Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo sednicu Jedanaestog vanrednog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2009. godini.

Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 111 narodnih poslanika, a radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje. Izvolite.

Konstatujem da je, primenom elektronskog sistema za glasanje, utvrđeno da je u sali prisutno 85 narodnih poslanika, odnosno da je prisutno više od jedne trećine narodnih poslanika i da postoje uslovi za rad Narodne skupštine.

Pre nego što pređemo na redovan i poslovnikom određen tok sednice, podsećam narodne poslanike da je Vlada Republike Srbije proglasila petak, 17. jul, danom žalosti u Srbiji povodom pogibije naših državljana u teškoj saobraćajnoj nesreći u Egiptu. Molim Narodnu skupštinu da minutom ćutanja odamo dužnu poštu našim stradalim građanima u Egiptu. Slava im.

Obaveštavam da su sprečeni da sednici prisustvuju sledeći narodni poslanici: Borislav Pelević i Željko Tomić.

Obaveštenje o pozvanima na sednicu. Obaveštavam Narodnu skupštinu da je, saglasno članu 88. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, predsednica Narodne skupštine, gospođa Slavica Đukić-Dejanović, pozvala da današnjoj sednici, pored predstavnika predlagača Nebojše Bradića, ministra kulture, i Snežane Malović, ministra pravde, prisustvuju i Nadica Momirov, državni sekretar u Ministarstvu kulture, Predrag Blagojević, sekretar Ministarstva kulture, Tatjana Bojić-Jurić, šefica odseka za pravne poslove u Ministarstvu kulture i Nataša Vučković-Lesendrić, pomoćnica ministra kulture.

Povodom sledećih tačaka dnevnog reda, pored predstavnika predlagača, ministarke finansija, Diane Dragutinović, prisustvuju i Slobodan Homen, državni sekretar u Ministarstvu pravde, Jovan Ćosić, načelnik u Ministarstvu pravde i Zlatko Petrović, samostalni savetnik u Ministarstvu pravde.

Prelazimo na zajednički načelni pretres 1. i 2. tačke dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O IZMENAMA I DOPUNAMA ZAKONA O JAVNOM INFORMISANjU I PREDLOG ZAKONA O KULTURI

Reč ima narodni poslanik Željko Ivanji, posle njega narodni poslanik Miroslav Markićević. Izvolite.

