnju na intervju koji je Veran Matić dao listu "Danas", u kojem eksplicitno kaže da su danas u Srbiji brojni mediji korumpirani, i to korumpirani od strane onih čiju bi korupciju trebalo da rasvetljavaju; ukazuje na postojanje dominacije finansijskih centara moći, nezavisnih od institucionalne kontrole i nadzora, i na to da su slobodni mediji, a vrlo je važno ko to kaže u ovom trenutku, u riziku u kojem su bili pre 15 i 20 godina.
Ambicija je ovog zakona da zaštiti sistem javnog informisanja upravo u tom kontekstu i da zaštiti novinarstvo kao delatnost, skrećući posebnu pažnju kada se već postavljaju pitanja usklađenosti takvih standarda sa evropskim standardima, civilizacijskim dostignućima, međunarodnim okruženjima.
Vi nećete u kodifikaciji novinarske etike, ma o kojem kodeksu govorili u ovom referentnom okruženju, naći da se bar na neki način ili pod nekom možda drugačijom formulacijom ne akcentuje novinarska pažnja, kao dužnost i zahtev odgovornosti pred profesijom, kao kriterij koji deli instrumentalizovane medije i novinare od profesionalaca koji dostojanstveno obavljaju svoju društveno i te kako značajnu delatnost.
Sve ovo kažem pominjemo svesni činjenice da postoji sila koja deluje u Srbiji i koja je gura ka prirodnom stanju i devastaciji demokratskih vrednosti. Koja bi to sila mogla da bude? Ne kažem da ju je lako imenovati, ali je možda lakše napraviti deskripciju učinaka njenog delovanja, i ta bi deskripcija, kao svojevrstan inventar buke i besa, zapravo bila jedna socijalno-patološka fenomenologija svakodnevice u Srbiji danas, za koju bih pozajmio naslov iz zbirke tekstova jednog od najuglednijih novinara danas, Zorana Panovića, on to zove – Holding Srbija.
Deskripcija koja bi morala da poveže i visoku tehnologiju sa najnižim primitivnim motivima, i visoko proklamovane standarde sa niskoprofilisanim centrima, i estradu i politiku, i kriminal i moć, deskripcija koja bi ukazala na postojanje sile koja Srbiju želi da vidi kao zemlju u koju međunarodni vozovi ne zalaze, a ako i zađu, onda satima stoje, hipotetički recimo čekaju da naiđe neki ministar lično da raskloni radništvo polegalo po pruzi u znak protesta.
To je sila koja želi Srbiju u kojoj nezaposleni hipotetički protestuju tako što odsecaju svoje ekstremitete, a nakon toga ne budu predmet pažnje zdravstvenih, socijalnih ustanova, već ih na centralnim medijima prikazujemo kao relevantne sagovornike na temu razumevanja krize u Srbiji danas.
Očigledno da jedna takva deskripcija upućuje na antidemokratski karakter ovakve sile, jer ona, delujući neeksponirano, iz senke, iskušava stvarnu snagu demokratije u Srbiji, stavljajući je uvek iznova na probu, sa neskrivenom ambicijom da bude dominantnija, da bude jača od same volje naroda.
Tu silu nije lako imenovati, ali volim, bar kao metaforu, da koristim ime jedne, iz nedavne istorije poznate nam sile, koja je bila polujavna, polutajna, nad voljom naroda, zakonita iznad zakona, i danas kao metaforu koristim reč Udba.
Zakon o javnom informisanju vrlo jasnu granicu postavlja između građanskog i udbaškog mentaliteta u Srbiji danas. Žestina rasprava koje se i danas mogu čuti samo zabrinjavaju nad tom činjenicom, a ono što je jetko nije nikakav restriktivni karakter ovog zakona koji promoviše surovu silu. Ne, to je duh reformskog karaktera ovog zakona.
To je reformski otpor otporu reformama od strane onih snaga koje žele da promovišu jedan jednostavan princip. Narodski razumljiv, on glasi – ko laže, taj i krade. Kada neko krade duhovnu supstancu, istinu, da li je time njegov zločin manji nego kada se kradu materijalne vrednosti?
