Gospodin Radojko Obradović ima reč.        RADOJKO OBRADOVIĆ: Kolege potpredsednici, gospodine Duliću, dame i gospodo narodni poslanici, na početku ove sednice predsednica parlamenta me je pitala da li su se stvorili uslovi da pohvalimo način na koji se vodi ovaj parlament i način na koji se u ovom parlamentu radi. Mislim da postoji puno razloga da pohvalimo rad i način vođenja ovim parlamentom. Danas ću istaći, na početku, mislim da je dovoljno tri razloga.
Mislim da je izuzetno značajno to što smo, recimo, raspravljali zajedno o zakonu o informisanju i zakonu o kulturi. Mislim da je još važnije i to što smo o zakonu o informisanju raspravljali bez direktnog televizijskog prenosa, sa odloženim prenosom koji je bio kasno noću.
Mislim da je izuzetno značajno što sada raspravljamo o četiri tačke dnevnog reda koje ukupno imaju 479 amandmana, a poznata je stvar da po Poslovniku koji je sada na snazi može da se raspravlja samo 300 amandmana. Kada bi svaki poslanik podneo samo po jedan amandman, raspravljalo bi se svega o pola amandmana, samo na po jedan član. Sve to govori u prilog načinu na koji se radi. Mislim da će vam ove pohvale vrlo goditi.
Nekada davno se u školama učilo, davno sam završio prvi razred pa ne znam kako to sada izgleda, kako smo jedna izuzetno bogata zemlja, da raspolažemo svim mogućim rudama, raznim sirovinama.
Gospođa Čomić i ja smo imali prilike da pre jedno godinu dana čujemo da još uvek postoje takve zemlje. Predsednik Vlade jedne zemlje u okruženju u regionu nam je otprilike rekao isto to, kako je to bogom dana zemlja za život. Nekada je Srbija, bar u školskim knjigama, bila takva zemlja.
Vreme je pokazalo da je to apsolutno daleko od istine. Duboko verujem da je teritorija, odnosno zemljište, najveći resurs koji ova zemlja ima i da teritorija, odnosno zemljište predstavlja najveću razvojnu šansu koju ova zemlja ima.
Posebnu pažnju treba posvetiti ovom setu zakona, koji upravo treba da reguliše stanje u prostoru. Kako se ova koalicija odnosi prema ovom resursu, kako se prethodna koalicija odnosila, kako su se sve koalicije odnosile prema ovom resursu, govori podatak da u svakoj vladi ovo ministarstvo ima drugi naziv.
To ministarstvo je nekada bilo Ministarstvo urbanizma, građevine i komunalnih i stambenih poslova, pa je onda bilo Ministarstvo urbanizma i građevine u Vladi od 2001. do 2003. godine, pa je onda bilo Ministarstvo za kapitalne investicije, pa je bilo Ministarstvo za infrastrukturu, pa smo sada došli do Ministarstva za zaštitu životne sredine i prostornog planiranja.
Naziv ministarstva ne mora da znači sve, ali način na koji koncipirate Vladu i kojim definišete kako će se ministarstvo zvati govori mnogo toga.
Prvo pitanje koje se postavlja kada raspravljamo o ovom setu zakona, kažem o četiri ovako važne stvari je teško raspravljati u tih 20 minuta, prvo pitanje je - zašto se ovaj zakon uopšte menja? Zakon je promenjen 2003. godine, odnosno donet je zakon koji je sada na snazi i obrazloženje je, treba pogledati stenografske beleške, ali bilo je potpuno identično i vrlo slično ovome. Tu je kolega Đalović, pa može da potvrdi. „Rešiće se stanje u prostoru, neće biti nelegalnih objekata, uvešćemo red u ovu izuzetno važnu oblast“.
Kada pogledamo obrazloženje ovog zakona, inače, predlagač tog zakona je sada predsednik Inženjerske komore, piše da je ocenjeno, jer su pojedina rešenja smetnja za njegovu primenu, naročito rešenja sadržana u prelaznim i završnim odredbama, kao i legalizacija objekata. Taj zakon 2003. godine donesen je baš iz razloga da reši probleme legalizacije. Šest godina kasnije imamo potpuno sličan ili identičan problem.
Nismo čuli ništa o tome ko je odgovoran zašto u ovih šest godina nije urađeno mnogo da se reši stanje u prostoru i ko treba da preuzme odgovornost za stanje u prostoru. Da li su to autori koji kreiraju planove, da li su to izvođači radova, projektanti, da li su to državni organi? Da bismo neki problem rešili, na to moramo da odgovorimo, ne iz razloga da nekoga po svaku cenu okrivimo za grešku, nego da bismo sve te greške otklonili u periodu koji je pred nama.
Godine 2003. došlo se na ideju da se napravi jedan zakon. Ovde u Skupštini Srbije smo svedoci da svakog dana raspravljamo o velikom broju zakona iz različitih oblasti. Ne mislim da oblasti mogu i treba da se upoređuju, ali mislim da je jedino oblast prostornog planiranja, odnosno građana, koja je regulisana jednim zakonom. Mislim da to nije dobro.
Naravno da je nekad dobro da sve bude u jednom zakonu, ali to onda rizikuje da zakon bude neodređen, da neke stvari budu nejasne, jer će zakon biti preglomazan. Tako smo i sada došli u situaciju da su pojedini članovi na po dve kucane strane, sa velikim brojem pasusa i poglavlja, što će sigurno otežati njihovu primenu.
Apsolutno smo za to da je zakon, odnosno materija ovog zakona, trebalo da bude definisana posebnim zakonom o prostornom planu, zakonom o implementaciji i sprovođenju prostornog plana, zakonom o planiranju, zakonom o građenju, zakonom o inženjerskoj komori i zakonom o građevinskom zemljištu. Smatramo da je zakon o legalizaciji morao da bude poseban zakon.
Tim pre čudi što neka poglavlja zakona su prenormirana, recimo, deo koji se odnosi na republičku agenciju za prostorno planiranje. Naravno da je to najmanje bitno možda u ovom zakonu, ali smo ovde se svedoci da veliki broj zakona definiše agencija.
Kada god uložimo amandman kojim hoćemo da uredimo bliže tu oblast, amandmani se odbijaju uz obrazloženje da Zakon o javnim agencijama reguliše materiju i da nema potrebe da se nešto udvaja. Recimo, to poglavlje koje se odnosi na rad republičke agencije za prostorno planiranje apsolutno je prenormirano, jer su prepisani brojni članovi koji su već definisani u nekom drugom zakonu.
Posebno treba razmisliti o mogućnosti da se na poseban način definišu privatne investicije od investicija u kojima je država većinski vlasnik. Neko će reći – postoji Zakon o javnim nabavkama. Ne, to nije definisano Zakonom o javnim nabavkama. Zašto je taj problem toliko ozbiljan?
Da li možemo da se setimo jedne javne investicije, gde je država bila većinski vlasnik, a da ta investicija nije probila svoj budžet? Da li možemo da pogledamo koliko priče imamo oko mosta koji prelazi Adu Ciganliju? Da li je narodnim poslanicima i građanima Srbije jasno sve oko te investicije - sigurno da ne. Kada se pogleda kolika su sredstva predviđena, to je daleko više nego što propisuje nekakav standardan most.
Javne investicije moraju da budu pod posebnom pažnjom javnosti. Naročito ne može da se desi ovo što i ovaj zakon predviđa, a to je da se predviđa legalizacija investicija koje su građene sredstvima iz budžeta. Da li to znači da država gradi bez građevinskih dozvola? Ako to znači, onda na koje objekte tačno mislimo? Da li je tih objekata bilo u periodu od 2003, kada je odgovornost za to - krivično delo?
Ne mislim da bilo ko treba da bude amnestiran, da li u ovoj ili prethodnoj Vladi kada smo bili zajedno u koaliciji, ili u nekoj drugoj, kada ste vi bili opozicija, to treba da bude najmanje bitno.
Da pogledamo samo nekoliko krupnih poglavlja. DSS smatra da je prostorni plan osnovni razvojni dokument. Vlada donosi veliki broj strategija i broj tih strategija se meri desetinama. Mislim da ih sada ima preko 50 i pitanje je samo - da li se te strategije poštuju, da li se predviđaju instrumenti za primenu tih strategija i da li nas te strategije na bilo koji način obavezuju? Jedini njihov smisao je taj ako nas obavezuju za neko delovanje u budućnosti.
Jedini dokument koji vidim na nivou Vlade, a koji treba da objedini apsolutno stanje u prostoru i koji treba da definiše apsolutno svaku tačku o stanju u prostoru je Prostorni plan Republike Srbije. Slažem sa kolegom koji je govorio pre mene da ovako predviđenom prostornom planu u definiciji sadržaja nedostaje dugoročna razvojna strategija Republike Srbije.
Prostorni plan je jedini dokument, a ne neki drugi, koji može da omogući smanjenje regionalnih razlika i koji može da nam omogući da ispunimo sve one ciljeve o kojima ste vi, gospodine ministre, govorili.
Smatram da nije dovoljno da imamo program implementacije prostornog plana, da to mora da bude zakonska materija, zakon koji će da bude obavezujući za sve subjekte, pošto ga predlaže Vlada trebalo bi da ga donosi Skupština.
Svedoci neprimenjivanja prostornog plana smo mi svi zajedno. Gde god se okrenete u prostoru videćete kakav haos postoji. Vezano za planiranje predviđena je mreža prostornih planova. Velika je stvar što ste, i to je za svaku pohvalu, predložili da podloge moraju da budu besplatne.
Ozbiljan problem u realizaciji prostornih planova i generalno urbanističkih planova bile su izuzetno skupe podloge koje lokalne samouprave nisu mogle da finansiraju. Ovde samo nedostaje, mi smo predložili amandman, da se tačno definiše rok, jer član ne predviđa rok u kome nadležna institucija mora da ustupi odgovarajuću podlogu.
Ko je odgovoran za to što nema planova? Da li su to lokalne samouprave, da li su gradovi, odnosno da li su opštine, gradovi ili Republika Srbija i na koji način ćemo uspeti da kod lokalnih vlasti stvorimo utisak o važnosti planiranja uopšte?
Obaveza formiranja informacionog sistema je dobra, ali ne znam da li je napravljena analiza kako će se to sprovoditi u lokalnim samoupravama, jer je ozbiljan problem u većini gradova i opština to što nema dovoljno stručnog kadra. Sredstva plus stručni kadrovi, posebno u situaciji kada punjenje budžeta ne ide dobro, kada su transferna sredstva smanjena za više od 50%, kada je pitanje da li će se realizovati i da li će se u roku koji je predviđen zakonom moći formirati taj informacioni sistem.
Jednim posebnim poglavljem definišete pojam građenja. Naš stav da tu treba da se razlikuju objekti koje finansira budžet, bilo lokalni, bilo republički, i treba da se razlikuju privatne investicije. S druge strane, zakon ne predviđa i procedure ne predviđaju razliku između stvarno kapitalnih objekata kojima mora da bude posvećena posebna pažnja i ne predviđa neke objekte koji to nisu. To su dve potpuno različite stvari i po pristupu i po svim mogućim posledicama.
Apsolutno podržavam vašu ideju da zaštitite građane od investitora i to je dobra stvar, ali je veliko pitanje - da li ovaj zakon treba da zameni neke druge zakone? Jer, recimo, postoji Zakon o obligacionim odnosima, postoji Krivični zakon, u kojem postoji krivično delo koje se zove prevara, i da li država može da preuzme ulogu, odnosno nadležno ministarstvo treba i može da preuzme tu ulogu, odnosno da li svako od nas mora da ima odgovornost za određenu investiciju za koju se ulažu sredstva? Da li je moguće napraviti tu vrstu zamene? Čak i u Americi se desi da neki investitor prevari ljude koji su mu verovali za preko 50 milijardi dolara.
Izdavanje dozvole predviđa drugačiju proceduru nego što je bila do sada. Moguće je da se radi informacija o lokaciji, pa se ide na lokacijsku dozvolu, pa na građevinsku dozvolu, pa se ide na prijavu radova.