Uvažena gospodo narodni poslanici, uvažena potpredsednice, uvaženi ministre, kada govorimo o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju moramo postaviti jedno osnovno pitanje, a to pitanje glasi – šta to znači biti slobodan? Svakako da moja sloboda ne ugrožava tuđu slobodu.
Sloboda znači i odgovornost. Biti odgovoran predstavlja karakternu osobinu, ali u našem jeziku odgovornost znači i odgovarati kada ugrožavate tuđa prava, prava definisana i zaštićena od strane države, na koju prenosimo jednu veliku obavezu, a to je da ona reaguje umesto nas kada nam je neko pravo ugroženo.
U Konvenciji o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda Savet Evrope, na koji smo toliko ponosni, doslovno stoji – svako ima pravo na slobodu izražavanja. To je prvi stav. U drugom stavu doslovno piše – pošto korišćenje ovih sloboda povlači za sobom dužnosti i odgovornosti, ono se može podvrgnuti formalnostima, uslovima, ograničenjima ili kaznama propisanih zakonom, neophodnih u demokratskom društvu.
Onda taj stav navodi primere u slučajevima zaštite javne bezbednosti, a između ostalog i radi zaštite morala, zdravlja, zaštite ugleda i prava drugih.
Država Srbija bi mogla da ima problem ukoliko ove izmene i dopune zakona ne bi donela, zato što lično kao član Pravnog komiteta Saveta Evrope, komiteta koji se bavi problematikom ljudskih prava, sa naramkom nečega što sebe naziva javnim glasilom mogu da odem u Strazbur i na Komitetu postavim pitanje – Zašto Srbija sve ovo dozvoljava.
Teško da je bilo koje ljudsko pravo ostalo sačuvano naspram bljuvotina koje to što sebe naziva novinom produkuje na dnevnoj osnovi.
Na prvim stranama pojedinih javnih glasila imate promociju najodvratnijih stvari, promociju incesta, oceubistava, ali ono što najviše boli sa stanovišta povrede ljudskih prava – nikakvu zaštitu maloletnika.
Pre neki dan je objavljena slika deteta koje se ubilo na očevom grobu, a dan posle toga imamo sliku oca koji se ubio na grobu svog deteta. Naslovne strane su punile i slike rastrgnutog maloletnika u kavezu medveda, a kada imamo u vidu da se sve to dešavalo u centru grada na Kalemegdanskoj tvrđavi i festivalu piva, sa nagradnom igrom – pronađi gajbu piva, čije je održavanje u istorijskom delu grada dozvolio ko zna ko i iz kog razloga, postavlja se jedno logičko pitanje – da li smo mi normalni?
Mediji treba da sagledavaju suštinu problema, a ne da nam u lice bacaju brutalnu posledicu. Šta ukoliko je ta posledica u ovom slučaju bačena u lice porodice tog tragično preminulog dečaka? Da li o tome razmišljaju oni koji, uz jutarnji doručak, zabezeknuti otkidaju parče kifle, zagledani u tugu porodice koja izbegava trafike sa novinama, da li o tome razmišljaju oni kvaziintelektualci koji su status pisca sticali inspirisani bombardovanjem Sarajeva dok su pisali o turšiji, a karijeru novinara izveštajima sa ratišta naviknuti na krv i tugu?
Šta ukoliko me neko nazove lopovom preko naslovne strane i bude moj sudija i moj dželat? Šta ukoliko to vidi moja ćerka koja na trafici kupuje svoje omiljene bombone, a prodavačica u samo našem stilu kaže – hej, pozdravi tatu, a komšinici došapne - sve pokradoše?
