Gospodin Miloš Aligrudić reklamira Poslovnik. Izvolite.

I povrede Poslovnika se mogu rangirati po nekoj težini. Nije svaka povreda koja se učini jednake težine. Ova na koju ukazujem nije neka flagrantno teška povreda, ali postoji. Moguće je da na nju ne bih ukazao da raspravljamo u tri ili četiri popodne ili u 11.00 pre podne, ali u 22.40 časova uveče prosto imam volju da to učinim zato što povreda postoji.
Naime, reč je o vama, pre svega povrede se odnose na predsedavajućeg. Nemojte se mnogo brinuti i kada mi budete rekli da mislite da to nije povreda, neću tražiti da se o tome izjasnimo u danu za glasanje. Prosto, hoću najdobronamernije da vam ukažem na to.
U članu 27. postoje pravila koja vas teraju da se starate o primeni Poslovnika, pa je to generalna odredba na koju se pozivam, ali i na član 96, koji vam jasno kaže da ako hoćete da učestvujete u pretresu ili raspravi, a svaki vaš komentar prethodnog govornika koji kvalifikuje sadržaj njegovog govora, znači, govorim o sadržaju, a ne o formi koju vi sprovodite kada polemišete s nama, to nije ni polemika, to su objašnjenja koja vi dajete, ona su legitimna i regularna, nego kada govorite i kvalifikujete sadržaj govora. Kao što ste to učinili kada je govorio ministar, pa ste govorili o tome da je on argumentovano izneo itd, to nije na vama da govorite.
Skrenuli ste mi pažnju vašom prethodnom reakcijom na prethodnog govornika i na dobacivanje iz sale. Ona jesu neka vrsta nedozvoljene polemike, na šta imate pravo da ukažete, ali onda kada već to činite, onda nemojte sebi dopustiti da ne iskoristite pravo iz člana 96, da kada hoćete da učestvujete u raspravi, da se prijavite kao govornik, a da vas neko od kolega potpredsednika za to vreme zameni.
To je najdobronamernije s moje strane. Ako mislite da time niste vređali Poslovnik, ne tražim da se o tome izjasnimo u danu za glasanje, iako mislim da to predstavlja svakako povredu Poslovnika s vaše strane.

Gospodine Aligrudiću, meni se čini da kada me vidite i na ulici imate utisak da činim povrede Poslovnika.

Reč ima gospodin Paja Momčilov. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, da nastavimo ovaj teatar apsurda. Sve nas je manje i manje, ali šta ćemo, takve su prilike kakve su.
Čudim se zašto gospodin ministar u svom izlaganju...

Gospodine Momčilov, izvinite, molim vas, uzeću u obzir ovo vreme.

Vaša poslanička grupa je, gospodine Markićeviću, iskoristila kompletno vreme. Meni je žao, nemate nijedan minut više.

Izvolite, nastavite gospodine Momčilov.

Čudim se zašto gospodin ministar zamera da ovde postoje neki koji kritikuju i koji stalno kritikuju. Slučajno sam pripadnik opozicije i opozicija ima jedan jedini zadatak, da kritikuje. Znači, dobra opozicija isključivo kritikuje.
Čudim se, kada vi stalno, evo sada ko dodola počnete mantru ko je nekad bio i šta je bio, kako je bilo sve strašno, kako je sada super dobro i kako su neki bili ministri u prošlim vremenima.
Ako imate tu potrebu, okrenite se malo više iza leđa, pa se sa svojim koalicionim partnerima izjadajte lepo i kažite im šta imate.
Vi ovde odgovarate za dela koja činite otkad ste vi na vlasti. Mi pričamo o događajima koji se sada nama događaju i to je čitava suština. Ta priča je stvarno već izanđala i nema potreba da je u Skupštini pričate poslanicima.
Malo ste poskakivali, ne znam zbog čega, nešto ste bili uzbuđeni. Nema potrebe da budete uzbuđeni. Jeste, videlo se. Pušačima ste zapretili kako ih crni dani čekaju po hodnicima. Ne treba to da radite vi, ne treba vi tako da radite kad smo mi poslanici u pitanju.
Znači, samo hoću da kažem da gospodin ministar bi bolje uradio kada bi dolazio na sednice Odbora za zdravlje. Odbor za zdravlje imao je 16 sednica. Gospodin ministar je bio na dve. To je nešto što je zabrinjavajuće, daleko više nego ako neko iz opozicije kritikuje. Po meni, možda se nećemo složiti, al' ajde da idemo dalje.
