Reč ima poslanik Miroslav Petković.

Po Poslovniku.

Dame i gospodo narodni poslanici, SRS smatra da je povređen član 87. poslovnika o radu Narodne skupštine. Naime, mi smo više od sat vremena raspravljali o ovim izuzetno delikatnim predlozima zakona bez prisustva ministra.
U pitanju su predlozi zakona koji, ako budu izglasani na sednici Narodne skupštine, u praksi mogu da izazovu dalekosežne negativne posledice, a ovo posebno napominjem imajući u vidu prilično alarmantne činjenice i informacije koje je izneo moj kolega Radiša Ilić, a koje se tiču drastičnog kršenja propisa o zaštiti životne sredine u ovom delu Srbije iz kojeg on dolazi.
Mislim da ste, gospođo Đukić-Dejanović, bili dužni da prekinete sednicu, sve dok se ministar ne pojavi. Samo je ministar taj koji ima pravo da u ime Vlade ulazi u polemiku, odnosno da komunicira sa narodnim poslanicima i svaka rasprava u Narodnoj skupštini, ne samo o ovim predlozima zakona, nego svaka druga rasprava kojoj ovlašćeni ministar ne prisustvuje, apsolutno ne znači ništa, jer nema ovlašćenog predstavnika Vlade koji može da odgovori na pitanja narodnih poslanika.

Ima i prenosa, i ministar je tu. Kada ministar nije bio tu, bili su njegovi saradnici. Nakratko je samo napustio salu i vratio se. Dakle, nema povrede Poslovnika.

Reč ima gospodin Petković Miroslav.

Izvolite, gospodine Todoroviću.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo predsedniče Skupštine, vi ste povredili član 27, da ne nabrajam druge članove, ali vaša obaveza je bila da omogućite Skupštini da radi normalno. Normalan rad Skupštine podrazumeva da kada je na dnevnom redu zakon, da onaj ko je predložio zakon bude i prisutan.
Siguran sam da gospodin Dulić nikada ne bi prihvatio, iako je lekar, da, recimo, zameni nekog kardio-hirurga ili neuro-hirurga, zato što zna šta može da uradi u svojoj oblasti i, svestan činjenice da bi svaki potez u ovim oblastima direktno ugrozio život pacijenta, on to ne bi uradio.
Prihvatio se da bude ministar za životnu sredinu i prostorno planiranje, može to da se savlada, ali minimum što se traži od ministra je da bude prisutan u vreme kada se o tim zakonim raspravlja, posebno imajući u vidu činjenice koje govore koliko ovi zakoni mogu da budu pogubni, kada su pitanju građani Srbije, kada je u pitanju država Srbija i mislim da bi i ministru koristilo da je čuo sve one stvari koje su poslanici imali nameru da iznesu.
Međutim, očito je da je vaše poimanje Skupštine na način koji duboko vređa dostojanstvo Skupštine i poslanika, jer vama je Skupština potrebna samo da bi legalizovala vaš politički cilj da se određeni zakoni donesu, da li su oni dobri ili ne, a u velikoj većini nisu dobri.

Vreme. Dva minuta je prošlo. Zahvaljujem.

Nema povrede Poslovnika, a sa druge strane, vi ste povredili član 100. stav 2 - narodni poslanik ne može da ukaže na povredu u postupku predsednika Narodne skupštine, odnosno predsedavajućeg, na koji je već ukazano. Neću vam izreći sada meru, ali vas opominjem, ne izričem čak ni opomenu, samo vas molim da zaista vodite računa o Poslovniku. Već je poslanik vaše poslaničke grupe govorio o tome.

Nemate reč, gospodine Todoroviću.

Reč ima gospodin Miroslav Petković.