Zar možemo da dopustimo da budu isti sudije i dželati naših porodica. Sve pokradoše će reći one koji su odsekli prste, o čemu smo vrlo lepo informisani sa sve fotografijom. Oni su čitali te novine, zajedno sa stručnim analizama nezavisnih ekonomskih analitičara, od kojih je jedan bio, na primer, Karićev svedok na arbitraži o „Mobtelu“, a drugi gazda u piramidalnoj banci koja je ugašena, srećom i našom zaslugom. Ima mnogo onih koji nas mrze sa razlogom, zato što smo razbili njihove prljave poslove. Ovaj zakon predviđa maksimalne slobode za slobodno i profesionalno novinarstvo i maksimalno ograničenje i sankcije za promotere laži, za fabrikovanje neistina, kleveta, za ugrožavanje maloletnika.
Nepristojno je porediti ovaj zakon sa Vučićevim zakonom, jer dok je Vučić obilazio Beograd u potrazi za satelitskim antenama i željom da oporezuje prozor u svet, sa istom strašću sa kojom danas obilazi evropske vinarije u cilju lakšeg prihvatanja vrednosti Evrope, mediji u Srbiji, koji su promovisali osnovna ljudska prava, vrednosti civilizacije, demokratije, bili su brutalno gašeni, uz posebnu pomoć tzv. uredbe, kojom se sprečavalo širenje defetizma, a Ćuruvija je ubijen na najveći hrišćanski praznik.
Danas imamo javna glasila koja, poput nekadašnjih državnih medija, imaju identičnu logiku optužbi, od toga da je neko agent Cije, da je izdajnik, da je gestapovac, do poziva na linč i grob.
Mi se i danas borimo protiv istog, protiv onoga što je anticivilizacijsko, onoga što je puno krvi, laži, kleveta, onoga što vređa zdravi razum, porodicu, protiv onog što je glupo, retrogradno. Onoga što na naslovnoj strani objavljuje – poljubac poznate ličnosti sa naslovom „vađenje krajnika“. Borimo se protiv govora mržnje, diskriminacije po bilo kojoj osnovi.
Ne želim da bilo ko poveruje u laž, oni koji uživaju u skoku sa terase, koji su usamljeni, pa bi još da sa nama podele sreću što smo živi ili oni koji uživaju u svakom dimu marihuane maloletnog deteta, ali ni oni koji se hlade u vinskom podrumu, koji plasiraju laži, ali ni onih koji smatraju da put u Evropu vodi asfaltiranjem puta u rodnom selu.
Neka svako najzad odgovara za svoje postupke. Da bi odgovarao, mora da poseduje imovinu. Ukoliko je tiraž podigao plasiranjem laži o meni da sam lopov, tako što je Skupštinu, takođe, nazivao štalom, a mene stokom i na taj način okuražio čoveka da odseče prst izgovorenim rečima – sve pokradoše. Prst slikao, izjavu uzeo.
Onda za to, što će nakon tog dnevnog izdanja plakati moje i njegovo dete, moje zato što mu je tata lopov, a njegovo zato što njegov otac neće imati prst na šaci koja ga miluje, kaznu tim tiražom mora da plati onaj koji je izmislio moj lopovluk, kojim je provocirao onog koji je odsekao prst.
Nije ovaj zakon odbrana lika i dela ma kog političara. O liku i delu ma kog političara ili državnika treba da da sud istorija, lišena gluposti, koju su mediji takođe nekada objavljivali, imputirajući reči čoveku na umoru – čuvajte mi Jugoslaviju, rečima da smo morali da ubijemo kralja i kraljicu i slično. Te stvari su izmišljali takođe pojedini mediji tog vremena.
Posle pet mrtvih vladara, čijem je ubistvu polovično prethodila hajka, ukoliko danas nije moguće ispoštovati civilizacijske vrednosti, uz strah da se u tome ne pogreši, u svakom slučaju je onda bolje po ceo dan samo puštati muziku.