Ako to ne bi bilo sankcionisano, to znači da pristajemo na ambijent normi koje imaju dispoziciju, ali ne jasnu, efektivnu i primenjivu sankciju. Ambijent u kojem za kršenje norme ne sleduje neumitno primenjivanje sankcije je ambijent laži u kojem se poručuje da norme ne važe i da je sve dozvoljeno.
Ta jetkost reformskog otpora otporu reformama zapravo je izraz jedne političke snage kojoj je dodijala rđava beskonačnost politike, pridruživanja evropskim standardima i kretanjima "ad infinitum" i isto tako uporno negovanje problema KiM. To je politika kojoj se zgadila demokratizacija u Srbiji, koja nasuprot tome želi evropski jaku demokratiju u Srbiji danas.

Reč ima narodni poslanik gospođica Marina Raguš.

Dame i gospodo, gospodine ministre, predstavnici ministarstva, posebno kad je reč o vama, gospodine Bradiću, zaista mi je neizmerno drago što ste prisutni, i mislim da ćemo u narednom periodu, nadam se, čuti neke odgovore koji nas muče već izvesno vreme.
Pre nego što pređem na konkretizaciju zaista kritike ovog predloga zakona o izmenama Zakona o javnom informisanju, a o tome ću više pričati, pošto će moje kolege da govore o Predlogu zakona o kulturi, moram prvo da pitam naravno i kolegu koji je malopre izlagao, i da se osvrnem na sve ove njegove filozofske figure, a vas posebno da pitam, zar vam ne liči ovaj predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju na pravi reformski „udbaški“ zakon?
Kolegama iz DS, takođe, žao mi je što neki od vas koji sede su sad pogli glave i vrlo verovatno da vam je neko pričao pre nekoliko godina ne biste poverovali u situaciju da ćemo mi da raspravljamo o ovakvom predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju, koji suštinski sankcionišu slobodu javnog izražavanja, i to je naš politički stav.
Pre svega, pre nego što uđemo u samu srž otvaranja polemike za koju moramo da vam obećamo, gospodine ministre, da će biti polemika vrlo jasna, vrlo otvorena, sa skinutim rukavicama, ali vrlo pristojna i nadam se vrlo argumentovana.
Nama će biti izuzetno drago da u toj interaktivnoj diskusiji sa svima nama vi nas ili demantujete ili tišinom, kako je inače to vaš običaj, potvrdite sve ovo o čemu će SRS da priča.
SRS ima nameru da iznese na samu površinu sve ono što postoji u medijima i što utiče na donošenje političkih odluka u Srbiji, koja jeste definitivno pod okupacijom, pa će tako SRS, za razliku od prethodnog kolege koji je govorio o centrima moći da, recimo, govori, gospodine ministre, o Canetu Subotiću i o onom što je nas zaprepastilo, da vi niste sankcionisali vlasnika najveće distributerske mreže za izuzetna dugovanja domaćim medijima. Da vi niste sankcionisali za njegov uticaj na domaće medije i na medijski prostor, a da vas podsetim, to je lice sa poternice.
Takođe, SRS će govoriti i o gospodi Miškoviću, gospodinu Beku, o prodoru nemačkog i američkog kapitala u medije, o novinama i novinarima koji su na platnom spisku i o pozadini onoga što se nalazi zapravo iza ovog, moram reći, najčudovišnijeg predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju.
Pokušaću da ovo što sam sada kvalifikovala argumentujem. Da napravim paralelu, pre izvesnog vremena smo slušali šefa Beogradske filharmonije g. Tasovca. Ne znam kojoj političkoj opciji inklinira taj čovek, apsolutno me ne interesuju njegova politička ubeđenja. Vrlo dobro znam da ga svi iz struke izuzetno cene.
