Reč ima narodna poslanica Gordana Pop-Lazić. Vreme na raspolaganju poslaničke grupe SRS je 39 minuta i 30 sekundi. Posle nje, narodna poslanica Marina Raguš.

Dame i gospodo narodni poslanici, izražavam žaljenje što ovom zakonu posvećujemo ovako malo vremena, jer je ovo izuzetno dobra prilika da govorimo i o budućoj strategiji u kulturi, jer je zaista neprihvatljivo da mi do dana današnjeg nemamo strategiju u kulturi, a da ne govorim o operativnim merama i svemu onome što sledi nakon donošenja strategije.
Pogotovo je neprihvatljivo zakonsko rešenje ili predlog koji postoji u zakonu da se strategija donosi za tri godine. To je nešto što ni u jednoj oblasti ne može da važi, a pogotovo ne u kulturi, koja treba da svojom strategijom propiše neke kulturne obrasce i da se postara da te kulturne obrasce stvori za naredne generacije. Dakle, ne jednu, nego više generacija.
Kako je kultura potpuno marginalizovana i pretvorena u sluškinju politike, iako je politika prisutna u svim oblastima života, pa i u kulturi, jer time potvrđuje svoju moć i ostvaruje svoj uticaj, upravo se zbog tog uticaja i postavlja pitanje granice i autonomnosti kulture kao komplementarne i korektivne politici.
Svedoci smo da su stare ideologije nestale. Novih nema, a znamo da je kultura jedan društveni fenomen koji se razvija u više pravaca. Ovo govorim zbog toga što u zakonu nismo videli šta je to što mi u stvari želimo u kulturi. Zaboravili smo na to da postoji taj nacionalni pravac, a u okviru njega podrazumevamo, pre svega, čuvanje i razvijanje temeljnih vrednosti nacije, jezika, pozitivne istorije, klasične umetnosti, porodice, pojedinca, pravoslavno hrišćanstvo. Sve to ne može da opstane bez finansijske pomoći države.
Moram da priznam da ste me inspirisali da na ovaj način govorim o ovom zakonu, iako sam mislila da se više pozabavim upravo članovima zakona, ali to sam ostavila za raspravu u pojedinostima, zbog toga što ste nas juče oslovili sa zastupnici – gospodo zastupnici. Ovo, gospodine ministre, nije Hrvatski Sabor, ovo je Narodna skupština, mi smo narodni poslanici, tako piše u Ustavu, to je svojstveno srpskom jeziku i ovo bi bio, verujte, dovoljan razlog da se traži vaša smena.
Ako ministar kulture ne može da neguje jezik srpski i srpskog naroda, onda šta mi možemo da očekujemo od svih ostalih koji deluju i rade u kulturi.
Trebalo bi da nam date objašnjenje otkud vam to, jer ne mislim da ste nedovoljno obrazovani da ne shvatate značaj toga. Naravno, ima ovde i drugih koji kvare taj jezik i koriste ga tako da gubimo naš nacionalni identitet, ali i o tome ću govoriti u raspravi o pojedinostima.
Počela sam o kulturi kao društvenom fenomenu i spomenula nacionalni pravac, ali želim da spomenem i tradicionalni pravac, koji obuhvata čuvanje i prenošenje istorijskih činjenica, predanja, verovanja, običaja, pisma, pravila ponašanja koja se prenose sa pokolenja na pokolenje.
Svako pleme, jezička grupa, narod, nacija, pogotovo koje danas žive na zajedničkoj planeti, čuvaju i ponose se sopstvenom tradicijom, jer tradicija je, složićete se, ujedinitelj i garant opstanka jednog naroda, a mi ne znamo i ne vidimo da se u bilo kojoj oblasti kulture, uz podršku države, kažem, jer pokušaja ima, radi na očuvanju naše tradicije.
Nikako da shvatimo da nema naroda bez tradicije, niti tradicije bez naroda. Mi Srbi morali bi da budemo svesni da je tradicija naša budućnost. U njoj je sačuvana i spoznaja o nama samima. Zašto? Zahvaljujući tradiciji mi ne moramo da se pitamo ni ko smo, ni šta smo, ni odakle smo, ni šta nam je činiti. Ali, moramo da je negujemo i da joj se vratimo da bismo znali šta da činimo.
Naši preci su odavno odgovorili na sva ova pitanja koja mi danas, eventualno, postavljamo. Mi smo tradiciju nasledili besplatno. Naši preci nisu morali ni da podižu kredite, niti da daju neke bankarske garancije, niti da se zadužuju kod MMF-a, da bi nam to ostavili. Jednostavno su nam ostavili. Naša dužnost jeste da to negujemo. Kako? Bez pomoći države nemoguće. Zbog toga, želim da vam skrenem pažnju na to.
Takođe, jedan od fenomena kulture jeste i individualna umetnost, jer država mora da stvori uslove da se dar u potpunosti otelotvori u bilo kojoj umetnosti. Pojedinac ga poseduje, dar, zahvaljujući daru božijem, radio je na njemu, ali država mora da mu pomogne, da uspeh njenog umetnika, građanina Srbije, bude i uspeh naše države.
Naravno, postoji i narodni i estradni pravac koji podrazumeva širok pojam zabave, od lakih TV serija, humora, dnevnog senzacionalizma u štampi, do raznih oblika popularne muzike. On je komercijalni, izdržava se sam. U narodnoj kulturi se okreće veliki novac i država bi morala prema njoj da ima tolerantan odnos.
Želim samo da vas podsetim da je 70-tih godina prošlog veka mostarska petlja, zvana "Gazela", upravo isfinansirana zahvaljujući porezu na mala autorska prava na folk i pop muziku. Pa sad vidite koliki je to novac ako se to radi na pravi način i ako ih ne oteramo da odu u sivu ekonomiju.