Pitanje je - zašto ministar ne dolazi na sednice Odbora? To bi bilo interesantno čuti. Onda kada neko kaže - nemojte, ljudi, da krivo reči stavljate neke koje ne znače to što ste vi mislili da znače, nedobitnost, onda je to neka crna kritika. Nije. To je objektivna, realna i konstruktivna kritika.
Vi možete da kažete - nije tačno, nedobitnost znači nešto drugo, to što sam mislio. Onda ste vi u pravu. Ali, vi ne vodite takvu raspravu. Vi vodite raspravu šta je bilo ranije, vi vodite u vašim objašnjenjima, prepisujete članove zakona jednostavno, tumačite prepisivanjem istih činjenica i onda nam kažete - zašto hitno, u cilju što hitnijeg stvaranja uslova za obezbeđivanje visokog nivoa zdravstvene zaštite građana. Čekajte, spustite se na zemlju. Ovo je Srbija.
Vi ste videli, sami vaši službenici u Batutu su napisali da vam je opšta smrtnost od 2002. do 2006. godine za 1,6% otišla gore. To je fakat, to nije crna kritika. Vi to ne želite da znate. Vi to morate da znate ako ste jedan ministar zdravlja. To interesuje i nas narodne poslanike, koji nemamo tako odgovornu funkciju kao što vi imate. To interesuje i građane Srbije. To nije kritika, to je realnost, ali crna realnost, stvarno.
Naravno, kada su bile sankcije i kada je bio rat da su neke stvari bile loše i da su krenule nizbrdo. Od 2000. godine imate kredite, imate međunarodnu zajednicu, imate tendere i rezultati su 1,6% gore smrtnost, a nerazvijene zemlje sveta i srednje razvijene uspevaju da stabilizuju opštu smrtnost. Kojim merama?
Ovim za koje vi samo se deklarativno zalažete, promocijom zdravlja i prevencijom bolesti. Čitav svet raspravlja danas o ekonomskoj krizi i šta uraditi u zdravstvu u uslovima ekonomske krize. Vi putujete po svetu, kažete držite predavanja, ali to nije tema za srpski parlament.
Ovde nema krize, naravno da nema za vas. To je jedna autističnost neverovatna, kada u ovom parlamentu mi ne raspravljamo o tim vitalnim problemima sistema kome ste vi na čelu.
Da se manem sada ove rasprave, to je zaludna rasprava sigurno. Da se mi još malo pozabavimo ovim zakonima. Nema zlonamernosti, uložili smo razmišljajući za svaki zakon po 20-ak amandmana. Mi smo konsultovali stručnjake, nismo pametni da se znamo, vrhunske stručnjake koje Srbija ima, zajedno sa njima smo ove amandmane formulisali.
Vi ne negirate, naravno, ono što mi kažemo, ali kvalifikujete. Sve ono što sam rekao kao zamerku nijednim odgovorom niste opovrgli, a držite lekciju. Spustite se na zemlju. Ministar znate šta znači?
Sada, ako krenemo od ovog zakona, mučenog, za transfuziju krvi i delatnosti, koliko je tu para otišlo na projekte? Krenuo je 2002. godine projekat, pet miliona evra, pa onda još dva miliona evra, pa onda, ako pogledate šta su ciljevi i dokle smo stigli, nećete imati baš prelepu i optimističku sliku kako nam je sve dobro, kako smo imali u 2006. godini najviše davalaštvo. Ne verujem, tvrdim da smo najveće davalaštvo imali u ratnim uslovima 1999. godine i da je tada ono iznosilo 2,9%.
Na Odboru za zdravlje raspravljamo o problemima transfuzije i kaže nama direktorka, gospođa Drašković, kako je sad super situacija, a na istom sajtu vidimo da procenti ne odgovaraju nekoj sjajnoj situaciji. Srbija treba da ima 4% obuhvata davalaštvom da bi svoje potrebe zadovoljila.
Slavodobitno ste rekli – imali smo najveće u 2006. godini davalaštvo, a 6. juna „Politika“ i sve agencije objavljuju izveštaj agencijski - u Beogradu krvi za jedan i po dan. Pročitajte novine, pa ćete videti. Jeste, kazaće se, to je letnja nestašica, ovo, ono, ali to je naš problem.
