Gospodin Žarko Korać ima reč.

Gospođo predsednice, gospodine ministre, u svom izlaganju, pošto je predloženo pet zakona, podelio bih jer mislim da imam diferenciran odnos prema njima i rekao bih da se za svaki od njih vezuju različita pitanja.
Što se tiče prvog zakona o javnom zdravlju, on je naravno morao da usledi zbog toga što je u članu 122. stav 2. važećeg Zakona o zdravstvenoj zaštiti i rečeno da će se utvrditi postupak i uslovi sprovođenja javnog zdravlja i urediti posebnim zakonom. To je obećano i to je, ako mogu da kažem, zakonska obaveza.
Međutim, moj problem je u tome što bih voleo da znam šta je koncepcija zakona o javnom zdravlju. Ako je to zakon koji proističe iz dva već donesena zakona, koji su osnovni zakoni, to su decembra 2005. godine Zakon o zdravstvenoj zaštiti i Zakon o zdravstvenom osiguranju, ako je proisteklo iz te obaveze, onda zaista ne mogu drugačije da vidim ovaj zakon nego kao niz opštih mesta koji nemaju neku posebnu obavezujuću vrednost. Navešću neke primere u tom slučaju i zaista ne vidim smisao ovog zakona.
Ako je smisao tog zakona, ono što bih voleo da vi mislite kao ja, da je to u stvari osnovni zakon, jer on u stvari definiše javno zdravlje, onda tu imamo problem da su ova dva prethodna zakona, o zdravstvenoj zaštiti i o zdravstvenom osiguranju, praktično već postavili osnove sistema, tako da imamo problem da donosimo sistemski ili osnovni zakon, pošto su već dva zakona definisala taj sistem.
To je sad šta je, tu je, ali zakon o javnom zdravlju je prepun opštih mesta. Navešću samo nekoliko primera. Nemam neku posebnu primedbu da je to netačno ili nekorektno, to uopšte ne govorim, samo kažem da je vrlo teško pogoditi kako dalje možemo da idemo sa ovakvim definicijama.
Na primer, član 17. koji treba da reguliše jačanje kapaciteta zdravstvenih ustanova koje obavljaju delatnosti u oblasti javnog zdravlja i ostalih učesnika u javnom zdravlju, kaže da se „obezbeđuju sredstva za izgradnju i opremanje zdravstvenih ustanova koje obavljaju delatnosti u oblasti javnog zdravlja, i to u pogledu medicinske i nemedicinske opreme, prevoznih sredstava, opremanje u oblasti integrisanog informacionog sistema, uslovi u pogledu stručnih kadrova, kao i sredstva za druge obaveze utvrđene zakonom“.
Međutim, ipak bih očekivao da zakon nešto preciznije kaže, ko to obezbeđuje sredstva, na koji način, za koje obaveze, za koje programe. Naravno, reći ćete da je ovo jedna opšta odredba, ali je previše opšta da bi imala neki značajniji, obavezujući značaj za one koji su za to odgovorni.
U članu 20. kada se kaže, takođe neodređeno, finansiranje javnog zdravlja, on je inače preuzet bukvalno iz Zakona o zdravstvenoj zaštiti, član 159. tog zakona, i predstavlja vrlo opštu odredbu o načinu sticanja sredstava za rad svih zdravstvenih ustanova, te je kao takva nedovoljna i nepotrebna.
Ovde bi verovatno trebalo reći šta se obezbeđuje iz budžeta Republike Srbije, šta iz pokrajine, šta iz lokalnih budžeta, za koje namene, za koje programe, za koje usluge.
Ako je zakon, napominjem još jednom, tako opšteg karaktera, onda on nema neku praktičnu vrednost i onda se postavlja pitanja šta će nam takav zakon, sem što je on jedna preuzeta obaveza. Voleo bih da možda ovde unesemo nešto što se inače izbegava, da se definiše kako se obezbeđuje zdravstveni budžet, na koji način se formira, u kojim granicama se može kretati i nešto slično.
Da još jednom dopunim, u članu 25, što je inače standardna formulacija u mnogim zakonima, u tom smislu to nije različito, kaže se da će se „podzakonski akti za sprovođenje ovog zakona doneti u roku od 12 meseci od dana stupanja na snagu ovog zakona“. Izvinjavam se, tu je trebalo reći koji su to podzakonski akti, samo pobrojati one akte jer onda ima smisao takav član, inače reći samo „doneće se akti“ to je krajnje neodređeno, ne znamo koji su akti, na koje se precizno misli i slično.
Na kraju, završavam sa time, nisam želeo, to je već ovde pomenuto, već sama definicija javnog zdravlja je preuzeta u celini iz jedne definicije iz prethodnog Zakona o zdravstvenoj zaštiti. Kada sam počeo da čitam taj predlog zakona imao sam problem da je to već jednom rečeno i da se ovde to samo u nekim širim formulacijama ponavlja, tako da za mene ostaje problem šta ćemo sa ovim zakonom. Zaista ne vidim neku praktičnu vrednost ovog zakona. S tog stanovišta moram da kažem da naša poslanička grupa neće glasati za ovaj zakon, jer ne vidi njegov smisao.