Da li su uopšte napravljene procene u kom roku može da se dobije građevinska dozvola? Veliko je pitanje šta ćemo smatrati pod rokom za dobijanje građevinske dozvole? To može da se smatra onih osam dana kada predate urednu dokumentaciju, ali pod dobijanjem građevinske dozvole podrazumeva se i procedura od apliciranja za lokacijsku dozvolu.
Svako ko se bavi ovim poslovima, naravno kada pričamo ovde ne pričamo samo o stambenim objektima, vi ste ih ovde krstili do 100 kvadrata, nego pričamo o svim onim važnim objektima koji angažuju najviše finansijskih sredstava, zna da lokacijska dozvola može da se dobije relativno brzo. Mislim da je dobra stvar što ste prilikom definisanja lokacijske dozvole rešili imovinske odnose, jer onda se onemogućava dalji rad.
Potpuno je jasna stvar da za iole složeniji objekat, koji ima razne vrste instalacija, stambena zgrada od nekoliko spratova, sam proces projektovanja traje od 8 do 12 meseci. Uslov za početak projektovanja je lokacijska dozvola koja treba da definiše sve te ulazne parametre za projektovanje. Bojim se da ta najava kako će se dobijati građevinska dozvola jako brzo ne stoji, iz prostog razloga što nije definisano - šta je građevinska dozvola? Po meni je to trenutak od kada vi aplicirate prvi put, od trenutka kada konkurišete za lokaciju i tražite lokacijsku dozvolu, već morate da imate rešene neke stvari. Prema tome, vi ste već uveliko u procesu pribavljanja građevinske dozvole. To je onda ukupno vreme sve do prijave radova.
Ako ste hteli da zaštite građane od investitora, onda ste morali drugačije da regulišete nadzor, jer investitor bira nadzorni organ. Ako ga on i plaća, onda je vrlo izvesno da će taj nadzorni organ biti na strani investitora, a ne na strani onih koji će eventualno da kupe stan ili urade nešto drugo.
Mogu da navedem primer iz svoje prakse, to naravno važi negde drugde u svetu gde postoje nekakva druga pravila. Imao sam sreću da mi nadzor na jednom projektu bude najveća kompanija na svetu OVR. Oni uopšte nisu gledali proračun koji sam radio u firmi, u kojoj sam tada radio, već su oni potpuno uradili kompletan poseban projekat, a nadzor, odnosno izveštaj se sastoji u jednoj jedinoj rečenici - proračuni koje smo mi uradili slažu se i odgovaraju projektu koji je posmatran.
Tamo u tom svetu nadzor i revizija tog projekta košta potpuno isto koliko i ceo projekat. Mislim da je čak OVR-u platio više, nego što je Energoprojekt naplatio za taj projekat.
Prema tome, uzimati to kao praksu bojim se da nas neće dovesti ka rešenju.
Što se tiče inženjerske komore, to je u većini zemalja regulisano posebnim zakonom i mislim da mora posebno da bude definisano. Nije loše rešenje da se inženjerska komora bavi tim stvarima, ali članstvo u inženjerskoj komori ne sme da bude obavezujuće. Zašto? Zato što Ustav kaže da postoji sloboda udruživanja.
Ministarstvo može svoja ovlašćenja da prenese na komoru, to nije sporno i to se definiše zakonima, ali niko ne može nikoga da natera da po sili zakona bude član, jer se onda krši odredba Ustava koja kaže da je udruživanje slobodno. Zašto bih se udružio u komoru?
Veliki problem, naročito u gradovima, jeste održavanje i osiguranje objekta. Većina onih incidenata koji se desi, kada država mora da arbitrira, onda država mora da angažuje određena sredstva i da sanira te objekte. Malo je tih objekata osigurano.
Zakon ne definiše pojam osiguranja i vrlo površno se bavi pitanjem održavanja zgrada. Kažem da problem nije možda izražen podjednako u svim delovima Srbije, ali u velikim gradovima, pre svega u Beogradu - problem održavanje zgrade je izuzetno važan i mora da bude posebno definisan.
Što se tiče legalizacije, smatramo da legalizacija mora da bude definisana posebnim zakonom. Zašto? Zato što legalizacija predstavlja u stvari saniranje prostora koji je već narušen kršenjem zakona i ne može materija zakona, koji uređuje planiranje i uređenje prostora, da bude definisanje kršenja tog zakona.
Smatramo da to mora da bude materija leks specijalisa. Pitanje je koliko objekata je građeno u periodu od 2003. do 2009. godine.
Posebno treba istaći član zakona koji posebno definiše legalizaciju objekata građenih iz budžeta Republike Srbije, odnosno budžeta lokalnih samouprava. To je samo dokaz da država u Srbiji takođe gradi bez dozvole. To onda baca posebno svetlo na sve ovo o čemu pričamo.
Da završim, vrlo je ambiciozno jednu ovako obimnu materiju regulisati jednim zakonom. To će samo dati mogućnost da se pojedine odredbe različito tumače, to će naterati Ministarstvo da stalno mora da arbitrira. Rogobatne odredbe nisu dovoljno jasne.
Moramo biti svesni da prilikom definisanja urbanističkih planova, prilikom definisanja građevine nije moguće postići tu vrstu stepena unifikacije koja će ograničiti delovanje arhitekata i jako je teško tako definisati planove. Sve to zajedno omogućava da imamo nejasne odredbe koje onda stvaraju konfuziju.
Moramo biti svesni da je osnovni instrument za sprovođenje urbanizma i urbanističkih planova pre svega novac i da je siromašnim državama izuzetno teško da se ozbiljno bave urbanizmom.
Inače, Pariz je postao grad svetlosti tako što je Napoleon III odlučio da se sruši pola grada, dao odrešene ruke svom arhitekti Osmanu, da definiše velike bulevare da bi sprečio pobune koje su bile tada u tom Parizu u to vreme i tako je Pariz postao grad svetlosti. Napoleon III je imao dovoljno sredstava da to finansira. Naši zakoni ako nemaju instrumente za implementaciju, neće biti dovoljno dobri zakoni.
Mi smo predložili određeni broj amandmana koji pojašnjavaju određene odredbe i koji omogućavaju da zakon bude primenjiv. U pojedinačnoj raspravi, u raspravi po amandmanima ćemo govoriti o njima i nakon toga ćemo moći da se izjasnimo o celom zakonu.

Reč ima gospodin Jovan Nešović.

Poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre, koleginice i kolege narodni poslanici, danas govorimo o četiri važna zakona, to su zakon o uređenju prostora i izgradnji, zakon o državnom premeru i katastru, zakon o socijalnom stanovanju i zakon o fondu za zaštitu životne sredine.
Kada pričamo o zakonu o uređenju prostora i izgradnji, ovaj zakon treba da odredi uslove i način uređenja i planiranja prostora, uređenja i korišćenja gradskog građevinskog zemljišta, izgradnju objekata, daje ustavne nadzora i inspekcijskog nadzora nad ovim poslovima i treba da rešava pitanje legalizacije u Srbiji.
Tehnički gledano, zakon ima 16 poglavlja. Želim samo da se osvrnem na ona najvažnija. Poglavlje 2 – Prostorno i urbanističko planiranje. Članom 11. ovog zakona definisano je da su planska dokumenta prostorni plan Republike Srbije, regionalni prostorni plan, prostorni plan jedinice lokalne samouprave i prostorni plan područja posebne namene.
Što se tiče urbanističkih planova, definisani su generalni urbanistički plan, plan generalne regulacije i plan detaljne regulacije. Zakonom je takođe definisana procedura donošenja ovih planskih dokumenata, kao i opis šta treba da sadrži svaki od tih planskih dokumenata i hijerarhija tih planskih dokumenata.
Ono što je važno, članom 33. ovog zakona definisano je da dokumenta prostornog i urbanističkog planiranja moraju biti usklađena, tako da prostorni i urbanistički plan užeg područja mora da bude u saglasnosti sa prostornim i urbanističkim planom šireg područja.
Takođe je definisano da ministarstvo nadležno za prostorno planiranje prati ovu hijerarhiju, a to znači da se pre usvajanja moraju dobiti pozitivna mišljenja za prostorne planove regionalne, za prostorne planove lokalnih samouprava, kao i planove detaljne regulacije, ali za područja posebnih namena. I ono što je važno, ako se ne da pozitivno mišljenje, onaj ko je radio plan, nosilac tog plana, ima 90 dana da uradi novu koncepciju.
Ministarstvo zakonom može preneti određene nadležnosti na autonomnu pokrajinu, odnosno na organ autonomne pokrajine koji se bavi ovom problematikom.
Čini mi se da je važno ono što je definisano ovim zakonom da se na nivou države uspostavlja centralni registar planskih dokumenata. To znači da sva planska dokumenta moraju biti u elektronskoj formi i biće dostupna preko Interneta.
Dužnost lokalnih samouprava jeste da urade lokalne informacione sisteme. To znači da i lokalna planska dokumenta moraju biti dostupna u elektronskoj formi i može se takođe pristupiti njima preko Interneta.
Važan je i rok. Godinu dana je dato po ovom zakonu da se formira nacionalni i lokalni informacioni sistem.
Članom 39. ovog zakona definisano je da ministarstvo može sufinansirati ili finansirati izgradnju, izradu planskih dokumenata kod jedinica lokalne samouprave.
Potpuno je jasno da kod nekih lokalnih samouprava nemamo dovoljno stručnog kadra, a i finansije nisu jača strana, naročito u ovim kriznim vremenima, ali ako želimo da lokalne samouprave u narednom periodu donesu planska dokumenta, a to jeste osnova da mnoge stvari rešavamo u oblasti planiranja i izgradnje, onda ministarstvo je prepoznalo tu problematiku i data je mogućnost da ministarstvo sufinansira ili finansira izradu tih projekata, tako da definisani rok od 18 meseci za izradu prostornih planova i dve godine za izradu generalnih planova, uz obezbeđivanje sredstava, možemo reći da može da se ostvari u narednom periodu.
Ono što je važno još i što proizilazi iz ovih planskih dokumenata, članom 53. je definisano – lokacijska informacija. To je isprava koja se izdaje na osnovu planskog dokumenta i daje podatke o mogućnosti gradnje i ograničenja za datu katastarsku parcelu. Automatski iz toga sledi i lokacijska dozvola, koja je upravni akt i sadrži uslove i podatke za izradu tehničke dokumentacije, odnosno kasnije za dobijanje građevinske dozvole.
Ovim zakonom je povećana i odgovornost stručne komisije, odnosno komisije za planove i definisano je da za komisije za planove moraju svi članovi da imaju odgovarajuće licence.
Poglavlje 4 ovog zakona definiše gradsko građevinsko zemljište i članom 83. ovog zakona definisano je da građevinsko zemljište može biti u svim oblicima svojine, a to znači privatna svojina, da gradsko građevinsko zemljište može biti u prometu i takođe da građevinsko zemljište u javnoj svojini takođe može biti u prometu pod posebnim uslovima koje definiše zakon.
Građevinsko zemljište se deli u dve velike grupacije, to je gradsko građevinsko zemljište i građevinsko zemljište van granica gradskog građevinskog zemljišta. Gradsko građevinsko zemljište je u području naseljenog mesta i kao takvo se određuje planskim dokumentom, a građevinsko zemljište van granica gradskog građevinskog zemljišta određuje se takođe planskim dokumentom i van područja je naseljenog mesta.
Zakon definiše još jednu važnu stvar, a to je kako se može i promeniti poljoprivredno u gradsko građevinsko zemljište, to jeste nešto što je važno, nešto što će imati i kritika i dobrih stvari. Mislim da je to dobra stvar. Zakon takođe propisuje da će jednostavno naknada koja se tada mora platiti za tu promenu biti odgovarajuća, a to znači da ne možemo dobiti gradsko građevinsko zemljište promenom poljoprivrednog zemljišta po nekoj niskoj ceni.
Zakon takođe uređuje šta znače pojmovi – izgrađeno i neizgrađeno građevinsko zemljište, uređeno i neuređeno, naknadu izgrađivanja građevinskog zemljišta, finansiranje uređivanja građevinskog zemljišta, otuđivanje, davanje u zakup i građevinsko zemljište u javnoj svojini.