Želela bih da, ako ima vremena, evo još malo, da bi i moje kolege mogle da progovore na ovu temu, vezano za kulturni identitet, a sve ovo vam govorim zbog toga što znam da ćete raditi na toj strategiji, zajedno sa ovim savetom, pa nije loše da vam se na vreme skrene pažnja na sve ovo.
Postoji i definicija kulturnog identiteta kao skupa karakteristika koju jednu kulturu čine različitom u odnosu na druge kulture, kao što su jezik, folklor, verovanja, običaji jednog naroda, stil življenja, rada, duhovne, etičke vrednosti i moramo da kažemo da je Unesko u kulturnim politikama nakon konferencije u Veneciji 70-tih godina potvrdio i razradio ključni stav Deklaracije o načelima međunarodne kulturne saradnje, usvojene na Generalnoj skupštini 1966. godine u UN, i konstatovao da je prvo kulturno pravo, pravo naroda da raspolaže samim sobom, tj. da ima kulturni identitet, ali moramo da mu pomognemo da ga pronađe, obzirom da ga nema.
Pravo kulturnog identiteta prihvaćeno je kao ideja vodilja svih programa UN, posebno Uneskoa. Verovatno znate za svetsku konferenciju o kulturnim politikama iz Meksika 1982. godine, koji posebno insistira na zaštiti i promociji nacionalnog jezika.
Vrlo bih rado govorila o jeziku, verujte, narednih sat vremena, samo da imam prostora, ali nažalost nemamo zbog ove spojene rasprave, ali mislim da i te kako zaslužuje pažnju očuvanje kulturnog identiteta i obrazovanja u svojim preporukama, govorim o kulturnoj politici konferencije iz Meksika u preporukama 89-90-91-92. Među najurgentnijim poslovima Ministarstva, ne mogu a da ne kažem u poslednjem minutu svog govora, jeste briga o kulturnom nasleđu Srba i drugih nealbanskih naroda na KiM i razvijanje što efikasnije saradnje sa Uneskom oko ovog problema. Najdragoceniji primerci srednjovekovne kulture na KiM u martu 2004. godine uništeni su. Uništeno je 30 srpskih manastira i crkava, od kojih su šest biseri svetske kulturne baštine, a tri pod zaštitom Uneska. Među njima je i Crkva Bogorodična Ljeviška, koja je 2006. godine, zajedno sa Pećkom patrijaršijom i Gračanicom, upisana u Unesko listu svetske kulturne baštine.
Pitam vas još šta je sa statusom bivših saveznih ustanova zaduženih za očuvanje kulturnog identiteta i kulturnog nasleđa, Arhiva Jugoslavije, Vojno-istorijskog muzeja, Muzeja Jugoslavije i preduzeća "Filmske novosti". Lingvistička politika je verovatno najosetljivija komponenta politike kulturnog identiteta, pogotovo ako je u pitanju današnji srpski jezik i njegov položaj u individualnom atlasu Balkana.
Dakle, kriza, nedostatak kulturnog obrasca, kulturnog identiteta, zašto do sada nemamo strategiju razvoja, to je ono na šta bi trebalo da nam odgovorite i što sam očekivali da ću da čujem od vas u vašem uvodnom izlaganju, pre nego što biste se pozabavili samim zakonom o kulturi, a mislim da je trebalo da vaši saradnici samo uzmu zakon o kulturi koji ima država Francuska, a to je jedna napredna demokratska i razvijena država, pa biste videli koja je razlika između ovog zakona i tog zakona, šta su vrednosti koje oni favorizuju, a šta su vrednosti koje mi favorizujemo.

Pre nego što dam reč sledećem govorniku, obaveštavam Narodnu skupštinu da su nakratko sednici prisustvovali članovi delegacije Nemačke  pokrajine Baden-Virtenberg, na čelu sa Volfangom Rajkartom, ministrom za državna i evropska pitanja u Vladi Nemačke pokrajine Baden-Virtenberg, a u pratnji delegacije su bili Hajns Kalberer, Ulrike Grup, Verner Šep, kao i Volfram Mas, ambasador Nemačke u Beogradu. Drago nam je da ste u poseti tokom rada i sednice Narodne skupštine.

Reč ima narodna poslanica Marina Raguš. Vreme na raspolaganju poslaničke grupe SRS je 28 minuta.

Gospođo predsedavajuća, gospodine Bradiću, gospođo iz Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, a iznad svega i pre svih građani Srbije, drago mi je što su nam u poseti dame i gospoda koje ste nabrojali, s obzirom da mi je namera da pričam o uplivu nemačkog kapitala u srpski medijski prostor.
Kada govorimo o prozornosti medijske scene i o svemu onome što se u poslednje vreme pominje, a vezuje se za Vučićev zakon o informisanju iz 1998. godine, zaista bi trebalo otvoreno da pričamo o tome ko zaista kreira medijski prostor u državi Srbiji, čiji se interesi ovde provode i na koji način, gospodine Bradiću, mislite da zaštitite srpske interese kada je reč o medijskom prostoru.
Dakle, kada govorimo o svemu onome što bi trebalo da bude paralela sa današnjim vremenom, trebalo bi pomenuti čuveno slušanje koje se desilo 99. godine, takođe se tiče gospodina Bajdena koji nam je vrlo prepoznatljiv, istaknut po tome da se vrlo često borio direktno protiv interesa srpskog naroda.
Mislim da Srbija treba da zna kako je izgledalo to slušanje 29. jula 99. godine, kada je, između ostalog, rečeno da je 16,5 miliona dolara došlo u Srbiju u okviru programa podrške demokratizaciji Srbije.
Takođe, tada je govorio i gospodin Džejms Pardju i svedočio o tome na koji način američki nacionalni interesi se štite na teritoriji države Srbije i na koji način se rušio tzv. totalitarni sistem Slobodana Miloševića. S obzirom da drugi ne žele o tome da pričamo, SRS sasvim sigurno hoće kroz konkretne činjenice i konkretne podatke.