Poštovano predsedništvo, uvaženi gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, gospođo predsednice, hajde da se ne lažemo, čitava ova rasprava se vodi upravo zbog problema koji smo uočili. Vi žurite da pre 18.00 časova završite ovaj zakon, zbog toga su se povukli sa liste govornika poslanici vladajuće koalicije, kako bi o važnom paketu zakona koje je predložilo Ministarstvo zdravlja raspravljali posle 18.00 časova bez televizijskog prenosa. Ali, to nije prvi put da se na taj način krši Poslovnik Narodne skupštine, tako da su građani Srbije već na to navikli da u noćnim satima prate odloženi snimak sednice Skupštine.
Gospodin Dulić je u svom izlaganju izneo da bi voleo da čuje neke primere na koje možemo da mu ukažemo. Sa zadovoljstvom ću pročitati jedan u nizu primera, a verujem, gospodine Duliću, da ste dobro upoznati sa ovim problemima i da je neko sigurno zbog ovakvih stvari zaslužio i sto godina samoće.
Primer kontroverzne privatizacije, oslonjene na nepoštovanje zakona, zloupotrebu urbanističkog planiranja i utvrđivanje ili izostanak utvrđivanja razvojnih prioriteta, jeste Luka Beograd. Ta luka je po mnogo čemu jedinstvena: prvo - ona je poslednja do koje se može doći morsko-rečnim brodovima; drugo - ima odgovarajuće manipulativne kapacitete; treće - ima mogućnost višestrukog povećanja kapaciteta; četvrto - nalazi se na ukrštanju međunarodnih koridora 10 i 7 sa međunarodnim plovnim putevima Savom i Tisom; peto - nalazi se u neposrednoj blizini ranžirne stanice na Makišu i dva aerodroma velikih tehničkih performansi "Nikola Tesla" i "Batajnica".
Sve ovo čini preduzeće „Luka Beograd“ konkurentnijim od ostalih luka nizvodno sve do Konstance i svako premeštanje luke nizvodno dovelo bi do značajnog smanjenja konkurentnosti, a izmeštanje na drugu obalu Dunava i odvajanje od postojeće infrastrukture potpuno bi uništilo konkurentnost luke. Njena sadašnja pozicija čini „Luku Beograd“ osnovnim ekonomskim subjektom i ankerom budućeg razvoja Beograda.
Osnovna delatnost je manipulacija kontejnerima, sa kapacitetom koji je od 13 do 15 hiljada sada pao posle privatizacije na oko 10 hiljada kontejnera godišnje. Kad mislim manipulacija, znate na kakvu manipulaciju mislim, ne na onu na koju bi neko pomislio.
Veličina luke, dužina vezova i gaz koji omogućava istovremeno hendlovanje morsko-rečnog broda i barži, uz nužnu tehničku i tehnološku rehabilitaciju, može povećati kapacitet luke za najmanje 30 puta, na minimum 300 hiljada kontejnera godišnje.
Ideja naših političara da Beograd postane regionalni centar uslužne delatnosti, najviše se pominje bankarstvo, izvodljiva je samo ako kroz regionalni centar, odnosno kroz grad ide neki značajni robni tok. Osim luke, nijedna druga delatnost na teritoriji grada Beograda ne može obezbediti adekvatan robni tok koji bi stimulisao bilo koju prateću uslužnu delatnost.
Uprkos svim komparativnim prednostima, pa čak i momentalnom obimu poslovanja, vlasnik „Luke Beograd“ odlučuje da na tom mestu izgradi poslovno-stambeni kompleks. Legitimno pravo vlasnika podrazumeva da sa svojom firmom radi šta hoće, ali obaveza države je da zaštiti interese svojih građana, prvo od prodaje strateškog ekonomskog subjekta nesavesnom kupcu, pa zatim do konačnog eliminisanja tog istog strateškog subjekta, a na štetu države, građana Beograda i Srbije, koji će sve to platiti.
Primera radi, treba navesti da u centralnom delu Beograda sada postoji između dva i po i tri miliona metara kvadratnih komercijalnog prostora, od čega oko 250 hiljada kvadratnih metara prodajnog prostora u prizemlju.
Da li će vrednost navedenog komercijalnog prostora i prihodi od njegove eksploatacije opasti kada se na tržištu pojavi novih 800 hiljada metara kvadratnih u luci?
Da li će vlasnici tog obezvređenog prostora tužiti državu i tražiti odštetu po osnovu izgubljene dobiti, ali i kapitalnog gubitka radi diletantskog planiranja razvoja grada koji je do toga doveo? Ko će biti odgovoran za smanjenje budžetskih prihoda po osnovu poreza na imovinu i poreza na kapitalnu dobit, ukoliko ta imovina izgubi deo sadašnje vrednosti, a kapitalna dobit se smanji?