Što se tiče zakon o transfuziološkoj delatnosti, o transplantaciji organa i transplantaciji ćelija i tkiva, smatramo da je Ministarstvo dobro postupilo što je ove zakone podnelo. Mislimo da je to opravdano. Mislimo da je bila potreba da se to donese. Mislimo da je to jedna oblast koja kod nas nije bila zakonski regulisana. To znaju čak i naši građani, čak se u medijima o tome govorilo.
Sada prvi put imamo zakonski okvir za jednu vrlo važnu delatnost koja se mnogo tiče zdravlja građana Srbije i u tom smislu podržavamo ono što je Ministarstvo predložilo, njegovu inicijativu i podržavamo predložene tekstove zakona.
Moje pitanje gospodinu ministru ili nekome iz Ministarstva ko želi da odgovori, ovde se predlaže ta uprava za biomedicinu i sada se tu postavlja načelno pitanje koje nama nije sasvim jasna. Ta uprava za biomedicinu se drži u organu državne uprave, odnosno Ministarstvu i ima dosta široka ovlašćenja.
Neka evropska tendencija, ako smo to dobro protumačili, da te institucije ipak budu relativno nezavisne, upravo zbog toga što one su još jedna vrsta institucije koja zastupa interese građana, interese javnog zdravlja itd, a ovde ona na neki način svoje mesto nalazi upravo u samom Ministarstvu, u državnoj upravi i praktično na neki način je, možemo o tome raspravljati, pod njegovom kontrolom.
Nama se učinilo upravo zbog važnosti ovih pitanja da bi možda bilo dobro da je drugačije postavljena pozicija te uprave. Ne radi se o toj upravi kako je ona definisana, definisana je dosta široko i sasvim je bilo potrebno tako je definisati, korektna je definicija,nego mesto na kojem se nalazi, koji je njen status u odnosu na Ministarstvo, u odnosu na društvo itd.
Konačno, u ovom opštem delu, ovaj peti zakon koji je predložen o vantelesnoj oplodnji, čini nam se, lično meni je žao da predlagač nije otišao korak dalje i anticipirao sve ono što će se u našem društvu dešavati u najskorije vreme. Mislim da je ministar Milosavljević u uvodnom izlaganju rekao da je ovo stavljeno isključivo u kontekst lečenja neplodnosti, ali se tu otvaraju naravno i neka šira, krupnija pitanja.
Ovde je takođe rečeno da je stanovište struke, pretpostavljam iz nekih javnih debata, da ne treba to pitanje otvarati, ali u međuvremenu je donesen zakon protiv diskriminacije, doneseni su možda i neki drugi podzakonski akti i čini mi se da je ovde trebalo biti mnogo fleksibilniji, da ne potežem argument, koji će verovatno potegnuti moje kolege iz drugih poslaničkih grupa i nizak natalitet u Srbiji, ali ne kao osnovna prava žene, odnosno ljudska prava, ovde se ipak održava jedan paternalistički stav u odnosu na ženu, da neko drugi može da odlučuje o tome da li ona želi da rodi neko dete, ne želi, pod kojim uslovima rađa, mislim da na to društvo nema prava.
Odmah ću reći svoj veoma jasan stav, smatram da je žena suverena u toj vrsti odlučivanja i da ne može niko njoj da određuje takve stvari. To je njena suverenost. Žao mi je što ovaj zakon, protiv koga nismo, nije napravio taj korak dalje i regulisao tu oblast onako kako će ona izgledati. To jeste u ovom trenutku jedna velika tema, u vrlo organizovanim društvima sa vrlo razvijenom medicinom se vodi ta rasprava, potpuno sam svestan toga.
Ali, mi smo izabrali jedan bezbedniji put da kažemo da ovo reguliše, i ispravno je što je predloženo, zakon je u redu, ali reguliše isključivo probleme neplodnosti. Tako je bezazleno ova stvar regulisana, ali ona mora biti definisana na način kako je definisana, a to je da li neko želi putem veštačke oplodnje ili na neki drugi način da rodi dete.
Zašto bi se to stavljalo u kontekst braka i sličnih stvari? Zašto bismo mi ograničavali ženu u tom pogledu, pošto, ako je to tema, možemo i o tome raspravljati, smatram da bi se onda ugrozila i neka možda fundamentalnija prava nego što je ovo.
Još jedanput, ne vidimo potrebu za ovakvim zakonom o javnom zdravlju. Iskreno govoreći, predlažemo da se povuče.
Zaključili smo, posle jedne dosta pažljive analize, da davanje amandmana neće mnogo pomoći. Formalno smo dali neka dva amandmana samo da bi još jednom ilustrovali neke potpuno neodređene članove tog zakona.
Što se tiče zakona o transfuziološkoj delatnosti i posebno transplantacija organa, transplantacija ćelija i tkiva smatramo da je to opravdana to inicijativa, da je formulisan zakon kakav jeste u redu. Jedino nam je žao što je uprava postavljena na način kako je postavljena. Otvaramo pitanje zašto je tako postavljena. Voleli bi da čujemo obrazloženje.