Poglavlja 5, 6, 7 i 8 definišu izgradnju objekata, građevinsku dozvolu, građenje i upotrebnu dozvolu. Ovim poglavljima potrebno je i treba da imaju efekat da se poveća broj objekata i izvođenje radova za koje se ne izdaje građevinska dozvola, izmena pravosnažnosti građevinske dozvole usled promene investitora, a to znači promena lokacijske dozvole, i lakše uklanjanje objekata i delova objekata koji se ruše na osnovu dozvole o uklanjanju.
Takođe, u ovim poglavljima je definisano da se građevinski objekti grade na osnovu građevinske dozvole i tehničke dokumentacije i definisano je za koje objekte građevinsku dozvolu izdaje Republika, odnosno AP, odnosno lokalne samouprave.
Zakonom je takođe definisano tačno šta treba da sadrži zahtev za izdavanje građevinske dozvole, da građevinska dozvola važi dve godine i da u slučaju ako je početa izgradnja objekta, a dođe do promene investitora, ne ulazi se sve od početka u postupak, već se samo promeni lokacijska dozvola i automatski se dobija novo rešenje o građevinskoj dozvoli.
Ono što je takođe zakonom definisano, proširen je spisak objekata za koje se izdaje građevinska dozvola, kao i izdavanje privremene građevinske dozvole, koja određuje da maksimalno može da taj objekat egzistira tri godine.
Važno je, čini mi se, što je definisano ovim zakonom da u svim fazama gradnje mora se voditi računa o održivoj gradnji i energetskoj efikasnosti, moraju se koristiti materijali koji nisu štetni po okolinu i mora se voditi računa o nesmetanom pristupu kako osoba sa invaliditetom, tako starih osoba i dece.
Poglavlje 12 definiše nadzor i tu se naročito daju ovlašćenja građevinskoj inspekciji. Građevinska inspekcija, po članu 179, može da uđe na gradilište i objekat u izgradnji i da traži ispravu u cilju identifikacije lica koja su tog trenutka na gradilištu. Ako utvrdi da se radovi obavljaju bez dozvole, može se na licu mesta zatvoriti gradilište, obeležiti posebnim znakom „zatvoreno gradilište“ i pečaćenjem mašina, tako da je jednostavno nemoguće više vršiti gradnju na tom prostoru.
Poglavlje 13 je posvećeno jednoj ozbiljnoj temi u Srbiji, a to je legalizacija. Nakon izdavanja građevinske i upotrebne dozvole za objekte koji su izgrađeni i rekonstruisani bez građevinske dozvole, ono što definiše zakon jeste da se naknada legalizacija može izvršiti za objekte koji su izgrađeni pre 13. 5. 2003. godine i za objekte za koje je postojala građevinska dozvola, ali u toku same gradnje došlo je do proširenja, kako u širinu, tako i u visinu, odnosno povećanja spratnosti.
Ovde jeste jedan problem o kome se mnogo pisalo, o kome se razgovaralo i danas se o tome razgovara – šta sa onim objektima koji su izgrađeni u ovom periodu, a nemaju gradsku građevinsku dozvolu. Pitanje jeste ozbiljno zato što imate u nekim trenucima, zato što nije bilo planskih dokumenata, da je čovek možda bio i prinuđen to da radi.
S druge strane, imate da lokalne samouprave odnosno gradska građevinska inspekcija nisu reagovale, odnosno zatvarale takva gradilišta, tako da je problem kompleksan.
Mislim da u jednoj konstruktivnoj raspravi u nekoliko sledećih dana, dok se ne bude završila rasprava zakona u pojedinostima, možemo doći do nekog valjanog rešenja kako da ne oštetimo ni investitora, ni građane, ali da lokalne samouprave u budućnosti preuzmu svoj deo odgovornosti da takve posledice se ne bi ponovo dešavale.
Čini mi se, važno je napomenuti član 190. koji kaže da zahtev za legalizaciju se podnosi najkasnije šest meseci od donošenja ovog zakona i važno je da oni koji su ranije podneli zahtev za legalizaciju, smatra se da su taj zahtev ispunili i da neće biti nikakvih problema.
Propisano je takođe da naknadu za uređenje gradskog građevinskog zemljišta za porodične objekte do 100 metara kvadratnih i za objekte koji su javnom vlasništvu, da li su to lokalne samouprave, država ili druge institucije, propisaće Ministarstvo u roku od 30 dana od dana donošenja ovog zakona. Mislim da se time stvara potpuno, za one objekte koji su zaista porodična domaćinstva, uslovi za potpunu legalizaciju.
Primena ovog zakona, čini mi se, u budućnosti u Srbiji treba da donese da za dve godine imamo planska dokumenta, kako na nivou lokalnih samouprava, tako i na nivou Republike. Čini mi se da će biti lakše graditi u Srbiji nego što je to sada. To znači da će Srbija biti konkurentna, to potpuno sam siguran znači i privlačenje određenih investicija i otvaranje novih radnih mesta i nadam se, uz po priličnu muku, a i angažovanje Ministarstva i česte i permanentne edukacije ljudi na lokalu, da ćemo napokon rešiti pitanje i legalizacije u Srbiji.
Što se tiče drugog zakona, to je zakon o socijalnom stanovanju. Ono što je važno, prvo, šta znači socijalno stanovanje. Socijalno stanovanje u smislu ovog zakona jeste stanovanje odgovarajućeg standarda, koji se obezbeđuju uz podršku države, domaćinstvima koja iz socijalnih, ekonomskih i drugih razloga ne mogu obezbediti stan po tržišnim uslovima.
Da bi zaista shvatili kolika je važnost donošenja jednog ovakvog zakona potrebno je pogledati malo i podsetiti se u kakvim uslovima danas živimo u Srbiji. Veliki broj ljudi u Srbiji danas zbog ekonomske situacije i svega onoga što nam se dešavalo u prošlosti je socijalno ugroženo. Ovo stanje još više se pogoršava time što imamo veliki broj izbeglih i raseljenih lica, što je posledica određenih dešavanja u bliskoj prošlosti.
Ono što je takođe važno, jeste nedostatak stanova u javnom sektoru usled privatizacije društvenih stanova, koja je uređena ranije, kao i prestanak izdvajanja sredstava radi finansiranja stanova solidarne stambene izgradnje.
Ono što je takođe danas u Srbiji jako važno jeste da imamo lošu ponudu stanova na iznajmljivanje, odnosno rentiranje, nizak stepen sigurnosti za one koji iznajmljuju stan, nikakvi ugovori tu ne postoje, sve je prepušteno ponudi i tražnji u datom trenutku i subvencije koje se dešavaju u stambenoj izgradnji i postoje u Srbiji čini mi se da nisu usmerene na ljude koji su socijalno ugroženi, već na drugu kategoriju ljudi.
Radi rešavanja problema u ovoj oblasti, članom 3. ovog zakona predviđeno je formiranje nacionalne strategije socijalnog stanovanja, to jeste planski dokument i važan dokument. Njega donosi Vlada Republike Srbije za period od deset godina i takođe iz te nacionalne strategije moraju proizaći i dugoročni i srednjoročni godišnji programi koji predstavljaju instrumente za ostvarivanje te nacionalne strategije.
Takođe, članom 4. zakona o socijalnom stanovanju predviđeno je da lokalne samouprave, jedna ili više, donose lokalne stambene strategije, čiji je zadatak da na planski način reše tu oblast, odnosno planiraju tu oblast, kako jedne, tako i više lokalnih samouprava.
Ono što je važno, lokalne samouprave i Vlada donose strategije, a implementaciju tih strategija radiće Republička agencija za socijalno stanovanje i neprofitne stambene agencije, koje mogu da se formiraju na nivou jedne lokalne samouprave ili više lokalnih samouprava.
Takođe je važno da ove agencije na nivou moraju da dobiju licence odgovarajućeg ministarstva i ako ne budu poštovale slovo zakona, ta licenca im se može oduzeti.
Zakon ide i malo dalje i definiše merila za izbor onih koji će koristiti stanove iz ovog programa, kao i izvore finansiranja, što je uređeno članovima 8, 10. i 12.
Hoću da kažem da je ovaj zakon proistekao iz određenih aktivnosti koje su se dešavale od 2003. godine pa naovamo. Početak razmišljanja o ovom zakonu jeste bio program SIRP-a, odnosno UN HABITATA, koji se sprovodio u sedam gradova Srbije. Jedan je među tim gradovima i Kraljevo, odakle kao narodni poslanik dolazim.
Danas u Kraljevu zahvaljujući UN HABITAT-u, HELP-u i SDC-u postoji 96 socijalnih stanova koji se po ovoj metodologiji izdaju ljudima za neka sredstva koja su daleko niža, nego kako to izgleda na tržištu. Čini mi se da su za te ljude stvoreni uslovi za normalan život, kako za izbegla, raseljena lica, tako i za domaće socijalno stanovništvo.
S nadom da će i u drugim mestima u Srbiji postojati takvi stanovi koji će rešavati egzistencijalne probleme naših siromašnih porodica, G17 plus će podržati ovaj zakon i nadam se da će ovaj zakon vrlo brzo biti implementiran.
Treći zakon jeste zakon o Fondu zaštite životne sredine i Fond za zaštitu životne sredine je osnovan radi obezbeđivanja sredstava i za podsticanje zaštite životne sredine u Srbiji.
Usvajanjem paketa ekoloških zakona, prvenstveno mislim zakona o održivom korišćenju ribljeg fonda, zakona o ambalaži i ambalažnom otpadu i zakona o upravljanju otpadom, definisane su nove nadležnosti i ovlašćenja Fonda, a samim tim i novi izvori finansiranja.
S jedne strane, u odnosu na zakon iz 2005. godine, kada je Fond počeo i da radi, imate nove nadležnosti, a imate i nova finansiranja, naročito koja potiču od Zakona o ambalažnom otpadu i Zakona o održivom korišćenju ribljeg fonda, i da bi se to sve ispoštovalo bilo je potrebno doneti zakon o Fondu za zaštitu životne sredine.
Ono što je težište politike zaštite živote sredine u razvijenim zemljama i zemljama EU, gde težimo, jeste visok nivo zaštite životne sredine i njeno utemeljenje na klasičnim ekonomskim principima, a to znači zagađivač plaća ili korisnik plaća.
Zaštita životne sredine mora biti usmerena na one koji zagađuju životnu sredinu, na izvore zagađenja, ali se paralelno s tim mora voditi računa i praviti ravnoteža između interesa razvoja i zaštite životne sredine. Sva dokumenta planska koja se donose na lokalu, na regionu i na nacionalnom nivou moraju imati integralni pristup tom planiranju.
Ono što važno, ovaj zakon definiše poslove, položaj i prihod i način korišćenja sredstava Fonda za zaštitu životne sredine i članom 2. je definisano da je osnivač fonda Vlada Republike Srbije, a nadzor nad radom tog fonda obavlja ministarstvo nadležno za poslove zaštite životne sredine.
Članovima 6, 7, 8. i 9. definisani su poslovi koje obavlja fond i čini mi se da je važan član 9. ovog zakona, koji kaže da fond donosi srednjoročni i godišnji plan rada. Srednjoročni plan rada donosi se za period od tri godine i na njega daje saglasnost Vlada, a godišnji je na godinu dana i na njega daje saglasnost ministarstvo za zaštitu životne sredine.
Ono što takođe zakon predviđa jeste da je fond dužan da do 31. marta tekuće godine podnese izveštaj o realizaciji plana za prethodnu godinu i taj izveštaj razmatra Ministarstvo za zaštitu životne sredine.
Članovima 10, 11, 12. i 15. definišu se opšti akti fonda, kao i nadležnosti fonda. Novina je u tome što više fond neće imati nadležni odbor, neće postojati, a upravni odbor se smanjuje sa sedam na pet članova.
Zakonom su definisani prihodi fonda, kao i oblasti u kojima fond može da plasira svoja sredstva. Članom 18. definisano je da korisnici sredstava fonda mogu biti pravna i fizička lica.
Sredstva se dodeljuju putem kredita, dotacija, podsticajnih i bespovratnih sredstava i sredstva se dodeljuju na osnovu javnog konkursa.
Ovde jeste važno da će se sredstva dodeljivati kako lokalnim samoupravama, tako i privatnim preduzećima, odnosno kompanijama koje imaju potrebu za zaštitom životne sredine.