Uprkos svemu, gradska uprava donosi odluku o pokretanju postupka promene generalnog urbanističkog plana, donesenog 2003. godine, sa rokom trajanja do 2021. godine, kojim bi se, pored ostalog, i definitivno naložilo ukidanje luke i odredila nova lokacija za luku, a na osnovu konkursnog rešenja, koje je izrađeno za potrebe preduzeća „Luke Beograd“.
Ne sagledavajući i ne uvažavajući ekonomske i infrastrukturne parametre, odnosno državne interese i interese građana, gradska uprava se povinovala zahtevima krupnog kapitala, koji po definiciji juri samo za profitom, ne vodeći računa o trajnoj šteti koja će biti nanesena javnom sektoru i svim građanima naše države.
Međutim, uvidom u plansku dokumentaciju, dolazi se do rezultata da je luka u gradu Beogradu predviđena na lokaciji na kojoj sada postoji preduzeće „Luka Beograd“ Prostornim planom Republike Srbije, Generalnim urbanističkim planom grada Beograda usvojenim 2003. i Regionalnim planom grada Beograda usvojenim 2004. godine. Svi ovi planovi su višeg reda od detaljnog urbanističkog ili plana regulacije.
Izmene planova nižeg reda su moguće isključivo ako su u saglasnosti sa planovima višeg reda. Moguću izmenu mogu inicirati organi uprave grada ili republike, a ni u kom slučaju potencijalni investitori kroz interni konkurs za urbanističko rešenje, koje uzima u obzir samo zahteve tog istog investitora, što je slučaj ne samo sa „Lukom Beograd“, nego i sa gotovo svim velikim poduhvatima u Beogradu u poslednjih osam godina. Kao primer navodim „Palatu Ušće“, Autokomandu, Brodogradilište, Stari mlin, „Partizanku“ itd.
Zloupotreba konkursa koji raspisuje investitor dovodi do toga da po pravilu investitora dovodi u povoljniji položaj, eliminišući konkurenciju, a na štetu građana.
Najozbiljnije pitanje u vezi sa „Lukom Beograd“ postavlja se u vezi sa promenom prava korišćenja građevinskog zemljišta. Naime, u Srbiji je država jedini vlasnik građevinskog zemljišta, bez obzira da li ga je stekla svojim sredstvima ili nacionalizacijom. Ta ista država ima pravo samo da ustupi na korišćenje građevinsko zemljište, isključivo vezano za urbanizmom utvrđenu namenu objekta koji se gradi na tom zemljištu i nijedan korisnik nema pravo vlasništva nad dodeljenim građevinskim zemljištem.
To znači da svaka promena namene korišćenja građevinskog zemljišta od strane korisnika praktično znači da se zemljište u zakonom propisanom postupku mora ustupiti najpovoljnijem ponuđaču, koji se obavezuje na plaćanje naknade za povoljnost lokacije, privođenju lokacije novoj nameni, troškova uređenja terena, primarne i sekundarne infrastrukture.
Vlasništvo nad firmom koja je u vreme privatizacije imala pravo korišćenja zemljišta, na primer, u industrijske svrhe, nije osnov za automatsko, pogotovo ne besplatno, dobijanje prava korišćenja zemljišta u svrhu izgradnje poslovno-stambenih objekata.
U slučaju da se odlukom grada namena zemljišta na kome posluje preduzeće „Luka Beograd“ promeni iz industrijske u stambeno-poslovnu, to znači da bi preduzeće „Luka Beograd“ moralo da se iseli sa te lokacije, jer ne bi imalo automatsko pravo korišćenja. Ukoliko se utvrdi nova namena građevinskog zemljišta, država je dužna da kroz propisanu proceduru ustupi to zemljište na korišćenje najpovoljnijem ponuđaču.
Odlukom Ustavnog suda iz 2005. godine utvrđuje se da odredbe člana 1. Odluke o izmeni Odluke o građevinskom zemljištu, koja je objavljena u „Službenom listu grada Beograda“ br. 18/2003, nisu u skladu sa Ustavom i zakonom, a u obrazloženju se navodi: „Iz navedenih ustavnih i zakonskih odredaba proizilazi (Predsednik: Vreme.) evo, završavam…. sredstvima u državnoj svojini izdavanje građevinskog zemljišta u zakup, po pravilu, vrši javnim nadmetanjem, odnosno prikupljanjem ponuda javnim oglasom.“
Gospodine ministre, ovaj primer nam jasno pokazuje da onaj ko ima novac, ko je vlasnik određenog zemljišta, određenog objekta, može s njim da radi šta hoće, da ga kupuje, da ga ruši, da ga preseli.. Mislim da je to sramno i to ne smemo dozvoliti.