Reč ima narodni poslanik Miroslav Markićević. Posle njega narodna poslanica Jelena Trivan.

Molim vas narodni poslaniče, Markićeviću, samo da se registrujete u elektronskom sistemu.

Nemam registraciju vašeg imena, narodni poslaniče, u panelu za davanje reči. Moguće je da je i ta poslanička jedinica u kvaru, kao što se desilo juče sa sedam poslaničkih jedinica. Ne, nijedna od tri poslaničke jedinice koju je narodni poslanik pokušao da aktivira, ne daje signal.

Narodni poslaniče imate pravo da koristite govornicu, ako želite, za svoje vreme, ako ne želite, da sedite na drugom mestu. Poslanička jedinica je očigledno u kvaru, kao što je bio slučaj i sa prva dva reda, odnosno sedam poslaničkih jedinica iz polja šest.

Molim vas da zatražite pravo na reč. Molim vas, narodni poslaniče, da koristite svoje prvo na reč koristeći govornicu Narodne skupštine, zato što je problem ili u kartici ili u nekoj poslaničkoj jedinici. Pravo da dobijete reč po prijavi je nesporno i moram vam biti obezbeđeno. Izvolite.

Vreme na raspolaganju poslaničkoj grupi Nova Srbija je jedan minut. Izvolite.

Gospođo potpredsednice, poštovani gospodine ministre, poštovani građani Srbije koji gledate ovaj prenos, protestujem gospođo potpredsednice, zbog nefunkcionisanja elektronskog sistema prinuđen sam da govorim okrenut leđima gospodinu ministru, što mi nije bila namera.
U ovih minut vremena imam da vam kažem samo nekoliko stvari, dok ne stignemo do onih amandmana, pa će Nova Srbija imati još više vremena. Gospodine ministre, želim da vas podsetim da je Kraljevina Srbija 900 i neke godine imala Zakon o informisanju koji je imao jedan član – štampa je slobodna. Toliko mogu da vam kažem za ovaj minut vremena.
Vas, gospođo potpredsednice, da upozorim da sa toga mesta ne delite građane Srbije, ne delite narodne poslanike i kada žalimo neke ljude koji su tragično izgubili život. Želim da vas podsetim da je juče jedna poslanička grupa, jedan poslanik tražio minut ćutanja u znak počasti i pijeteta prema građanima Srbije koji su izgubili život u Egiptu.
Zar je vama bilo potrebno da vam Vlada saopšti da je danas dan žalost. Dan žalosti je bio juče i biće, pogotovo za te porodice, za sva vremena. Molim vas da nas više ne delite, makar i u tako teškim i osetljivim trenucima. Hvala lepo.