Što se tiče ovoga o vantelesnoj oplodnji, podržaćemo pošto je to prva zakonska regulativa te oblasti. Ne možemo biti protiv toga da se zakonski reguliše, ali nam je na neki način malo žao što se tu nije pokazala, ipak je ovo neka Vlada koja, kako bih rekao, vodi brže i demokratski, barem po svojoj deklarativnoj poziciji, ne dovodim u sumnju, želi da brže vodi našu zemlju, da je menja. Mislim da moramo da otvorimo to pitanje.
Kod nas ima mnogo školovanih ljudi, oni putuju po svetu, čitaju, gledaju u medijima i znaju da se ovo drugačije reguliše. Da bude stvar zanimljiva, glavni protivnici ovoga se u stvari često nalaze u najkonzervativnijim i crkvenim krugovima. Oni su u stvari oni koji ovo ograničavaju, ne unutar samih društava, i unutar, ako mogu da kažem, zdravstvenog sistema zdravstvenih radnika, pa ako hoćete i čitave javnosti. U ovom trenutku, na sreću, to u Srbiji nemamo.
Tek sada kada se ovo bude donelo otvoriće se ova dilema i ne sumnjam da će kod nas mnogo konzervativaca biti protiv toga, ali treba biti na strani onih koji vode društvo napred, a ne onih koji žele da ga okamene, zaustave i onih koji neprekidno određuju ženi može li da rodi, kada može da rodi, pod kojim uslovima može da rodi.
I dalje smatram da je to debata koja definiše konzervativce i liberale ili progresivne ljude u jednom društvu, odnosno da li ste na strani žene, ili ste, kako se to kaže u konzervativnim krugovima, na strani ploda tj. da vi određujete njegovu sudbinu, a ne žena suvereno.
Još jedanput, za prvi zakon imamo skepsu i ne vidimo neku njegovu potrebu sem zakonske obaveze koja je ovde ispunjena, ali puno opštih mesta nije određeno i ne vidimo im svrhu. Što se tiče ova četiri zakona, uz određene popravke, amandmane, posebno petog zakona, bili bismo spremni da to podržimo.

Reč ima narodni poslanik Zoran Bortić.

Poštovani predsedniče, uvaženo predsedništvo, poštovani ministre, predstavnici Ministarstva, cenjene kolege narodni poslanici, uprkos činjenici da u Republici Srbiji postoji preko 170 propisa koji se direktno ili indirektno odnose na javno zdravlje, a koji regulišu oblast zdravstvene zaštite, zdravstveno osiguranje, zaštitu stanovništva od zaraznih bolesti itd, sve do sada nije postojao zakon o javnom zdravlju, koji ovu oblast reguliše kao celinu.
Za donošenje ovakvog zakona postoji i ustavni osnov u članu 97. tačka 10. aktuelnog Ustava Srbije, kojim je utvrđeno da Republika Srbija uređuje i obezbeđuje sistem u oblasti zdravstva. Zakonom o zdravstvenoj zaštiti u članu 122. stav 2. propisano je da se način i postupak, kao i uslovi za organizovanje i sprovođenje javnog zdravlja uređuju posebnim zakonom.
Pored pomenutih i zakonskih obaveza, donošenje zakona o javnom zdravlju je neophodno i zbog jasno definisane oblasti i usaglašavanja sa propisima EU. Prvi koraci na usaglašavanju sa propisima EU u oblasti javnog zdravlja su učinjeni donošenjem Strategije održivog razvoja i Strategije javnog zdravlja koja je usvojena 17. marta 2009. godine. Strategija javnog zdravlja predstavlja podršku ispunjavanju društvene brige za zdravlje, obezbeđivanje uslova u kojima ljudi mogu da budu zdravi. Ona čini osnovu u merama koje Vlada preuzima u okviru akcija unapređenja zdravlja i kvaliteta života stanovništva Republike Srbije.
Ovaj predlog zakona može se definisati kao skup legalnih odnosa prava i dužnosti, pomoću kojih država obezbeđuje uslove za zdravlje stanovništva i ograničava autonomiju, privatnost, vlasništvo ili druge legalno zaštićene interese pojedinaca, sa ciljem čuvanja i promocijom zdravlja u celini.
Ovim zakonom uređuje se ostvarivanje javnog interesa, stvaranje uslova za očuvanje i unapređenje zdravlja stanovništva, očuvanje životne i radne sredine, sprečavanje nastanka i uticaja faktora rizika za nastanak poremećaja zdravlja, bolesti i povreda, načina i postupaka, kao i uslovi za organizaciju i sprovođenje javnog zdravlja.
Zakon definiše i pojedine pojmove sa ciljem boljeg razumevanja teksta, a javno zdravlje je prepoznato kao ostvarivanje javnog interesa. Zakonom su utvrđena i načela koja se primenjuju u sprovođenju javnog zdravlja. Treba kazati da je identifikovanje funkcija javnog zdravlja aktuelna tema širom sveta i da država i međunarodne zdravstvene organizacije ulažu ogromne napore da poboljšaju svoju sposobnost i nastoje da eksplicitno identifikuju ključne probleme.