Ako mi gledamo šta je sve trebalo da iznedri ta reforma transfuziološke službe i ti projekti, u tim projektima kada je potrošeno pet miliona evra kupovali ste aparate koji se daju gratis da bi se koristile hemikalije, kupovali ste u isto vreme iz budžetskih sredstava aparate. Papire imamo, oni stoje.
Vi ćete to nazvati destruktivnom kritikom, možda u odnosu na vas, ali to su fakta i činjenice. Kazali ste – agencija će biti osnovana za probleme transfuzije, biće možda pridodata agenciji za lekove. Šta ste od toga uradili?
Da ne ulazimo u ono što vi uopšte ne uvažavate, dobrovoljne davaoce krvi. Evo, preda mnom pisma dve organizacije humanitarnog udruženja dobrovoljnih davalaca krvi, ti pišu i po inostranstvu, nažalost, pišu i evropskim funkcionerima.
Imamo Savez dobrovoljnih davalaca krvi Republike Srbije, koji kaže da ima 10.000 članova. Da vam ne čitam šta oni nama pišu, pišu oni to i vama. Evo, samo par njihovih stavova za ovaj vaš zakon, da ne bude to zla namera jednog zlog čoveka, opijenog mržnjom – nacrt zakona ne definiše obezbeđivanje strateških rezervi krvi i proizvoda iz krvi, već sprečava stručno metodološko uputstvo.
Tačno, zakon više nalikuje stručnom i metodološkom uputstvu. Iz ovog zakona treba da proistekne ili da proizađe 20 podzakonskih akata. Šta ste pisali zakon? Što je nekompletan, pa ne obuhvata ni sve ono što treba da obuhvati jedan zakon, o tome da ne pričamo.
Ako uzmete Zakon o zdravstvenoj zaštiti, pa pogledate samo šta jedan zavod za transfuziju krvi treba da obavlja, pa tipizacija tkiva, pa gomila stvari, ali ovaj vaš zakon to sve neće da reguliše. Gde ćete to regulisati, podzakonskim aktima? U vreme Miloševića, kazali ste, Milošević vlada podzakonskim aktima i uredbama. Ma kakvi, Milošević je malo dete, vi vladate podzakonskim aktima i uredbama. Pobrojte koliko imate podzakonskih akata i uredbi.
Šta je problem? Problem je što je to netransparentno. Mi ovde kada zakon donosimo, mi diskutujemo, raspravljamo, sučeljavamo mišljenja. Vi imate impresiju da vas mi mrzimo, da smo vam neprijatelji, šta znam, a kad vi donosite podzakonski akt, mi to ne vidimo, mi to vidimo eventualno u „Službenom glasniku“. To je problem.
Ako vi meni zamerate zlonamernost, znate šta, ja sam ginekolog, sa svojim kolegama razgovarao sam – vi niste obavili završnu raspravu, njima ste ostali dužni. Obećali ste još jedno čitanje. Oni to nisu dobili i onda vi, recimo, napišete, evo, i laici mogu lako da vide da to baš nešto nije u redu.
In vitro embrion jeste embrion van tela ljudskog bića. To stvarno nema smisla. Šta je pobačeni embrion? On je van ljudskog bića i to je vama in vitro. Samo prevod in vitro, šta znači, kada bi ga čovek bukvalno preveo, čovek opšte kulture zna. To stoji ovde u vašem zakonu ovako. Ne slažu se moje kolege s tim, nemojte da nas brukate.
Ili, dajte definiciju šta ste nam vi čitali, vi čitate sve, vi napamet ne umete da govorite. Kažite definiciju javnog zdravlja napamet. Evo, zadovoljite me. Da vidimo na šta će to ličiti.
Lečenje neplodnosti, nabrojaste sve, ama gde vam je banjsko-klimatsko lečenje? Vi to ne priznajete. To je priznata grana medicine i to je jedna od važnih grana pomoćnog lečenja. Ne, vi to preskočite i onda kažete – ovaj je zlonameran, ovaj je došao da se, eto tako, iživljava. Pa, ne može, toga u Evropi nema.
Ono što je ključno, što mi vama pokušavamo da objasnimo, naravno, vi nećete to ni da uzmete u razmatranje – ne možete vi, kada su ovi zakoni u pitanju i oblasti koje regulišu, to su oblasti visokosofisticirane nauke i struke najvišeg ranga da smeštate regulaciono telo u vaše ministarstvo. Zašto? Jer ste nekompetentni za struku i za nauku.
