Predstavnik predlagača je više nego argumentovano, pozivajući se pre svega na struku, jer ovi zakoni zaista regulišu i klinički rad i u sebe uključuju naučnoistraživačka postignuća, obrazložio način donošenja teksta koji je pred nama. Naravno da smo mi sada na potezu da raspravljamo i očito je da je Predlog ovog zakona izazvao veliko interesovanje svih nas i da oni koji to boje politički imaju političke,  a ne stručne razloge.

Prema tome, nema povrede Poslovnika.

Gospođa Dušanka Plećević ima reč. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, pre nego što počnem svoju diskusiju složila bih se sa ministrom da je ugroženo javno zdravlje pušenjem po hodnicima Skupštine, odnosno ovog narodnog doma, ali ga pitam da li nam je ugroženo zdravlje kada radimo i raspravljamo više od 12 sati dnevno? Volela bih da mi odgovori na to pitanje.
Imamo na dnevnom redu pet zakonskih predloga iz oblasti zdravlja. Svoju diskusiju ću usmeriti na Predlog zakona o transfuziološkoj delatnosti. Mi iz poslaničkog kluba SRS imamo suštinskih primedbi po pitanju predloženog zakona i one se odnose na uopštenost zakona, organizaciju transfuziološke službe, odnosno delatnosti, pa i hitnosti postupka.
Mislimo da nema razloga da zakon ide po hitnom postupku, jer se u članu 59. Predloga zakona o transfuziološkoj delatnosti kaže da će ministar doneti propise za sprovođenje zakona u roku od 12 meseci od dana stupanja na snagu zakona, a u članu 60. se kaže da zdravstvene ustanove koje obavljaju transfuziološku delatnost, odnosno određene poslove transfuziološke delatnosti, uskladiće svoje opšte akte, organizaciju i rad sa odredbama ovog zakona u roku od 12 meseci od dana donošenja propisa za sprovođenje ovog zakona, što ukupno znači dve godine.
Ovo se ne uklapa u obrazloženje o razlozima za donošenje zakona po hitnom postupku u kome kažete, ''u cilju što hitnijeg stvaranja uslova za obezbeđivanje visokog nivoa zdravstvene zaštite građana'' itd. kontradiktornost je očigledna.
Dalje, mi smatramo da i naslov zakona nije adekvatan i da bi adekvatniji bio zakon o krvi i komponentama krvi, na primer zakon o obezbeđivanju krvi i komponentama krvi ili zakon o prikupljanju krvi i komponenata krvi itd.
Uopštenost naslova zakona je odraz uopštenosti i sadržine predloženog zakona. Naša generalna primedba je da zakon nije konkretan, kao i da se ne vidi strategija davalaštva krvi. Pored toga, ovim zakonom se sužava i transfuziološka delatnost. Već u prvom članu imamo suženu definiciju u odnosu na zakon u primeni, a to je Zakon o zdravstvenoj zaštiti, a što znači da je u koliziji sa članom 123. tog zakona, u kome se govori šta su delatnosti Zavoda za transfuziju krvi.
Pa te delatnosti, između ostalih, jesu i obavljanje poslova, obezbeđivanja potreba za krvim derivatima i lekovima proizvedenim od krvi, čega u ovom predlogu zakona nema, odnosno u članu 1. stav 3. se kaže da se odredbe ovog zakona ne odnose na snabdvevanje lekovima dobijenim iz ljudske krvi i ljudske plazme.
Predviđa se dvadesetak podzakonskih akata koji će bliže urediti ovu oblast, a koje donosi Ministarstvo zdravlja, odnosno Vlada, što znači da se veoma bitno odlučivanje koje se tiče zdravlja izmešta iz doma Narodne skupštine, od narodnih poslanika, i prebacuje u uske krugove vladajuće strukture. Ovo je nedopustivo, a svi ti tzv. podzakonski akti trebalo bi da budu ugrađeni u Predlog zakona, kako bi Predlog ovog zakona bio sveobuhvatan i precizan, bez nepotrebne šume raznoraznih uredbi.
Vidimo samo nameru predlagača da se standardizuje postupak koji utiče na kvalitet i bezbednost krvi i komponenata krvi, ali ne i način kako da se to sprovede.
U obrazloženju za donošenje ovog zakona ste naveli da je bilo neophodno izvršiti harmonizaciju domaćeg prava u ovoj oblasti sa pravom EU, pa su u tom kontekstu primenjene smernice i preporuke EU i drugi međunarodno priznati standardi u obavljanju ove delatnosti.
Međutim, ni u ovom predlogu zakona niste dosledno to primenili, odnosno primenili ste delimično direktive Evropske komisije od 2002. godine i ćerke direktive od 2004. i 2005. godine, i preporuke Saveta Evrope, koje postavljaju standarde kvaliteta i bezbednosti za prikupljanje, testiranje, procesiranje, skladištenje i distribuciju ljudske krvi, odnosno komponenata krvi, kako bi se osigurao visok stepen zaštite zdravlja ljudi.
