Koleginice i kolege i dame gospodo, pošto ima dosta koleginica i kolega, pretpostavljam da će najviše doktori istrajati u ovoj raspravi. Imam potrebu da se javim i sada, znam da ima još vremena i da ćemo pričati još na ovu temu, ali moram nekako da rekapituliram, pogotovo da odgovorim na neka pitanja, jer mi se čini da bi možda moglo da se promeni tok daljih diskusija ako nešto objasnim ili malo detaljnije obrazložim.
Dakle, bilo je različitih diskusija do sada. U nekim diskusijama bilo je toliko negativnog i destruktivnog, uglavnom onih koji su uvek protiv i koji nikada ama baš ništa nisu ocenili pozitivnim što je ovde iznošeno iz oblasti zdravstvenog sistema i takav nastup u startu pre svega diskredituje onoga ko tako nastupa.
Jer ako ste baš uvek protiv svega u svakoj situaciji onda se stvarno postavlja pitanje kredibiliteta toga što govorite, jer je prosto nemoguće da od stotinu stvari baš sve budu naopake i tu ne pomaže nikakva argumentacija. Tu jedino pomaže poziv na javni opšti interes zbog koga zaista moramo da savladamo uskogrudost, partijske stege i granice, koliko god one izgledale naopako, zdravlje zaslužuje stvarno više.
Zamislite da sam došao večeras i da sam vam predložio da se u Srbiji osnuje ministarstvo zdravog života. Šta biste vi rekli? Vi bi ste rekli – to je fraza, a kažem vam neke od najbogatijih zemalja na svetu imaju ministarstvo zdravlja koje jedno i imaju posebna ministarstva zdravog života, i to su zemlje u kojima se koncept moderan javnog zdravlja razume na način na koji mi u Srbiji moramo da razumemo.
Javno zdravlje je društvena i državna odgovornost za produženje života, za poboljšanje kvaliteta tog života, za promovisanje zdravlja i zdravih stilova života, za rano otkrivanje bolesti i za njihovo lečenje i sprečavanje invaliditeta. Definišemo ga zakonom upravo da afirmišemo tu nauku i veštinu produženja života i da naučimo politiku na društvenu i državnu odgovornost.
Zakon o javnom zdravlju jeste, ima mnogo deklaracija unutra. Nije on od juče. Rezultat je nečega što traje u ovoj zemlji decenijama kao ogroman napor, od Milana Jovanovića-Batuta, pa posle preko Andrije Štampara, i ta neprekinuta nit danas u Srbiji praktično predstavlja završetak jednog od nekoliko godina trajućeg posla reformisanja mreža instituta i zavoda za javno zdravlje, koji su se bili, sticajem različitih okolnosti, pretvorili samo u laboratorije, koji nisu radili promociju zdravlja i zdravih stilova života. Lokalne samouprave su zaboravile svoju odgovornost za zdravlje građana u svojoj lokalnoj samoupravi i mislile samo kako da postave direktore, upravni i nadzorni odbor.
Dakle, ovaj zakon dolazi kao rezultat ozbiljnog reformisanja mreža i instituta za javno zdravlje i promene svesti kod građana Srbije. Bez obzira na zlurade komentare večeras na račun istraživanja zdravlja građana Srbije, to jedna od dragocenih i veoma važnih stvari koje će služiti i nama sada u Ministarstvu zdravlja i sutra drugima, koji budu nastavili ovaj posao, i nikada više u Srbiji se neće desiti da se svakih pet godina to istraživanje ponavlja.
Samo što u komentarima danas nije rečeno da je, na primer, 7% - 8/% manje aktivnih pušača u Srbiji, nije rečeno da je za četvrtinu više zdravog ponašanja u smislu fizičke aktivnosti i zdravije ishrane, a i to su rezultati istraživanja zdravlja građana Srbije. Nije rečeno da je u Srbiji duža očekivana dužina života na rođenju poslednjih nekoliko godina, a sve manja smrtnost odojčadi, dece i majki u vezi sa porođajem i trudnoćom. To su takođe pokazatelji nečega zbog čega zaista ne mogu da razumem da neko kaže da je zdravlje u Srbiji jadno ili da koristi druge termine, da sada ne ponavljam.
Reforma zdravstvenog sistema mora da bude deo reformisanja društva. Reforma je promena vladajućih odnosa u jednom sistemu, ali mirnim putem i uz konsenzus učesnika tog sistema. Socijalne determinante zdravlja veoma su važne i zahvaljujem diskutantima koji su to pomenuli, jer danas smo svedoci, u vreme ekonomske krize, da je to jedna od glavnih odrednica i izazova.