Kako se kompetentnost postiže, zna se – akademskim titulama, stručnim zvanjima i referencama. Mi smo vama dobronamerno predložili da ako već pravite upravu i locirate je kod vas, molimo, formirajte i ekspertske komisije od oko pet vrhunskih stručnjaka koji će doktrinu da donose. Gledajte, vi nabrojite gomilu stvari koje se tiču uprave, onda odjedanput doktrina na stvar, prati nauku u svetu i odlučuje šta će biti primenjivano u Srbiji.
To ne može u upravi da se radi, to moraju raditi eksperti. I to kad kažem, to kažem u ime svojih kolega i oni vam to kažu. Te stvari ne mogu bez struke i nauke, srpske, inostrane, kako god hoćete, ali jednostavno ne mogu biti u upravi. Vidim da sada upoznajete zakon sa znatiželjom, pa, eto, nije loše u ovim satima iskoristiti ovo vreme i za tu delatnost.
Ono što moram da kažem i kad kažemo nevladin sektor ne uvažavate, to samo ovi ljudi dobrovoljni davaoci krvi, od kojih zavisi dobrovoljno davalaštvo. Mi smo imali priliku da razgovaramo i sa ljudima koji su na dijalizi. Njih ste primili jednom, njihove primedbe jednom, i dalje ne. Niste imali snage, e, te, revolucionarne, prave, da pokušate njima da izađete u susret i da napravite taj korak kojim bi prešli Rubikon i kad bi to kadaverično davanje vašom zakonskom regulativom ipak moglo da se podigne na viši nivo.
Mi ćemo imati raspravu u pojedinostima, naravno, mi ćemo iznositi sve to tada, a ono što sasvim sigurno hoću da kažem, mnoga rešenja u ovim vašim zakonima slede trag vaših postupaka u sistemu zdravstva Srbije koji mi kritikujemo i za koje smatramo, ne da ste vi odgovorni, vi ste uradili već, dugo ste na tom položaju i na kom jeste, ono što ste mogli i umeli, sada su odgovorni oni koji dalje drže i to je sasvim jasno.
E, vi u ovom zakonu recimo o oplodnji, to je meni dosta blizak zakon, na kraju krajeva sam iz te struke i pazite šta vi kažete u zakonu o oplodnji – ustanove koje imaju pravo, je l' tako, da se bave ovim poslovima, i član 13. kaže ovako – pravo obavljanja postupaka biomedicinski potpomognute oplodnje imaju prvo zdravstvene ustanove odnosno delovi zdravstvene ustanove iz plana mreže zdravstvenih ustanova koje donosi Vlada. Pa onda pod broj dva – zdravstvene ustanove osnovane u privatnoj svojini u skladu sa zakonom.
E sad, pazite ovako, kada je državna ustanova može i deo, a kada je privatna, e ne može. Nije vam smetalo da prikazujete dobre rezultate vantelesne oplodnje, koje ste stavili i u ovaj pamflet, gde se vidi da za pet procenata su bolji rezultati u ustanovama gde je privatno vlasništvo, i to svi znaju, da će šanse daleko veće biti za uspeh onoga, što vi kažete da treba pohvaliti.
Naravno, treba pohvaliti što ste odvojili sredstva za te ljude, i to nije sporno, ali pogledajte rezultate, oni vam jasno govore. Oni su najobjektivnije merilo, a ne subjektivan osećaj ili ono što je možda nešto što već postaje kao problem u našem društvu, da se privatna praksa nalazi na marginama, potpuno isključena iz sistema, samo se ide na par ustanova s kojima se sklapaju ugovori i to je jedan primer za pokazivanje, ali nikako da sme da zaživi i da bude širih razmera.
Ovi rezultati pokazuju šta može privatni sektor i oni su postignuti pre nego što ste vi uveli obavezu tim ustanovama koje su u privatnom vlasništvu, koje žele da rade, da moraju da budu bolnica. To treba znati.
U zakonu za transplantaciju organa isključivo državne ustanove mogu da rade transplantaciju. Vi kažete – u Hrvatskoj ovako, tamo onako. Pa, u Hrvatskoj više uradi Merkur transplantacija nego državna bolnica.
Gospodine ministre, po Ustavu našem privatno i državno vlasništvo su jednaki. Privatno vlasništvo će da reguliše mnoge probleme srpskog zdravstva. Problem su liste čekanja. Dobro znate, ako uključite i privatan sektor imaćete liste čekanja redukovane, imaćete konkurenciju zdravu.