Mi smo i protiv predviđene strategije centralizacije transfuziološke delatnosti. U Srbiji je koordinisana služba transfuzije krvi sa tri regionalna centra i osam regionalnih jedinica. Tri regionalna centra nisu dovoljna da se krv i komponente krvi adekvatno transportuju do udaljenih krajeva.
Imajući u vidu da je nemoguće standardizovati kvalitet krvi u postojećih 47 mesta u Srbiji gde se vrši transfuziološka delatnost, mogla se obezbediti odgovarajuća kvalitetna oprema, bar u onim ustanovama gde se prikuplja veći broj jedinica krvi, recimo 500 i više.
Dakle, mogla se uraditi lokalna decentralizacija, to jest formiranje bolničke službe transfuzije krvi, kao što postoji u nekim zemljama EU, Danska, Italija, Švedska, s obzirom da je pet i po miliona evra potrošeno za osavremenjivanje transfuziološke delatnosti. Ne samo da to nije urađeno, nego se nije povećala ni proizvodnja derivata plazme, kako je obećavano.
Princip samodovoljnosti, tj. da svaka zemlja ima dovoljno krvi i komponenata krvi, a naročito samodovoljnost u derivatima plazme, plazme za frankcionisanje, što su takođe smernice EU, biće teško ostvariti.
Smanjena proizvodnja ne samo u derivatima plazme, recimo globolina i ostalih, već i sistema za uzimanje krvi od davalaca krvi koje je zavod za transfuzije nekad proizvodio i ostvarivao dobru zaradu. Ekonomski razlozi mogu uvek biti opravdanje da se bilo koja faza u postupku prikupljanja i prerade krvi ne sprovede, u kom slučaju nema govora o samodovoljnosti.
Srbija ostvaruje sa 10 do 20 posto samodovoljnost u plazmi za frakcionisanje, dok neke zemlje EU i izvan EU ostvaruju daleko više. Recimo, Italija 60%, Španija 70%, Nemačka 80%, a 100% Francuska, Holandija, Belgija itd.
Neuvažavanje dobrovoljnih davalaca krvi i njihovih udruženja kao bitnih delova civilnog društva je antievropski. Oni nisu bili uključeni u radnu grupu za izradu ovog zakona. Vi ste u obrazloženju za donošenje ovog zakona napisali da dobrovoljno davalaštvo krvi predstavlja kamen temeljac u bezbednosti krvi, u čemu se u potpunosti slažem, ali vi ste taj kamen temeljac marginalizovali u ovom predlogu zakona.
Davanje krvi je dobrovoljno, anonimno i besplatno, to je lični čin svakog građanina i svest o tome poseduje svako. Međutim, problem je u tome kako predlagač zakona da motiviše ljude za dobrovoljno davanje krvi. Mi smo u tom pogledu u članu 3. intervenisali našim amandmanom i nadamo se da će ministar prihvatiti taj amandman.
Dakle, nisu uvažene primedbe registrovanih udruženja dobrovoljnih davalaca krvi u javnoj raspravi. Oni se nedovoljno vrednuju, što dodatno ugrožava poverenje dobrovoljnih davalaca krvi.
Iako je davanje krvi dobrovoljno i besplatno, ipak je predlagač mogao dati neke olakšice za dobrovoljne davaoce krvi, npr. kod plaćanja operacija, kao dobar gest za iskazanu humanost, što bi dodatno motivisalo dobrovoljno davalaštvo krvi, a ne samo kod besplatnih osnovnih pregleda. U raspravi je pominjana i mogućnost davanja nacionalnih penzija posle određenog broja davanja krvi, ali to već spada u domen drugih zakona.
Generalno mi podržavamo stav dobrovoljnih davalaca krvi nezadovoljnih tretmanom u ovom predlogu zakona. Odziv stanovništva je kod nas je 3,24%, po iskazu direktora Zavoda za transfuziju krvi, što je nedovoljno za ostvarivanje principa samodovoljnosti.
I ovaj segment zdravstva nije imun na korupciju. Podsetila bih da je potrošeno 5,5 miliona evra za modernizaciju transfuziološke delatnosti, a da nije povećana proizvodnja derivata plazme, već se postavlja i pitanje opstanka nacionalnog centra za frakcionisanje plazme u Institutu za transfuziju krvi. Prikupljenih 200.000 evra 2007. godine za kupovinu savremenijeg autobusa za prikupljanje krvi potrošeno je, a da on nije nabavljen.
Služba za transfuziju krvi je 4. juna ove godine izdala saopštenje da se sprovede restrikcija krvi za operativne programe. Krvi ima u privatnim klinikama, a restrikcije i čekanje na hladne operacije u državnim.
U upravi za biomedicinu, odnosno njenom delu koji obavlja poslove državne uprave i nadzor nad radom ovlašćenih transfuzioloških ustanova, ne vidi se ko čini tu upravu. To je moralo da se ugradi u ovaj zakon, a ne da bude predmet podzakonskih akata.
Mi smo kao poslanička grupa podneli određeni broj kvalitetnih amandman za ovu oblast, koji smatramo da će umnogome poboljšati ovaj zakon i nadamo se da će ih ministar prepoznati i usvojiti.