Zahvaljujući toj identifikaciji tokom protekle decenije mnoge države su definisale osnovne funkcije svog sistema javnog zdravlja. U okviru takvih ciljeva predlogom ovog zakona regulisana je društvena briga za javno zdravlje na nivou Republika, AP i jedinica lokalne samouprave i podeljene su i uređene nadležnosti u oblasti društvene brige za javno zdrave.
Na taj način je zaustavljen princip decentralizacije u obezbeđivanju društvene brige za zdravlje kroz uvažavanje specifičnosti i potrebe stanovništva. Zakonom je predviđena i međusektorska saradnja i usmeravanje sprovođenja delatnosti u oblasti javnog zdravlja na određenoj teritoriji.
Dame i gospodo narodni poslanici, u okviru sistema zdravstvene zaštite zakonom o transfuziološkoj delatnosti je po mom dubokom uverenju jedan od najvažnijih, jer se ovim zakonom reguliše jedna od najosetljivijih aktivnosti u okviru ovog sistema.
Naime, transfuziološka delatnost skopčana je sa najspecifičnijim oblikom zdravstvene zaštite i počiva na izrazito visokom stepenu dobrovoljnosti, solidarnosti ljudi, a to je davanje vlastite krvi za očuvanje života i zdravlja drugih.
Zbog toga ovu oblast treba zaista urediti po najvišim svetskim demokratskim standardima, jer bez definisanja planiranja, prikupljanja, testiranja, čuvanja i distribucije krvi, koja je namenjena transfuziji stanovništva, naša zemlja ne bi imala nivo zdravlja i života kakav imaju visoko razvijene zemlje, a posebno zemlje EU.
Donošenje ovog zakona ima cilj da uspostavi nove više standarde zdravstvenih ustanova koje obavljaju transfuziološku delatnost, ali i obezbeđivanje adekvatnih količina bezbedne krvi i njenih komponenata u našoj zemlji. Cilj je da se obezbedi nacionalna samodovoljnost u obezbeđivanju bezbedne krvi i njenih komponenata i visoki profesionalni stručni nivo i tehnološka osposobljenost svih u složenom lancu transfuziološke delatnosti.
Pacijenti, kao krajnji korisnici, ovim zakonom će steći normativne uslove da im se obezbedi kvalitetna i bezbedna krv, odnosno komponenta krvi koja je prikupljena, testirana, proizvedena, distribuirana i izdata u skladu sa najvišim medicinskim standardima.
Zakonom se uvodi jedinstven registar davalaca krvi, što predstavlja značajan napredak u pravnom regulisanju transfuziološke delatnosti.
Nažalost, po mom mišljenju, dobrovoljni davaoci krvi ovim zakonom su potpuno zanemareni, a svi znamo da oni predstavljaju stub transfuziološkog sistema i da bi bez njihove solidarnosti svaki napor u oblasti obezbeđivanja dragocene tečnosti bio teško rešiv.
Drugim rečima, naša zemlja bi bez dobrovoljnih davalaca bila prinuđena da krv ili uvozi iz inostranstva, ili da do tečnosti koja život znači dolazi nekim drugim komercijalnim putem, što bi se kosilo i sa osnovnim principima medicinske etike. Zato mislim da je ovaj zakon morao da valorizuje dobrovoljne davaoce i da ih učini osnovnim stubom u transfuziološkoj delatnosti, što oni zapravo i jesu.
Inače, osim ovog nedostatka, smatram da je ovaj zakon u celini primeren uspostavljenim standardima u savremenoj međunarodnoj zajednici.
Usvajanjem zakona o transplantaciji organa naša zemlja će se uvrstiti u red visoko organizovanih država koje uspostavljaju normativne i etičke standarde u ovoj, po mnogo čemu, visoko osetljivoj i kontraverznoj oblasti savremene medicine. Ako postoji ijedna grana medicine u kojoj može doći do nesagledivih posledica po ljudsko zdravlje, sigurnost ljudi, zaštita ljudskog života, onda je to oblast transplantacije ljudskih organa.
Zbog toga su razlozi za donošenje zakona o transplantaciji više nego ubedljivi, jer se njim sistematski uređuje oblast transplantacije, odnosno uzimanja organa ili deo organa sa živog ili umrlog lica radi presađivanja u telo drugog lica kome je taj organ potreban za očuvanje njegovog života.
Razlog za donošenje zakona je i potreba da se izvrši organizacija zdravstvenih ustanova koje obavljaju poslove transplantacije, da se obezbedi nadzor nad obavljanjem ovih poslova, kao i da se regulišu i druga pitanja od značaja i za organizaciju i transplantaciju organa ili delova orana.
Samo se zakonom mogu stvoriti standardi koji će biti opštevažeći za obavljanje transplantacije organa u skladu sa savremenim standardima medicinske nauke i prakse. Ovi standardi važni su posebno zbog činjenice da je transplantacija oblast medicine koja se intezivno razvija i nudi velike mogućnosti za lečenje i onih bolesti koje su do nedavno smrtne neizlečivim. Zakon će stvoriti i pretpostavke za promociju transplantacije organa na nacionalnom i evropskom nivou u cilju informisanja i upoznavanja građana sa značajem doniranja organa.