Reč ima gospođa Jorgovanka Tabaković. Imate dva minuta.

U okviru predviđenih dva minuta ukazaću na ono što mislim da nije dovoljno jasno potcrtano kao nedostatak ovog zakona.
Mislim da osnovno što nedostaje ovom zakonu i poglavlju prostornog i urbanističkog planiranja jeste upravo nedefinisan zakonski rok u kojem treba da se izvrši sprovođenje donesenih planskih dokumenata. Mislim da je upravo nedostatak ove odredbe doveo do toga da veliki broj usvojenih planskih dokumenata, donetih u ranijim periodima, a na osnovu tada važećih zakona, nikada nisu sprovedeni u svom najvećem delu ili su zamenjivani novim.
Ova primedba se odnosi naročito na planove detaljne regulacije, prema kojima se u najvećem broju slučajeva, i što jeste naš osnovni problem, zemljište ne privodi planiranoj nameni, lokacije na kojima je predviđeno građenje su ili prazne ili su na njima dotrajali, trošni objekti koji nisu u funkciji.
Sve je učestalija, da li zbog krize ili zbog drugih razloga, nije ni važno, pojava da imamo u gradovima i centrima i najprometnijim delovima grada započetu, a nedovršenu gradnju. To traje po više godina. Te pojave uzrokuju veliku štetu, predstavljaju problem za bezbednost omladine i građana, jer se tu skupljaju činioci raznih negativnih pojava. To državu dovodi do materijalnih gubitaka i to su gubici kako za investitore, tako i državi koja ne ubira prihode od poreza na izgrađene objekte.
Smatram da bi donošenje tih planova zaista trebalo da ubrza gradnju i ako išta u ovom zakonu treba da bude jasno definisano…

Prošlo je dva minuta.