Čini mi se da lokalne samouprave u narednom periodu, da bi koristila ova sredstva, moraće imati dobre projekte i dobre programe. Nisam siguran koliko naše lokalne samouprave u Srbiji mogu u ovom trenutku odgovoriti ovom poslu, ali nalazimo se u tržišnoj ekonomiji, javan je konkurs, pa oni koji budu imali bolje projekte i programe pre će doći do tih sredstava.
Ono što je definisano članom 19. jeste da sredstva moraju da se koriste namenski. Ako ne budu korišćena namenski, ako se to utvrdi, onda ta sredstva moraju da se vrate u budžet fonda.
Predloženim zakonom o fondu unapređuje se sistem upravljanja i zaštite životne sredine, upravljanja zato što ćemo doneti nova planska dokumenta i zato što ćemo imati sigurne i dugoročne izvore finansiranja projekata iz oblasti zaštite životne sredine.

Reč ima narodni poslanik Bojan Mladenović.

Dame i gospodo narodni poslanici, građani Srbije, danas su na dnevnom redu četiri zakona - zakon o uređenju prostora i izgradnji, zakon o državnom premeru i katastru, zakon o socijalnom stanovanju i zakon o Fondu za zaštitu životne sredine. Smatram da su ova četiri zakona izuzetno bitna i da nije trebalo doći do spajanja u jednu tačku dnevnog reda, već o svakom zakonu je trebalo raspravljati u punom vremenu.
Što se tiče zakona o uređenju prostora i izgradnji, kome ću posvetiti najveći deo vremena, prvo ću par rečenica u vezi legalizacije, jer ona je veoma zanimljiva svim građanima Srbije. Moram da napomenem da je zakon koji 2003. godine pompezno najavljivao brzu i jeftinu legalizaciju, a od toga ništa nije bilo. Reći ću vam samo da je na području Voždovca podneto 18 hiljada zahteva za legalizaciju, od čega je obrađeno svega tri hiljade, nešto manje od 17%, a verujem da je to i prosek na nivou Beograda i Republike Srbije.
Taj određeni broj zahteva kojima je odobrena legalizacija, čak ni oni nisu uspeli da legalizuju objekte zbog izuzetno visoke cene. Pročitaću vam cene koje važe za Beograd. Cena legalizacija po kvadratnom metru u petoj zoni je 4.535 dinara, u četvrtoj zoni 6.105 dinara, u trećoj zoni 8.402 dinara, u drugoj zoni 9.910 dinara, u prvoj zoni 11.434 dinara i u ekstra zoni 24.177 dinara.
Ako uzmete neki prosek od 100 evra, stan ili kuća od nekih 50, 60, 70 kvadrata, znači za prosečnu legalizaciju je potrebno 6-7 hiljada evra, što je u ovom trenutku za građane Srbije izuzetno nepovoljno i zbog toga veliki broj objekata koji su dobili dozvolu za legalizaciju nisu je priveli.
Područja koja su u međuvremenu opremljena novom infrastrukturom, saobraćajnicama, vodovodom, kanalizacijom, dobila su na atraktivnosti. Ti delovi su prešli iz niže u višu zonu kako bi se naplatio što veći iznos legalizacije po kvadratnom metru.
Takođe, smatram da je cena previsoka, pogotovo za vlasnike objekata koji su sami izgradili infrastrukturu, kanalizacionu mrežu, vodovodnu mrežu itd. Shvatam da novac koji se dobio iz legalizacije da će se usredsrediti na izgradnju infrastrukture, ali je potpuno nepojmljivo da objekti koji isto poseduju da se po ovoj ceni legalizuju.
Što se tiče prostornih planova, govoriću o prostornim planovima u Srbiji, koji su od izuzetnog značaja za razvoj naše države. Prvo ću napomenuti i govoriti o prostornom planu Republike Srbije, koji kao strateški razvojni dokument utvrđuje dugoročne osnove organizacije, korišćenja i uređenja prostora Republike Srbije, pravce urbanizacije i osnovne kriterijume uređenja naselja, planska načela i kriterijume korišćenja prirodnih resursa i zaštite životne sredine, uslove za zaštitu i korišćenje područja od posebnog značaja, koridore osnovnih infrastrukturnih sistema.
Što se tiče prostornog plana Republike Srbije, na konto njega vrši se raspodela korišćenja poljoprivrednog zemljišta, razmeštaj šuma, staništa i uzgojni centri divljači, izvorišta voda i vodoprivredna infrastruktura, metali i nemetali, energetski izvori, energetska infrastruktura, razmeštaj stanovništva, mreža centara, razmeštaj industrije, pojasevi intenzivnog razvoja, moguća područja uticaja makroregionalnih centara, putna mreža, železnička mreža, telekomunikacije, turizam, zaštita životne sredine, zaštita prirode i ekosistema, zaštita nepokretnih kulturnih dobara.
Sama reč plan označava sliku željenog ili zamišljenog projektovanog stanja. Statičkog je karaktera. Planiranje je proces koji traje i koji je dinamičkog karaktera.
Samo prostorno planiranje je proces odlučivanja o odgovarajućoj akciji u budućnosti kroz vršenje niza izbora, takođe je proces putem kojeg se bira određeni pravac akcija da bi se postigli postavljeni ciljevi.
Što se tiče prostornih planova, prvi prostorni planovi koji su nastali jesu bili na regionalnom nivou.
Prvi prostorni plan jeste u Ruru, zatim dolina Tenesija u SAD, koji su nastali početkom 40-ih godina. Nakon toga nastaju prostorni planovi proširenja gradova ili urbanih regiona jednog ili više gradova, veliki London, sistem gradova na Atlantskoj obali, kasnije pokušaj decentralizacije funkcija Pariza i slično.
Drugim rečima, prostorno planiranje u savremenom shvatanju razvilo se iz regionalnog prostornog planiranja.
Što se tiče naše države, prvi prostorni plan koji je nastao jeste prostorni plan obala Dunava od Beograda do bugarske granice, rađen u periodu 1961. godine do 1963. godine, povodom izgradnje HE Đerdap. Ideja ovog plana je bila da se analiziraju i zabeleže odnosi i situacija koja postoji pre HE i potom da se pronađu optimalna rešenja organizacije izgradnje prostora, imajući u vidu pozitivne i negativne uticaje izgradnje HE.
Što se tiče same Hidroelektrane, koja je bila u ukupnoj dužini od 968 metara, doneti su zaključci o uticajima izgradnje same Hidroelektrane. To su prirodni uslovi intervencije u potapanju postojećih dolina i prisustvo značajnije vodene površine za biljni svet, uticaj na podizanje nivoa podzemnih voda u širem području i mere za njihovu neutralizaciju - poseban uticaj na čitav moravski sliv, koji mora da se reguliše prema novim uslovima.
Što se tiče saobraćaja, potpuno zadovoljenje budućeg rečnog saobraćaja na Dunavu, preko brane se omogućilo povezivanje Jugoslavije sa Rumunijom kako železnicom, tako i drumskim saobraćajem; posebno potenciranje razvoja saobraćaja i saobraćajne mreže u istočnoj Srbiji prema opštim uslovima razvoja.
Što se tiče gradova i stanovništva, došlo je do potapanja nekih postojećih naselja, a došlo je do podizanja novih naselja kao njihova zamena i prijem novog brojnijeg stanovništva. Opšti porast bogatstva, potenciran novim objektima i zapošljavanjem novih ljudi i bogatijim delatnostima, nameće kako kvantitativniji i još više kvalitetniji razvoj naselja svih kategorija.
Takođe, što se tiče značaja prostornih planova, da bi prostorni plan bio dobar potrebno je formirati informacione osnove prostornog plana, to je pre svega, prikupljanje raspoložive studijsko-analitičke, plansko-razvojne i druge dokumentacije, zatim formiranje dokumentacije o fizičko-geografskim i biogeografskim karakteristikama područja, formiranje dokumentacije o stanovništvu i radnoj snazi, evidencija podataka o strukturi privrede i društveno-ekonomskoj razvijenosti.
Zatim, što se tiče građevinskog zemljišta izuzetno bitni su podaci ukupne površine zemljišta namenjene za stanovanje, zatim površina zemljišta koja je namenjena za industriju, koja je namenjena za trgovinu, ugostiteljstvo i turizam, za zanatstvo, za saobraćajnice, za potrebe građevinarstva i slične delatnosti, zatim namenjena za školstvo, zdravstvo, socijalno stanovanje, zemljišta namenjena za javne i administrativne potrebe, za komunalne potrebe, za rekreaciju i razonodu, parkove i park šume, igralište i specijalno namenjena zemljišta.
Što se tiče stanovništva, migracije i zaposlenosti, izuzetno je bitno broj i stopa nataliteta i mortaliteta, stanovništvo prema starosti i polu, mehanički priraštaj stanovništva i migracija, zaposlenost stanovništva.
Što se tiče stambene izgradnje, bitna je specifikacija godišnje stambene izgradnje, troškovi stambene izgradnje po metru kvadratnom stana, izgrađenost zemljišta, izuzetno je bitna konverzija poljoprivrednog i šumskog zemljišta u građevinsko urbano, gustina stanovništva u pojedinim zonama – centar grada, periferija, opština itd, izgrađena površina fiksnih fondova, tehnička infrastruktura, gde spadaju vodovodni sistem i potrošnja vode, kanalizacioni sistem, energetski sistem, saobraćajni sistem.
Društveni i životni standard stanovništva u sklopu kojeg je broj dece u predškolskom dobu, broj dece obuhvaćen obaveznim školovanjem, broj škola, broj studenata, broj nastavnika, broj lekara na hiljadu stanovnika, broj postelja u bolnicama, broj bioskopa, pozorišta, pismenost stanovništva, broj biblioteka. To su sve podaci koji su od izuzetnog značaja za rad prostornih planova i kvalitet čovekove okoline, tj. zagađenost zemljišta, buka, zagađenost vazduha i kvalitet vode.
Što se tiče vode, neracionalno gazdovanje vodom i neiskorišćenost nekih vodnih resursa je očigledno zastupljeno u Republici Srbiji. Takođe, imamo pojavu da postoji već veliki broj tokova bez ikakvog životnog sveta. Tokove i vode treba čuvati u smislu nacionalnog blaga po najstrožim režimima, potom takve režime treba primeniti i na druge tokove i vršiti stalnu kontrolu i zaštitu istih.
Druga grupa problema u domenu prirode je u vezi sa načinom korišćenja prirodne sredine. Degradacija pedološkog pokrivača i vegetacijskog pokrivača najčešće su samo manifestacije jednog znatno kompleksnijeg procesa poremećaja ukupnosti prirodne sredine.
Što se tiče saobraćaja, ono što je izraženo u Srbiji jeste neizgrađenost, nedovoljna izgrađenost mreže, nediferenciranost mreže i pojava sasvim različitih uslova i brzina i na istom putnom pravcu, neizgrađenost lokalne mreže, a da napomenem da je mreža puteva osnov za razvoj privrede, poljoprivrede, turizma i ostalih oblasti.
Takođe, železničkoj mreži je potrebna modernizacija, a izrazito zaostaje rečni saobraćaj i njegova stvarna mala uloga u celokupnom saobraćaju, koja stoji u očitoj suprotnosti sa položajem i mogućnostima Republike Srbije.
Što se tiče prostornih planova područja posebne namene, oni mogu imati dosta širok prostorni obuhvat, preko 2.000 kvadratnih metara i mogu biti od izuzetnog značaja za Srbiju. Pomenuo sam malopre Hidroelektranu "Đerdap". Sada ću pomenuti i rudarsko-energetski i industrijski sistem, gde se rade, takođe, ovi prostorni planovi.
Izuzetno je bitna efikasnost funkcionisanja složenog rudarsko-energetskog i industrijskog sistema, racionalno iskorišćavanje neobnovljivih prirodnih resursa, pre svega lignita, zatim poboljšanje uslova življenja i smanjenja razlika u uslovima, neutralisanje nepovoljnih efekata iskorišćavanja lignita na sadašnjem stepenu tehničko-tehnološkog razvoja i očuvanje i dalje unapređenje kvaliteta sredine i kvaliteta življenja.