Inače, oblast doniranja organa u našoj zemlji tek je u povoju i ovaj zakon stvara realne pretpostavke da se među građanima razvija svest o potrebi doniranja organa u onoj meri u kojoj je ta svest razvijena kod dobrovoljnih davalaca krvi.
Želim da napomenem da je ovaj zakon usklađen sa propisima Evropske unije u ovoj oblasti, a da je oblast tkiva i ćelija uređena posebnim zakonom u skladu sa preporukom komisije EU da se oblast transplantacije tkiva i ćelija uređuje posebnim zakonom, nezavisno od zakona o transplantaciji organa.
Zakon uvodi i instituciju etničkog odbora pri svakoj zdravstvenoj ustanovi koja obavlja poslove transplantacije. Ovaj odbor daje saglasnost za uzimanje organa od živog davaoca na osnovu uvida u medicinsku dokumentaciju, daje mišljenje o etičkom i drugim pitanjima u postupku transplantacije i obavlja druge poslove po predlogu koordinatora za transplantaciju organa i na nivou zahteva etničkog odbora nadležnog za biomedicinu koji se osniva u upravi za biomedicinu.
Zakon precizno definiše postupak transplantacije i reguliše dobrovoljnost davanja organa, pismeni pristanak punoletnog primaoca, pismeni pristanak maloletnog primaoca, odnosno primaoca kome je oduzeta poslovna sposobnost, republičku listu čekanja za transplantaciju razvojnog organa radi lečenja, zabrana sticanja koristi od davanja, primanja, odnosno transplantacije, zabranu oglašavanja, odnosno reklamiranja, zabranu trgovine organima, sprečavanje rizika prenošenja bolesti, finansiranje postupka transplantacije, praćenje ozbiljnih neželjenih reakcija, kao i ozbiljnih neželjenih pojava.
Zakon uvodi i službenu tajnu, koja uvodi korišćenje podataka o davaocu i primaocu i njihovim ličnostima, čuvanje podataka i medicinske dokumentacije, obaveštavanje uprave za biomedicinu i standardne operativne procedure i vodiče dobre prakse.
Zakon promoviše i dobrovoljno davalaštvo organa i predviđa da ministarstvo nadležno za poslove zdravlja vrši promociju dobrovoljnog davalaštva organa, a da program za tu promociju donosi ministar zdravlja.
U celini posmatrano Predlog ovog zakona u značajnoj meri normativizuje ovu vrlo osetljivu oblast savremene medicine i usklađen je sa savremenim propisima EU koji regulišu ovu oblast.
Dame i gospodo narodni poslanici, pored ustavnog i pravnog osnova za donošenje zakona o transplantaciji ćelija i tkiva, predlog teksta koji je pred nama sadržan je u posebnom zakonu u skladu sa preporukama komisije EU da se oblast transplantacije ćelije i tkiva uređuje posebnim zakonom, nezavisno od zakona o transplantaciji organa.
U setu zakona o zdravstvenoj zaštiti o kojima raspravljamo na ovoj sednici Skupštine, po mom dubokom uverenju, najznačajniji je Predlog zakona o lečenju neplodnosti postupcima biomedicinski potpomognutog oplođenja. Ovaj zakon značajan je iz više razloga, a ukazaću samo na nekoliko od njih.
Prvo, svima je poznato da Srbijom hara bela kuga i da postajemo zemlja starih ljudi i da sa prosečnom starošću pripadamo najstarijim nacijama na svetu.
Drugo, društvene prilike proteklih decenija, posebno NATO bombardovanje, ekološke i klimatske posledice koje su ratna razaranja ostavila na našu zemlju uticale su na alarmantne pojave potpunog ili delimičnog steriliteta kod naših građana oba pola.
Treće, tranziciona kriza kroz koju prolazimo, a koja za posledicu ima drastično siromašenje velikog broja stanovništva, socijalnu besperspektivnost i nesigurnost i mnoge druge pojave koje razaraju naše porodice sve više dovode do toga da se ljudi u fertilnom dobu uzdržavaju od rađanja dece i da tek na izmaku tog period pokušavaju da uvećaju porodicu.
Nažalost, vrlo često se tad susreću sa strašnom činjenicom da su u međuvremenu postali potpuno ili delimično sterilni. Sve ovde pojave dovode Srbiju u poziciju ne samo starenja stanovništva već i potpunog devastiranja i nestanka čitavih naselja svakodnevno.
Ove opake činjenice stvaraju orvelovsku perspektivu, po kojoj će naša zemlja, ukoliko ne preduzme energične mere, vrlo brzo biti gotovo pusta. Zbog toga i ne samo zbog toga, Predlog zakona o lečenju neplodnosti postupcima biomedicinski potpomognutog oplođenja predstavlja toliko potreban napor države da preuzme normativne i sve druge mere da se sistemsko izumiranje njegovog stanovništva zaustavi.
Pored ove značajne pretpostavke za donošenje zakona, ništa nije manje važna činjenica da će ovim zakonom po najvišim evropskim standardima biti sankcionisane i sve vrste poznatih i u ovom trenutku nepredvidivih zloupotreba i manipulacija koje prate ovu veoma osetljivu granu savremene medicine.