Reč ima narodni poslanik Milorad Buha.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani Srbije, mora da nas začudi brzina s kojom je predlagač izašao sa Predlogom zakona o uređenju prostora i da nas zabrine, jer ovo što je predloženo od strane predlagača je nepotpuno, nejasno, konfuzno i sigurno neće rešiti pitanje urbanističkog haosa u prostoru. Kada kažem urbanistički haos, koristim terminologiju ministra Dulića koji je u nekoliko navrata izašao sa ovom rečju, rečenicom, i iskazao ogromne probleme koje mi kao društvo imamo u prostoru.
Ono što je bitno sa aspekta prostora od čega moramo krenuti jeste analiza koju državni organi, prevashodno Ministarstvo i Vlada moraju imati pred sobom. Često je ministar izlazio sa podatkom da imamo preko milion nelegalno sagrađenih objekata različitog tipa, i individualne stambene izgradnje, kolektivnih zgrada, poslovnih prostora, proizvodno-industrijskih, industrijskih objekata i svih drugih tipova objekata koji nemaju adekvatnu dozvolu za gradnju, niti za upotrebu.
Ono što je bitno naglasiti to je da su posebno vlade posle 5. oktobra brzopleto ušle u postupak legalizacije i rešavanja pitanja nagomilanih problema u prostoru, a upravo ta brzopletost, ta brzina je onemogućila stvarno rešavanje problema i iznalaženje adekvatnih rešenja za svaki objekat i za prostor u celini.
Zašto imamo urbanistički haos? Urbanistički haos imamo zbog toga što država nije pripremila adekvatnu prostorno-plansku dokumentaciju, niti je isfinansirala, niti je obezbedila dovoljno finansijskih sredstava za izradu prostorno-planske dokumentacije. Republika na svom nivou, Pokrajina na svojim nivoima, lokalna samouprava na svom nivou. Posebno je to problematično na nivou Republike. Zašto? Zato što se donose planovi višeg reda, na temelju kojih se kasnije rade planovi nižeg reda, do lokalne samouprave.
Ako krenemo od činjenica koje srećemo u svakodnevnom životu vidimo da lokalna samouprava nije rešila ogromne probleme u prostoru, koja nije donela tu prostorno-plansku dokumentaciju prevashodno zbog toga što nije imala dovoljno finansijskih sredstava. Da li će je imati u budućnosti? Neće, toga moramo biti svesni. Zašto?
Zato što je postupak legalizacije koji je pokretan u više navrata, ne samo ovim zakonom od 2003. godine, nego je to bilo i 1998. godine, kada je donet Zakon o legalizaciji stambeno-poslovnih objekata, ni on nije rešio ništa u prostoru.
Da li će u ovim uslovima lokalna samouprava imati dovoljno sredstava za izradu prostorno-planske dokumentacije i pridržavati se rokova koji su zacrtani ovim zakonom? Neće sigurno, između ostalog, zbog toga što ne izdvajate transferna sredstva u onim iznosima koji su predviđeni odredbama budžeta za 2009. godinu, kao i rebalansom budžeta za 2009. godinu. Izdvaja se svega 20% do 25% od onoga što je zacrtano budžetom i rebalansom.
Nadalje, kada govorimo o milion nelegalno izgrađenih objekata, državni organi aproksimativno izlaze sa tim podatkom, mi ne znamo koliko stavarno ima izgrađenih ili neizgrađenih objekata. Zašto? Koga brine koji je izgrađen, koji je neizgrađen objekat.
Mi smo izgradili svest u narodu da se može i drugačije, van okvira zakona. To je jako loše. To vas treba zabrinuti. Izlazite sa krupnim rečenicama, izjavama – posle ovog zakona rešili smo sve. Ništa nismo rešili.
To vidimo i posle onog zakona o kojem govorim, iz 1998. godine, zakona iz 2003. godine, ni ovaj zakon ništa neće rešiti. Osnovne pretpostavke za regulisanje ovog haosa u prostoru je u sledećem: nemamo mogućnosti da isfinansiramo prostorno-plansku dokumentaciju, nemamo pripremljenu državnu operativu koja može prihvatiti i rešavati pitanje milion objekata koji su u tom postupku, nemamo tu administraciju koja to može ubrzano rešavati, nemamo adekvatnu državnu kontrolu.
Naša inspekcija, posebno urbanističko-građevinske inspekcije ne rade svoj posao, pa ni druge inspekcije. Država kao celina ne radi. Kaznena politika, zaprećene kazne zatvora, koga to obavezuje? Nikoga. Da li je ijedan građevinac odgovarao i otišao u zatvor zbog toga što je radio bez građevinske dozvole? Vrlo malo.
Pa, šta nam onda vredi propisivati kazne zatvora, ogromne novčane kazne za privredne prestupe, prekršaje itd. kada mi u praksi nismo na adekvatan način rešili pitanje društvene kontrole, kao i kontrole putem postupka koji će provoditi državni organi.