Šta vi radite? Igrate se privatne prakse u državnoj ustanovi, pre podne državni doktor, popodne državnim aparatima, koje su svi građani platili, privatni posao. Uzimamo ljudima pare iz džepa.
Pacijent mora doći u poziciju, to je ono što je govorio gospodin Dimitrijević. Mi sada činimo priču, ali nažalost, nemamo prilike. Vodimo razgovore gluvih, a ovo pričam za one građane koji će u kasnim noćnim ili ranim jutarnjim satima možda ipak pogledati ovo.
Dok ne obezbedite građaninu da može da bira, a to je biranje – da, hoću da idem i kod privatnog doktora i kod državnog, vi niste izjednačili i nemate pravedan i jednak odnos prema ova dva sistema.
Naravno, uopšte se ne zalažem da se napravi hipertrofija. Uopšte se ne zalažem da se preko noći uvede. Imali ste projekata mali milion, da ih ne nabrajam. Onaj projekat od 50 miliona, četiri zdravstvena centra. Napravi se valjevska bolnica, Kraljevo sada razmišlja kako će da završi posao. Šta je sa Vranjem? Da li ste nešto rekli za Vranje? Da li sam nekada čuo nešto za Vranje? Vranje je deo tog projekta. Šta je sa Zrenjaninom? Završen projekat.
Da čitam stavke iz Kraljevačke bolnice? Ne pada mi na pamet, to će policija i nadležni organi, a imate i papire, kruže već po Srbiji. Nažalost. To je jedan problem. Dobacuje mi sada – tenderi. Ne, to ćemo drugi put pričati, sada pričamo o ovim zakonima.
Hoću da apelujem na vas. Očigledno ne čitate zakone. Pročitajte amandmane, pročitajte zakone, sravnite to. Kažite – gospodo radikali, niste ovde u pravu, ovo je materijalna neistina, ovo u rečniku ne piše, ovo u medicinskom udžbeniku ne piše.
Tako da razgovaramo, ljudski ako može, pa onda ću da kažem izvinite, gospodine ministre, pogrešili smo, povlačimo amandmane. Ne, nema tog razgovora, ali ima kvalifikacije. Ko je bio u upravnom odboru nekog „š“? Ama gde ste vi sve bili, u koliko upravnih odbora ste vi bili i koliko ste se para namlatili, kada bih to uzeo da brojim, od toga bi narodu bilo zlo.
Kada pričamo o ovim zakonima, ako hoćemo ozbiljno da razgovaramo, ne možemo isključiti i ono što je za mene prilično važno, a to je šta o svemu ovome govore i dobrovoljni davaoci krvi. Vi se oglušite, ja neću. Odgovorite na ovo što su napisali vama, to tražim od vas. Neću da čitam, neću da vas brukam. Odgovorite na pismo dobrovoljnih davalaca krvi.
Odgovorite do čega će dovesti centralizacija? Vi ćete kazati – pa da, ne piše u zakonu. Naravno da ne piše, pisaće u podzakonskom aktu i pisaće u mreži, a mi to nećemo videti. Mi državu regionalizujemo, terate nas na legalizaciju, pravite destrukciju Srbije, a tamo gde treba da bude regionalizacija prava, to ne dozvoljavate.
Šta je sistem regionalizacije dobar? Da se jednom stanovništvu na jednoj teritoriji, jasno definisanoj, omogući da ima sve što imaju svi građani Srbije. Smeje se ministar, on ima koliko mu treba, za građane baš ga briga. Smeje se i pomoćnica, ima ona dovoljno. Njen region je onaj tamo južni. Gospodin ministar ima ovaj region. Za njih je dovoljno i mogu da se smeju, i za njih je ovo zabava.
Vodimo jedan tužan i neprimeren razgovor u neprimereno vreme, a ne vodimo konkretan. Podneli smo amandmane, kada budete odgovarali da vidimo šta ćete odgovoriti i da li će to biti rasprava ostrašćena, obojena mržnjom.
Ili, dam vam brojke, a vi kažete – u zakonu, kaže – može žena da ide u program oplodnje veštačke do godina koje su povoljne. Šta to znači? Dam vam konkretne brojke, pogledam belgijski zakon, pogledam češki zakon, pa vama predložimo brojke, a znamo, razmišljamo o našoj populaciji.
Besmisleno je donirati jajne ćelije preko 35. godine, to je negde udžbeničko znanje. Zašto to ne normirate? Ne, vi ćete to podzakonskim aktom. Zašto? Gledate li te zakone druge.