Da ne bih dužio, sasvim na kraju hoću da ispred svog poslaničkog kluba SPS–JS poželim puno uspeha Ministarstvu u istrajavanju kod ovih zakona i što se tiče poslaničkog kluba SPS-JS mi ćemo u danu za glasanje glasati za ove zakone.

Reč ima poslanik dr Mileta Poskurica.

Dame i gospodo, hteo bih da izrazim nezadovoljstvo činjenicom da ste nas baš nekako u tri minuta do šest ulovili da krenemo sa ovim zakonom. Ministar je bio tu prisutan kao Horacije negde iza zavese, uleteo je i krenuli smo.
Nije uopšte dilema u tome mogu li poslanici da izdrže, nego je činjenica da se radi o grupi zakona koji odista ne pokrivaju široku populaciju, ali pokrivaju jedan zanimljiv i značajan krug teških bolesnika ili onih kojima budućnost zavisi od toga kako će se zakoni implementirati i sprovoditi.
Činjenica da će se o tome govoriti ovde pred polupraznom salom, te da će se o tome šta su predstavnici, izabrani ljudi, narodnu volju koji predstavljaju, govorili, gotovo da nikom neće biti dostupno u repriznom terminu koji ide, govori o diskrepanciji činjenice da se želi ići u hitan postupak, a onda se nekome mora reći, mi moramo doneti 23 zakona sada do početka odmora Skupštine i da se sve nekako uradi brzinom.
Teško je onda uveriti narodne poslanike i građane da namera da donosite zakoni koji su evropski i dobro orijentisani može biti istovremeno upakovana i u brzi ritam, tempo neprekidne zavisnosti donošenja, prosto lovljenja satnice da se nešto uradi, mimo nekakve logične procedure, nekog dostojanstva, ne dostojanstva Skupštine o kome mi ovde rado govorimo kad kvalifikujemo povredu Poslovnika, nego dostojanstva čina donošenja važnih zakona.
Dakle, nepotrebno je to na taj način ubrzano, zato i govorimo pred praznim auditorijumom. Ne govorimo, ponavljam to radi sebe, iako smo, većina nas, imali neophodne konsultacije sa ljudima iz struke kad se o ovom radi.
Tako sam uradio i ja, i znam da je bilo provedena tzv. javna rasprava, pre bih rekao stručna rasprava ljudi koji su osećali potrebu, obavezu, nalog, nigde naročito pisanim putem izrečen, da dođu i da saslušaju šta će ljudi iz Ministarstva o zakonu reći. Niti su to bile preterano izražene diskusije, niti su to bile preterano posećeni skupovi. Zato je možda bila prilika da se ovde govori na širi način kad zaista bude i više lekara i više kompetentnih ljudi.
Svakako je reč o važnim zakonima i ovi zakoni nisu takvi da nisu napravili ama baš nikakav pomak. Sigurno su uneli nekakvog reda u proceduru, u postupke, nešto se u Srbiji ozvaničilo. Bilo smo gotovo pod upitom da svako veče na TV gledamo reklamiranje potencijalnih i aktuelnih centara koji će se baviti nekim segmentom transplantacije.
Nekada smo se odista pitali da li je to moguće, propagandni trik, da li je reklama, da li je promocija, zakon reguliše i to. Naravno mi ostajemo pod upitom šta je reklama, šta je promocija, nekad tu tanušnu granicu je teško i razdvojiti. I lično nemamo ništa protiv toga da se o tome javno govori, da se ljudi motivišu, da krenu putem dobrovoljnog doniranja organa za lečenje bolesnika.
Pretežno ću se osvrnuti na ova dva zakona koji se tiču donacija ćelija, organa i tkiva, kolega će govoriti o ostalim segmentima itd, pa ćemo nekako sveobuhvatno to i rešiti.
Mi smo analizirajući ove zakone u našoj poslaničkoj grupi videli da mnoge stvari nisu do kraja dorečene, iako se, kažem, imala namera i ne može se reći da se nekakva semantika nije postigla, da se nije nekakav terminološki sled stvari postigao, da su definisani učesnici u postupku transplantacije, njihova imena, pozicija, značaj se zna.
No, da li je sve na najbolji način tu urađeno, to je pitanje oko koga se verovatno nećemo složiti i mi smo zbog toga podneli nekakav pristojan broj amandmana, jer zaista nije bilo moguće prosto sve amandmanima promeniti, sve članove za koje mislimo. Prosto ne bi pretrpeli bez suštinske promene zakona, a naravno vlast ne bi ni pristala.
U analizi onoga što smo našli čitajući zakon i u fazi pripreme dok je bio na javnom sajtu, dok je sada došao u konačnoj verziji, zapazili smo neke stvari koje mislimo da treba promeniti. Recimo da krenemo po nekakvim rastućim brojevima od toga kako se izdaju dozvole.
Zaista nama je jasno da mora institucija da dobije dozvolu i to neko mora da propiše. Međutim kod kreiranja uslova kako to i ko može dobiti dozvolu za bavljenje postupkom transplantacije, to ima različite segmente. Vidimo da je sasvim logično da razne ustanove dobiti različiti obim kapaciteta, različiti obim ili broj dozvola za različite delove postupka u potpunom procesu transplantacije, koje neke ustanove odista mogu u kompletnosti da ga zadovolje.