Reč ima poslanik Milan Dimitrijević.

Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, dovoljno je rečeno u ovoj raspravi o suštini i sudbini ovih zakona, s tim što sam vrlo malo čuo da se u ovom setu zakoni koji se odnose na transfuziologiju, transplantaciju organa i ova druga dva zakona neko izjasnio protiv i da je rekao da ti zakoni nisu potrebni.
Suština primedbi najvećih se odnosila na zakon o javnom zdravlju. U obraćanju poslanicima upotrebili ste nekoliko rečenica koje moram da prokomentarišem. Rekli ste da su se čuli zluradi komentari. To nije tačno. Nikakvi zluradi komentari se ovde nisu mogli čuti.
Dakle, ono što vam je sve rečeno, rečeno u jednoj nameri iskrenoj da se nešto poboljša oko vih zakona i da se jedna zakon koji je potpuno bezvredan, koji je neprimenljiv, koji je deklaracija, koji ništa ne donosi, povuče iz procedure.
Citirali ste izreku našeg pokojnog političara, Zorana Đinđića, i rekli ste, ne sme zdravstvo da stvara klasno raslojavanje društva. Gospodine ministre, šta se dešava sa listama čekanja, sa onim intervencijama koje se odrađuju u državnim ustanovama van radnog vremena?
Šta se dešava ako istovremeno urgentno dođe više porodilja gde je indikacija carski rez. Koja je porodilja u prednosti u hirurškoj sali? Naravno, ona koja je platila dopunski rad.
Prvo, očigledno je plaćanje iz džepa ustanovama koje su na budžetu, to su državne ustanove, može samo da podstakne i da legalizuje diskriminaciju, diskriminaciju pacijenata po imovinskoj osnovi. To je suština tog problema.
Pomenuli ste formiranje nacionalnog saveta. Gospodine ministre, na uporno insistiranje Odbora za zdravlje, tek tada je pokrenuta procedura oko formiranja nacionalnog saveta za zdravlje, do tada vama to nije padalo na pamet da to učinite.
Nekoliko puta, a tu je predsednik Odbora za zdravlje, mi smo tu temu na Odboru za zdravlje otvarali. Tek kada je ta tema postala javna, kada su počeli mediji da pišu i da postavljaju pitanje – zašto se nešto što postoji u Zakonu o zdravstvenoj zaštiti ne primenjuje? Zašto to telo nije formirano? Tek onda ste vi reagovali i tek onda je došlo u skupštinsku proceduru imenovanje članova nacionalnog saveta za zdravlje.
Četvrta stvar, oko zakona o transfuziji, citirao sam vam šta ste rekli 2002. godine na pitanje novinara B 92. Vi ste se tada izjasnili da je taj zakon preko potreban. Zar toliko vaše angažovanje i tolika briga pa je moralo da prođe sedam godina do donošenja ovog zakona? Govorim o 2002. godini, a ovo je 2009. godina kada se ovaj zakon pojavio u proceduri. To su činjenice na koje, čini mi se, vi nemate odgovor.