Reč ima narodni poslanik Zoran Ostojić, posle njega narodni poslanik Simo Vuković.

Uvažena potpredsednice, gospodine ministre, koleginice i kolege, poslanička grupa LDP, kao što je rekao juče šef naše grupe, Čedomir Jovanović, za ovaj zakon neće glasati.
Mi protiv medija koje u žargonu zovemo udbo-mafijaškim, a to nije samo „Kurir“ koji je predmet ovog zakona, zbog toga što se otrgao svojim starim nalogodavcima, jer podsetimo da je ta novina korišćena za rušenje Vlade Zorana Živkovića i Zorana Đinđića od strane stranke koja sada predlaže ovaj zakon.
Mi protiv ovih medija, gospodo, imamo preko 100 tužbi, i naša partija i lider naše partije je na udaru ovih medija već godinama. Niko se u Vladi nije uzbuđivao zbog toga, ali sada kada je đavo došao po svoje i kada je kuče koje je hranjeno počelo da ujeda i one koji su ga hranili, sada odjedanput zakon koji je neprimeren evropskim standardima.
Mi ne možemo da glasamo, naprosto, zato što je javni interes iznad partijskog. Naš partijski interes bi bio da glasamo za ovaj zakon, nesumnjivo.
Umesto stotine tužbi koje imamo protiv ovih medija i gubljenja vremena po sudovima, nama bi u interesu bilo da se uvede red u ovo što se zovu mediji, a ne poštuju osnovne standarde profesije.
Međutim, javni interes nam kaže da se ne može ovako raditi ako želimo da usvojimo evropske standarde i ako hoćemo u Evropu. Naprosto, ovo je jedan represivan zakon.
U trenutku kada nas je Evropa častila viznom liberalizacijom, mi pokazujemo želju da ne poštujemo evropske standarde i zbog toga LDP smatra da je ovo greška.
Mislimo da ovaj zakon neće moći da se primeni. Mislimo da će ovaj zakon narušiti ugled Srbije u evropskim institucijama i zbog tog javnog interesa nismo u stanju i spremni da ga podržimo.
Mislimo da je sloboda medija jedna od temeljnih i osnovnih evropskih vrednosti i mislimo da ova Vlada je mogla primenom postojećih zakona da natera medije da poštuju etičke i profesionalne standarde.
Žao nam je što profesionalna udruženja nisu u stanju da uvedu red kod svojih članova i u svoju profesiju, ali ta nesposobnost profesionalnih udruženja novinara ne može da bude opravdanje za ovakav zakon.
Da se žurilo sa ovim zakonom i da je pisan na brzinu, sve suprotno od izvorne verzije ovog zakona koju su nekoliko meseci radili eksperti 2002. godine, sticajem okolnosti znam, jer sam i ja bio u toj komisiji, nažalost, dokaz je mnoštvo amandmana koje je Vlada prihvatila i kojima se ovaj zakon pokušava popraviti.
Međutim, nedovoljno je to. Nije dostojno Srbije koja želi u EU, nije dostojno Vlade koja kaže da želi punopravno članstvo Srbije u EU i duboko verujem, iako se možda i pronađe većina u danu za glasanje za ovaj zakon, da će ovaj zakon vrlo brzo morati da se menja.
Naprosto, mnoge stvari koje mi nismo trenutno u stanju da uradimo, recimo restitucija i vraćanje imovine, vrlo brzo će nas sačekati kao nekakvi uslovi iz Evrope, jer ne možemo marketingom i samo viznom liberalizacijom dokazivati kako je ovo Vlada evropska i kako je na evropskom putu.
Bez obzira na to šta je zakonodavac, ili onaj koji je predložio zakon, želeo ovim zakonom, mi mislimo da se to neće postići, a jedino što će se postići jeste narušen kredibilitet zemlje i posvećenosti Srbije evropskim standardima.
Žao nam je što je zakon o kulturi, koji je zaista temeljan zakon, ovde poslužio kao maska, da bi se proguralo ne brzinu izmene zakona o informisanju. Mislimo da je zakon o kulturi zaista zasluživao posebnu tačku dnevnog reda i debatu, ali ako je neko odlučio da žrtvuje zakon o kulturi samo da bi prošle ove izmene zakona o informisanju i da bi se obračunao sa nekim s kojim je do juče bio partner i saradnik, to je samo dokaz koliko i ovo ministarstvo kulture i ova vlada zaista žele suštinske promene u Srbiji.
Nažalost, žrtvovanje zakona o kulturi, da bi se Vlada obračunala sa ono malo neposlušnih medija, mi iz LDP-a mislimo da postoje drugi zakoni, postoje zakoni koji su omogućavali da se uvede red. Stranka koja je predložila ovaj zakon mislila je drugačije i sva odgovornost za sve ono što sledi jeste na Vladi i toj stranci.