Takođe, neizvesno od istraživanja i planova nužno je rešavati probleme u svakodnevici ljudi koji žive u neposrednom i širem okruženju ugljenokopa. Nekima od njih kuća i okućnica biće rušeni u roku od pet godina, a drugima možda tek za 20 godina.
Teško je prihvatiti da neko ne može da izgradi sanitarni čvor zbog toga što će njegova kuća doći u obzir za rušenje kroz 20 godina. Nažalost, ovi primeri su svakodnevni evo i kod nas u Beogradu, gde naselja koja treba da se ruše kroz neki određeni period.
Pomenuću naselje Marinkova bara, gde je predviđeno za rušenje još 60-ih godina. Punih 50 godina je prošlo, a građani naselja Marinkova bara ne mogu da adaptiraju svoje objekte, ne mogu da ih prošire, da podignu koji sprat, zato što je taj prostor predviđen za rušenje i tako punih 50 godina.
Pitanje je do kada će se to i dalje dešavati. Jednostavno, građani kada podnesu zahtev za bilo kakvu adaptaciju prostora, za proširenje, uvek se odbiju sa obrazloženjem da je to naselje predviđeno za rušenje, a kada će biti – niko ne zna.
Što se tiče nacionalnih parkova, takođe su izuzetno bitni prostorni planovi da se naši nacionalni parkovi zaštite i tu se rade planovi unapređenja i korišćenja šuma u nacionalnom parku, planovi ili studije zemljišta, njegovih svojstava, upotrebe, zaštite i slično, planovi ili studije uređenja, upotreba i zaštita voda, studije o mogućnostima razvijanja i izgradnje infrastrukturnih sistema u nacionalnim parkovima i studije o drugim prirodnim i antropogenim vrednostima, načinu i kriterijumu njihovih korišćenja, unapređenja i očuvanja.
Takođe bih napomenuo, što je česta pojava u Srbiji, problem centralizacije, odnosno velika migracija stanovništva ka velikim gradovima. Potrebno je otvarati nova radna mesta u naseljima van glavnog grada, odnosno relativno slabljenje centraliteta gradskog centra i razvijati proizvodne kapacitete u okolnim naseljima, jer to sve prouzrokuje odumiranje sela, gde su izuzetno teški uslovi življenja.
Zbog treba posvetiti veliku pažnju izgradnji vodovoda i snabdevanju vodom uopšte u svim selima u Srbiji koja izumiru. Problem odvođenja otpadnih voda u selima je sve akutniji i problematičniji nego u gradskim naseljima.
Zatim, zaštita prirode i prirodnih retkosti, kao i kulturno-istorijskih spomenika izuzetno je bitna, izgrađivati objekte za sport i rekreaciju, racionalna izgradnja objekata kulture, zdravstva, PTT, banaka i drugih oblika servisa u serijama, kako bi zadržali što veći broj stanovnika u njima.
Upravo sam posvetio moje izlaganje značenju i bitnosti prostornih planova, oni su izuzetno bitni za razvoj Republike Srbije. Ono što se sada dešava jeste da je u ovom zakonu, već sam napomenuo, izbrisana reč „planiranje“.
Takođe se ovih dana na Geografskom fakultetu ukida i zvanje diplomiranog prostornog planera, uvodi se novo, a to je geograf - prostorni planer. Smatram da se ovim uništava prostorno planiranje, a prostorno planiranje sve više se razvija u zemljama zapadne Evrope i sve je potrebnije, a evo u Srbiji idemo u kontrasmeru i ono što je bilo dobro od prostornog planiranja se postepeno uništava.
Imam na kraju dva pitanja za ministra. Prvo pitanje sam postavio na Odboru i nisam dobio odgovor - zašto se u ovom zakonu izbrisala reč „planiranje“? Smatram da zakon treba da glasi: „Zakon o planiranju i izgradnji“. Postavljam opet isto pitanje ministru i želim da konačno dobijem odgovor.
Drugo pitanje za ministra jeste - da li je tačno da je sa francuskom firmom sklopljen ugovor ili treba da se sklopi ugovor o satelitskom snimanju teritorije Republike Srbije, i to bez Kosova i Metohije?
Interesuje me da li je istina da su cene pet do šest puta veće od realnih i u kom razmeru se radi to satelitsko snimanje, jer je poznato da po našem zakonu satelitsko snimanje se radi u razmeri od 1:5.000 do 1:10.000 a kako imam informaciju, u ovom ugovoru je predviđeno da se radi u razmeri 1:25.000, što izlazi iz okvira našeg zakona i što predstavlja NATO standard. Zamolio bih ministra da mi odgovori na ova postavljena pitanja.

Reč ima narodni poslanik Velimir Ilić, predsednik poslaničke grupe Nova Srbija.        VELIMIR ILIĆ: Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, danas smo se okupili da razgovaramo o veoma značajnim zakonima. Očekujem jednu dobru raspravu, ali do tih pravih rasprava u ovom parlamentu slabo i dolazi.
Vidite i sami da izuzetno važni zakoni, kao što je zakon o informisanju, kao što je zakon o obrazovanju, jednostavno se usvajaju na nekim vikend sednicama, na nekim večernjim sastancima, bez prisustva javnosti, bez televizijskih prenosa. Jednostavno, ovaj parlament nema tu snagu da opstane kao jedna institucija koja će kreirati i odlučivati o onome što je u Srbiji najbitnije.
Mi smo, o tome sam više puta govorio, dozvolili pojedincima da se stave iznad parlamenta i da bukvalno rade šta hoće. Kako je moguće da pojedinac dođe i kaže – ja ću ugasiti prenos, kada njemu padne na pamet i da nametne građanima Srbije da sto sati gledaju biciklističku trku Francuske i da jednostavno ne mogu da vide zakone koji su izuzetno važni za ovu državu?
Sramota je da i govori ministar vladajuće koalicije o nekim važnim pitanjima u ovom parlamentu i da ga iz vladajuće koalicije nedavno sluša pet-šest narodnih poslanika iz vladajuće većine? To je nedopustivo više.
Mi smo jednostavno dozvolili nekim ljudima da, što stalno ponavljam, izvrše državni udar i da potpuno postave novi sistem vlasti u Srbiji, predsednički sistem, koji mi po Ustavu nemamo. Ovde se iz kabineta predsednika vodi država. Sve se odlučuje. Vladajuća koalicija radi bukvalno šta hoće. To se odražava i na projektu ovih zakona koji su i danas na dnevnom redu.
Pozdravljam ministra i njegove napore da nešto uradi, ali nemoguće je uraditi, jer mi smo to godinama pokušavali. Sećam se kada je Šumarac 2003. godine vodio jednu veliku akciju legalizacije objekata, doneće se zakoni, legalizacija ide brzo, bez ikakvih problema, bez ikakvih zastoja, najjeftinija, bez ikakvih mogućnosti da se zaustavi, međutim, to je sve propalo.
Sećam se odlično, pre četiri godine sam izašao sa ovim zakonom o socijalnom stanovanju. Doneo sam ga na Vladu. Dinkić ga je odbacio kao zadnju krpu i rekao je da on ima svoj sistem gradnje, govorio je na Vladi da on ima svoje kreditne linije kako će građani Srbije da obezbede svoje stanove i da je zakon o socijalnom stanovanju bezveze, neka evropska priča od koje nema ništa.
Četiri puta je taj zakon u ovoj verziji izlazio na Vladu Republike Srbije i sva četiri puta Dinkić, kao ministar finansija, a posle kao ministar ekonomije, odbio je taj zakon da prihvati, da da njegovu pismenu saglasnost da on prođe i uđe u skupštinsku proceduru. Zato je to i propalo. Vi ste sada konačno uspeli da ga odobrovoljite.
Slično je bilo sa crnogorskim tablicama. Sećam se, četiri puta isto sam podnosio zahtev, kao ministar saobraćaja, da se to pitanje razreši. Dinkić je stavljao veto, veto, veto i na kraju legao je na rudu nedavno kada je sve propalo, kada smo Crnoj Gori prelili 160 miliona evra na registraciji samo crnogorskih vozila, i to fiktivnoj registraciji, a vozila su vođena u Srbiji.
Pojedinci bukvalno ovde rade šta hoće. Zato retko šta može i da uspe. Sećam se odlično, bio sam narodni poslanik tada 90 i neke godine, kada smo doneli Zakon o prostornom planiranju Srbije. Rečeno je, Mirko Marijanović je bio premijer, da će se on striktno poštovati. Napravili smo određene strategije razvoja, sve je krenulo kako valja i to se potpuno uništilo.
Sada neko iz nekog drugog centra kompletno vodi i diriguje određenim projektima. Da li postoji još negde zemlje u svetu gde će se napraviti na primer savet za infrastrukturu u kome će sedeti šef države, kao predsednik saveta, i koji će potpuno odbacivati regularne skupštinske odluke koje su prošle skupštinsku proceduru.
Setimo se samo koncesije. Koncesija je urađena kao jedan vrhunski projekat da se izgradi autoput kroz Srbiju, koji je Srbiji jako potreban. Prošla je sve procedure, prošla je parlament, usvojena je jednoglasno na Vladi, i u jednom i u drugom mandatu Vlade, da bi je savet, čiji je potpredsednik Mlađan Dinkić, ladno odbacio, i predsednik države Tadić, i rekli – od toga nema ništa. To ide ad akta i već potpisan ugovor potpuno pogazili i bacili, i danas imamo problem da se taj autoput ne gradi, u momentu kada jurimo svaki dinar za investicije, kada je važan i veoma bitan.
Naravno, Šumarac u ovom prvom zakonu o legalizaciji objekata, o svemu ovome, uljuškao se u Inženjerskoj komori, to je potpuno privatizovano, tu se radi bukvalno šta se hoće i sećam se da nismo uspevali taj krug ljudi da razbijemo, da je veliki fond kojim oni raspolažu, da raspolažu kako god hoće, putuju, imaju ogromna ovlašćenja, ogromna primanja itd. i ne rade uopšte u interesu osnivanja te inženjerske komore, za šta je ona namenjena.
Sada bih malo pričao o zakonu o socijalnom stanovanju. Sećam se odlično kada je EU insistirala da ga usvojimo, kada nam je ponudila Habitat program. Mi smo počeli da realizujemo Habitat program, računajući da će zakon formalno proći bez ikakvih problema. Kroz Habitat program uradili smo 970 stanova u Srbiji, po donaciji italijanske Vlade i iz raznoraznih sredstava koja su došla donatorski, i napravili i uselili 970 porodica u Kragujevcu, u Čačku, u Pančevu, Nišu i da ne nabrajam više gradove, mislim u Staroj Pazovi i kompletno završili.
Da smo tada usvojili zakon o socijalnom stanovanju, kad je imalo toliko interesa da se svi socijalno ugroženi slučajevi stambeno obezbede, kada se dogovaralo da sve majke koje su ostale samohrane, čiji su muževi poginuli u prošlim ratovima, deca bez roditelja, deca palih boraca, deca teških invalida rada i invalida rata, moraju obezbediti po ovom zakonu, i teški invalidi koji su ostali sada i kojima treba posebna nega, jednostavno, Dinkić je taj zakon zaustavio. Mi ga nismo imali i Habitat program je prekinut posle prve akcije koja je veoma dobro i uspešno urađena.
Sećam se da smo želeli jeftinu gradnju. Mi smo probali da li je moguće, u saradnji sa lokalnim vlastima, da se sprovede jeftina gradnja u Srbiji. Uspeli smo u tome. U Jaši Tomiću izgrađeno je oko 400 kuća, sa kvadratom od 260 evra i useljene su, ključ u ruke za 260 evra.
Taj model smo počeli da primenjujemo u Vojvodini. Pajtić je krenuo i pogazio je taj model i rekao nam – ne treba ništa tu Vlada, jer mi imamo naš kapitalni fond i mi ćemo to raditi na svoj način. Mi smo u Međi i Jaši Tomiću, u sva klizišta u Srbiji smo uradili sa cenama, negde po hiljadu stanova širom Srbije, koje su između 260 i 300 evra ključ u ruke, u saradnji sa lokalnim vlastima, i to je uspelo. Znači, Srbija ima mogućnost za jeftinu gradnju.
