Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani, u daljem delu rasprave ću se baviti problemima kojima se bavi Predlog zakona o uređenju prostora i izgradnji, a u okviru vremena poslaničke grupe SNS, a ostatak vremena će koleginica Jelena Budimirović govoriti o problemima socijalnog stanovanja.
U prethodnom izlaganju došao sam do drugog poglavlja ovog predloga zakona koji se odnosi na građevinsko zemljište. Moram ponovo istaći da je takođe naš stav da bi ovakva problematika morala da se tretira posebnim zakonom. Moram da napomenem da sredinom 60-ih godina prošlog veka zakonom je bila zabranjena prodaja poljoprivrednog zemljišta prve kategorije, odnosno preimenovanje tog zemljišta u građevinsko zemljište, sa jednim osnovnim ciljem da se zaštiti poljoprivredna proizvodnja. Isključivo je to moglo da se uradi zbog utvrđivanja javnog interesa za izgradnju objekata infrastrukture, puteva, železnica, aerodroma, energetskih i sličnih postrojenja.
Šta se dešava kod nas, naročito u periodu zadnjih osam godina i sve to pod maskom reformi? Dešava se da ko zna koje količine zemljišta, koji broj hektara poljoprivrednog zemljišta je promenio svoju namenu i sada je pod građevinskim zemljištem. Ako uzmemo samo jedan primer ovde u okolini Beograda, na potezu od Bežanijske Kose, preko Aerodroma, obilaznice oko Beograda, u ranijem periodu se recimo hektar poljoprivrednog zemljišta kupovao od njihovih vlasnika za 2,5 hiljade nemačkih maraka, a do poseda se dolazilo i kroz privatizaciju preduzeća od strane malog broja ljudi koji sada predstavljaju krupan kapital.
Protivno zakonu, najveći deo tog zemljišta iz poljoprivrednog promenio je namenu u građevinsko. Sada vlasnici tog krupnog kapitala prodaju zemljišta po enormnim cenama i recimo na ovom potezu cene se kreću od 500 hiljada do preko dva miliona evra, u zavisnosti od lokacije tog zemljišta.
Očigledno je da su namere iz ovog poglavlja građevinskog zemljišta jednokratne i isključivo se odnose na rešavanje briga vlasnika krupnog kapitala. Oni su godinama sticali pravo korišćenja građevinskog zemljišta kroz prethodno navedene načine, ili privatizacijom preduzeća ili manipulacijom sa državnom i lokalnom samoupravom.
Sada je valjda zadnji momenat da se ovi problemi reše i da se legalizuje sve do sada što je urađeno. Poklanjanje građevinskog zemljišta vlasnicima krupnog kapitala ostavlja najpre državu bez imovine, zatim ista gubi sredstva za ostvarivanje zdravstvene zaštite, održavanje sistema školstva, funkcionisanje penzijskog i invalidskog sistema, daljeg smanjivanja javnog duga.
Niko nije ovlašćen da se na ovaj način poigrava i sa našom i sa budućnošću generacija iza nas. One će otplaćivati nečije greške, neznanje ili, u svakom slučaju, zloupotrebu političkog položaja. Ovo sve što govorim nije politika. Ovo je zaista realnost koju će ovaj zakon i njegova primena ozakoniti sve ovo što se u periodu pre njegovog donošenja dešavalo u Srbiji.
Kada bi sve bilo dobro, u ovom poglavlju građevinskog zemljišta, kada je reč o članu 106. koji govori o konverziji prava korišćenja u prava svojine uz naknadu, zašto ovlašćenja koja ministar ima u članu 205. i ne propisuju koji je to model i način formiranja cena i za član 106. i za član 108?
Svi znaju koliki je broj državnih i društvenih preduzeća, recimo, iz stečaja kupljen i u kolikom broju se od njih odvija proces proizvodnje. Da problem bude još veći, sa kolikim i kakvim zemljišnim fondom raspolažu ova preduzeća? Zar će, i pored toga što su za mala novčana sredstva kupljena ova preduzeća i giganti, da im se da pravo, i pored toga što u ovim objektima nema procesa proizvodnje i pored toga što se u ovim objektima ništa ne radi, pravo i ujedno nagrada sa hektarima građevinske zemlje?
Ovim zakonom, tj. pretvaranjem građevinskog zemljišta u svojinu, onemogućava se i sprovođenje restitucije naturalnim povraćajem. Ranije utvrđena vrednost finansijske kompenzacije za imovinu koja se ne može vratiti u naturalnom obliku je, ako se sećate, negde oko četiri milijarde evra, a za 20 godina ona će dodatno opteretiti javni dug, odnosno budžet Republike Srbije za novih 10 milijardi evra.