Dakle, između ostalog, citiram, gospodin Pardju je svedočio – mi radimo kroz nevladine organizacije, uspostavili smo obruč oko Srbije koji koristi međunarodne frekvencije, ali smo takođe ponudili te frekvencije nezavisnim glasilima u Srbiji. Tadašnjem senatoru Bajdenu to nije bilo dovoljno, pa je postavio sledeće pitanje – mi možemo da obezbedimo stanice, da li smo spremni da zatvorimo stanice koje šire propagandu?
Gelbard, koji je takođe bio prisutan na ovom slušanju, branio je politiku američke vlade, ističući da su tokom prošlogodišnjeg rata protiv Jugoslavije, SAD zatvorile RTS tako što su je bombardovale. Senator Bajden ga je tada prekinuo i rekao – ma ne, to već znam, hoću da znam šta nameravate da uradite ubuduće? Gelbard je na to odgovorio – koliko znam, RTS je još uvek isključena sa Eutelsata, a pobrinuli smo se da ih sprečimo svaki put kada su pokušali da se ponovo uključe.
Gelbard je takođe svedočio da su SAD raspodelile novac u Jugoslaviju kroz organizaciju po imenu "Nacionalna zadužbina za demokratiju". Ova organizacija je stvorena 83. godine da reši jedan veliki problem, a to je da zapravo zameni Centralnu obaveštajnu agenciju.
Dakle, svojom velikim sumama novca ova organizacija i njene satelitske organizacije su regrutovale demokratske mirovne aktiviste, nezavisne ekonomiste u zemljama žrtvama. Takođe, oni su regrutovali novinare u istim zemljama, koji su takođe uživali sve blagodeti međunarodnih donacija, koje ih misteriozno pretvaraju u nezavisne novinare.
Oni zatim preuzimaju postojeće novine, radio i televizijske stanice ili uspostavljaju nove. Kada demokratske aktiviste kritikuju kao strane plaćenike, što oni stvarno jesu, ti nezavisni novinari odmah napadaju ovaj atak na demokratiju od strane korumpiranih interesa koji se kriju iza nacionalizama.
Pokušaću samo kroz nekoliko slika da obojim zapravo šta je medijski prostor u Srbiji. Ono što takođe jeste činjenica i to se ne skriva, zato što ove organizacije bahate po svojoj poziciji moći o tome vrlo otvoreno pišu i pričaju, a o tome je zabranjeno govoriti u Srbiji.
Dakle, Nacionalna zadužbina za demokratiju pomaže i dalje programe za izgradnju tzv. demokratije u bivšoj Jugoslaviji od 1988. godine, zajedno sa Soroš fondacijom. Nacionalna zadužbina za demokratiju je omogućila novinama, radio i televizijskim stanicama da kupe opremu i potrepštine, uključujući štamparsku opremu i radio odašiljače.
Među dobitnicima tih sredstava su bile nekada novine "Naša borba", "Vreme", "Danas", Televizija Negotin, Novinska agencija BETA, Radio B 92, Asocijacija nezavisnih elektronskih medija, da vas podsetim, gospodine Bradiću, ANEM je pokrivao u Miloševićevom totalitarnom režimu 70% medijskog prostora.
Takođe, idemo dalje. Sredstva ove organizacije, dakle Nacionalne zadužbine za demokratiju, korišćena su kako bi se mladi, talentovani novinari iz SFRJ doveli u SAD na profesionalno usavršavanje. Ostale grupe koje su finansirane su Centar za humanitarno pravo, Fondacija centra za demokratiju, Beogradski centar za ljudska prava, Evropski pokret Srbije i G17.
Idemo dalje. Ono što je takođe vrlo značajno, juče smo pomenuli, ovo je samo paralela sa nekim vremenom, koje je očigledno vrlo totalitarno i autoritarno, dozvolilo da, recimo, preko Budimpešte uđe 19 miliona dolara od strane nemačkih centara moći koji su direktno oblikovali ono što se desilo 2000. godine pa naovamo.
Hajte da vidimo u kolikom procentu ovde u medijskom prostoru postoji američko-nemački kapital, a onda se dovodi u pitanje na koji način vi mislite da u državi Srbiji mediji štite srpske nacionalne interese ili da obrnem pitanje na sledeći način – čije interese štite mediji u državi Srbiji, onda da vam ponovim pitanje – sa kojim novinarima ste razgovarali kada ste pripremali Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o informisanju?
Kada budete pomenuli određena imena, vrlo verovatno ćemo pretpostaviti da se radi o medijima koji su uglavnom u većinskom prostoru strani mediji. Takođe, još jedno od pitanja, koje je vrlo aktuelno u medijskom prostoru domaćih medija, jeste i sledeće – kome ste bili namenili pomoć od 60 miliona, kojim medijima? Ne bismo voleli da čujemo da ste namenili od poreskih obveznika u državi Srbiji stranim medijima da prežive. Ovde bi trebalo da za ovu raspravu sedi direktor BIA, da njemu postavimo određena pitanja i onda ćemo znati ko je pravi vlasnik medija u Srbiji, na koji način su u sprezi sa onima koji sede u izvršnoj vlasti i na koji način se zapravo kreira javno mnjenje u Srbiji, šta je to što nam dolazi na jesen, a jeste medijski mrak.
Takođe bih vrlo rado volela da slušam gospodina Bebu Popovića, recimo, da priča o onome što je bilo vrlo aktuelno 2003. godine i kako ga je Vilijam Montgomeri izbacio iz Kancelarije za saradnju sa medijima, zato što je napadao gospodina Verana Matića.
Ili da ga pitamo kako je Mišković obustavio distribuciju lista broja "Status" samo zato što taj intervju nije bio po njegovoj volji. Takođe bismo voleli da čujemo gospodina Popovića kojih 100 poslanika se nalazi na platnom spisku gospodina Peconija? Sa druge strane, takođe bismo voleli da čujemo i gospodina Verana Matića, na koji način je uradio privatizaciju B 92 i ko je pravi vlasnik televizije B 92?