Zbog nemogućnosti da podigne nivo Beogradske filharmonije na onaj zavidan nivo koji članovima Beogradske filharmonije odgovora, taj čovek je javno izašao i rekao, obznanio svoju sramotu i rekao da ne može da se nosi sa onim što je trebalo, gospodine ministre, vi da mu obezbedite. To je zaista bio jedino vaš posao.
Ono što je, takođe, nečuveno, a mi smo o tome pokušavali da pričamo u ovom prestižnom zdanju, makar bi po definiciji trebalo da bude, jeste zajedno s gospodinom Tasovcem i zaista teška umetnička imena su takođe podnela ostavke na svoje funkcije iz istog razloga, zato što nisu hteli dalje da saučestvuju u definitivnom ubijanju srpske kulture.
Gospodine ministre, poslanik sam koji je vama javno postavila pitanje, kako vas nije sramota da kao čovek iz te oblasti i dalje budete ministar na tom mestu. Odgovor koji sam dobila je odgovor koji je deo vašeg političkog stila. Mislila sam čak da sam vas naljutila i ako to jesam, izvinjavam se, nije mi bila namera.
Meni lično kao čoveku bi zaista bilo izuzetno teško da ljudi koji su svojim umećem potvrdili svoje karijere i šetaju iz kuće koju treba da predstavljam i da sa ponosom i dalje predstavljam kuću koja se urušila. Zaista bih se sramila. Osećaj srama jeste ličan čin, ali priznaćete nadam se, i deo profesionalnog morala. To je bio razlog zašto sam vam javno uputila to pitanje.
Mislila sam da se jednostavno desilo, da su problemi u kulturi takvi da ne možete da se nosite sa svim tim.
Očekivala jesam, zbog one nade koju treba svi da dodirnemo u Srbiji, koja je urušena, a sad se baca na kolena, da vi date neki nagoveštaj da će sa srpskom kulturom i da će u srpskoj kulturi i kulturnoj misli i delatnosti ipak da se uvedu određeni kriterijumi i da postoji bolje sutra za tako važnu i osetljivu oblast, a posebno za srpsku naciju.
Odgovor na to dali ste ovim predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju. Sad moram da vam kažem, ja se vas bojim. Jer, ono što se predviđa za Srbiju ovakvim predlozima zakona ne da nema veze sa demokratijom, sa hrišćanskim normama, nego je totalni mrak.
Mi sad ovo možemo da variramo na više načina, možemo da pretpostavimo situaciju iz 2003. godine, da li se to Srbiji sprema neki značajan politički događaj. Hoće li to u Srbiji da se ispinuje događaj koji će biti uvertira za vanredno stanje? Dopustite, sve ono što se dešavalo SRS u poslednjih nekoliko godina daje nam potpuno pravo i argumente da razmišljamo i na ovaj način.
Ako ovako i ovim sredstvima, ovakvom kaznom politikom pokušavate da uvedete red u medije, odmah ću vas demantovati. Vi pokušavate da uvedete medijski mrak.
Tu će se izvući svi oni koji su zapravo sva ova lica sa poternica, koja su i te kako uvezana sa nekim bivšim i sadašnjim predsednicima susednih republika i u velike poslove koji su na ivici zakona, oni će dobro proći. Oni mediji koji daju prostora drukčijoj misli i drugim argumentima, mi zaista argumentovano verujemo i to ćemo dokazati tokom ove rasprave, ti mediji će najteže proći. Onda bih volela da vas vidim, kako ćete nekim generacijama koje dolaze posle svih nas vi izaći i govoriti o prekidu kontinuiteta sa totalitarnim sistemom i o demokratiji u kojoj ste vi bili jedan od nosilaca ovakvih zakonskih rešenja.
S obzirom da mi zaista mislimo da su ovi dani u Srbiji, u ovom vremenu koje nam je dato, dani koji se tiču direktno opstanka srpske nacije, gospodine Bradiću rasprava koju ćete imati prilike da čujete neće biti nimalo laka, biće vrlo teška za sve nas, ta rasprava će razgoliti ono što je SRS najavljivala, a ima nameru da prikaže srpskoj javnosti, bez obzira što ste obustavili direktan prenos, mi ćemo naći odgovor i za to bez ijednog ostatka.