Gospodine ministre, imate reč. Izvolite.

Zdravstveni savet Srbije nije telo koje predlaže ministar po nekoj diskrecionoj volji, nego je telo u koje se tačno zna koje institucije Srbije predlažu članove zdravstvenog saveta, između ostalog, komore. Jedan jedini razlog zbog čega predlog nije bio na stolu predsednika Skupštine brže je što jedna od komora, Stomatološka komora Srbije, nije na vreme mogla dati svog predstavnika i to je jedan jedini razlog. Sve drugo je onako, tumačenje iz druge i treće ruke.
Što se tiče pitanja vezano za zaštitu prava pacijenata, prvi put sam izabran za ministra juna 2002. godine i taj posao sam radio godinu dana, pa posle sa pauzom od šest meseci posle izbora, ponovo posle opet sa pauzom od šest meseci i prva stvar koju sam uradio u Ministarstvu zdravlja lično i mi svi zajedno kao tim, bila je da definišemo uputstvo o zaštiti prava pacijenata u zdravstvenim ustanovama Srbije i da uvedemo zaštitnika pacijentovih prava.
Te godine je usvojena Evropska deklaracija o zaštiti pacijentovih prava u Rimu, krajem te godine. Ona ima neke stavove koji u našem sistemu ne mogu tako da se prepišu kako ponekad izgleda. Nema ni jednog jedinog razloga da se sada govori o tome da to nije u zakonu, naprotiv Zakon o zdravstvenoj zaštiti u jednom velikom delu bavi se zaštitom prava pacijenata, prvi put u istoriji ove zemlje.
Po uzoru na ta rešenja iz našeg zakona, na primer, Hrvatska posle toga donoseći zakon, kad pogledate te članove videćete, vrlo je pratila to iskustvo. Naravno da se mogu definisati prava pacijenta u posebnom zakonskom aktu, ali je potpuno netačno da zaštita prava pacijenata ne postoji. Ona postoji definisana velikim, značajnim delom zakona o zdravstvenoj zaštiti.
Sada ovo nije tema, ali kada već pričamo na tu temu i kada je već pomenuto – pomenuto je da zaštitnik pacijentovih prava ima sukob interesa. Nema tu sukoba interesa. Zaposlen je u ustanovi i ustanova nema neki drugi interes od interesa pacijenta. Jedini interes ustanove je da uradi ono što je dobro i korisno za pacijenta. Taman postala kada bi postojao sukob interesa između pacijenta s jedne strane i korisnika usluge i zdravstvene ustanove.
Drugo, institucije zaštite prava treba da budu što brojnije. Dobro je da Srbija ima zaštitnika prava građana, kome takođe stižu povremeno prijave vezane za zdravstveni sistem. Dobro je da lokalne samouprave prepoznaju da treba svoje građane da štite i da treba da uvode institucije na nivou gradova, na nivou opština, što više institucija kojima čovek može da se obraća onda kada smatra da njegova prava nisu poštovana ili povređena, utoliko bolje za sistem.
Mi smo započeli sa zaštitom pacijentovih prava, mnogo uradili na edukaciji, na umrežavanju i značajno unapredili tu oblast. Sve vas zovem 31. avgusta na nacionalnu konferenciju o kvalitetu, gde ćete čuti šta se to poslednjih pet godina, iz godine u godinu, događa sa stalnim unapređenjem u kvalitetu, a između ostalog je to i insistiranje na zaštiti prava.