Gospodine Bradiću, sve su ovo aktuelna pitanja o kojima bi trebalo da se priča tokom javne rasprave koja je trebalo da bude pretpostavka ovakvog predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju, da se u Srbiji, ukoliko vam je cilj zaštita srpskih medijskih i nacionalnih interesa, jer je to u direktnoj vezi, otvori prava rasprava, pa da vidimo koliko Đilas i Šaper utiču na kreiranje javnog mnjenja u Srbiji, na koji način PR agencije prekrajaju sve bitne političke događaje i da li se zapravo izbori dešavaju u državi Srbiji ili živimo u potpuno paralelnoj realnosti?
To je prava medijska priča i to je ono što je trebalo da bude prioritet na vašoj agendi, gospodine Bradiću. Time biste zaslužili poštovanje svih nas i vrlo moguće da oštrica opozicije ne bi bila ovakva da ste pokrenuli makar jedno od tih pitanja.
Bojimo se da to nećete uraditi, zato što je to put kojim se ređe ide, zato što su ti pritisci izraženi u stotinama hiljada evra i u onim centrima moći koji su van granica ove zemlje, koji se često nalaze za nekim lepim stolovima, vinarijama u Francuskoj i u društvu Caneta Subotića, nekih drugih ljudi koji su direktno upleteni u sve ovo što se zove poremećaj na političkoj sceni Srbije. Verujem, s obzirom da moram da privedem kraju ovu moju diskusiju, da ćemo tokom rasprave u pojedinostima, u nastavku koji smo obećali još sinoć, postaviti sva bitna pitanja i nadam se čuti one najvažnije odgovore. Hvala na pažnji.

Reč ima poslanica Nataša Jovanović. Vreme na raspolaganju poslaničkoj grupi SRS je 17 minuta i 40 sekundi.

Posle narodne poslanice Nataše Jovanović narodni poslanik Zoran Krasić i on je poslednji prijavljeni govornik.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, isključivo ću da govorim o zakonu o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju, da bih ostavila vreme kolegi Krasiću i moram da vam kažem da je današnji dan i sve vesti koje stižu putem elektronskih medija da je Vlada navodno prihvatila pojedine amandmane DS je posipanje pepelom i zapravo ništa ne znači, jer na sednici Vlade Republike Srbije za retrogradan zakon, za zakon koji u pravom smislu reči dovodi i novinare u logor, glasali ste svi jednoglasno.
Svaka sada izmena i pokušaj da popravite vašu nameru u stvari vas žigoše kao ljude koji u pravom smislu reči ne znate ni vi lično, ni Vlada Republike Srbije, a naročito Boris Tadić, šta je moderan koncept jednog političkog društva, kako se vlast svodi na određenu meru, a da se ne zabrani sloboda pojedincu da on, u ovom slučaju su to novinari štampanih medija, slobodno interpretiraju sve ono što je utisak, odnosno što se dešava u javnom životu.
Kao SRS smo pokretali za ovih 18 godina pitanje kriminala i korupcije u Srbiji na najplastičniji mogući način. Žigosali smo sve one koji su otimali, pljačkali od naroda. Prof. dr Vojislav Šešelj je desetine knjiga o tome napisao i to je u stvari bio osnov zbog čega je i 2002. godine napisana lažna optužnica protiv njega za neke navodne zločine, a posle sedam godina se vidi da čovek, sada je to poznato celoj svetskoj javnosti, nevin sedi tamo, što smo svi znali, čitava patriotska Srbija. Sve je krenulo od lavine pisanja pojedinih medija, koji su bili plaćenički. To moram da kažem, zbog činjenice da ih je plaćao onaj koji i danas najviše duguje u distributerskoj mreži štampanim medijima.
Ko je taj neko? Stanko Subotić, Cane Žabac, kralj duvanske mafije, koga je pominjala juče uvažena koleginica Marina Raguš, koji duguje medijima u Srbiji, odnosno novinama, više desetina hiljada ili stotine hiljada evra za ono što ne plati, a ima najveću distributersku mrežu.
Gde se nalazi najveći distributer štampanih medija danas koji je vlasnik Kompanije „Futura plus“? Kod Mila Đukanovića. S kim se on viđa? Koga posećuje? Koji je milje oko njega? Upravo oni koji pretenduju da vas zamene i da predstave kako je Srbiji potrebna neka drugačija demokratska Evropa. Podsećanja radi, i vas gospođo Čomić, i vas gospodine Bradić, jer ste vi tada bili upravnik Narodnog pozorišta Srbije, 1999. godine uoči NATO agresije, objavljena je lista nepoželjnih za Evropsku uniju, takozvana crna lista. Najpre je objavljeno 19 imena.
Na prvom mestu je bio ubijeni u Hagu, predsednik Slobodan Milošević, na drugom prof. Dr Vojislav Šešelj i tako redom, i onda sam se zaista, na moj veliki ponos tada i pojedinih drugih kolega, na 14. mestu te liste od 19 našla ja. Kada me je predsednik Šešelj obavestio, rekao mi je, to je za mene bila zaista ponosna i radosna vest da se nalazim na toj listi, pitala sam – šta stoji u obrazloženju, zbog čega tamo? Kaže – zbog toga što si zagovarala Zakon o javnom informisanju.
Istorijskih činjenica radi, moram da podsetim da je to Vučićev zakon i da se on upravo zbog toga našao takođe na toj listi od 19 odabranih, ali on danas na to nije ponosan, zato što pere ruke od ideologije za koju se zalagao, zato što kaže da taj zakon nije bio njegov i zato što je danas veliki Evropejac i predstavlja nam svoju viziju ulaska Srbije u EU i šta to nama EU može da ponudi.