Citiraću jednu rečenicu, pa ću vam posle reći ko je to rekao. „Ne sme zdravstvena zaštita da stvara klasno raslojavanje u društvu“. Zoran Đinđić, juli 2002. godine, na Zlatiboru, kada smo započinjali mukotrpan posao definisanja, sprovođenja zdravstvene politike kroz strategiju sa akcionim planom do 2015. godine – Bolje zdravlje za sve u trećem mileniju, i kada smo došli do toga da vi danas možete da kažete da imate čast da ste izabrali Zdravstveni savet Srbije na pet godina, koji će u tri meseca 2010. godine predložiti plan razvoja zdravstvenog sistema od 2010. do 2015. godine.
Znate li kada je prvi zdravstveni savet u Srbiji osnovan? Osnovan je 1882. godine odlukom tadašnje skupštine i tada je bio predlog da ministar zdravlja predlaže Knjazu, a da ga Knjaz imenuje. Na 61. sednici ustao je jedan poslanik i rekao – ljudi, ovo nije dobro, ministar ne treba da predlaže zdravstveni savet, treba da ga predloži Srpsko lekarsko društvo, struka to bolje zna i treba da mu mandat traje tri godine, a ne godinu.
Tako je urađeno. Da li znate kako se zvao taj narodni poslanik? Nikola Pašić. To je linija koju mi ovde držimo i ne puštamo, koja se zove kontinuitet razumevanja javnog zdravlja kao ozbiljne kategorije.
Kada govorimo o drugim zakonima, moram da vam kažem, mnogo toga sam pisao, ali sada ću sve ovo da sklonim i da vam kažem – transplantacija. U transplantaciji organa u Srbiji smo započeli pre nekoliko godina analizom šta mi u transplantaciji možemo i gde smo. Okupili smo sve i svakoga ko o transplantaciji išta zna.
Verovali vi ili ne, prvi potez bio je onaj za koji je jedan poslanik rekao – pa to je prosto, to je tehnička stvar. Definisanje moždane smrti. To je ogroman, kompleksan, složen problem koji je definisan podzakonskim aktom. Kupljena je oprema da to može uopšte da se dijagnostikuje.
Kažem vam, danas vama ne obrazlaže zakon o transplantaciji samo ministar zdravlja, profesor, doktor interne medicine i kolega kolege Momčilova, koji je takođe dežurao svih ovih 30 godina i uopšte mu nije teško da sedi sa vama celu noć, nego su sa mnom profesor Zoran Milošević u Novom Sadu, sa timom koji je uspeo da transplantira jetru.
I ovih nekoliko godina sa mnom je Drago Milutinović i profesorka Rada Blagojević, koji svake nedelje transplantiraju jedan bubreg i održavaju liniju transplantacije, samo je većina davalaca, profesori sa VMA, koji u celom poslu učestvuju, iz Tiršove.
Morate imati poverenja da se o ovim zakonima priča, diskutuje, donose stavovi ne samo ova četiri meseca, koliko traje javna rasprava, nego unazad nekoliko godina, od 2002. godine naovamo.
Godine 2005. smo doneli Strategiju o obezbeđivanju dovoljne količine bezbedne krvi u Srbiji. Bilo je reči o davaocima. Davalaštvo krvi je dobrovoljno, anonimno, neplaćeno. Zakon o Crvenom krstu obavezuje Crveni krst radi najviše na omasovljenju dobrovoljnog davalaštva.
Za vašu informaciju, u 2008. godini u Srbiji je bilo najviše davanja krvi od kada se beleži davanje krvi u Srbiji. Znači, linija povećanja dobrovoljnog, anonimnog i neprofitnog davanja krvi je ushodna sve vreme.
U transplantaciji organa razumem potpuno argumentaciju koja kaže možda je bilo doneti nezavisnu agenciju kao regulatorno telo, to je bila ozbiljna dilema. Da smo doneli agenciju, isti ti kritičari bi najverovatnije rekli zašto opet agencija, što nije u Ministarstvu.
Ova oblast je toliko složena i toliko u toj oblasti, sa dva na milion stanovnika kadaverična davaoca, nismo na poslednjem mestu, ali smo u donjoj liniji. Toliko imamo posla i toliko je taj posao složen, da u narednom periodu, do novog zakona koji bude donela Skupština, mnogi od vas će unutra sedeti kao što mnogi sede već godinama i vrlo dobro znaju da imaju svoju ličnu odgovornost za zdravstveni sistem, neki kao članovi upravnog odbora Fonda zdravstvenog osiguranja, neki kao ministri bez portfelja, neki kao sekretari gradski za zdravstvo, neki kao predsednici zdravstvenih odbora stranaka.
Vrlo dobro znamo o čemu ovde govorimo. Transplantacija i Uprava za biomedicinu otvara vrata da kada se usvoji ovaj zakon, odnosno set zakona, da već tokom narednih nekoliko nedelja počnemo ozbiljne razgovore sa Eurotransplant fondacijom, koja ima najveći rezultat i najbolji rezultat u EU i na evropskom kontinentu, i da u narednih godinu dana, do jeseni 2010. godine, budemo zreli.