Preostalo vreme na raspolaganju poslaničke grupe LDP je jedan minut i 30 sekundi.

Reč ima narodni poslanik Simo Vuković. Vreme na raspolaganju poslaničkoj grupi G 17 plus je 10 minuta i 30 sekundi. Izvolite.

Uvaženi ministre, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, rasprava o zakonu o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju sigurno je jedna od najosetljivijih tema o kojoj može da raspravlja parlament zato što tretira jednu oblast koja seže u Ustavom zagarantovana prava, odnosno slobode medija.
Međutim, jedno stabilno demokratsko društvo ne treba od bilo čega, pa i od slobode medija, da pravi tabu temu, kao i od zakona koji regulišu tu oblast. Zapravo jedno zrelo demokratsko društvo treba povremeno ili stalno da preispituje valjanost, efikasnost zakonske regulative koja reguliše ovu oblast.
Kao i većina drugih zakona i Zakon o javnom informisanju, kakav je do sada bio na snazi, u sebi sadrži ravnotežu između prava i obaveza svih učesnika u procesu javnog informisanja. To se odnosi i na javna glasila. Onog momenta kada se taj balans poremeti nastaju problemi kakve trenutno imamo u medijskom prostoru i na medijskoj sceni Srbije.
Kakvo je zapravo danas stanje u Srbiji? Najveći broj javnih glasila i aktera koji rade u njima deluju u skladu sa sopstvenim profesionalizmom, bazirani na profesionalnoj etici i ne osećaju nikakvu teskobu ustavnih i zakonskih rešenja kakve postoje.
Međutim, jedan mali broj glasila, koristeći manjkavost i nesavršenost postojećih zakona, pogotovo njegove sankcione odredbe, prosto se instrumentalizovao i pretvorio u sredstvo za manipulisanje javnog mnjenja, usvajajući jednu metodologiju u kojoj se ciljano blate i diskredituju pojedinci, posebno nosioci javnih funkcija, pre svega političari, njihove političke ideje, projekti koji su čak i državni, koji stoje na putu interesa.
Kakvi su to interesi koji stoje iza ovih glasila? Oni mogu biti sadržani u profitu, dakle u ostvarivanju što većeg tiraža plasiranjem skandala plasiranih afera, ne bi li to privuklo što veći broj čitalaca.
Međutim, još opasnija je stvar što najčešće iza ovih medija stoje različite interesne grupe. One su političke, parabezbednosne, pa čak i organizovane kriminalne grupe, o čemu imamo veoma negativno iskustvo iz prošlosti.
Na taj način u Srbiji je stvoren jedan ambijent u kome je lomača već postavljena i svaki pojedinac može biti u svakom trenutku, ukoliko se nađe na putu ovih interesnih grupa, pre svega razapet na naslovnim stranicama, a zatim stavljen na tu lomaču i provučen kroz javno mnjenje danima i mesecima.
Da li danas ova skupština i Srbija ima odgovor za rešenje ovakvog stanja? Postojeće i predložene izmene i dopune ovog zakona za sve one koji su pročitali ovaj predlog zakona ni za jedno slovo, ni za jedno zrno ne menjaju korpus prava koja su javna glasila imala do sada, ali svakako uspostavljaju mnogo preciznije mehanizme i pravila za kažnjavanje svih onih koji krše zakon.
Mi iz G 17 plus ne vidimo u čemu je tu problem. Zapravo, ovim izmenama i dopunama zakona ovaj zakon dobija na svojoj efikasnosti, što treba da bude i cilj, da se zakoni koje usvajamo zapravo i primenjuju.
Neukusna su i nekorektna poređenja ovog zakona sa totalitarnim, represivnim zakonom Aleksandra Vučića iz 1998. godine, koji je imao za cilj gušenje elementarnih građanskih i demokratskih sloboda, a poslednje što možemo dozvoliti jeste da se to spočitava stranci G 17 plus.
Mi smo kao politički subjekt, bilo u formi nevladine organizacije ili stranke, tokom svog desetogodišnjeg rada uložili ogromne napore, svoje ljude i ideje u izgradnju temelja demokratske, građanske i civilizovane Srbije.
Uvek ćemo biti protiv atmosfere koja je danas stvorena, a to je atmosfera kontrolisanog haosa, koja možda odgovara i nekima koji sede u ovoj skupštini, urušavanje elementarnih civilizacijskih normi i komunikacije u javnom prostoru.
Sadašnji ambijent i atmosfera koji postoje su kontinuitet koji imamo od nastanka višestranačkog sistema u Srbiji od 90-tih godina, sa nečijom željom da se sistematski kompromituje demokratski sistem i njegove institucije. Na jednom mestu imate kompromitaciju parlamenta, izabranih predstavnika, drugih institucija u zemlji, ali se na kraju to svelo i na kompromitaciju slobode medija. G17 plus će uvek biti za građanske i demokratske principe i zbog toga će poslanička grupa G17 plus podržati ovakav predlog zakona, čvrsto uverena da ovim jačamo temelje demokratske, civilizovane i moderne Srbije.

Reč ima narodna poslanica Svetlana Stojanović, vreme na raspolaganju poslaničkoj grupi DSS je 11 minuta.

Posle nje je narodni poslanik Tomislav Nikolić, pošto u međuvremenu prijavljeni poslanici odustaju. Izvolite.