Onaj ko hoće da se nudi Evropi mora da kaže da u Srbiji i dalje cvetaju kriminal i korupcija i da je upravo taj takav u direktnoj vezi sa onim koji duguje štampanim medijima ogroman novac, a to je pomenuti Cane Žabac. Kako niste naučili lekciju od Vojislava Šešelja, koji je zbog izgovorene reči i zbog verbalnog delikta, ma šta to da znači, sedam godina u tamnici haškog kazamata?
Kada ste čuli ili videli da je na njemu palo na pamet ili bilo kome od srpskih radikala, da zbog toga što nas je neko nazvao ovim ili onim imenima potežemo i tužimo štampane medije ili nekog od urednika i vlasnika tih novina. To su radili drugi, poput Čovića, taj proces mislim, gospođo Radeta, da još uvek nije završen, Caneta Žapca. U tom slučaju, gledajte čuda, kada je on bio vaš miljenik, a sada je onaj koji najviše duguje para štampanim medijima u Srbiji, Cane Žabac dobio tu presudu u slučaju Šešelj-Cane Žabac, kralj duvanske mafije, kada predsednik Šešelj nije bio prisutan. To je uradio žuti sudija Danko Laušević, koji je imao zeleno svetlo, signal, da to uradi zbog političkog obračuna.
SRS se nikada nije na takav način s bilo kim politički obračunavala, zato što je cilj našeg programa i našeg političkog delovanja da se borimo za slobodu javne reči i misli, da svako može da kaže ono što smatra da je ispravno sa političkog stanovišta ili koncepta onog programa i ideje za koju se neko zalaže. Jedino tako mi možemo da kažemo da imamo napredno i demokratsko društvo koje hoće da se razvija.
Ovako, da se smenjuju tajkuni Cane Žabac, Mišković, Beko i ostali, i da diktiraju medijima šta će da rade, da zabranjuju intervjue, da mi u Narodnoj skupštini Republike Srbije nedvosmisleno utvrdimo, kroz činjenice koje nedeljama iznosio gospodin Todorović, da je Bojan Krišto pokrao Beogradski aerodrom, da o tome mediji pišu samo zbog toga što je to kroz argumente i činjenice iznela SRS.
Vi nam sada kažete – kada sledeći put, koliko sutra ili prekosutra, govorimo o onima koji pljačkaju građane Srbije, koji zloupotrebljavaju zakon, koji ne plaćaju porez, koji otpuštaju radnike, koji zloupotrebljavaju ovakav Zakon o radu, koji je izmenjen na štetu radnika pre nekoliko dana, koji pljačkaju poljoprivrednike, koji uzimaju u posed ogromna zemljišta poljoprivredna, naročito u Vojvodini, i kažemo da su kriminalci, da su lopovi, to nisu zabranjene reči po našem Poslovniku, a to su zaista pravi izrazi za te koji to rade, a narod sve siromašnije živi, e onda novinari koji izveštavaju iz Narodne skupštine Republike Srbije ne mogu to da napišu. Zbog čega? Zbog toga što to nije dokazano, već su to rekli srpski radikali.
Kada su srpski radikali lagali? Kada smo govorili o nekom da je ukrao, da je uradio sve to što je uradio, a da za to nemamo dokaze? Izvinite, molim vas, ne samo te knjige, hiljade i desetine hiljada stranica koje štampao u svojim knjigama Vojislav Šešelj, nego knjige koje mi posedujemo, tzv. bele knjige kriminala koje je neko trebalo da objavi, kao taj pomenuti Vučić, knjigu od 10.000 strana za mafijaše Hamovića i Lazarevića, i, gle čuda, nije objavio.
Zato što je to sistem pravljenja biznisa sa tajkunima i sa onima koje smo mi prvo žigosali kao ljude koji uništavaju srpsko društvo, koji su u pravom smislu reči rak-rana srpskog društva, a to su oni koji se bave kriminalom i korupcijom, koji kupuju političare, koji čine sve da nevini ljudi trunu u tamnicama, kojima nije važno kako narod bira poslanike, da li su izabrani na ovoj ili onoj listi.
Sve za njih predstavlja novac i sve može da se kupi. E, ne može.
Ni čast, ni moral, ni dostojanstvo, ni činjenice da se odlučno borimo protiv svega onog što ovaj zakon predstavlja, a to je sputavanje slobode misli i slobode i normalnog političkog delovanja.
Jer u jednom političkom sistemu, kakav je u Srbiji, koja je veoma krhka sa demokratskim procesima, videli smo šta se desilo prošle godine, kako je prekrojena izborna volja. Ne možemo da očekujemo da će vlast, koja je bila spremna da krade izbornu volju građana, da donosi zakon koji će da promoviše evropske procese i koji će da unapređuje slobodu misli i javne reči.

Reč ima poslanik Zoran Krasić.

Vreme na raspolaganju poslaničke grupe je osam minuta. Narodni poslanik Zoran Krasić je poslednji prijavljeni govornik. Izvolite.

Mislim da na početku moramo radi javnosti da damo nekoliko vrlo važnih informacija. Mislim da je prva najvažnija, da ovo što pokušava Vlada da uradi izmenama Zakona o javnom informisanju je nešto što je u suprotnosti sa članom 10. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava. Grubo se krši sloboda izražavanja koja se garantuje svim žiteljima Evrope.
U onom nadahnutom govoru uvodničara i predstavnika predlagača ovog zakona čuli smo nešto zbog čega bi morao neko da ga upozori da je izneo neke konstatacije koje apsolutno nisu tačne. Granice sloboda ne određuje nijedan zakon. Ustav garantuje neke slobode, a zakonom se samo u izuzetnim slučajevima uređuje način ostvarivanja neke slobode, vodeći računa da centralno ograničenje jeste ista ta sloboda nekog drugog lica.
Ali, šta vredi? Šta vredi pričati, šta vredi pisati, kada Narodna skupština i ova sala nije mesto gde bi se pričalo, gde bi se iznosili argumenti i kao rezultat razumnog rasuđivanja došlo do nekog propisa, već je u suštini politička arena, gde 126, odnosno jedan više, predstavlja apsolutnu istinu.