Konačno, da potpuno demaskiramo šta je motivisalo hitan postupak ovakvih predloga zakonskih rešenja za ono što se zove slobodno novinarstvo ili bi makar to trebalo da bude.
Dokazaćemo tu vezu različitih krugova moći u vladajućoj koaliciji sa monopolistima, koji i te kako očigledno na platnom spisku imaju vas iz izvršne vlasti, a onda će narodu u Srbiji biti vrlo jasno šta se zapravo u Srbiji dešava, ko Srbijom direktno upravlja i kakva je to budućnost koja očekuje sve nas.
Pre svega toga, pošto vidim da pomno pratite i drago mi je zbog toga, želela bih da čujem od vas ko je od novinara i novinarskih udruženja učestvovao u izradi ovog predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju, jer onda bismo vrlo lako razumeli sve te napise u sredstvima javnih informisanja o kojima ste vi govorili.
Nije nam jasno, a želeli bismo da čujemo odgovore od vas – zašto je struka ovaj put mimoiđena, jer struka se očigledno pobunila? Zašto su strukovna udruženja mimoiđena, jer se oni takođe jesu pobunili? Zašto hitan postupak ovog predloga zakona?
S obzirom da već vidim negodovanja prisutnih predstavnika resora, ono što ću se drznuti da pročitam su upravo te reakcije o kojima govorim, a tiče se ovih predloga zakona. Čini mi se da ste vi pomenuli Asocijaciju nezavisnih elektronskih medija, pa između ostalog se u njihovom saopštenju kaže da vas je pozvala da još jednom razmotrite pojedina rešenja iz Predloga izmena i dopuna Zakona o javnom informisanju i da se uvaže primedbe novinarskih medijskih udruženja.
U saopštenju je ANEM ocenio da neki predlozi koje Vlada nudi u izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju promašuju cilj i predstavljaju opasnost po slobodu izražavanja u Srbiji, kao i da je nova rešenja trebalo tražiti u poreskim i krivičnim propisima.
U Vladinom predlogu zakona ANEM smatra neprihvatljivim da se kazne za povredu pretpostavke nevinosti vezuju isključivo za vrednost prodatog oglasnog prostora, odnosno tiraža, bez uzimanja u obzir okolnosti svakog pojedinačnog slučaja. To je ANEM.
Između ostalog, Udruženje novinara Srbije takođe poziva Vladu da povuče iz skupštinske procedure predložene izmene Zakona o javnom informisanju. Ministarstvo kulture saopštava da će svi konstruktivni predlozi biti razmatrani, ali da se suština Predloga zakona neće menjati.
Ono što je takođe bio deo saopštenje Udruženja novinara Srbije jeste zato što nije bilo javne rasprave o tom aktu, a kako kažu malo je vremena da se tekst popravi amandmanima. "Zakoni o informisanju ne smeju se menjati ni hitno, ni u tajnosti, a stavljanje ovog zakona za 1. tačku dnevnog reda vanrednog zasedanja Skupštine Srbije upućuje na nameru predlagača da baš tako i postupi", naveli su iz Udruženja novinara Srbije.
U saopštenju, takođe i ovo je vrlo značajno, s obzirom da smo imali prilike da čujemo i potpredsednika Vlade Srbije u jednoj emisiji, gospodina Božidara Đelića, navodi se i osporava tvrdnja njegova da su esnafska udruženja konsultovana pre utvrđivanja izmene zakona, pa se kaže: "Prvu informaciju o tome da se propisuju drakonske kazne za medije dobili smo tek kada je Vlada utvrdila Predlog zakona i uputila ga Skupštini na usvajanje".
To takođe mogu lično da potvrdim, jer sam u stalnoj komunikaciji sa mnogim urednicima uglednih dnevnih i nedeljnih listova.