Zahvaljujem, gospodine ministre. Narodni poslanik Milan Dimitrijević reklamira Poslovnik, je l' te?

Hteo bih repliku gospodinu ministru oko dve stvari. Prvo, oko Stomatološke komore. Gospodine ministre, vi očigledno niste bili u komunikaciji sa Odborom za zdravlje Narodne skupštine Republike Srbije.
Mi smo Ministarstvo zdravlja upozoravali nekoliko puta i ta polemika oko formiranja Stomatološke komore je trajala godinu dana. Tražili smo da se uvede nadzor nad zakonitošću rada Stomatološke komore zbog raznoraznih stvari i na jednom od zadnjih Odbora za zdravlje i porodicu tražili smo da se uvede upravni i finansijski nadzor nad radom Stomatološke komore.
Sam način delegiranja člana nacionalnog saveta za zdravlje ispred Stomatološke komore možete naći u zapisniku sa sednice Skupštine Stomatološke komore, pa ćete videti na koji način se delegiraju u Nacionalni savet i videćete da li taj savet ima uopšte kredibilitet, ako se ljudi na takav način delegiraju – na osnovu telefonskih poziva i predlaganja jednog jedinog člana, bez konsultacija ostalog dela Stomatološke komore.
Što se tiče zaštitnika pacijentovih prava, ne možete me ubediti da onaj čovek koji je zaposlen u toj ustanovi može istovremeno na kvalitetan način da štiti pacijentova prava, jer je on vezan za tu ustanovu, prima platu.
Da bih to potkrepio podsetiću na pisanje novosadskog lista „Dnevnik“, gde zaposleni u toj ustanovi cepaju listove iz knjige žalbi. Možete dobiti taj papir, pa ćete videti kako to funkcioniše.
Zato smo mi predlagali i zato mi insistiramo na donošenju zakona o zaštiti pacijentovih prava.

Reč ima narodni poslanik Gordana Paunović-Milosavljević.

Ovde naravno nije bilo povrede Poslovnika i niste rekli koji je član povređen, tako da vam ništa i ne odgovaram.

(Vjerica Radeta, sa mesta: Poslanik je tražio repliku).

Nisam vas dobro čula, morali ste malo glasnije da kažete.

Vi ne morate dobacivati, vi niste advokat i ne morate vi uvek da interpretirate sve što se događa ovde.

(Zoran Krasić: Pomažem vam, umorili ste se, zamor materijala je u pitanju.)

Izvolite, gospođo Milosavljević.