Tako smo imali priliku da čujemo pre nekoliko meseci, šta se vi busate, šta vi koristite neku argumentaciju, nas je 126, mi možemo sve. Nekada je bilo 70 glasova dovoljno za to, pa je jedan koji je sedao na tom mestu gde i vi sedite, rekao da je u stanju sa 70 glasova da proglasi zemljinu kuglu da je četvrtasta.
Iluzorno je pričati o ovom predlogu zakona kada on vrvi od nedostatka ustavnog i pravnog osnova. Iluzorno je braniti novinare, iluzorno je braniti glavne i odgovorne urednike, iluzorno je braniti osnivače sredstava javnog informisanja kada svi znamo da za jedan običan ručak možete da dobijete kakav želite članak.
Tako sam, po rođenju jedinac, dobio rođenog brata u medijima. Naravno, nemam nameru nikome da se svetim, nije mi to želja, nije mi to obaveza, nemam ni prava na to, ali želim da skrenem pažnju našoj javnosti - jedini iskreni odgovor koji smo za ova dva dana mogli da čujemo povodom ova dva zakona došao je iz poslaničke grupe G17 plus.
Oni su vrlo precizno, otvoreno i jasno saopštili – potrebno je da se promeni ovaj zakon da bi se očuvao status, integritet i autoritet promotera evroatlantskih integracija, da bi se sačuvao autoritet onih koji nam pričaju kako je lepa Evropa, kako je u Evropi sve lepo i mazno, kako je evropski standard 70.000 preduzeća u blokadi, kako je evropski standard 300 i nešto milijardi blokade, kako je evropski standard 20.000 građana svakog meseca na ulici, kako je evropski standard maksimalna penzija ili prosečna penzija 12, 13, 15.000 dinara – to su evropski standardi i to treba da se očuva ovim predlogom zakona.
Ovim predlogom zakona treba da se napravi novi monopol. Jedan monopol je narušen, monopol medijskih magnata, a sada je potrebno ostvariti drugi monopol – da zarade Mišković, Đilas, Šaper, B92 i svi drugi. Kao pojedinac mogu da se borim – kako? Ne gledam. Kako? Ne kupujem proizvode koji se reklamiraju na B92, jer ne želim da finansiram rasturanje moje države, pošto rezervnu nemam, ali običan građanin nije u mogućnosti da se tako štiti. Nije. Potreban je novi monopol i on se pravi ovim predlogom zakona.
Politika, sloboda izražavanja i nešto kao društvena vrednost što mora da se štiti – ovde je samo izgovor, jer zakon o javnom informisanju samo zalazi u pitanja slobode izražavanja, a prema ovim izmenama i dopunama, ovde se ulazi u pitanje statusa, osnivačkog kapitala, odgovornosti, kažnjavanja itd.
Ovaj zakon, u suštini, nema sreće. On je nastao na pogrešnim osnovama. Godine 2002. neko je uzeo pare od Amerikanaca preko jedne advokatske kancelarije da se napravi predlog zakona. Ta advokatska kancelarija je kritikovala nacrt, da su pogrešno sve uradili. Onda je ona Vlada Zorana Živkovića išla korak dalje, pa ga je unakazila još više i imamo ovakav Zakon o javnom informisanju.
Ovaj doprinos unakažavanju slobode izražavanja je nemerljiv. Znajte, svi koji glasate za izmene i dopune ovog zakona, glasate – da Mišković bude još bogatiji, da Stanko Subotić bude još bogatiji, da Đilas bude još bogatiji, da se izvrši koncentracija ionako koncentrisanog medijskog prostora, gde se politika evroatlantskih integracija koristi samo kao izgovor da bi neki pojedinci sticali ogromna sredstva.
Ovo je država gde građani finansiraju banke preko provizije. Ovo je država gde građani preko poreza finansiraju banke, koje su dale pare ovoj državi da premosti budžetski deficit. Ovo je zemlja čuda. Ovde može da se napravi i veza.
Samo da vas podsetim. Tamo negde, u drugoj polovini 2002. godine, do marta 2003. godine, najveći neprijatelj one vlade Zorana Đinđića bio je Mlađan Dinkić. Tada su mu žuti mediji i te kako koristili.
Sada on ima upliv i kontrolu u tim medijima. Nisam siguran da se on baš toliko svađa s nekima gde javno nastupa, pa navodno nešto osporava. Zar je moguće, pored tolikih povreda dostojanstva, ugleda gotovo svake ličnosti u Srbiji, da je neposredni povod za ove izmene i dopune jedan čovek i jedna žena – jedan čovek koji je otišao na naslovne strane nekih novina i jedna žena čije se maloletno dete pojavilo u novinama. A šta je sa maloletnom decom drugih ljudi? To koristite kao izgovor da bi ona bratija zaradila, da bi odnela.

Poslaniče, vreme koje je na raspolaganju vaše poslaničke grupe je iskorišćeno.

Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, a pre zaključivanja zajedničkog jedinstvenog pretresa, pitam da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa ili neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 93. Poslovnika? U prijavi narodni poslanik Balint Pastor, pa narodni poslanik Tomislav Nikolić.

Gospođo predsedavajuća, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, želeo bih ispred Poslaničke grupe manjina i Saveza vojvođanskih Mađara da iznesem stavove u vezi Predloga zakona o kulturi.
Smatramo da je ovaj vrlo značajan zakon, nažalost, ostao u senci ovog drugog predloženog zakona o izmenama i dopunama Zakona o informisanju. Zakon o kulturi je veoma značajan zakon i nas veoma raduje što je dospeo na dnevni red Narodne skupštine i nadamo se da će biti usvojen po hitnom postupku u toku jula. Rekao sam malopre da je ovaj zakon vrlo značajan. Značajan je iz više razloga.