Sećam se kada je građevinsko preduzeće „Banat“ iz Zrenjanina izvodilo radove za 260 evra kvadrat ključ u ruke, prizemne kuće ljudi su radili i gradili i mi smo sve to završili. Taj model je jednostavno propao. Zašto? Jer je Dinkić imao svoj model kreditiranja koji nikada nije ni zaživeo – jeftini krediti. Sećate se samo tolikih televizijskih priča, reklama, da će svi moći da kupe, dugoročni krediti, svi će moći da dobiju kredit, dobiće raznorazne beneficije i to je sve propalo.
Danas ne postoji porodica srednjeg staleža koja može kreditno da finansira stambenu gradnju na osnovu svojih primanja koja imaju članovi porodice. Prema tome, sačuvajte ovaj zakon ako može nekako da se učini nešto da zaživi u Srbiji ta jeftina gradnja.
Ovde su glavni kamen spoticanja, kao i u legalizaciji, bile lokalne vlasti. Potpuno se iz celog sistema gradnje istrgao grad Beograd. Zamislite 300 evra po kvadratu, 260 evra po kvadratu i u Beogradu gradnja 4.000, 4.500 i 5.000 evra po kvadratu? Zamislite koji je to lopovluk, i koja je tu krađa, i koje su tu provizije i šta se sve tu događa?
Prema tome, da napominjem da Prokop nije urađen samo zato što grad Beograd nije hteo da potpiše saglasnost, pokojni Nenad Bogdanović nije hteo da primi ekipu Trigranit da razgovara kada je sklopila ugovor, a kamoli da da saglasnost. A nekada pokojni Branko Pešić je potpisao da je Beograd nadležan za tu lokaciju i da ima određene ingerencije i da treba da dobije određeni broj kvadrata, što je Beograd jednostavno odbacio, bilo kakav vid razgovora, i projekat je propao.
Prema tome, u gradu Beogradu, u velikim gradovima Srbije građevinska mafija i urbanistička mafija caruje. Ne možete ništa da učinite gospodo iz Ministarstva, jer to najbolje znam u dva mandata, ako s njima ne nađete rešenje ili barem ako tamo pola ne pohapsite. Ako to ne uradite, nikakvog dogovora nema.
Sada pratim, a vi pričate o rušenju nekih objekata, ne znam Uvac, ne znam tamo jedno jezero, drugo, treće, a sve su to lokalne vlasti davale, maltene, ono, kroz prste gledali i rekli – ma kakav bre ministar, zidaj to tamo i gradi. Zašto? Inspekcijske službe nisu reagovale i ne može se sada rušiti objekat, ako neko nešto izgradi, useli se i već godinama živi u tome – to je nekorektno.
Ljude smo doveli do troškova, a lokalne vlasti su dozvoljavale gradnju i slale su inspekcijske službe pro forme i rekle, stotine puta slušao sam snimke koje su ljudi donosili – ma samo bre zidaj, pustit te iz Beograda neka rade šta hoće. Evo sada gde se dolazi, u kakvu tešku situaciju.
Grad Beograd, ponavljam, nije dozvolio da zaživi ni legalizacija, ni da zaživi bilo kakva zakonitost u urbanizmu i u samoj stambenoj gradnji. Zašto? Jer njima ne odgovara red. Njima odgovaraju njihova pravila koja oni imaju.
Gospodo iz DS, vi od 2000. godine do danas vodite grad Beograd. To je vaša odgovornost. Morate da razgovarate sa tim ljudima koji tamo sede i pokušati da nađete neka rešenja – da ne bude gradnja po parkovima; evo, videli ste, da ne bude lokala gde nema pojma da se gradi, gde nije smeo da se dozvoli, izgrađeni su i ko će to sada da poruši i na koji način?
Prema tome, može se učiniti nešto u divljoj gradnji, ali treba u korenu sprečiti gradnju, u samom startu da do te gradnje ne dođe, a nikako dozvoliti da se gradnja završi, a onda tek reagovati i raditi bilo šta, jer to je nekorektno prema ljudima koji su odvajali od svojih usta i gradili objekte.
Legalizacija objekata, meni će biti drago da vi uspete, ali od toga nema ništa. Sećam se koliko je bilo sastanaka i dogovora, ali lokalni moćnici, uzmite u Zaječaru vašeg prijatelja, pa veći uticaj ima u Istočnoj Srbiji ima prof. Mića profesor sa Megatrenda nego svi vi iz Ministarstva. On je gazda tamo. Neki dan sam bio, ljudi, Mića profesor je pravio koaliciju. Kaže – ovu vladu sam napravio bre, gazda sam tamo.
Boško Ničić, pa vi njemu ne možete ništa, on je drugi gazda. Ne možete mu ništa. Ljudi su donosili papire, išli u tužilaštvo, radili, lomatali, molili, ali ne može – on sedi sa ministrima koji sede u Vladi. On se dogovara, oni mu svi nude neke koalicije, a on će tobože podržati itd. Ti lokalni moćnici, imate ovoga u Kragujevcu, on radi šta hoće.
On bukvalno radi šta hoće, pa vaš lokalni odbor DS vam piše pisma da to nekako zaustavite i onda oni to stave na glasanje, a njihove većine izglasaju da je to u redu što rade. To nigde nema na svetu da većina sada glasa za gradonačelniku koji radi bukvalno šta hoće, koji gradi šta hoće, koji nema građevinsku dozvolu za mnoge kapitalne objekte, bez dozvole gradi itd. i može da radi šta hoće.
I ne smete da ga pitate – šta to tamo radi i šta to radi, jer tamo dođe Mlađan Dinkić kod njega. Oni prošetaju, naprave dogovor, malo se rukuju, pozdrave, pojave na medijima i bukvalno čovek radi šta hoće da bi glasao. Da ne nabrajam i druge moćnike koji rade šta hoće.
Kako sam mogao kao ministar i kako ćete vi da zaustavite gradnju kada je „Delta siti“ izgrađen bez dozvole, bez upotrebne dozvole, bez ičega. Kažem potpredsedniku Vlade Božidaru Đeliću - ne možeš Đeliću da otvaraš objekat koji je neregularan, nema papire. On kaže – danas je otvaranje, to moram da otvorim. On je to otvorio i da li i sada ima upotrebnu dozvolu – nema, gospodo?
Pravio sam jedan objekat na planini, u jednom zabačenom selu, i sve ste mi tražili, i protivpožarni put i rezervoar vode itd. Da li Mišković ima protivpožarni put u „Delta sitiju“? Da li na Ušću imaju papire i da li je sve u redu? Da li pojedini klinički centri koji se rade, gde se ulažu velika kreditna sredstva, imaju papire – nemaju?
Danas nemaju veliki kapitalni objekti papire, rađeni su na reč političara. Tako se i dalje radi, to je postala praksa koja se primenjuje, a jurićete nekog Žiku, Miku za neku kućicu, čije dete nije videlo more, čije dete ne zna šta je topla, ispravna cipela. Jurićete neku ženu koja ne zna šta je kilogram mesa, koji su odvajali od usta i gradili, radili i plaćali tadašnje poreze, porez na promet, jer su uradili divlje, jer nisu imali oslobođenja poreza i preko 30% ubacili u državnu kasu kroz divlju gradnju. Sami su svojim sredstvima pravili infrastrukture, pravili telefone, asfaltirali, dovodili vodovod i kanalizaciju.
To je nekorektno prema tim ljudima, koji su rešili jedan veliki problem gde da žive i treba im to legalizovati sa samo možda taksom koliko košta proces uknjiženja. To pozdravljam, i to je dobro i to tako mora da se uradi. Sve drugo bi bilo nekorektno.
Treba zaustaviti ove moćnike, koji su izgubili kompas u gradnji i koji bukvalno rade šta hoće i grade šta hoće. Ljudi, da vas odvedem jedan dan, kad hoćete, da vidite gde je vaš glavni koalicioni partner napravio kuću – na krovu zgrade je napravio privatnu kuću sa dvorištem. Hoćete da vidite?
On je vaš koalicioni partner i vaš glavni kapo u Vladi. Vodim vas na izlet da vidite, veoma blizu, i da se prekrstite i levom i desnom i da kažete - Bože, da li je ovo moguće, da čovek na zgradi ozida zgradu? Kućicu na zgradi, voli čovek kućni ambijent, pa je rešio da napravi na zgradi, u centru Beograda, 100 metara od Terazija. Kad god hoćete, gospodine ministre, da odete i da se slikamo zajedno tamo. Nisam mu mogao ništa, ne znam da li možete vi. Zašto? On je glavni kod vas, on kaže – Vladu sam vam napravio, i drugi, i treći, četvrti, peti i sve tako.
Prema tome, džaba je ova naša priča, ako se ne poštuje zakon koji se usvoji. Poštujem prostorno planiranje. Da li semo rekli - strategija razvoja saobraćaja, da mora da se rade putevi? Stoji to i to treba da se radi, ali mora po prioritetu države da se rade tamo gde je najveći saobraćaj.
Da li je saobraćaj kod Lazarevca u poslednjem brojanju saobraćaja 27.000 automobila dnevno? Jeste. Da li je u Ljigu 15.000 do 17.000 automobila dnevno u Ćelijama? Jeste. A mi gradimo tamo u Bujanovcu i Preševu gde je 2.000 automobila prosek godišnji dnevno. Evropa kaže, Evropa to traži, zato što baze moraju da imaju autoput.
Ti iz Bujanovca i Preševa kad gađaju žandarmeriju moraju brzo da pobegnu u Nemačku ili negde u Švajcarsku, da se brzo sklone dok ne dođu organi reda da ih malo pročešljaju.
Zašto se ne gradi po prioritetu po Prostornom planu Srbije koji je usvojen i koji je mnogo u Srbiji obećavao? Prema tome, nadam se da ćete nešto učiniti na tome, da ne bude da je prostorni plan jedna formalnost, da prostorni plan koji je usvojen u srpskom parlamentu bude tamo neki formalni okvir, a da može bukvalno da se rade u tim okvirima kakve god hoće kombinacije.
Gospodine ministre, želim vam puno uspeha, ali sasecite te oko vas, oko Vlade koji vam prave osnovne probleme, počnite jeftinu gradnju, da opštine u kojima ima sirotinje, stambenih teških slučajeva, omoguće besplatne lokacije sa infrastrukturom i sve ostalo i onda ćete postići cilj.
Nova Srbija vam neće u tome odmoći, može vam samo pomoći, ali, ponavljam, morate mnoge stvari rešiti oko Vlade i taj brlog koji se uhvatio, i ta paučina koja ne da da se kroz nju prođe, ne da i ne dozvoljava da ovo sve zaživi. To iz iskustva pričam. Hvala vam puno.

Reč ima ministar Oliver Dulić.        OLIVER DULIĆ: Dame i gospodo narodni poslanici, pre svega, hteo da se zahvalim na ovoj poslednjoj diskusiji mom prethodniku, gospodinu Iliću, i da kažem da je ovo ministarstvo nasledilo jedan zakon za koji smatramo da je dobar, to je zakon o socijalnom stanovanju.
Mi smo uspeli da ga ne samo proguramo kroz Vladu, nego da najzad, hvala bogu, bude pred narodnim poslanicima i učinićemo sve da on zaživi u onim oblicima u kojima je bio planiran kada je pisan od početka i da obezbedimo mnogim porodicama u Srbiji koje su socijalno ugrožene da stignu do tih jeftinih stanova.
Odmah ću da napravim jednu razliku. Dakle, socijalno stanovanje je jedna problematika, drugo je najavljena akcija masovne neprofitne gradnje, koja bi bila klasična državna akcija, gde bi naši građani, bili zaposleni u državnim organima ili zaposleni u privatnim firmama, prema određenim kriterijumima mogli bi da dođu do jeftinih stanova, u kojima bi pokušali da zajednički objedinimo akciju i banaka, i građevinskih preduzeća, i opština, i vojske i svih onih koji imaju mogućnosti da učestvuju u jednom takvom projektu.
