Poštovani narodni poslanici, dugo prekrajan, i proširivan i skraćivan, zakon o kulturi, koji je danas pred nama, doduše ne znamo tačno u kojoj verziji i šta će Vlada na nekoj telefonskoj sednici još dodati ovom zakonu, svakako nije ni sistemski, ni temeljni, ni krovni. Ne nudi rešenja koja daju okvire u kojima bi se mogle razraditi specifičnosti pozorišne i filmske umetnosti, arhivistike, zaštite spomenika kulture itd.
Ministar je u svom uvodnom izlaganju rekao da je strategija kulturnog razvoja jedna od najvažnijih novina ovog zakona. O strategiji u ovom trenutku, kada zakon donosimo, ne znamo ništa. Strategiju nećemo imati još najmanje godinu dana, koliko je zakonom Ministarstvo sebi dalo vremena da je napiše i predloži Vladi.
Zakon o kome danas odlučujemo postaće nešto konkretniji tek za tri meseca, kada ministarstvo napiše 12 podzakonskih akata neophodnih za njegovo sprovođenje. Dakle, svi rokovi da se poštuju, a to retko biva, novi zakon o kulturi, o kome raspravljamo navrat-nanos, u zajedničkom pretresu sa najsramnijim zakonom o informisanju u istoriji srpskog parlamentarizma, nećemo imati još godinu dana dok se ne usvoji strategija i ne napišu podzakonska akta. Verujem da ova Vlada neće imati na raspolaganju toliko vremena da posao oko zakona o kulturi dovrši. Čekali smo na ovaj zakon godinama, nadajući se da će nam doneti nova sistemska rešenja, neophodna državi u kojoj se promenio režim. Nema ih.
Sve je manje-više ostalo isto, osim onog što je gore. Jednu stvar nisam razumela za sve ove godine koliko čekamo na novi zakon o kulturi: zašto se svi ministri kulture ponašaju kao da zakoni o kulturi uopšte ne postoji? Zato što bi se kultura tada upravljala prema zakonima, makar i starim, stare demokratije ne menjaju svoje zakone i po sto godina. Našim ministrima kulture više odgovara da kulturom ove zemlje upravljaju po svom diskrecionom pravu i u skladu sa svojim interesima, ličnim i stranačkim.
Ministar je u svom uvodnom izlaganju istakao kao značajnu novinu osnivanje nacionalnog saveta za kulturu. Slažem se da bi nacionalni savet za kulturu bio važna novina da su mu u zakonu date veće i preciznije nadležnosti, da je zakonom propisano da se saveti Saveta slušaju ili bar obnaroduju, pa da javnost zna koje savete ministar nije prihvatio i iz toga zaključi kakvu politiku ministar ne želi da vodi, šta su mu stvarni naumi.
Nacionalni savet za kulturu, kakav je definisan u zakonu, preglomazno je i neoperativno telo, za koje se baš i ne zna tačno šta će raditi.
Lično sam najzabrinutija za nacionalne institucije kulture: Narodno pozorište koje godinama grca u nerešivim problemima; Narodni muzej koji je zatvoren sedam godina, a vredne slike su ugrožene zato što ni jedan od ministara kulture nije mogao da se nagodi oko toga kakav depo je najpovoljniji za slike ili za ministra; za Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu, toliko dotrajalo kao zgrada, da jedva može i minimalno da funkcioniše.
Spasile su se jedino one nacionalne institucije kulture koje su za direktore imale vanserijski dobre direktore-menadžere. Takve direktore ministar je smenio ili im je dodelio mesto vršioca dužnosti. Zašto ministar smenjuje uspešne direktore, to samo on zna.
U novom zakonu o kulturi nacionalne institucije kulture se ne pominju poimenice. Nećemo, kada se zakon usvoji, znati koje su to institucije, a do juče smo odlično znali. Zakon ne precizira ni kako će se finansirati, kaže preko programa i projekata. To je apsolutno nedopustivo i nedovoljno. U državnom je, opštem i javnom interesu da nacionalne institucije kulture svoju delatnost obavljaju po najvišim standardima struke, evropskim i svetskim, da im se za to obezbedi zakonski okvir i odgovarajuće finansiranje.
Ne mogu se nacionalnim institucijama kulture obezbediti samo sredstva za plate zaposlenih, a o svemu drugome diskreciono da odlučuje ministar na osnovu plana programa koji mu one predoče, a tako upravo piše u novom sistemskom, krovnom zakonu o kulturi.