Kao prvo, po nekim mišljenjima i shvatanjima, mera civilizovanosti jednog društva, jedne države je između ostalog i to – kakav zakon o kulturi ima dotična država i kako se dotična država ophodi prema kulturi u jednoj državi. Ne primer, prema Unesku samo ona država se može smatrati civilizovanom koja najmanje 1% iz budžeta izdvaja za finansiranje kulture.
Drugi razlog zbog koga mi smatramo da je ovo vrlo značajan zakon jeste taj što sada važeći zakoni koji regulišu ovu oblast potiču iz 1992. godine i 1998. godine. Radi se o zakonima koji jednostavno 2009. godine ne mogu da odgovaraju sadašnjim potrebama i nisu u dovoljnoj meri moderni, odnosno sputavaju na neki način razvoj kulture u Srbiji i jednostavno ne uzimaju u obzir savremene trendove u kulturi.
Što se tiče predloženog zakona o kulturi, on je rađen dosta dugo. Svi znamo da je izrada ovog predloga počela još za vreme mandata prošle Vlade, ali sa radošću možemo konstatovati da je ova predložena verzija zakona o kulturi mnogo bolja u odnosu na neke prethodne verzije koje su bile u opticaju prethodnih godina. Ovaj predlog zakona nesumnjivo doprinosi demokratizaciji u kulturi, stvarajući moderne pravne okvire.
Naravno, činjenica kakav će biti kulturni život u Srbiji, kako će kultura funkcionisati, ne zavisi pre svega i prvenstveno od toga kakav je zakon o kulturi, ali je on svakako značajan sa pravne tačke gledišta, sa formalnog aspekta.
Vrlo je dobro to što ovim zakonom nije zaboravljena ni AP Vojvodina, što su predviđene nadležnosti za Vojvodinu i u tom smislu decentralizacije ovaj predlog zakona je dobar.
Što se tiče manjinske problematike, odnosno pitanja regulisanja kulture manjinskih zajednica u ovom predlogu zakona, moram da kažem da smo mi unutar mađarske nacionalne zajednice imali dve javne rasprave. Jednu još 27. oktobra 2007. godine povodom onog ranijeg Predloga zakona, odnosno tada još nacrta zakona o kulturi, a drugu javnu raspravu 5. juna 2009. godine kada je Vlada već usvojila ovaj predlog zakona.
Mi smo na tim, uslovno rečeno, javnim raspravama zatražili mišljenje čelnika institucija koje su bitne za vojvođanske Mađare, zatražili smo mišljenje i umetnika i onih ljudi za koje smatramo da mnogo bolje od nas poznaju ovu problematiku i znaju šta bi trebalo poboljšati u Predlogu zakona o kulturi. Mi smo te primedbe formulisali u vidu amandmana Saveza vojvođanskih Mađara i vodili smo prethodnih nedelja razgovore sa predstavnicima Ministarstva za kulturu o tim amandmanima.
Ovaj zakon je značajan i zbog toga što je okvirnog karaktera i na osnovu ovog zakona će se sledećih meseci i godina donositi zakoni o pozorištu, o kinematografiji, o izdavaštvu, o muzejima, o arhivima itd. Znači, vrlo je bitno da ovaj zakon odgovara sadašnjim potrebama, a kada kažem da treba da odgovara sadašnjim potrebama, onda mislim i na to da treba da uzme u obzir specifičnosti kulture manjinskih zajednica u pravoj meri. Znamo iz prakse da se zakon o kulturi ne donosi svake godine, tako da bi bilo dobro da ovaj okvir bude uistinu dobar.
Ovaj zakon definiše opšti interes u kulturi i reguliše uslove za delovanje subjekata u kulturi. To su dve najznačajnije teme koje reguliše ovaj predlog zakona. Predviđa formiranje nacionalnog saveta za kulturu, što je veoma bitno.
Dobro je to što je promenjeno rešenje u odnosu na ranije nacrte ovog zakona i što će Narodna skupština na predlog Vlade imenovati članove nacionalnog saveta za kulturu, a to neće učiniti Vlada, kako je to bilo prema nekim ranijim verzijama iz prethodne Vlade zakona o kulturi.
Vlada će doneti strategiju razvoja kulture, a kao obavezan element te strategije je definisanje strateških pravaca unapređivanja kulturnog stvaralaštva i kulturnog izraza pripadnika nacionalnih manjina, što je za nas veoma bitno.
Dobro je i to što će se projekti, odnosno konkursi objavljivati do 1. oktobra svake godine za tekuću godinu. Znači, uneće se na neki način sigurnost u finansiranje kulture i važnih projekata iz kulture.
Što se tiče subjekata kulture, na dosta dobar način su regulisane ustanove kulture, a i ostali subjekti. Imaćemo ustanove kulture od nacionalnog značaja, udruženja u kulturi, fondacije, zadužbine, privredna društva.
Želeo bih da podvučem da bi bilo vrlo bitno da se što pre nađe u skupštinskoj proceduri predlog zakona o fondovima, fondacijama i zadužbinama, jer je taj zakon donet pre više od 20 godina i ni u kakvom smislu ne odgovara sadašnjim potrebama.
Što se tiče ostalih subjekata, ovaj zakon reguliše položaj i status samostalnih umetnika, istaknutih umetnika, istaknutih stručnjaka u kulturi, samostalnih stručnjaka u kulturi i saradnika u kulturi. Veoma je bitno i to što je zakonom regulisana mogućnost dodeljivanja statusa umetnika koji su doprineli nacionalnoj kulturi. To su oni umetnici koji su dali vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi. To su neke pozitivne strane zakona.
Sada bih prešao na neke nedostatke. Mi smo te nedostatke u saradnji na neki način sa ministarstvom nastojali da korigujemo. Mi smo uložili sedam amandmana i nadamo se da će ti amandmani biti usvojeni, jer bi doprineli preciznijem regulisanju određenih delova ovog zakona, pre svega onih delova koji se odnose na kulturu nacionalnih manjina ili nacionalnih zajednica.