Godine 2003, kada je tadašnji ministar Šumarac izašao u javnost sa predlogom zakona, najavio je opšte rušenje nelegalno izgrađenih objekata, ubrzano rušenje, što je izazvalo strah kod bespravnih graditelja i mnogi su se ponadali da će posle donošenja Zakona o planiranju i izgradnji biti ubrzani postupak, potpuna, jeftina legalizacija, kao što je ministar najavljivao i da će se celokupan postupak završiti u roku od dve godine. Nažalost, svega 5% od nelegalno izgrađenih objekata je u međuvremenu legalizovano.
Potrošena su ogromna državna sredstva. Prema podacima koje je iznelo Ministarstvo finansija 2004/2005. godina, samo za medije za tu propagandu oko legalizacije u vezi ovog zakona izdvojeno je tri i po miliona evra. Ogromna sredstva, efekat nikakav.
Slična situacija će biti i sa ovim zakonom. Zašto? Osnovno što treba da napravimo, ono što predlagač nije učinio, ono što država nije učinila, ono što Vlada nije učinila, jeste da se sačini nacionalna strategija o prostoru. Ona mora pružiti jasnu sliku svih naših problema i svih naših rešenja. Ne može se pojedinačno, parcijalno ući u ovu oblast. Ne može se rešavati ovim zakonom pitanje svojine, posebno ne javne svojine.
Bez zakona o restituciji, denacionalizaciji, izmena Zakona o svojini, Zakona o javnoj svojini i posebnog zakona, leks specijalisa za legalizaciju ne može se ova oblast rešiti, budite ubeđeni u to. Praksa o tome nam najbolje govori.
U Beogradu imamo oko 400.000 izgrađenih objekata, a u Novom Sadu, odakle dolazim, imamo preko 50.00 nelegalno izgrađenih objekata. U Novom Sadu je postojala u toku 2003. i 2004. godine jedna neformalna grupa koja se bavila ovom problematikom. Sada trenutno to radi jedno Udruženje građana, na čijem čelu je Slobodan Vlaisavljević, borac protiv nelegalno izgrađenih objekata, i sam ima nelegalno izgrađen objekat, i ja sam jedan od tih koji je gradio na privatnom zemljištu, ali bez građevinske dozvole i odobrenja za gradnju.
Razgovarao sam s njim i tražio sam njegovo mišljenje vezano za ovaj zakon, jer je on poznat borac za dobijanje građevinskih dozvola, ubrzanje postupka i sveobuhvatne legalizacije, rekao mi je da od ovoga zakona nema ništa. To je praksa. Međutim, šta to vredi za vas?
Praktično, ono što je javna rasprava trebalo da pokaže, koje su manjkavosti zakona, koje su to praznine koje treba da se popune, to kaže javna rasprava. Javna rasprava je bila ubrzana. Ovaj postupak je bio ubrzan i sam predlog zakona o kome raspravljamo danas je donet po ubrzanom postupku, i svi problemi koji su se godinama gomilali neće sigurno biti rešeni ovim zakonima.
Prema stavu i mišljenju SRS, ovaj zakon treba da se povuče. Sigurno u praktičnoj izvedbi neće ostvariti one ciljeve i one zadatke koji su stavljeni pred njega.
Što se tiče prostorno-planske dokumentacije, država mora izdvojiti adekvatna sredstva, jer bez toga nema donošenja prostorno-planske dokumentacije. Posebno će to biti problematično kod malih lokalnih samouprava, koje imaju bezbroj nelegalno izgrađenih objekata, koje nemaju prostorno-plansku dokumentaciju i nemaju mogućnost da obezbede adekvatna sredstva za izradu te dokumentacije.
Legalizacija mora biti brza, mora biti potpuna, mora biti sveobuhvatna, da razreši pitanje svih objekata, mora biti jeftina, jeftina u smislu da ne bude to alavost gradova i opština, da sada kroz ovaj vid legalizacije ostvare određene dobiti i uđu u određene nove projekcije razvoja itd.
Naš građanin koji je gradio objekte nema mogućnosti ovog trenutka da obezbedi velika sredstva za one iznose naknada za uređenje građevinskog zemljišta, a koje su predvidele pojedine opštine u dosadašnjem periodu.
U ime Vlade Republike Srpske Krajine u progonstvu, u ime brojnih udruženja Krajišnika, u ime brojnih izbeglica i interno raseljenih lica, pozivam Ministarstvo i Vladu da ubrzaju postupak, ali ne kroz ovaj zakon. Morate doneti lex specialis, zakon o legalizaciji. Bez njega se ne može rešiti problem legalizacije. U to budite ubeđeni.
Izbeglice i interno raseljena lica uglavnom su radila na parcelama na kojima nisu mogli da dobiju građevinsku dozvolu, ne zato što nisu hteli, nego zato što opštine i gradovi nisu obezbedili legalne parcele za gradnju.
Na kraju da zaključim, za SRS ovaj zakon je nepotpun, on je konfuzan, on neće ostvariti sve ono što je predlagač zamislio.