Idemo dalje. Nezavisno društvo novinara Vojvodine takođe je saopštilo da se protivi Predlogu izmena zakona o informisanju, jer u njihovom kreiranju nije konsultovana struka, jer će oštrica tih izmena biti uperena protiv ono malo preostalih čestitih medija u Srbiji, a ne protiv opskurnih tabloida.
Ovo su konkretne činjenice, gospodine Bradiću, i čini mi se da se razlikuju, ako sam vas dobro slušala u uvodnom izlaganju, od onoga što ste vi rekli. Biće prilike, pa ćete me demantovati. Reći ćete koji su to ljudi učestvovali u izradi ovakvog Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju. Imali smo prilike da čujemo urednika B 92, takođe advokata te televizijske stanice. Takođe smo imali prilike da čujemo mnoge druge urednike javno.
Istini za volju, ono što me je takođe motivisalo da dobro porazmislim na koji način prići, a da ostanemo na nivou profesionalne i argumentovane kritike, jeste i otvoreno pismo koje ste vi dobili putem jednog medija od urednika lista "Svedok", koji je pokušao da skrene pažnju na aktuelnu situaciju u tom medijskom prostoru i na one probleme koje javna glasila svakodnevno imaju, a radi se o monopolistima koji im duguju novce za one prodate primerke koje su oni uspeli da prodaju. Direktno se radi o odnosu domaćih štampanih medija i Caneta Subotića, vlasnika "Future plus".
Između ostalog, gospodin Dinić, koji je urednik "Svedoka", u tom pismu kaže da, to je ono što imamo prilike da čujemo i od ostalih urednika i ostalih strukovnih udruženja, ono što se očekivalo od vas, a nekako i priča o izmenama Zakona o informisanju tako je i potekla, jeste na prvom mestu da stvorite uslove da medijske kuće od distributera i prodavaca na vreme i prema postojećim ugovorima naplaćuju svoju prodatu robu; onda da stvorite uslove da prodajni lanci koji ne plaćaju preuzetu prodatu robu na to budu primorani prisilnim putem, kao što se recimo naplaćuje porez na dodatu vrednost.
Od vas je takođe očekivano da ne delite medije na naše, tuđe, moje, njihove, podobne i nepodobne. Takođe se od vas očekivalo da ne dajte ishitrene izjave koje se tumače ovako i onako, jer to samo unosi zabunu i zlu krv na ionako prljavom tržištu štampe.
Od vas se takođe očekivalo da samo primenjujete zakon, a ne i da slobodno tumačite odredbe tog zakona. Od vas se takođe očekivalo da se državni oglasi daju na tender, da se sve redakcije ravnopravno uključuju u trku za oglasima, a ne da se oglasi dele kao do sada, po ćefu ili iz ličnog interesa. Da ste to uradili, mi bi svi bili uvereni da vi želite da uredite medijski prostor.
Zašto sam ovo pročitala? Zato što, između ostalog, članovi koje ste vi predvideli ovde, koji bi trebalo da sankcionišu vlasnike javnih glasova, govore o tome da osnovni kapital ne sme da se spusti ispod određenog nivoa, jer sledi obustava rada u suprotnom, kao što obustava rada sledi u svakom drugom slučaju u smislu nemogućnosti li nelikvidnosti medija.
Sada vas pitam – šta je sa "Futurom", koja desetine hiljada evra duguje štampanim medijima i koje štampani mediji ne mogu da naplate, a to je novac koji su oni zaradili? Šta je sa situacijom da Cane Subotić ili svojevremeno Mišković obustavi distribuciju glasila zato što je objavljen intervju koji nije po njihovoj volji?
Da ste to predvideli izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju, mi bismo poverovali u vašu nameru da uredite medijski prostor.
Ovako vi ste nas demantovali. Vi zapravo ovim predlogom zakona definitivno dovodite u situaciju da će prvo retko koji medij moći da deponuju 50, 100 ili 150 hiljada evra osmog dana od stupanja na snagu ovih izmena i dopuna Zakona.
