Dame i gospodo narodni poslanici, moje mišljenje je da smo mi u više navrata u ovoj novoj demokratiji nekako utvrdili stav o tome šta je po Poslovniku, šta nije, šta je po zakonu, šta nije, ko je u pravu, ko nije. Dakle, uvek je u pravu onaj ko ima u svojim rukama batinu ili ima mikrofon, ili ima dugme da može da isključi govornika.
Da me ne bi sada predsedavajuća isključila, podsetiću je na član 88. i molim vas da ga vi, gospođo predsedavajuća, čitate zajedno ili paralelno sa ovim što govorim, jer ste sami sebi skočili u usta na reklamaciju Poslovnika gospodina Jovanovića rekavši da ste juče nešto rekli.
Ne znam šta ste juče rekli, juče u tom momentu nisam bila tu, ali Poslovnik je takvu situaciju predvideo, pa je naložio da svakoga dana morate to da kažete, upravo zbog toga da bismo bili upućeni i mi i oni koji prate rad Narodne skupštine. Ako mislite da to nije važno, mislim da jeste i ni slučajno da o ovako dva važna zakona, koja su na dnevnom redu, javnost bude bez mogućnosti da prati sednicu.
Sada sigurno ne možete da mi kažete da nisam u pravu, da ste pravilno postupili, i ako izađete iz te situacije, kao što sumnjam da će i predsedavajuća izaći iz situacije da ste utvrdili dnevni red, sa tačkom dnevnog reda koja ne postoji, očigledno se radi samo o nasilju i vi možete da kažete šta god hoćete, možete da kažete da je danas petak, mi moramo da aminujemo, jer vas ima više.
Verujte, to na kraju, pokazalo se, evo, u proteklih deset godina, ali i kroz celokupnu istoriju, ne samo parlamentarizma, nego uopšte, da tako nešto ne može dugo da potraje i da istina izađe na videlo.