A pošto ste vi vrlo skloni da izađete iz teme, načeta je priča o korupciji. Da li je svet lud, stvarno, evo sad vas to pitam. Pošto ste vi radili razne komentare i o pušenju ste govorili, nemam ništa protiv, to je zlo, uvek treba kazati neku reč i tu, ali nije baš primereno u ovo vreme kad se ovi zakoni donose u ovo doba.
"GREKO'' i Kos kažu da je zdravstvo u vrhu korupcije. Nikada vi to niste primetili. Kako to? Vi ste čovek koji najviše vidi. Na najvišem ste mestu. Njegoš kaže - ko je gore taj više vidi, je l' tako? Nikada to ne pomenuste, a kaže ovaj "GREKO'' i kaže Kos, i gomila drugih kažu, ali je ovo zemlja gde se samo priča o borbi protiv korupcije i nažalost ispada da "Evropejci" su glavni verbalni protagonisti borbe, heroji bezopasnih situacija. U priči se bore, a konkretno ne.
Evo konkretnog primera, u Novom Sadu je dokazana pljačka kupovinom sterilizacije. Čudi se ministar, ne čita novine. O tome je pisano već pet puta. Predmet je ispitan do kraja. Krenuo sudija, vratio državnom tužiocu. Državni tužilac drži četiri meseca i šta onda radi? Prebaci predmet u Valjevo, a ovaj u Valjevu, šta uradi, brže bolje za tri dana odgovori - nema elemenata da se pokrene postupak.
Sudija je zakazao suđenje. Sve je dokazano. Čovek koji vodi tu akciju na čelu sindikata danas mal' nije poginuo u tobožnjoj saobraćajnoj nesreći, gde mu je šoferšajbna proletela u tunelu i jedva je ostao živ, ali mu je pre toga rečeno - ti nećeš biti živ. E, moj gospodine ministre, zašto ne zaštitite i te zdravstvene radnike koji se bore istinski protiv korupcije?
Ne znate. Evo, kazao sam vam. Hajde sada u akciju, hajde da se pokažete, pa da vam skinem kapu. To što pričate mantre vaše šta je bilo, kažem vam, kada budete imali sledeći put tu želju, slobodno vašim koalicionim partnerima se obratite i sve im to ispričajte, pa nastavite dalje ljubav zajedničku.
To je ono što imam da vam kažem, a u raspravi u pojedinostima ćemo sve konkretno ono što smo stavili kao primedbu, želeti da čujemo vaš odgovor, a ne da slušamo vaše kvalifikacije, vaše tirade. Držte se činjenica. Porazne su one po vas.
Ej, zarazne bolesti rastu u Srbiji, kažu - bolje registrovanje. Gde vam je informacioni sistem? Nemate informacioni sistem, a koliko ste projekata potrošili? Zašto nemate? Znamo, kazaćemo vam - ima sledeći zakon. Objasnićemo vam.

Gospodin Miroslav Markićević reklamira Poslovnik. Izvolite.

Poštovana predsednice, onako kako sam sabirao vreme koje jeste malo koje ima Nova Srbija za diskusiju mislim da je našoj poslaničkoj grupi ostalo minut i pet sekundi.
Vaša je volja da li ćete u to da poverujete i da dozvolite da govorim tih minut i pet sekundi, ali čekao sam do 23.15 časova da izgovorim taj minut. Vaše ćutanje mi daje signal da ćete dozvolite da kažem nekoliko rečenica.
Gospodine ministre, došao sam danas i ostao sam do kasnih sati sa nekim svojim planom da govorim o zdravstvu, mislim da je to sistem od 120 hiljada ljudi, ako se ne varim, u afirmativnom i pozitivnom smislu. Zašto da stalno govorimo da pet ili šest ili 2% ljudi u bilo kojoj državnoj službi koji ne rade baš dobro. Zašto jedanput da ne govorimo o 97 ili 98% ljudi koji časno, čestito i pošteno rade težak posao.
Ali, posle vašeg nastupa ovde koji je bio krajnje diskriminatorski i diskvalifikatorski prema poslanicima ovde, koji ne moraju svi da budu lekari i stručni, moju diskusiju ću, ali kada bude direktan prenos, gospodine ministre, spremite se, vrlo argumentovano, teška ću pitanja da postavim, jer godinama kao pacijent gledam šta se radi po našim zdravstvenim ustanovama.