Takođe, ono što je i te kako značajno jeste da baš u ovom momentu finansijske krize, kada se mediji bore za likvidnost, kada novinari preživljavaju, vlasnici, urednici, vi pokušavate, a mi smo se bavili i tom računicom, da negde napunite budžet Republike Srbije sa oko 20 miliona evra.
A možda biste taj budžet mnogo bolje punili od tajkuna, da samo provodite slovo zakona i da ono što oni duguju naplatite prinudno. SRS je, pošto, naravno, neću koristiti, a već sam i premašila vreme, ali dobro, nema veze, nadam se da ću imati prilike i dalje da učestvujem u diskusiji s vama, i da čujem neke vrlo važne odgovore koji su nam preko potrebni za dalji rad po ovoj temi, neće glasati za ovaj predlog zakona, zato što ga smatra potpuno nedemokratskim, a uvek smo na strani slobode izražavanja, ali i odgovornosti.
SRS je podnela devet amandmana, za koje se nada da će predlagač imati sluha, makar da porazmisli šta je ovim predlogom zakona zaista hteo da napravi u medijskom prostoru Srbije.

Naravno da ćete imati prilike.
Reč ima ovlašćeni predstavnik političkog kluba za Evropsku Srbiju, gospođa Gorica Mojović.

Poštovano predsedništvo, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, ova dva zakona o kojima danas govorimo, iako su iz različitih oblasti, jedan su izmene i dopune zakona, drugi je sistemski zakon, ipak imaju nekoliko dodirnih tačaka.
Mislim da prva ta dodirna tačka jeste da oba zakona uvode, u izvesnom smislu, red u oblastima na koje se odnose. Druga dodirna tačka jeste ta što bez obzira na to što je ovde bilo izvesnih nesporazuma vezanih za učešće strukovnih organizacija, asocijacija, institucija i strukovnih udruženja, da je zaista u pripremi jednog i drugog zakona bilo i konsultacija i učešća upravo struke.
Treća dodirna tačka jeste to, samim tim što smo na početku ove rasprave već dobili amandmane na predlog izmena i dopuna Zakona o informisanju koje je usvojila Vlada, što očekujem da će predlagač i zakona o kulturi imati sluha za jedan broj amandman i da će predlozi zakona o izmenama i dopunama Zakona o informisanju i zakon o kulturi uvažiti sve one amandmane koji će značiti poboljšanje tekstova oba ova zakona.
Želim samo da kažem da, slušajući danas diskusiju vezanu za izmene i dopune Zakona o informisanju, da imam utisak da čak i oni koji su protiv, u stvari su na neki način deklarativno, jer koriste u svojim diskusijama neke argumente koji se tiču motiva, atmosfere koja vlada u društvu, okolnosti, a ne suštinskih zakonskih odredbi. Jer, ono što je bitno, ove izmene Zakona o informisanju ni na koji način ne ugrožavaju osnovna načela propisana Zakonom o informisanju, a tiču se slobode izražavanja misli i dela, prava na informisanje, slobodu informisanja u interesu javnosti, na zabranu cenzure, na nezavisnost medija itd.
Bilo je dosta primedbi i prigovora na visinu kazni koje se menjaju, ali ako imamo u vidu da su dosadašnje kazne predviđene Zakonom o informisanju već unapred mnogih medija bile ukalkulisane u kršenje zakona, onda je potpuno jasno zašto se ide na povećanje tih kazni, mada, koliko vidim, po amandmanima koje je usvojila Vlada i one će biti manje u odnosu na predloženi tekst.
Ono o čemu bih malo duže govorila, tiče se zakona o kulturi i naravno, ponovila nešto što se već čulo u ovoj diskusiji, da je Srbija posle 17 godina, konačno, dobila sistemski zakon u ovoj oblasti. Prethodni zakon, donet 1992. godine, zauzeo je dve i po strane "Službenog glasnika".