Poštovani narodni poslanici, dugo prekrajan, i proširivan i skraćivan, zakon o kulturi, koji je danas pred nama, doduše ne znamo tačno u kojoj verziji i šta će Vlada na nekoj telefonskoj sednici još dodati ovom zakonu, svakako nije ni sistemski, ni temeljni, ni krovni. Ne nudi rešenja koja daju okvire u kojima bi se mogle razraditi specifičnosti pozorišne i filmske umetnosti, arhivistike, zaštite spomenika kulture itd.
Ministar je u svom uvodnom izlaganju rekao da je strategija kulturnog razvoja jedna od najvažnijih novina ovog zakona. O strategiji u ovom trenutku, kada zakon donosimo, ne znamo ništa. Strategiju nećemo imati još najmanje godinu dana, koliko je zakonom Ministarstvo sebi dalo vremena da je napiše i predloži Vladi.
Zakon o kome danas odlučujemo postaće nešto konkretniji tek za tri meseca, kada ministarstvo napiše 12 podzakonskih akata neophodnih za njegovo sprovođenje. Dakle, svi rokovi da se poštuju, a to retko biva, novi zakon o kulturi, o kome raspravljamo navrat-nanos, u zajedničkom pretresu sa najsramnijim zakonom o informisanju u istoriji srpskog parlamentarizma, nećemo imati još godinu dana dok se ne usvoji strategija i ne napišu podzakonska akta. Verujem da ova Vlada neće imati na raspolaganju toliko vremena da posao oko zakona o kulturi dovrši. Čekali smo na ovaj zakon godinama, nadajući se da će nam doneti nova sistemska rešenja, neophodna državi u kojoj se promenio režim. Nema ih.
Sve je manje-više ostalo isto, osim onog što je gore. Jednu stvar nisam razumela za sve ove godine koliko čekamo na novi zakon o kulturi: zašto se svi ministri kulture ponašaju kao da zakoni o kulturi uopšte ne postoji? Zato što bi se kultura tada upravljala prema zakonima, makar i starim, stare demokratije ne menjaju svoje zakone i po sto godina. Našim ministrima kulture više odgovara da kulturom ove zemlje upravljaju po svom diskrecionom pravu i u skladu sa svojim interesima, ličnim i stranačkim.
Ministar je u svom uvodnom izlaganju istakao kao značajnu novinu osnivanje nacionalnog saveta za kulturu. Slažem se da bi nacionalni savet za kulturu bio važna novina da su mu u zakonu date veće i preciznije nadležnosti, da je zakonom propisano da se saveti Saveta slušaju ili bar obnaroduju, pa da javnost zna koje savete ministar nije prihvatio i iz toga zaključi kakvu politiku ministar ne želi da vodi, šta su mu stvarni naumi.
Nacionalni savet za kulturu, kakav je definisan u zakonu, preglomazno je i neoperativno telo, za koje se baš i ne zna tačno šta će raditi.
Lično sam najzabrinutija za nacionalne institucije kulture: Narodno pozorište koje godinama grca u nerešivim problemima; Narodni muzej koji je zatvoren sedam godina, a vredne slike su ugrožene zato što ni jedan od ministara kulture nije mogao da se nagodi oko toga kakav depo je najpovoljniji za slike ili za ministra; za Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu, toliko dotrajalo kao zgrada, da jedva može i minimalno da funkcioniše.
Spasile su se jedino one nacionalne institucije kulture koje su za direktore imale vanserijski dobre direktore-menadžere. Takve direktore ministar je smenio ili im je dodelio mesto vršioca dužnosti. Zašto ministar smenjuje uspešne direktore, to samo on zna.
U novom zakonu o kulturi nacionalne institucije kulture se ne pominju poimenice. Nećemo, kada se zakon usvoji, znati koje su to institucije, a do juče smo odlično znali. Zakon ne precizira ni kako će se finansirati, kaže preko programa i projekata. To je apsolutno nedopustivo i nedovoljno. U državnom je, opštem i javnom interesu da nacionalne institucije kulture svoju delatnost obavljaju po najvišim standardima struke, evropskim i svetskim, da im se za to obezbedi zakonski okvir i odgovarajuće finansiranje.
Ne mogu se nacionalnim institucijama kulture obezbediti samo sredstva za plate zaposlenih, a o svemu drugome diskreciono da odlučuje ministar na osnovu plana programa koji mu one predoče, a tako upravo piše u novom sistemskom, krovnom zakonu o kulturi.