O tome neko ko je radio nacrt i predlog ovog zakona nije previše razmišljao. Izdavanje zemljišta pod zakup delom bi i probleme koje sam u prethodnom obrazloženju navodio rešavalo. Uostalom, jedno simbolično poređenje. Da li bi neko, recimo, koji dobija 7 hiljada evra godišnje za zakupninu svog stana, a prodajom za taj stan dobija 50 hiljada evra, prodao ili izdao stan? Verovatno bi nastavio sa njegovim daljim izdavanjem.
Sledeće poglavlje u obradi ovog predloga zakona jeste izgradnja objekata, koja takođe po svom značaju zaslužuje, kao i prethodno navedena poglavlja, poseban zakon. Ovaj zakon bi trebalo da uredi obaveze i državnog i privatnog investitora.
Investicije u kojima država učestvuje kao većinski partner, a to su investicije preko 51%, trebalo bi da budu pod ozbiljnijom društvenom kontrolom, a to podrazumeva najšire učešće javnosti u jasnom utvrđivanju potreba izgradnje planiranog objekta.
Moram da napomenem da se mnogi državni, objekti lokalne samouprave u prethodnom periodu, pa i sada, izgrađuju i bez projekata i bez građevinske dozvole. Zatim, najšire učešće javnosti je u procesu finansijskog predračuna i plana realizacije, projektantska rešenja moraju se obezbediti javnim konkursom, ustupanje, planiranje, projektovanje, revizija projekata, izvođenje, opremanje i nadzor isključivo se moraju obezbediti javnim konkursom. Knjigovodstvo i državne investicije moraju biti javna isprava, u svakom momentu dostupne javnosti. Smisao ovih mehanizama je zaštita društvenog interesa.
Kada su u pitanju privatne investicije, uključujući i one u kojima država učestvuje kao manjinski partner, odgovornost za uspešnost tih investicija mora da leži isključivo na investitoru. Država je odgovorna za kontrolu sprovođenja građevinske dozvole, kao uslova za dobijanje upotrebne dozvole i stvaranje uslova da se građevinska dozvola ne može menjati u toku realizacije investicija.
Ukoliko u toku izgradnje investitor nije postupio po građevinskoj dozvoli, ne bi mogao da dobije upotrebnu dozvolu i tako je investitor prisiljen da poštuje pravila igre. Nažalost, to se kod nas ne shvata kao dovoljna važnost upotrebne dozvole, do te mere da određen broj objekata funkcioniše bez nje.
Podneli smo amandmane na ovu oblast i očekujemo da će njihova primena popraviti dodatno ove članove i da će poboljšati postojeći zakon. U tom slučaju, neće se dešavati situacija kao što je, recimo, u Bečeju radnik pao sa skele prilikom izvođenja radova na fasadi, iz razloga što je izvođač za izvođenje radova angažovao radnike na crno i radi se ujedno o nestručnim radnicima i radnicima koji nisu znali da postave fasadu.
Setite se samo nesreće koja se desila u Novom Sadu, kada je stradalo osam tinejdžera. Sve to zato što zakon, a i delom ovaj predlog zakona, omogućava investitoru adaptiranje poslovnih prostorija uz angažovanje radnika na crno, pa se dešava situacija da ni on, a ponajmanje radnici koji izvode radove, nisu znali da postoje sistemi protivpožarnih premaza, odnosno materijali, protivpožarni premazi, kojima se može zaštiti drvo.
Zakon je kriv što se desilo da padne zgrada u Dubljanskoj ulici u Beogradu, jer dozvoljava da pojedine firme sa dva rovokopača i četiri kamiona izvode ovako opasne iskope. Takođe, kada je sa „Simpove“ robne kuće u Beogradu pao deo fasade i kada, na svu sreću, nije povredio nikoga, nego samo oštetio auto.
Moram da vas podsetim i na slučaj kada se zbog požara u jednom stanu u Pančevu deo stanara te lamele našao na ulici, odnosno tom izazvanom situacijom postali su beskućnici. Sve ovo smo predvideli, poboljšanje pomenutim amandmanima iz ovog dela kojima se bavi zakon, da se ovakve i slične stvari ne bi dešavale.