Pa ako se onda stavi da će takve uslove, takve kriterijume, koji se nekada tiču kadrovske strukture, tehničke opreme, prostorne opreme, ne nekada nego uvek, definisan je za različite nivoe i treba da ih propiše ministar. Smatramo, iako nam nije do kraja jasna definicija uprave, da je bilo korisnije da to uradi uprava, iako broj članova ostalih, sem direktora, ne sluti, ako ne računamo etički odbor itd. Koliko će ih biti, ko će biti istaknut?
Neki su mi doktori rekli da bi bilo zgodno da tu predsednik, direktor uprave bude zaista iskusan čovek, iskusna osoba koja ima poznavanje problema, kako se narodski kaže, u malom prstu, pa da izuči mlađeg nekog doktora koji je iskusan na poslovima transplantacije, tipizacije i da se na kraju krajeva Srbija prikaže da ima nacionalnu instituciju za transplantaciju. Možda da se ne zove uprava, jer birokratski zvuči, možda je moglo i drugo ime, ali o tom potom.
Izdavanje i oduzimanje dozvole, srešćemo se sa tom kolizijom. Kako je zakonom predviđeno, to će neko oceniti rad institucije iznutra, imamo i koordinatora o čijem se postavljenju pita ministar.
Koordinator će poslati izveštaj upravi kako njegov tim, kako njegova zdravstvena ustanova funkcioniše u segmentu za koji je on nadležan, pa će onda uprava dati ministru predlog vredi li nekome ili nekome uzeti pravo da mu se dozvola koju je dobio obnovi ili uzeti pre isteka vremena ili ne obnoviti. I tu se postavlja niz moralnih pitanja.
Ako generalno gledamo imali smo nameru da podstaknemo davalaštvo, da podstaknemo zaživotno doniranje, da podstaknemo ako je neko u stanju potrebe za organom da taj organ lakše dobije, a onda srećemo niz formalnih prepreka koje je doneo sam zakon, a mi smo ih bar kao takve videli i očekujemo da prihvatanjem amandmana neke od tih pretpostavki mogu, kao i u svakom zakonu u Srbiji, jer su Srbi sposobni to da urade, da se zloupotrebi i da se od dobre ideje, od dobre namere stvori kontraproduktivna situacija.
Recimo, stanje izdavanja i oduzimanja dozvole, neko može biti u tački 5) zbog rezultata koji nisu zadovoljavajući ili ocenjeni kao takve u tački 5) da ne stekne pravo, jer njegovi uporedivi rezultati nisu u rangu sa drugom institucijom.
Ako sada pažljivo posmatramo koji se sve u Srbiji centri kandiduju da rade neke od poslova transplantacije i u tome, daj bože, započnu i da se mere sa onima koji su dugo u postupku, teško da će uprkos svih pozitivnih izveštaja koje će koordinator poslati možda nekome pasti napamet da ih ocene kao nedovoljno kvalifikovane, nedovoljno kompetentne, nedovoljno dobre rezultate, iako činom dobijanja dozvole ti isti ljudi, ti isti timovi imaju prostorne, kadrovske uslove, imaju sofisticiranu opremu za onaj deo postupka u procesu transplantacije za koju su zaduženi.
Smatramo da bi tu tačku trebalo jednostavno brisati, jer tačke ispred nje dovoljno, na kvalifikovan, jasan, deskriptivan način govore šta može biti razlog da se nekome dozvola ne obnovi i da mu se oduzme.
Govorim o koordinatoru, a koordinator je čovek koji predlaže direktora, a ministar mu befeluje to postavljenje. Ima li potrebe da ministar, ne znam koliko će takvih timova biti po Srbiji, takvih centara, već sada četiri-pet funkcioniše, biće ih više, zašto upletati ministra u to?
Hajde ako hoćemo upravu, jer uprava ima i to su kolege koje rade u struci, pa možda direktor uprave ili uprava ili na drugi način na predlog direktora, ali neka direktor, neka šef tima odluči ko će biti koordinator. Ne znam zašto bi tu bilo misterije? Postoji opravdana sumnja da će se jednako kao do sada direktori domova zdravlja, direktori bolnica politički opredeljivati i da li ćemo baš sve iz G 17 naći da su sposobni da budu u tako ozbiljnom timu transplantacije.
Teško će se neko naći iz DS na rukovodećoj funkciji nižeg ranga, da ne govorimo drugi ljudi, a mogu biti kompetentni. To prosto otvara upit zašto ministar i koordinator? To pitanje postavljamo zato što koordinator može poslati sjajne izveštaje, a onda će uprava i ministar skupa oceniti da to što piše o svojoj ustanovi je subjektivno, nije baš to tako dobro i on neće dobiti dozvolu.
Na primer, u članu 16, da li je koordinator, meni nije jasno iz zakona, član tima ili nije član tima? I kog tima je član, da li tima koji priprema transplantaciju, koji učestvuje u transplantaciji, u eksplantaciji ili tipizaciji, bilo kom segmentu.