Ono što je jako važno je da na stimulativne mere Vlade kroz funkcionisanje stambenih kredita podignemo tražnju za stanovima, jer najveći problem u ovom trenutku građevinskog sektora, koji beleži veliki pad u ovoj godini, jeste nedostatak tražnje, i da dospemo da u svakom gradu po jednoj realnoj ceni, koja bi bila cena kredita koji može da plati jedna standardna porodica u Srbiji, ljudi dođu do svog krova nad glavom.
Socijalno stanovanje je namenjeno za gradnju za socijalne kategorije, definisano je zakonom koji će to biti kriterijumi, a kasnije će se kroz strategije razrađivani način na koji će do tih stanova te socijalne kategorije da dođu. Ono što je važno reći, jeste da ti stanovi neće biti davani u vlasništvo, oni će biti davani u zakup i oni će ostati trajno u vlasništvu ove države.
Odmah da dam odgovor jednom od narodnih poslanika koji je pitao zbog čega se gasi lokalna agencija za socijalno stanovanje. Samo one lokalne samouprave koje budu imale funkcionalne lokalne agencije će moći da koriste ova sredstva i ohrabrujem svaku opštinu da uđe u kreiranje ove agencije što je pre moguće.
Hajde da krenemo od nečega što su problemi ozvoreni ovde. Zahvaljujem se svim predstavnicima poslaničkih grupa. Mislim da je rasprava bila veoma interesantna. Generalno, moram da kažem da smo mi zadovoljni raspravom, jer oko nekih ključnih stvari oko kojih u suštini nije bilo previše primedbi, možemo da zaključimo da smo se složili da su to problemi koji trebaju da se rešavaju.
Tu pre svega mislim na pitanje postupka za izdavanje građevinske dozvole. Mislim da smo maksimalno skratili rok. U ovom trenutku ne možemo da kažemo koliko će biti vreme neophodno za izdavanje građevinske dozvole, jer i po postojećem zakonu građevinska dozvola se u jednoj opštini izdavala za nekoliko meseci, a u nekoj opštini za nekoliko godina.
Dakle, teško je reći i to umnogome zavisi od lokalne administracije, pre svega od političke volje, zatim od efikasnosti lokalne birokratije. Pristupajući celoj problematici kroz obaveznost dokumenata koji su neophodni da se donesu, kroz sadržaj tih dokumenata koji u sebi sadrže neophodne parametre i kriterijume na osnovu kojih može da se izda dozvola, kroz insistiranje na donošenju plana i dokumenata koje ćemo kao ministarstvo da sprovedemo i, ono što je jako važno, kroz jedan efikasan i lako dostupan svima postupak za izdavanje dozvole, nadamo se da ćemo uspeti da regulišemo i da rešimo ovu problematiku.
Sigurni smo da ćete nas u tom podržati i ovo je naravno poziv svima vama, bez obzira da li dolazite iz pozicije ili opozicije, da insistirajući striktno i strogo na sprovođenju ovog zakona u lokalnim samoupravama iz kojih dolazite najzad pokušamo da uvedemo red u ovu oblast.
Što se tiče pitanja planiranja i pitanja prostornih planova, moram da kažem da smo mi na dobrom putu da završimo novi prostorni plan Republike Srbije. Danas ovde pred vama hoću da dam jedno obećanje. On će pred vama da se nađe 2010. godine u martu ili najkasnije u aprilu i on će biti prvi korak i prvi organizacioni poduhvat na osnovu koga će lokalne samouprave i regije moći da rade svoje prostorne planove.
Ako mi insistiramo kod lokalnih samouprava da u rokovima koje smo predvideli ovim zakonom moraju da donesu svoje prostorne planove, mi bismo hteli od nas da krenemo kao državnog organa za primer i da prvi donesemo plan i na osnovu toga da svi planovi koji se budu donosili, a nižeg su reda, budu usklađeni sa prostornim planom koji ćemo mi ovde pred vas da iznesemo negde u martu, najkasnije u aprilu sledeće godine.
Ono što je dobro, jeste da smo završili strategiju prostornog razvoja Srbije. Ona će biti prezentovana, bez obzira što je ona doneta u skladu sa starim zakonom, ali sadrži u sebi u suštini sublimaciju svih strategija koje su do sada donesene i prezentovane i siguran sam, kada vam je budemo distribuirali da se upoznate sa njom, da ćete videti da smo veoma ozbiljno ušli u reformu tog sistema i to je deo odgovora na pitanje koje je postavljeno.
Ono što je naravno veoma važno i o čemu je pričao i zadnji govornik, a tiče se uvođenja reda, pre svega u lokalne samouprave, više puta sam ponavljao i duboko verujem da je najveći problem u Srbiji koji danas postoji ili jedan od najvećih problema u suštini, neuređenost oblasti građevine i urbanizma, da je to jedna rak-rana u uvođenju generalnog reda u Srbiji, a da u oblasti građevine i urbanizma rak-rana te oblasti se nalazi u Beogradu. Ako uspemo da uvedemo red u Beograd, siguran sam da možemo da uvedemo red i sve druge opštine.
Kada bi pisali poseban zakon za Beograd, on bi sadržao u sebi potpuno drugačije rešenje u odnosu na ceo ostatak Srbije, zbog toga što je ovde bilo najintenzivnije gradnje, bio je najveći broj investicija i nažalost bilo je najkomplikovanijih procedura, i nažalost bilo je najviše korupcije, i arbitrernosti administracije, i to je nešto što je fakat i to je nešto što treba priznati i s tim se treba suočiti.
Moram da naglasim da je pre svega novi gradonačelnik Đilas, sa jednim svojim timom ljudi, počeo potpuno drugačije da pristupa ovom problemu i upravo iz tog razloga mi imamo poverenje, i to smo nekoliko puta ponovili, da je moguće da se situacija promeni i da je to dobar pokazatelj da kada politička volja postoji da se red uvede, da se on mnogo, mnogo lakše uvodi.
To neće biti lako, neće biti lako uvesti red u Srbiji i neće biti lako samo ljudima iz ministarstva da pokušaju da uvedu red, to će podrazumevati zajedničku sinhronizovanu akciju, i vas kao narodnih poslanika, i celokupne Vlade, i Ministarstva unutrašnjih poslova, i tužilaštava, i rada inspekcijskih organa i lokalnih samouprava, što je veoma važno, gradonačelnika koji dolaze iz svih stranaka koji danas ovde sede u parlamentu.
Niko nije izuzet iz odgovornosti za veoma lošu situaciju koja postoji danas u građevini i urbanizmu, svako je odgovoran u onom procentu u kojem učestvuje u lokalnim vlastima. Ponavljam, sve političke strane učestvuju u lokalnim vlastima i sve su na neki način doprinele i da dođe do divlje gradnje, i da dođe do korupcije, i da dođe arbitrernosti i da dođe do komplikovanih procedura i da se uspori proces legalizacije, dakle, svih onih problema o kojima mi danas ovde raspravljamo, pokušavajući da ih rešimo.
Kako to da uradimo? Pre svega tako što ćemo prepoznati uska grla u tom procesu i pokušati da što je moguće više uradimo da ta uska grla budu što šira i da se više postupci ne zadržavaju tu.
Kada pričamo o legalizaciji, tačno je da je 2003. godine donesen zakon koji je predstavljen kao revolucionaran i koji je trebalo da postavi osnov za rešenje ovog problema. Tačno je da on nije sproveden do kraja i da je doživeo neuspeh, i da u ovom trenutku možemo da kažemo da je negde između 16 i 20% svih nelegalnih objekata u Srbiji tek legalizovano za ovih šest ili sedam godina.
Tačno je da smo mi u međuvremenu prepoznali sva ona uska grla koja su u tom procesu postojala i tačno je da je lokalna administracija dosta loše organizovana u tom postupku, i mislim da ćemo ovim rešenjima koja će predviđati i konvalidaciju starih ugovora, koja će predviđati mnogo manji obim tehničke dokumentacije, uspeti da ovaj postupak ubrzamo i da ga završimo u nekom roku za koji smatramo da je realan.
Za to će, opet ponavljam, biti pre svega potrebna mnogo bolja organizacija lokalnih administracija i mislim da ćemo mi kao Ministarstvo dati i stručnu podršku, ali i neku vrstu pelcera na koji način lokalna administracija treba da se organizuje kada su u pitanju ovi objekti.
Takođe, kada pričamo o legalizaciji, to je priča koju sam ponovio u razgovoru sa gradonačelnikom Beograda. Dobili smo amandman grada Beograda, koji je nekoliko poslanika iz Beograda podnelo ovde, a tiču se legalizacije objekata koji su građeni posle 2003. godine.
Činjenica je da su desetine ili stotine hiljada objekata građeni i posle 2003. godine. Činjenica je da su prema postojećem zakonu ti ljudi vršili krivično delo. Činjenica je da je država gledanjem kroz prste ili uopšte negledanjem dopustila da se ti objekti grade, i činjenica je da su oni trebalo da budu sprečeni u samom startu i da sada imamo nešto što je realna situacija. Niko te objekte više ne može da sruši.
Tu hoću namerno da izdvojim one objekte koji ni po ovom zakonu nikad ne bi mogli da budu legalizovani, jer to su objekti koji su građeni na zaštićenim prirodnim dobrima, kulturnim dobrima, od neuslovnih materijala, na tuđem zemljištu itd.
Hajde sada da pričamo o čitavim naseljima oko Beograda i velikih gradova koji su građeni od 2003. godine, koji su uglavnom građeni zbog toga što nije postojao planski osnov, pa nije mogla da se dobije dozvola, ili su građeni zbog toga što je neko kupio zemljište, nije mogao da sačeka postupak za izdavanje dozvole koji je trajao, nažalost, nekoliko godina. Postojali su objektivni razlozi.
Mi hoćemo da prihvatimo i taj amandman i da o njemu razgovaramo, da kažemo, neka ova legalizacija bude masovna i neka završi taj problem, i neka svi ti ljudi steknu pravo vlasništva nad tim objektima, neka ti ljudi steknu pravo da njihova deca nasleđuju te objekte i da mogu da ih stavljaju u hipoteku, da uzmu neki kredit, da ga prodaju. Slažemo se sa svim tim.
Ko će nam dokazati i na koji način, koliko kredibilno, da nikada više divlje gradnje u Srbiji neće biti? Voleli bismo da čujemo i da vidimo na koji način će se lokalne samouprave organizovati u budućnosti da ne dopusti nikada više da bude nelegalnih objekata. Mislim da smo kao država sada uradili sve.
Doneli smo zakon koji je značajno olakšao postupak izdavanja dozvola, doneli smo obavezujuće odredbe prema lokalnim samoupravama koje moraju da urede stanje planske dokumentacije u narednom periodu. Završili smo postupak legalizacije, koji će biti značajno jednostavniji i jeftiniji za sve objekte u prošlosti.
Hajde sada da se dogovorimo da to bude jedan od političkih konsenzusa koji uvek u zemlji mora da se uspostavi među svim partijama. Opet ponavljam, sve partije dele odgovornost jer sve učestvuju na vlasti na lokalnim nivoima širom Srbije. Hajde da nikada više u Srbiji ne bude divlje gradnje. Hajde da dostignemo taj nivo koji postoji u nekim državama Evrope.
Prosto, tamo ne postoji krivično delo divlje gradnje, jer je nezamislivo da se neko usudi da krene da gradi bilo koji objekat bez adekvatnih dozvola. Hajde da podignemo naš nivo svesti o poštovanju zakona i o poštovanju prostora jedne države da se ta stvar nikada više ne desi.
To će, pre svega, podrazumevati mnogo aktivniji rad građevinskih inspekcija i mnogo veću odgovornost lokalnih samouprava i pokušali smo kroz ovaj zakon i kroz uvođenje različitih kaznenih mera da stimulišemo tu jednu veću kontrolu.
Postavljeno je ovde pitanje – zbog čega se žuri sa donošenjem ovog zakona i to je vezano za ovaj veoma važan segment ovog zakona, a to je pitanje konverzije prava korišćenja u pravo svojine.
Potrudio sam se da od samog početka komuniciram sa poslaničkim grupama na način da smo slali radne verzije zakona i članovima Odbora za građevinu i urbanizam i šefovima poslaničkih grupa. Javne rasprave su krenule negde u septembru, oktobru prošle godine. Jako mnogo ljudi je učestvovalo u javnim raspravama i nije tačno da ovaj zakon nije prošao kroz nekoliko kontrola pre nego što je prošao Vladinu proceduru i našao se danas ovde pred vama.