Do tada nam treba mnogo edukacije. Treba nam mreža koordinatora. Treba nam evaluacija njihovog rada.
Kada govorimo o vantelesnoj oplodnji, niko ovde nije rekao - svaka čast, skidamo kapu Ministarstvu zdravlja, što je 2007, pa 2008. godine uradilo 700, a posle toga zajedno sa bolnicama preko hiljadu i nešto vantelesnih oplodnji. Sve što je bilo moguće u Srbiji kapacitetima ustanova, i to šest privatnih i tri državne, urađeno je. To je rezultat.
Uloženo je skoro 400 miliona dinara iz zajedničkog osiguranja unutra. Ćelije i tkiva, transplantira se danas kod dece na Institutu za majku i dete, kod odraslih na Kliničkom centru i VMA. Broj je u porastu.
Kad govorimo o uzimanju matičnih ćelija, pošto je to pomenuto, to je potpuno nova oblast i ne treba obećavati u prazno. Imamo jasan plan da u tri godine imamo nacionalnu banku matičnih ćelija u Institutu za zdravstvenu zaštitu majke i deteta, taj posao je započet i u ovom obrazlaganju zakona je dr Vujić i njen tim koji vam kažu - ej, ljudi, treba nam propis, treba nam da bismo ubrzali aktivnost.
Ako tu ne razumete kolika je naša odgovornost, završiću time što ću vam reći da, bez obzira na sve pojedinačne primere, pre svega zahvaljujem gospođi Đerić zbog poverenja, jer očigledno misli da mogu da pomognem da se reši problem u pojedinačnom slučaju, gde je očigledno učinjena nepravda čoveku, zato postoji sistem koji to ispravlja i tako vam je rečeno u Ministarstvu zdravlja, regularna komisija fonda, prava iz osiguranja i već kako kazuje zakon.
Reći ću vam da je ulaganje u zdravlje jedino pravo ulaganje u ekonomsku održivost ove zemlje. Bilo bi minimum onoga što ministar zdravlja Srbije može da očekuje od vas, da podržite posle nekoliko meseci otvorene rasprave u kojoj ste mogli da učestvujete. Ko je hteo, učestvovao je.
Onaj ko je bio konstruktivan, njegove primedbe su već ugrađene u zakon. Da ne kažem da je proteklih nekoliko godina, vrlo dobro znate, svih 173 transfuziologa učestvovalo na različite načine. U transplantaciji nema ikoga ko išta o tome zna da nije učestvovao. U vantelesnoj oplodnji nema toga ni u privatnom ni u državnom sektoru ko nije uzeo učešće.
Konsultovali smo međunarodna iskustva. Negde smo bili fleksibilniji nego, recimo, Hrvati, koji daju potpomognutu oplodnju samo za bračni odnos. Mi smo to definisali u skladu sa zakonom o porodici, Porodičnim zakonom.
Naravno da nema idealnog zakona. Naravno da sve može bolje. Naravno da ćemo to u Srbiji imati bolje, ali za ovaj trenutak ne da je hitno, nego nijedan zdravstveni zakon ne zaslužuje da bude drukčije razmatran u srpskoj Skupštini nego samo hitno, jer sada radimo ono što su drugi radili mnogo pre nas.
Treba da znate da su Hrvati usvojili zakon o vantelesnoj oplodnji pre tri dana. Nije to tako jednostavno. U Eurotransplant su ušli 2007. godine, a komoru su imali 1991. godine. Mađari 1989, Slovenci 1992, mi 2005. godine, a 2007. godine dajemo licence. Tu sam dužan odgovor koji se ne tiče zakona. Licencni poeni, polovina se skuplja unutar kuće, na seminarima učeći, polovina na skupovima.
Izvinjavam se za ton, ali ovde sam kao sa kolegama na stručnom sastanku, ostali koji nisu iz naše branše to posmatraju, sa odgovornošću političara koji vrlo dobro razumeju. Zdravlje je mnogo jači posao i mnogo širi nego što je to samo doktorski.
Zato zakon o javnom zdravlju, da svako nauči šta je javno zdravlje, da je to društvena briga za kvalitet života i produženje života, i za zdravlje, i da predsednik opštine odgovara ako ne radi protiv zagađenja vazduha jer će time pogoršati zdravlje, ako dopušta da se puši u prostorijama opštinske skupštine, ako ne razume da je njegova obaveza da pomogne programe i primarnu prevenciju tumora. To je sve javno zdravlje.
Javno zdravlje u Skupštini. Pušite još malo po hodnicima. Nećete još dugo.