Pa ćete onda morati građanima Srbije da pokažete, da obrazložite svoj vrhunski politički princip, jer niste ovde zato što ste stručni i u to ne sumnjam uopšte. Ovde ste zato što ste političar, zato što ste ministar, to je politička funkcija, da odgovorite kako ste taj princip ''stručnost ispred politike'' primenili u zdravstvenim centrima u Srbiji, iznenadićete se.
Nedavno sam neopravdano bio opomenut od predsednice. Da li je moguće da niste čuli da je bolesnik bolesnika ubio vatrogasnim aparatom u jednom zdravstvenom centru? Da li je moguće da niste čuli da se pacijentima naplaćuje parking? Neću da pričam o drugim zakonima, ko je ovlašćen u ovoj zemlji da naplaćuje parking? Da li ste čuli da u jednom gradu postoji da jedan čovek dođe da da krv i dok pojede jedan sendvič, i ja sam jedan od njih, nisam baš respektabilan po broju davanja krvi, da mu se naplaćuje parking?
(Predsednik: Vreme.)
Znate li koliki su redovi pred ambulantama?
(Predsednik: Gospodine Markićeviću, zahvaljujem. Završite rečenicu.)
Čovek čeka pet sati da bude pregledan i naplati mu se parking, da li ste za to čuli? Niste verovatno, podsetiću vas, ali kad bude direktan prenos.

Složena rečenica.

Gospodin Zoran Krasić ima još deset i po minuta.

Sasvim dovoljno da se ukaže na činjenicu da ovi predlozi zakona u stvari dokazuju da u Srbiji ne postoji zdravstveni sistem. Ne postoji, iako je verovatno kreator ovog stanja neko ko sedam godina u svim kombinatorikama obavlja funkciju ministra zdravlja. Zašto tvrdim da ne postoji zdravstveni sistem ili postoji neki nakaradni sistem, koji tako u zlatousnim diskusijama može da se hvali i  da se prikaže kao nešto epohalno?
Sistem ne postoji iz prostog razloga što onaj građanin koji 35 godina radi i nezavisno od njegove volje preduzeće u kome on radi uplaćuje doprinose za obavezno osiguranje i na teret poslodavca i teret ličnih primanja na zaposlenog, i kada posle 35 ili 40 godina radnog staža i uplate tih doprinosa ode da se pregleda, on mora da čeka, da plaća, da traži vezu.
Postavlja se pitanje - gde su ta sredstva koje je on odvajao i kako je moguće da je jedan Kajzerov sistem u Srbiji, gde je tzv. tekuće finansiranje zdravstvene zaštite, dobio umesto odela na pruge beli mantil? To je pitanje o kome treba da razmatramo.
Iznenadio sam se kada sam pogledao ovaj zakon koji reguliše transfuziju, odnosno tu delatnost, pa sam vrlo lako zaključio da je ta delatnost i do sada postojala u našoj zemlji i da nije bila regulisana posebnim zakonom.
Prosto sam se zaprepastio jer sam zaključio da ne postoji uprava za srce, bubreg, pankreas, već da je to stvar medicinske struke i da se u finansijskom delu reguliše preko Zavoda za zdravstveno osiguranje, u onom stručno medicinskom preko Republičkog zavoda za zdravstvenu zaštitu i da je taj treći stub našeg narodnog zdravlja Ministarstvo.
Sad sam došao do zaključka da veštačka oplodnja nije zdravstvena usluga, nije redovna zdravstvena usluga, da je transplantacija organa nešto novo, pa sam prvo mislio da je to moralo da se reguliše posebnim zakonom zato što se zadire u nešto što se zovu ljudska prava. Izvinite, molim vas, i kad se radi operacija na otvorenom srcu, takođe se zalazi u nešto što se zove ljudska prava. To je dokaz da nema sistema.
Sistem zavisi od pojedinca i njegove sposobnosti da svojom elokvencijom učini problem toliko medijski značajnim da se onda, po sistemu Deda Mraza, javlja neko u ime Vlade kao onaj ko donosi na poklon skener i neke druge važne uređaje za funkcionisanje zdravstva.
Kada se prošetam tamo gde stanujem, pa kad mi čovek kaže da bi posetio zdravstvenu stanicu na Labudovom brdu, on danas mora da ode da se prijavi da bi posle podne ili sutra došao na red, pod uslovom ako ne pada kiša. Ako pada kiša, onda nema ni te minimalne zdravstvene usluge, a tamo se ona pruža u vidu diši – ne diši, koliki je pritisak itd.