U javnim raspravama smo nadograđivali naše ambicije, počevši od nekog minimalnog zakona koji je trebalo da bude izmena i dopuna postojećeg zakona u postupku izdavanja dozvola i došli smo do jednog problema oko kojeg su se složili svi učesnici u javnoj raspravi.
Nema uređenja ove oblasti, nema adekvatnih reformi, nema sređivanja stanja, nema insistiranja na tome da se najzad dođe do jedne oblasti koja bi bila u potpunosti sređena, ukoliko ne rešimo te ključne probleme koji danas u oblasti građevine i urbanizma postoje. To je pitanje svojine nad građevinskim zemljištem i to je pitanje nedostatka planskih dokumenata i neuređenosti našeg prostora što se tiče planskih dokumenta. I, takođe, pitanje legalizacije kao pitanje ispravljanja nekih greški koje su činili i građani i država u prošlosti.
Zbog toga smo se odlučili da u jednom zakonu pokušamo da rešimo sve probleme. Da li smo u tome uspeli, pokazaće vreme. Sigurni smo da će kroz prihvatanje mnogih vaših amandmana, mogu samo da najavim da ćemo zaista jedan ogroman broj amandmana, pogotovo koje su podneli poslanici opozicije, svakako prihvatiti i mislim da ima jako dobrih amandmana.
Ono što je ključna stvar i sada bih voleo da dobijem odgovor od nekih koji su ovaj zakon nazvali kriminalnim zakonom, nas nazvali, ne znam, družinom koja radi u korist tajkuna, koja je argumentacija za to? Hajde da čujem zbog čega je ovaj zakon kriminalan i šta to ovim zakonom raniji sopstvenici i njihovi pravni naslednici gube što već nisu imali izgubljeno do sada?
Dakle, prvi želim da se zakon o restituciji i denacionalizaciji i javnoj svojini donese što je pre moguće. Ne možemo da čekamo godine i godine da se ta problematika reši. Ona je svakako duboko vezana za jednu ozbiljnu političku debatu pre svega i jednu procenu ekonomskih moći potencijala ove zemlje da odgovori na adekvatan način na pitanje restitucije. Ne možemo da čekamo, moramo da rešavamo ovu oblast.
Prateći logiku člana 83. i 84. postojećeg zakona smo preuzeli na sebe obavezu da ono što je tim zakonom dato, to je bilo pravo korišćenja, ranijim sopstvenicima i njihovim pravnim naslednicima konvertujemo u pravo svojine. Dakle, svi oni ljudi koji su po prethodnom zakonu stekli pravo korišćenja stiču pravo svojine. To je prvi izlazak u susret ranijim sopstvenicima. To je prva stvar.
Druga stvar, predvideli smo da konverzija prava korišćenja u prava svojine koja je nastala iz postupka privatizacije, da polovina tih sredstava ide u restitucioni fond, fond za restituciju iz kojeg će se ti ljudi namirivati.
Ono gde ne možemo da izađemo u susret i što mora svakome da bude jasno, ne možemo, prvo, da ulazimo u model na koji će se restitucija u Srbiji obaviti, i druga stvar, duboko verujem da kada smo počeli da pišemo ovaj zakon pošli smo od jednog principa koji kaže – pravo vlasništva nad objektom prati pravo vlasništva nad zemljištem, Superficies solo cedit.
Dakle, to je jedna pravna norma koja postoji u zakonodavstvu kontinentalnom i koja postoji u svim zemljama. Nigde u zemljama bivše Jugoslavije nije postojalo i nije bilo moguće izvršiti konverziju prava korišćenja u pravo svojine, odnosno izvršiti naturalnu restituciju na izgrađenom građevinskom zemljištu. To bi izazvalo ogromne probleme u ovoj zemlji.
To znači, da neko potražuje njivu na Novom Beogradu, koja je nekada bila močvara, fizički da mu se vrati, a koja je u proteklih 60 godina postao bulevar, u kome je država ulagala da isuši tu močvaru, u kome su izgrađene zgrade, ulice koje su postale ili privatna ili javna svojina što se tiče objekata, i da neko naturalno misli da će mu se upravo ta njiva restituisati i da on pokuca na vrata stotinama stanara koji možda danas žive u tim blokovima i da traži da mu se plaća naknada za korišćenje njegovog građevinskog zemljišta. To nije moguće.
Takav model bi izazvao milione i milione novih pravnih sporova i prosto ne može, ne ova država, nego nijedna država koja poštuje postupak tranzicije nije mogla da prihvati. Tu se suštinski nalazi problem.
Hajde da mi neko kaže kakve veze ovaj zakon ima sa oštećenjem bilo kog čoveka koji pokušava da ostvari svoje pravo po nekom budućem zakonu o restituciji, za koji navijam da bude što je pre moguće.
Takođe, optužbe da je ovo tajkunski zakon, voleo bih da čujem argumentaciju za to. Nemojte da čitate pisma nekih građana. Hajde da u ovoj raspravi danas ovde vidimo po kom to osnovu nismo napravili najpravedniji mogući model, a to je da oni koji su stekli pravo korišćenja u postupcima privatizacije sada moraju da plate punu tržišnu cenu minus troškova koje su realni.
Mislim da je to najpošteniji i najkorektniji mogući način da oni koji su kupovali fabrike i firme, znajući da se neće baviti osnovnom delatnošću, nego da se nalaze na lokacijama koje će postati u budućnosti atraktivno građevinsko zemljište, pokušavaju za jeftine pare da dođu do njega, rekli smo, ne, to nije moguće, moraćete da platite punu tržišnu cenu, minus realne troškove koje ste imali, jer su ti ljudi kupovali. To je odgovor drugoj poslaničkoj grupi koja postavlja pitanje zbog čega sada retroaktivno naplaćujemo nešto.
Ne naplaćujemo retroaktivno, oni su kupili preduzeće, brend, zaposlene, mašine, zgrade, ali nikada nisu kupili pravo svojine nad tim zemljištem, kupili su samo pravo korišćenja, dogod postoji neka osnovana delatnost kojom se ta firma bavi. Hoćeš da promeniš delatnost, hoćeš da konvertuješ i da pretvoriš to zemljište u kvalitetno građevinsko zemljište na kome ćeš da gradiš komercijalni sadržaj, moraćeš da platiš. To je najpošteniji mogući model i mi ga danas ovde predstavljamo.
Voleo bih da vidim zbog čega je taj model tajkunski, zbog čega je tajkunski model gde se omogućuje da neko ko ima pravo korišćenja najzad postane i vlasnik tog zemljišta, i da se implementira ono što niko nije potencirao dovoljno, ustavna norma da građevinsko zemljište najzad može da bude i u privatnoj svojini.
Mislim da sam uglavnom odgovorio na najveći deo vaših pitanja. Ono što su neka specifična pitanja moram još uvek da proverim, tiče se konkretnog pitanja koje je postavio poslanik iz SRS, gospodin Bojan Mladenović. Mi ćemo većinu vaših amandmana prihvatiti koje ste ovde navodili. To smo se dogovorili na Odboru za urbanizam. Što se tiče konkretnih pitanja, odgovore ćemo vam dati, samo da pribavim neophodne informacije.
Zahvaljujem se na veoma korektnim raspravama i voleo bih da u narednim danima sa poslaničkim grupama razgovaramo i o mogućnostima da se prihvate amandmane koje ste podneli.

Pošto se više niko od predsednika ili ovlašćenih predstavnika ne javlja za reč, prelazimo na raspravu po prijavama za reč narodnih poslanika.
Obaveštavam vas da su saglasno članu 93. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranja zajedničkog načelnog pretresa, prijave za reč u pisanom obliku sa redosledom narodnih poslanika podnele poslaničke grupe: Nova Srbija, Socijalistička partija Srbije – Jedinstvena Srbija, Liberalno-demokratska partija, G17 plus, Demokratska stranka Srbije, Za evropsku Srbiju, poslanička grupa Napred Srbijom i poslanička grupa Srpske radikalne stranke.
Prvi prijavljeni govornik, a po redosledu narodnih poslanika prema prijavama za reč, jeste narodni poslanik Saša Dujović.
S obzirom da je 13.55 časova, sada bih odredila pauzu, tako da će narodni poslanik Saša Dujović biti prvi u popodnevnom delu sednice. Posle njega, narodna poslanica Vesna Pešić.
Određujem pauzu. Nastavak je u 15.00 časova. Hvala vam.
(Posle pauze – 15.00)

Dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad u popodnevnom delu sednice, po redosledu narodnih poslanika prijavljenih za reč u načelnom pretresu o predlozima zakona 12, 13, 14. i 15. tačke dnevnog reda.
Prvi prijavljeni govornik je narodni poslanik Saša Dujović, posle njega narodna poslanica Vesna Pešić. Izvolite.

Uvažena predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, u okviru rasprave o ovom setu zakona koji su na dnevnom redu izdvojio bih zakon o socijalnom stanovanju. Ovaj zakon ima za cilj da stvori preduslove za rešavanje najvećeg broja socijalnog ugroženog sloja stanovništva, koji u današnje vreme nikako ne mogu da reše stambeni problem, koji je za svaku porodicu ujedno i najveći problem.
Subvencije u stambenom sektoru retko su usmerene prema ugroženim socijalnim kategorijama i domaćinstvima sa niskim primanjima. Ovim zakonom stvaraju se preduslovi da se stimuliše izgradnja stanova kroz subvencije u procesu izgradnje, posebno u javnom sektoru.
Protekli ratovi, koji su vođeni na prostorima bivše SFRJ, uticali su na veliki porast socijalno ugroženih građana u Srbiji. Veliki broj ratnih vojnih invalida, porodica palih boraca, civilnih invalida rata, izbeglih i raseljenih lica su kategorije naših sugrađana kojima je rešavanje stambenog pitanja izuzetno otežano, a moglo bi se reći i gotovo onemogućeno.
Nestao je dugo godina građen fond boračkih stanova. Ova kategorija građana ostavljena je bez ikakvih mogućnosti za rešavanje stambenog pitanja. Ovo je prilika da se ljudima koji su branili svoju otadžbinu omogući da reše stambeno pitanje, i to verujem na veoma pristojan način.
Materijalno stanje navedene kategorije naših građana je veoma teško, a u uslovima velike krize kreditna sposobnost je svedena na minimum. O stambenim kreditima skoro da i ne pomišljaju. Rešenje njihovog stambenog pitanja je svedeno na čekanje donacija, kao što bih naveo nedavno dobijenu donaciju Carevine Japana, kada je uz dodatnu pomoć Vlade Srbije i lokalnih samouprava stambeno zbrinuto oko 300 ratnih vojnih invalida i porodica palih boraca.
Ovo je jedinstvena prilika da se u merilima za utvrđivanje reda prvenstva za rešavanje stambenih potreba lica uvrsti i ova kategorija naših građana, koji su svojevremeno dali svoj veliki doprinos u odbrani države. Mislim da je došlo vreme da se zakonski uredi ova neuređena oblast i pokrene stambena izgradnja za sve građane Republike Srbije koji nisu u stanju da na drugi način reše stambeno pitanje.
Nije zanemariva ni činjenica da će se u sprovođenju ovog zakona angažovati i uposliti solidna građevinska operativa, kojoj danas nedostaje posao, a naši građevinari su u svetu priznati i poznati kao veoma stručni i sposobni.
Dobra strana primene zakona o socijalnom stanovanju je ti što će, nadamo se, po pristupačnim cenama zakupa stana mnogobrojne socijalno ugrožene porodice, a danas ih je u Srbiji zaista puno, rešiti svoj stambeni problem.
Poslanička grupa SPS-JS podnela je amandmane za koje smo sigurni da nikako ne remete cilj i smisao predloženog zakona, već ga samo unapređuju, te u tom smislu verujemo da će naše amandmane predlagač razmotriti i uvažiti. Na samom kraju, naglasio bih da će poslanička grupa SPS-JS u načelu glasati za sva četiri predloga zakona koji su danas na dnevnom redu.