Ovim zakonom načinjen je ozbiljan pokušaj da se u oblasti kulture sistematizuju i regulišu opšti interes u kulturi i kod definisanja tog opšteg interesa mislim da je napravljena jedna nenamerna greška, odnosno jedan previd, da su izostavljena kulturna dobra iz tog opšteg interesa i da je utvrđeno da je samo opšti interes kulturna dobra od izuzetno velikog značaja i kulturna dobra sa liste kulturne baštine. Pretpostavljam da ćemo to amandmanima ispraviti.
Ono što je novo u ovom zakonu, između ostalog, i smatram to isto tako veoma bitnim, to je donošenje strategije kulturnog razvoja; javni konkursi kako za projekte i programe, tako i za izbor direktora u ustanovama kulture.
Isto tako, priznanja i nagrade koje se uspostavljaju zakonom za doprinos nacionalnoj kulturi. Veoma važna oblast koja reguliše pitanje statusa, pojmove samostalnog umetnika, položaj, prava umetnika, umetničkih udruženja, njihovu reprezentativnost itd.
Da budem iskrena i poštena, mislim da ovaj zakon, konačno, reguliše jedno pitanje koje je najčešće u oblasti kulture izazivalo polemike i bilo jedno od onih neuralgičnih tačaka, a to je plaćanje socijalnih doprinosa za penziono, invalidsko i zdravstveno osiguranje samostalnih umetnika. Konačno imamo propis i odredbe koje će tu oblast regulisati. Naravno, i u ovoj današnjoj diskusiji, a i jeste ono što je novo u ovom zakonu o kulturi, to je formiranje nacionalnog saveta za kulturu. Kultura je, mislim, jedna od retkih oblasti društvenog delovanja koja još uvek nema nacionalni savet za kulturu. Naravno, i nije ga bilo moguće imati, nismo imali zakon, ali ono što izaziva polemike, to je i broj, sastav, ali i način izbora nacionalnog saveta.
Ne mogu samu sebe da čujem, ne znam kako me drugi čuju. Ono što u ovom zakonu nedostaje i o čemu ćemo verovatno razgovarati kada budemo razmatrali amandmane, tiče se dve, po meni, veoma značajne oblasti. Jedna je oblast privatizacije, oko koje postoje zaista vrlo kontradiktorna mišljenja, ali mislim da ćemo i na Odboru za kulturu, pa i u raspravi o amandmanima, da kažem, raščistiti neke dileme koje se po tom pitanju pojavljuju. Druga oblast za koju apsolutno nema smetnje da bude regulisana ovim zakonom, tim pre što se u postojećem članu zakona 23. predviđa da se zakonom mogu utvrditi posebni uslovi za osnivanje ustanova u pojedinim delatnostima kulture, a odnosi se pre svega na regionalne zavode za zaštitu spomenika kulture i tzv. međuopštinske arhive – 12 regionalnih zavoda, 33 opštinska, tzv. međuopštinska arhiva. Govorim tzv, jer je to neki naziv iz prethodnih vremena, koja su ni na nebu ni na zemlji.
Reč je o nekim od najznačajnijih ustanova kulture koje ova država ima, ustanova kulture koje čuvaju kulturno blago Srbije, a koje nemaju rešen ni status, ni način finansiranja, ni definisanja nadležnosti i mislim da je krajnje vreme da tako značajnu oblast i tako značajne institucije, bar u nekoliko osnovnih pitanja, a to je pitanje osnivačkog akta, pitanje uređenja načina finansiranja se nađu i u ovom zakonu. Naravno, mislim da ima još jedan broj članova zakona o kulturi koje treba precizirati, definisati, objasniti, i u tom smislu bih istakla da je bila veoma značajna javna rasprava, odnosno javno slušanje zakona o kulturi, koje je organizovano pod ovim krovom.
Za razliku od nekih diskusija, da sam kao narodna poslanica i kao građanka Srbije bila veoma ponosna što se pod krovom ovog doma okupilo skoro 200 istaknutih kulturnih radnika, direktora, predsednika umetničkih udruženja.