Predlog zakona o transplantaciji organa i Predlog zakona o transplantaciji ćelija i tkiva Vlada Republike Srbije je 4. jula 2009. godine podnela Narodnoj skupštini s predlogom da se, saglasno članu 164. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, donese po hitnom postupku.
Želim radi komentara ministra još jednom da ponovim da SRS, odnosno poslanička grupa nema ništa protiv transplantacije organa, ćelija i tkiva. Naprotiv, ona se zalaže da se ovako važna egzistencijalna pitanja reše na dobrobit građana, ali ne na ovaj način.
Poslanička grupa SRS ima ozbiljne primedbe na predloge pomenutih zakona o transplantaciji, jer se ovde radi o životu i zdravlju svih nas. Nadam se, gospodine ministre, da smatrate da svaki zakon može biti bolji od predloženog. Poslanici SRS veoma odgovorno i veoma konkretno razmatraju sve predloge zakona, pa i ovaj zakon.
Da ne bi došlo za dva ili tri meseca do izmene i dopune ovih predloga zakona, mi smo veoma konstruktivne predloge vama večeras predložili, a ne destruktivne, jer mi nismo nimalo maliciozni, želimo samo na ovaj način da poboljšamo zakone i zakonske predloge.
To što vi predlažete je loša kombinacija. Zakoni kose sa stručnim i naučnim principima o transplantacione medicine. Zašto predlažete zakon po hitnom postupku? Obrazloženje zakona po hitnom postupku nije obrazloženje, ovo je neistina i vređa elementarnu logiku.
Radi građana Srbije pročitaću neke članove prelaznih i završnih odredbi Predloga zakona o transplantaciji organa, pa neka oni procene koliko je bilo hitno ove zakone predlagati po hitnom postupku.
Član 84. pomenutog zakona kaže da Uprava za biomedicinu počinje sa radom najkasnije 1. jula 2010. godine. Zatim, član 86 - propisi za sprovođenje ovog zakona doneće se u roku od 18 meseci od dana početka rada Uprave za biomedicinu. U poslednjem članu 19. se navodi da ovaj zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u „Službenom glasniku Republike Srbije“, a primenjivaće se od 1. januara 2010. godine.
Propisali ste da će se Uprava za biomedicinu formirati 1. jula 2010. godine. Kako će se onda primenjivati zakoni? Donošenje podzakonskih akata prestaje za 18 meseci i kako možete da kažete da je hitno kad zakoni ne mogu da se primenjuju bez ovog centralnog regulacionog tela? Krucijalno pitanje je zašto ste vi pohitali da donesete na brzinu ovako značajne vitalne zakone, zakone od nemerljive važnosti.
Obrazloženje razloga za donošenje zakona po hitnom postupku glasi: „Radi što hitnijeg stvaranja (pa, naglasiću) uslova za obezbeđivanje visokog nivoa zdravstvene zaštite građana, odnosno uspostavljanje zakonskog okvira, neophodno je da se po hitnom postupku donese zakon o transplantaciji organa“.
Gospodine ministre, da li to znači da do sada građani Srbije nisu imali visok nivo zdravstvene zaštite? Kako neće funkcionisati institucija ako ne usvojimo ove zakone? Kako su funkcionisali do sada? Mislim da građani Srbije imaju pravo da im ovo objasnite.
U obrazloženju razloga za donošenje zakona naveli ste da je ukupan broj prijavljenih transplantacija organa centrima za transplantaciju u Republici Srbiji od 2000. godine do 2007. godine bubrega 532, a sedam ljudi je dobilo jetru, a u 2008. godini transplantirano je106 bubrega i samo jedna transplantacija jetre.
Kako je 2000. godine funkcionisala transplantacija, a nije vam smetalo do sada, a nije vam smetao ni nezadovoljavajući nivo zdravstvene zaštite, pa bi ga sada odjednom po hitnom postupku, preko noći, da podignete na viši nivo? Kako vam to do sada nije smetalo što do 2000. godine nije urađena nijedna transplantacija srca, nijedna transplantacija pankreasa?
Oboleli građani Srbije su mogli da dobiju novo srce samo u inostranstvu i to po ceni od 70.000 do 300.000 evra, što Zavod nije refundirao, dok je danas program transplantacije srca i jetre u Srbiji skoro potpuno zaustavljen. Pre 13 godina, tačnije 5. jula 1995. godine glavna vest u svim medijima bila je istovremena transplantacija srca i jetre dvojici pacijenata. Uspešne transplantacije su nastavljene. Kako je to tada u vreme sankcija i opšte besparice bilo moguće, a danas je u sferi nemoguće misije?
Srbija je bila među prvim zemljama koje su obavljale transplantaciju organa, a sada je neslavnom skoro poslednjem mestu u Evropi. Novi Sad je pre 15 godina bio drugi centar po broju transplantaciji u Jugoslaviji. Gospodine ministre, odgovorite šta se desilo 2000. godine, od kada je ova vlada u raznim varijantama na vlasti, a vama teče četvrti mandat ministra zdravlja, i zašto je Srbija poslednja po donacijama organa?