Imamo situaciju da su se građani jedne lamele, odnosno zgrade u Kuli posvađali do te mere da su bukvalno doveli do incidenta koji je bio na granici tuče i do mogućnosti da neko strada, iz razloga što stanari nižih nivoa nisu hteli da učestvuju u rekonstrukciji krova te zgrade koji je prokišnjavao.
Predlog zakona, kao i prethodni zakon, omogućava i dalje rad na crno, samim tim što je neplaćanje PDV-a i prikazivanje materijala kao troškova omogućeno njegovim predlogom. Predloženim amandmanima koje smo podneli obuhvata se prijava svih radova, pored ostalih nadležnih organa koje navodite u Predlogu ovog zakona, i građevinskoj inspekciji i inspekciji rada, čime bi prethodni problemi bili otklonjeni.
Da ne nabrajam sve nesreće, da nabrojim još zadnju nesreću koja se desila zbog svih ovakvih propusta koje ovakav zakon može da dozvoli sebi i ako ne budete usvojili predložene amandmane, nažalost, i u budućnosti može dolaziti do sličnih, a to je situacija kada se na Zlatiboru srušila zgrada, srećom, bez žrtava.
Ovih dana je aktuelna situacija jedne zgrade na Zvezdari, gde su se kupci stanova našli u čudu, jer su kupljeni stanovi bili pod hipotekom od strane investitora. Godine 2006. je investitor sklopio ugovore o hipoteci na zgradu sa „Volks bankom“ i za to vreme je, a i pre toga, i posle toga je prodavao stanove, a da je čak i deo prodaje išao preko ove banke. Pitamo se šta se sve u ovoj oblasti može dešavati i sa čime se sve eventualni kupci mogu susretati?
Investitor duguje za taj objekat 360 hiljada evra, a objekat vredi preko dva miliona evra i proizilazi da se iz svih tih okvira može to i regulisati. Bili bismo zadovoljni kada bi bilo više vesti tipa ove da po programu za izgradnju neprofitnih stanova, po cenama kao što je jedan kolega naveo, 360 do 800 evra, u zavisnosti od mesta lokacije, bude sve više ovakvih stanova. Da podsetim ministarstvo da je ovaj predlog i na radnoj verziji kod njih na stolu.
Na kraju, dolazimo do poglavlja koje se u ovom predlogu zakona bavi legalizacijom objekata. Procena vašeg ministarstva je da je ovakvih projekata u Srbiji preko milion.
Koren problema legalizacije, gledano sa stanovišta SNS, leži u dva različita segmenta. Prvi segment je izgradnja stambenih i malih zanatskih objekata za ličnu upotrebu, život i rad, koji su uglavnom nastali migracijama u periodu od 1991. do 2000. godine, pa i posle nje, i sve to se dešavalo zbog svih poznatih razloga i dešavanja i događaja na prostorima bivše Jugoslavije. To su objekti koji su uglavnom na neuređenom zemljištu, za koje je potrebno izgraditi neophodnu infrastrukturu.
Drugi primer je izgradnja stanova i objekata radi njihove komercijalizacije. To sasvim treba odvojiti i ovim poglavljem legalizacije i, s obzirom na to, SNS je podnela i amandmane na ovo poglavlje Predloga zakona.
Drastični primeri u beogradskim opštinama, odnosno u gradu, gde je preko 400 hiljada nelegalizovanih objekata: recimo, za opštinu Zemun je podneto zahteva 21.600, odobreno 6.300, izdato samo 1.000 dozvola, a odbijeno 1.100; ili na Voždovcu, kao drugom primeru opštine, 17.700 podnetih zahteva, odobreno 7.000, odbijeno 1.000, izdato samo 900 dozvola i tako redom drugi primeri na ovu temu.
Za dosadašnji loš učinak legalizacije objekata sagrađenih do maja 2003. godine ne treba kriviti manjkavost tehničke i pravne dokumentacije koju poseduju privatna lica, već i neažurnost lokalne samouprave i sve probleme koje ste vi čak, gospodine ministre, delom izložili o ovoj oblasti.
S obzirom na vreme koje treba da ostavim svojoj koleginici, hoću samo da napomenem da ne možemo legalizovanje objekata zbog propusta državne ili administracije lokalne samouprave deliti na period od 13, odnosno 20. maja 2003. godine, na period posle toga, jer veliki broj rekonstruisanih i izgrađenih objekata je i u ovom periodu. Ajte jednom da kad već ovu oblast pokušavamo da rešavamo da to bude danom donošenja ovoga zakona i da u tom smeru učinimo sve napore.