I gle čuda, pa i ministar stanuje na teritoriji te opštine. Mislio sam da zdravstveni sistem podrazumeva da i onaj u selu, i onaj u gradu i onaj u Beogradu mora da ima isti nivo zdravstvene zaštite, mora da ima ista prava.
Mora da mu se garantuje, država mora da mu garantuje, a država ima te svoje mehanizme i to su ta dva stuba – Zavod za zdravstvenu zaštitu i Zavod za zdravstveno osiguranje. Jedan stručni, drugi finansijski, a Ministarstvo tu kao nešto što reguliše, nešto što kontroliše, nešto što prikuplja sve i osmišljava kako treba da izgleda ta zdravstvena zaštita da se niko ne oseti ugroženim, povređenim, a pogotovo ne onaj ko je 35 godina plaćao, pa se prvi put razboli, i ode i razočara i uveri u sve ono što mu komšije pričaju. To je naš problem.
A ono što mora da nas svakako zabrine, jeste – šta je uzrok da se u Srbiji ide na veštačku oplodnju? Šta? Hrana? Lekovi u mladosti? Odsustvo fizičkog vaspitanja? Mora da postoji neki razlog. Do pre 20-30 godina važila je neka rečenica da se na međi porodila i posle dva dana otišla da obrađuje tu istu njivu.
Da li je moguće da je danas bez medicinske nege gotovo nemoguće da se obezbedi sigurna trudnoća. Šta se to desilo? Bavimo se posledicama, šta je uzrok? Da li je možda uzrok dva časa fizičkog vaspitanja, da li je uzrok način ishrane, neke nove navike? Da li je neki jugocilin možda uzrok? Da li su možda uzrok aditivi u kiselom mleku? Ne znam. Struka treba da da odgovor na to pitanje.
Samo da vam skrenem pažnju na jednu stvar, pre tridesetak i nešto godina u okviru u to vreme SIZ-a zdravstvene zaštite povela se diskusija da li treba menjati Zakon o radnim odnosima koji bi jednostavno sprečio lekarima da imaju dvojni radni odnos. Tad sam živeo u Nišu i tad je čovek koji je dosta vedrio i oblačio u zdravstvu bio neki neuropsihijatar, zvao se Peda Vidojković, izuzetno dobar čovek i stručnjak. On je otišao u komitet i rekao, manite se ćorava posla, za dva minuta organizovaću vam štrajk belih mantila.
Vidite, u ono doba pretnja je bila štrajk belih mantila, a sad se beli mantili bave nekim drugim poslovima, i tenderima, i kadroviranjem, i vezom sa farmaceutskim firmama kako bi išli na savetovanja u inostranstvo, i mnogim drugim poslovima, i jeste, činjenica je, da danas i pada kvalitet tih naših lekara i specijalista zbog nekog zaostajanja. Mi imamo i tu lekarsku kastu od koje apsolutno sve zavisi.
Očekivao sam u novom sistemu da će Ministarstvo, preko ona dva stuba gde se obezbeđuju sredstva i kvalitet i ono što se zove struka, da obezbedi i ravnopravnost svih onih koji su na tržištu.
Nekad smo učili da zdravstvene usluge nisu na tržištu. I kad su nam to pričali zdravstvene usluge su bile na tržištu, jer su sve zdravstvene ustanove pregovarale sa SIZ-ovima zdravstvene zaštite koliko košta neka usluga, i koliko bolnički dan, i koliko usluga može da se pruži u toku godine. Nekad su lekovi bili prilično jeftini i besplatni. Danas se plaća iako si 35 godina uporno odvajao za zdravstvenu zaštitu.
Šta je sa tom solidarnošću? Ko je pojeo tu solidarnost, pošto taj Kajzerov sistem se zasniva i na vrlo značajnom delu te solidarnosti, da oni koji odvajaju doprinose praktično finansiraju i omogućavaju, kako je onima koji ne rade, kako je onima koji su penzioneri, kako je onima koji po zakonu imaju pravo na zdravstvenu zaštitu da koriste tu zdravstvenu zaštitu.
Zar je moguće da Ministarstvo može da bude finansijer zdravstva? Valjda je ono samo neka transmisija koja će da najavi Vladi da u budžetu planira dodatna sredstva koja ne mogu da se obezbede iz redovnih prihoda da bi preko tih zdravstvenih institucija stručnih se posao završio.