Postoje delatnosti u kulturi koje se ni po koju cenu ne smeju ostaviti na nedovoljnom budžetskom finansiranju ili prepustiti tržištu. Ako svoje spomenike kulture, i one na KiM, naravno, ne štitimo stalno i valjano, ako arhivsku građu ne obrađujemo i ne čuvamo za buduća naučna proučavanja, izgubićemo i svoju prošlost.
Postaćemo zemlja bez kulture, a imali smo kulturu koja je nastajala stotinama godina. Nećemo moći da izgradimo stariju i bolju prošlost. Postaćemo bezlični, a kao takvi nećemo biti dobri nikome, pa ni EU, za koju bi zakleti Evropejci činili sve, čak i na račun i štetu sopstvenog naroda i države.
Ministar je u svom uvodnom izlaganju naveo i decentralizaciju kulture kao nešto veoma dobro rešeno u novom zakonu o kulturi. Prebacivanje na lokalnu samoupravu tereta koji ona ne može da nosi, poveriti joj zadatke za koje nema sredstva da ih obavi, jer su joj potrebna za narodne kuhinje i socijalna davanja, a ni za to nema novca, nije decentralizacija. To je zatiranje kulture izvan Beograda.
Zvuči paradoksalno ovo što ću reći, ali nije. Decentralizacija se u nekim aspektima, ne u svim naravno, može obaviti i iz centra, i iz Ministarstva, iz Vlade, iz Beograda. Mogli bismo se odreći kojeg miliona dinara za "Bitef" ili "Belef", koji često završe u džepovima ljudi bliskih vlasti, i renovirati neko pozorište ili neki dom kulture, kakvi danas tavore diljem Srbije i izgraditi u Pirotu ili Prijepolju možda muzičku dvoranu.
Regionalni zavodi za zaštitu spomenika kulture, npr, morali bi ostati u nadležnosti Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture, a Ministarstvo bi mu moralo obezbediti sredstva i zakonski okvir da štiti spomenike na čitavoj teritoriji Srbije, uključujući i KiM naravno.
O propustu načinjenom u novom zakonu o kulturi, iz kojeg su izostavljena kulturna dobra, prvi stepen zaštite, a koja predstavljaju 80% svih kulturnih dobara koje imamo, da i ne govorimo.
Novi zakon je rešio da štiti samo dobra od izuzetnog značaja i svetsku baštinu. U čemu li ćemo još sve se dodvoravati svetu? DSS se snažno zalaže za decentralizaciju u kulturi, kako se to diplomatski novogovorom kaže.
Decentralizaciju u kulturi, mi, između ostalog, razumemo i tako da država zakonom, novcem, praksom ministarstva omogući gradovima i opštinama izvan prestonice iste ili makar približne uslove uživanja u vrhunskim kulturnim dostignućima, kakva imaju građani Beograda.
Decentralizacija u kulturi nije ni kada se jednom godišnje održi kakva kulturna manifestacija na koju se potroše sva sredstva, a ostatak godine grad ili opština čami u kulturnom mraku.
Pozorišni festival "Milivoje Živanović" drag je Požarevljanima, ali možda bi im bilo još milije da se u republičkom budžetu obezbede sredstva za renoviranje starog, pravog, baroknog pozorišta, koje su stari Požarevljani izgradili privatnim sredstvima, a pod našom upravom propada i trune decenijama. Rešenje nije ni akcija ''Srbija u Srbiji'' i dolazak beogradskih predstava u provinciju, od čega zarađuje ne znamo tačno ko sve. Mada je i to lepo.
Gradovima i opštinama država Srbija bi svojim sredstvima trebalo da omogući priliku da neguje lokalne talente, a kulturni život da se odvija čitave godine.
Novi zakon o kulturi ne dotiče problem privatizacije, a morao bi. Privatizacija u kulturi treba da se propiše zakonom o kulturi, a ne nekim drugim koji se odnosi na privredu i fabrike. Ali, privatizacija je novac, veliki novac, a kada je novac u pitanju, kultura je poslednje na šta vlast pomisli. Termin "kulturna industrija", ne može biti svetskiji i evropejskiji, u novom zakonu o kulturi se ne pominje. Zašto bi se industrija finansirala od skromnog budžeta za kulturu, a finansiraju se privatne ambicije umetnika bliskih političkim opcijama na vlasti? Ne treba ih finansirati ni onda kada su nesumnjivo veliki umetnici u pitanju. Toliko bogati nismo.
Skromna budžetska sredstva za kulturu kojima raspolažemo moramo racionalno, domaćinski trošiti za najneophodnije, ono što kada propadne nećemo moći povratiti.