Postoje delatnosti u kulturi koje se ni po koju cenu ne smeju ostaviti na nedovoljnom budžetskom finansiranju ili prepustiti tržištu. Ako svoje spomenike kulture, i one na KiM, naravno, ne štitimo stalno i valjano, ako arhivsku građu ne obrađujemo i ne čuvamo za buduća naučna proučavanja, izgubićemo i svoju prošlost.
Postaćemo zemlja bez kulture, a imali smo kulturu koja je nastajala stotinama godina. Nećemo moći da izgradimo stariju i bolju prošlost. Postaćemo bezlični, a kao takvi nećemo biti dobri nikome, pa ni EU, za koju bi zakleti Evropejci činili sve, čak i na račun i štetu sopstvenog naroda i države.
Ministar je u svom uvodnom izlaganju naveo i decentralizaciju kulture kao nešto veoma dobro rešeno u novom zakonu o kulturi. Prebacivanje na lokalnu samoupravu tereta koji ona ne može da nosi, poveriti joj zadatke za koje nema sredstva da ih obavi, jer su joj potrebna za narodne kuhinje i socijalna davanja, a ni za to nema novca, nije decentralizacija. To je zatiranje kulture izvan Beograda.
Zvuči paradoksalno ovo što ću reći, ali nije. Decentralizacija se u nekim aspektima, ne u svim naravno, može obaviti i iz centra, i iz Ministarstva, iz Vlade, iz Beograda. Mogli bismo se odreći kojeg miliona dinara za "Bitef" ili "Belef", koji često završe u džepovima ljudi bliskih vlasti, i renovirati neko pozorište ili neki dom kulture, kakvi danas tavore diljem Srbije i izgraditi u Pirotu ili Prijepolju možda muzičku dvoranu.
Regionalni zavodi za zaštitu spomenika kulture, npr, morali bi ostati u nadležnosti Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture, a Ministarstvo bi mu moralo obezbediti sredstva i zakonski okvir da štiti spomenike na čitavoj teritoriji Srbije, uključujući i KiM naravno.
O propustu načinjenom u novom zakonu o kulturi, iz kojeg su izostavljena kulturna dobra, prvi stepen zaštite, a koja predstavljaju 80% svih kulturnih dobara koje imamo, da i ne govorimo.
Novi zakon je rešio da štiti samo dobra od izuzetnog značaja i svetsku baštinu. U čemu li ćemo još sve se dodvoravati svetu? DSS se snažno zalaže za decentralizaciju u kulturi, kako se to diplomatski novogovorom kaže.
Decentralizaciju u kulturi, mi, između ostalog, razumemo i tako da država zakonom, novcem, praksom ministarstva omogući gradovima i opštinama izvan prestonice iste ili makar približne uslove uživanja u vrhunskim kulturnim dostignućima, kakva imaju građani Beograda.
Decentralizacija u kulturi nije ni kada se jednom godišnje održi kakva kulturna manifestacija na koju se potroše sva sredstva, a ostatak godine grad ili opština čami u kulturnom mraku.
Pozorišni festival "Milivoje Živanović" drag je Požarevljanima, ali možda bi im bilo još milije da se u republičkom budžetu obezbede sredstva za renoviranje starog, pravog, baroknog pozorišta, koje su stari Požarevljani izgradili privatnim sredstvima, a pod našom upravom propada i trune decenijama. Rešenje nije ni akcija ''Srbija u Srbiji'' i dolazak beogradskih predstava u provinciju, od čega zarađuje ne znamo tačno ko sve. Mada je i to lepo.
Gradovima i opštinama država Srbija bi svojim sredstvima trebalo da omogući priliku da neguje lokalne talente, a kulturni život da se odvija čitave godine.
Novi zakon o kulturi ne dotiče problem privatizacije, a morao bi. Privatizacija u kulturi treba da se propiše zakonom o kulturi, a ne nekim drugim koji se odnosi na privredu i fabrike. Ali, privatizacija je novac, veliki novac, a kada je novac u pitanju, kultura je poslednje na šta vlast pomisli. Termin "kulturna industrija", ne može biti svetskiji i evropejskiji, u novom zakonu o kulturi se ne pominje. Zašto bi se industrija finansirala od skromnog budžeta za kulturu, a finansiraju se privatne ambicije umetnika bliskih političkim opcijama na vlasti? Ne treba ih finansirati ni onda kada su nesumnjivo veliki umetnici u pitanju. Toliko bogati nismo.
Skromna budžetska sredstva za kulturu kojima raspolažemo moramo racionalno, domaćinski trošiti za najneophodnije, ono što kada propadne nećemo moći povratiti.