U Srbiji kroz dramu neizvesnosti kad i da li će uopšte dobiti organ koji im život znači prolaze hiljade ljudi. Bubreg u ovom času čeka preko 1.600 ljudi, jetru od 80 do 100, a srce niko ne zna tačan broj.
U obrazloženju 5. odeljka koji se odnosi na finansijska sredstva potrebna za sprovođenje zakona navodite – za sprovođenje ovog zakona nije potrebno obezbediti dodatna sredstva u budžetu Republike Srbije za 2009. godinu. Zatim, napominjete da za obavljanje poslova uprave za biomedicinu nije potrebno zapošljavanje novog kadra u Ministarstvu zdravlja, već će se obavljanje ovih poslova obezbediti u okviru utvrđenog broja zaposlenih u ovom ministarstvu.
Ovim obrazloženjem potkrepljujete moju tvrdnju da će i dalje biti nepotrebnog gomilanja administracije, trošenje novca, a da neće biti planirano smanjenje državne administracije u Ministarstvu zdravlja. Nekvalifikovane i nestručne osobe za oblast transplantacije biće preraspoređene u upravu za biomedicinu.
Gospodine ministre, da li možete sada da odgovorite građanima Srbije i poslanicima u Narodnoj skupštini koliko ima trenutno zaposlenih stručnjaka i naučnika u Ministarstvu zdravlja koji se bave transplantacijom i koji su stalno zaposleni u pomenutom ministarstvu?
U Predlogu zakona za transplantaciju, član 68, uvodite u Ministarstvu spoljne eksperte uprave za biomedicinu. U šestom stavu istog člana navodite – za rad spoljnim ekspertima pripada naknada koju utvrđuje direktor uprave za biomedicinu. Pitam vas šta je ovde tačno?
Ovo je još jedan od razloga da poslanici SRS ne glasaju za predložene zakone. Smatramo da uprava za biomedicinu treba da bude usko specijalizovano stručno i naučno telo, koje ne treba da bude u Ministarstvu zdravlja. Takođe, predlažemo da liste komisija eksperata moraju da imaju najmanje pet članova najeminentnijih stručnjaka i naučnika iz oblasti transplantacione medicine i transfuzije krvi sa dugogodišnjim iskustvom.
Gde vi u Ministarstvu zdravlja imate stručnjake i naučnike sa praktičnim višegodišnjim iskustvom? Stručnjaci i naučnici iz transplantacione medicine i transfuzije krvi ne mogu da nauče ovako uske stručne medicinske poslove u Ministarstvu zdravlja.
Ti ljudi, lekari specijalisti sa stručnim i naučnim zvanjima, danonoćno rade u specijalizovanim zdravstvenim ustanovama, gde pored teoretskog znanja stiču i praktična iskustva koja su za transplantaciju od neprocenjivog značenja.
Član 65. govori o direktoru Uprave za biomedicinu, koga postavlja Vlada na pet godina. Nejasno i neprecizno su predložene kvalifikacije direktora Uprave za biomedicinu, jer se u pomenutom članu navodi da mora da bude istaknuti stručnjak. Gospodine ministre, vi ste profesor, stručnjak iz oblasti gastroenterologije, molim vas da građanima Srbije i nama poslanicima objasnite da li ste vi istaknuti stručnjak iz pomenute oblasti i koji su to kriterijumi po kojima ćete vi birati istaknute stručnjake?
Da li su to docenti, profesori, akademici iz oblasti transplantacije ili stručnjaci koji imaju najveći broj obavljenih transplantacija, sa najmanjim mogućim neželjenim reakcijama i posledicama? Da li je najvažniji kriterijum pripadnost političkoj stranci ili znanje?
Zato, ministre, odgovorite kao član Vlade, jer je Vlada odgovorna pred narodom i pred ovom skupštinom, da li će uprava za biomedicinu obavljati poslove državne uprave ili će se baviti naukom i strukom, što ne može u Ministarstvu i na predloženi način?
Da ne bih dužila, samo ću spomenuti da su u mnogim članovima ovog zakona neprecizni termini, npr. član 56. u mnogim stavovima pominje ove reči „u razumnom vremenu“. Šta to znači? Koje je to vreme? Ko može da odredi koje je to razumno vreme za koje članovi porodice umrlog lica u specifičnoj situaciji, kada emocije ometaju razum, treba da donesu odluku o uzimanju organa?
Takođe, u članu 44. su ''granice prihvatljivosti'' reči koje se spominju. Koje su to razumne, stručne i moralne granice prihvatljivosti, ako već postoji rizik po život i zdravlje davaoca, što stvara mogućnost zloupotrebe i manipulacije?
Član 62. ''drugo blisko lice'', izraz koji je neprecizan i gde su moguća subjektivna tumačenja. Za nas je sve to neprihvatljivo i dovoljan razlog da glasamo protiv ovih zakona.