Dozvolićete mi, i kao neku vrstu zahvalnosti, a i kao neku vrstu uputstva da moramo poslušati i njihov glas, govorim o tome da su njihovi iskazi, njihove diskusije, dobrim delom ugrađeni u jedan broj amandmana poslanika Skupštine Srbije.
Dozvolićete mi da samo pročitam, onim redom kako su se javljali, učesnike u diskusiji, naravno, ne svih 200, nego one koji su govorili.
Miroslav Tasić, sekretar Etnografskog muzeja; Vesna Ćirić, direktor Zavoda za zaštitu spomenika kulture, Valjevo; Živorad Ajdačić, sekretar Kulturno-prosvetne zajednice Beograd; Slobodan Živković, sekretar Narodnog muzeja; Branka Kavaja, sekretar Muzeja nauke i tehnike; Branko Cvejić, direktor Jugoslovenskog dramskog pozorišta; Milivoje Mlađenović, direktor Srpskog narodnog pozorišta; Ivan Tasovac, direktor Beogradske filharmonije; Branka Kulić, Galerija "Matice srpske", Novi Sad; Sreten Ugričić, direktor Narodne biblioteke Srbije; Radoslav Zelenović, direktor Jugoslovenske kinoteke; Vera Pavlović-Lončarski, direktor Republičkog zavoda za zaštitu spomenika; Dragan Srećkov, pomoćnik pokrajinskog sekretara za kulturu; Mihajlo Vukobratović, direktor Pozorišta na Terazijama; Branka Prpa, direktor Istorijskog arhiva Beograda; Slađana Tomić, sekretar Muzeja primenjene umetnosti; Slobodan Đurović, pomoćnik direktora Narodnog pozorišta; Ana Marković, direktor Centra za kulturu, Grocka; Nina Milanović, direktor Narodne biblioteke, Kragujevac; Mila Živančević, direktor Centra za konzervaciju Srbije; Vesna Danilović, glavni urednik Kulturnog centra Beograda; Anja Suša, direktor Pozorišta "Duško Radović"; Duško Paunković, Udruženje književnih prevodilaca; Ljubivoje Ršumović, Kulturno-prosvetna zajednica Srbije; Ljiljana Đurić, predsednica Saveza dramskih umetnika Srbije; Zoran Đuričić, predsednik Sindikata kulture "Nezavisnost"; Dragan Todorović, predsednik Samostalnog sindikata kulture; Predrag Ćirić, predsednik Udruženja likovnih umetnika; Stojan Boškov, Savez amatera Srbije; Borka Božović, Galerija "Haos"; Ivana Avžner, gradski sekretar za kulturu Beograda; Dragoslav Krnajski, Inicijativni odbor umetničkog udruženja; Darka Radosavljević, Nezavisna umetnička radionica "Remont"; Laslo Joža, predsednik Saveta mađarske manjine; Aleksandar Denić, predsednik Udruženja likovnih i primenjenih umetnika; Nenad Marinković, Unija sindikata i izvođača; Ilija Radulović, Savez estradnih umetnika; Smiljka Isaković, Udruženje muzičkih umetnika; Božidar Vitez, Foto savez Srbije; Sonja Lapatanov, Udruženje baletskih umetnika; Mirjana Danilović, sekretar Udruženja primenjenih umetnika Vojvodine; Biljana Stepanović, predsednik Udruženja likovnih umetnika Vojvodine i Dragan Marča, Nacionalni savet rumunske manjine.
Svi oni su dali veoma stručne, veoma kompetentne predloge za ovaj zakon. Svoje vreme ovlašćenog predlagača sam iskoristila da pročitam njihova imena, da im se još jednom zahvalim, da iskažem svoje očekivanje da će predlozi koje su oni dali, a koji su uobličeni amandmanima poslanika NS, naći svoje mesto u konačnoj verziji zakona o kulturi i na taj način ćemo dobiti konačno kao zemlja dobar i sveobuhvatan zakon o kulturi.