Kao prvo, svakako je dobro što je u članu 23. Predloga zakona predviđeno da kada ustanovu kulture osniva Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave u cilju očuvanja i razvoja nacionalne i etničke posebnosti pripadnika nacionalnih manjina, prethodno se pribavlja mišljenje odgovarajućeg nacionalnog saveta nacionalne manjine.
To je korak unapred u odnosu na zakon koji je sada važeći. Ako bi to ovako ostalo, to bi bio korak unazad u odnosu na praksu koja postoji u Vojvodini pet godina unazad. Smatramo da treba prihvatiti naš amandman koji cilja sledeće: smatramo da nacionalni saveti nacionalnih manjina treba da dobiju mogućnost da osnuju ustanove.
To im niko ovim predlogom zakona ne brani, jer svako pravno lice može da osnuje ustanovu kulture. Smatramo da treba ostaviti mogućnost Republici Srbiji, AP, jedinici lokalne samouprave da osnivačka prava određenih ustanova kulture prenesu na nacionalni savet nacionalnih manjina. Nacionalni savet nacionalne manjine je najviši organ kulturne samouprave određene nacionalne manjine i prema Ustavu Republike Srbije.
Zbog toga smatramo da pripadnicima nacionalnih manjina treba ostaviti mogućnost da, preko legalno izabranih predstavnika, mogu da vrše osnivačka prava u onim ustanovama kulture koje su od izuzetnog značaja za dotičnu nacionalnu zajednicu. Takvo rešenje u Vojvodini postoji pet godina.
Izneo bih primer Zavoda za kulturu Mađara sa sedištem u Senti, a takve zavode za kulturu imaju i nacionalne zajednice Slovaka, Hrvata, Rusina i još nekih nacionalnih zajednica. Ti nacionalni saveti vrše osnivačka prava zajedno sa AP Vojvodinom u odnosu na te zavode kulture. To što vrše osnivačka prava, to znači da daju predlog za direktore tih ustanova, daju predloge za članove upravnih i nadzornih odbora tih zavoda. Ukoliko se ne bi usvojio ovaj naš amandman, to bi značilo korak unazad na praksu koja u Vojvodini postoji pet godina.
Zbog toga smatramo, s obzirom na činjenicu da se na osnovu Ustava Republike Srbije ne smeju smanjivati stečena prava nacionalnih manjina, da bi trebalo svakako ove naše amandmane usvojiti. Mi smo dali četiri amandmana koja bi detaljno regulisala ovo pitanje. Bilo bi bitno da nacionalni saveti dobiju mogućnost da utvrđuju koje su ustanove od posebnog značaja za određenu nacionalnu zajednicu.
Što se tiče druge grupe naših amandmana, oni se odnose na umetnike, na status istaknutog umetnika i istaknutog stručnjaka u kulturi, s jedne strane. S druge strane, naši amandmani ciljaju jedno rešenje koje bi omogućilo da i pripadnik određene nacionalne manjine, umetnik, može da dobije status umetnika koji je dao vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi ili kulturi nacionalne manjine.
Vi, gospodine ministre, vrlo dobro znate da među pripadnicima nacionalnih manjina ima istaknutih umetnika. Smatramo prirodnim i to što ti umetnici, pre svega, koji pripadaju brojčano manjim nacionalnim zajednicama, možda ne mogu doprineti nacionalnoj kulturi u onoj meri u kojoj mogu doprineti umetnici koji pripadaju srpskom narodu ili nacionalnim manjinama koje su brojčano veće ili jače. Stvaralaštvo umetnika koji pripadaju nacionalnim manjinama može biti i te kako važno za određenu nacionalnu manjinu.
Zbog toga smatramo, neću navesti tu primere, jer sam siguran da bi isto toliko primera gospodin Bradić mogao da navede koliko bih ja mogao da navedem onih umetnika koji pripadaju nekoj nacionalnoj zajednici u Srbiji, ali je njihovo stvaralaštvo od izuzetnog značaja za čitavu državu, a ne samo za određenu nacionalnu zajednicu.
Stoga smatramo da nacionalnim savetima nacionalnih manjina treba dati mogućnost da i oni mogu predložiti umetnike za status istaknutog umetnika ili istaknutog stručnjaka u kulturi, s jedne strane, ili za status umetnika koji je dao vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi ili kulturni neke nacionalne manjine.
Malopre sam rekao da je ovaj predlog zakona bolji u odnosu na neke prethodne verzije koje su kulturu nacionalnih manjina pominjale samo na dva mesta. Ovaj zakon je mnogo bolji, ova verzija predloga, ali smatramo da bismo mogli smatrati dobrim ovaj zakon bez ikakvih rezervi, samo u slučaju ako bi ovi naši amandmani bili prihvaćeni.
Sa druge strane, želeo bih da na kraju mog izlaganja ukažem na to da mi na kulturu nacionalnih manjina gledamo kao na deo kulture i kulturnog bogatstva Republike Srbije. Smatramo da svi organi i Srbije, i AP i lokalnih samouprava treba da uzmu u obzir ovu činjenicu.
Ovu činjenicu treba da uzmu u obzir u svakodnevnom životu. To mislim pre svega na to da se prestane s praksom koja je nažalost prisutna u nekim arhivima, u nekim muzejima širom Republike Srbije, gde se kulturno bogatstvo, muzejski eksponati, uslovno rečeno pripadnika nacionalnih zajednica ne tretiraju na način kako bismo voleli da to bude.
Samo bih želeo da ukažem na ovaj problem i nadam se da će i Ministarstvo kulture o tome voditi računa. Bilo bi vrlo dobro da ne samo Ministarstvo kulture smatra kulturu nacionalnih manjina delom kulturnog bogatstva Republike Srbije, nego da na to pitanje tako gledaju i sve ustanove kulture čiji je osnivač Republika Srbija.
Nadam se da će naši amandmani biti usvojeni, a nadam se da će i ovaj zakon o kulturu biti usvojen do kraja ovog meseca.