Ako je istaknuti stručnjak, a valjda koordinator to mora da bude, šteta da nije u timu. Ako jeste u timu, opet hoće li biti objektivan pri donošenju izveštaja o radu tima kome pripada. Moguće da negde to piše, ali nisam našao jasno, decidno kako stoji to sa tim čovekom, šta će ta osoba biti i koliko će to njegovo postavljenje, kada je šef tima za deo posla koji radi, može da bude i koordinator i direktor ustanove itd. Ima ko to sve, plus inspekcijska kontrola, da proveri, a ne da on piše sve, tri meseca, godinu dana izveštava i na kraju njegov papir završi kao nepouzdan i kao nedovoljno referentan.
Mislim da je u redu to što se u članu 18. i 19. ističe dobrovoljnost i neprofitnost u postupku transplantacije, samo je pitanje da se nekada ne nađe neka tačka u zakonu kod njegovog sprovođenja, posebno tamo, o čemu ću govoriti kasnije, kada se neke saglasnosti povlače ili odobravaju, da li nas tu ne čeka neka zamka da upadnemo u problem tzv. trgovine i nedozvoljenog poslovanja sa organima.
Usklađenost lokalne i republičke liste čekanja obrađuje član 23. Zaista ako svaka lokalna sredina, lokalna zdravstvena ustanova koja se bavi segmentom, delom postupka u procesu transplantacije, kreira svoju rang listu, dakle ili će to moći da radi ona koja eksplantira, ima li pravo ikakvog prioriteta institucija koja se bavi samo utvrđivanjem moždane smrti i eksplantacijom, ima li ikakvog prava nekakvog prioriteta ličnog, vlastitog, institucionalnog, ona koja se bavi samo recimo tipizacijom tkiva ili ona samo koja obavlja kompletan postupak, naravno uključujući i transplantaciju bubrega.
A sve to neka im se svede na tu grupu, da oni koji transplantiraju i obavljaju ceo postupak mogu, nisu naravno isti timovi, to mi je jasno, moraju da imaju obavezu da to usaglase sa jedinstvenom republičkom rang listom. E, kad se kreira republička ta jedinstvena rang lista, uprava se o tome pita, ministar donosi konačni sud, ali mi nemamo u zakonu kriterijume.
A zašto ne bismo imali kriterijume, pa da znamo, da li je nešto od toga bitan kriterijum. Dešava se, znam neka iskustva odranije, da odu ponekada po tri ili četiri bolesnika da čekaju za jedan bubreg, donor naravno kadaverični, i sada presude godine, slični broj kompatibilnih lobusa, pa presude godine, presudi mladost, presudi možda emocionalni uticaj kada uvek nemate neki drugi razlog, jer donesu svi pristojno zdravstveno stanje. Znam bili su to teški emocionalni stresovi za bolesnike koji su dolazili nazad govoreći – mora da je doktor potkupljen, mora da je uzeo novac, pa je stavio onog starijeg od mene, ja sam mlad ili mlađa itd.
Znamo iz dokumentacije da je bilo možda i logično da tako bude. Nije nosila sobom faktor rizika za transplantaciju.
Govorim o davnim sećanjima, nisu period aktivnosti ministra, nego ima i kod njega propusta koliko hoćete. Govorim da postoji mogućnost i da ovaj zakon eventualno može nekim nedorečenostima da dovede u takvu situaciju.
Zašto onda u zakonu nisu postavljeni bitni i osnovni, ključni kriterijumi koji moraju biti ispoštovani vizavi značaja prioriteta onih koji dolaze? Velika će kompeticija biti, 4.500 samo dijaliziranih bolesnika ima, naravno neka samo 10% od toga spremni vazda, u svaku času, kandidata, pa je to ogroman broj za ovako slabo razvijenu donorsku delatnost.
U ovom drugom zakonu, koji želim pomalo da pomenem, ministar može ovlastiti drugu zdravstvenu ustanovu ili banku ćelija koja može biti privatnom sektoru, privatnom vlasništvu i da joj poveri poslove formiranja republičkog javnog registra.
Tu ostajemo pod upitom kako se tu može nešto naći, da se tu ne desi neki mehanizam jasne kontrole, sem kaznenih odredbi kad se to utvrdi. Ali, pitanje je, vi već u zakonu o zabrani trgovine, član 28, dajete neku šansu nekom zdravstvenom radniku da on posumnja da se možda radi o trgovini. To je ozbiljna stvar.
Neko je rešio da da bubreg, donor je. Ako je živi donor, on ima adresovanog čoveka kome će dati, ako je to eksplantiran bubreg sa kadavera, onda će se posumnjati da li će na osnovani način ili neosnovan način neko iz tima za transplantaciju da se radi o trgovini. On onda prekida proceduru transplantacije, neki segment, neku kariku tog brzog, ekspresnog, vrlo dragocenog vremenskog raspona, prekida i ide da se žali direktoru, šefu tima, čak možda obaveštava i policiju.
Da li je to malo rizično? Da li je trebalo da taj ima opravdani dokaz, snažan, moćan dokaz? Pazite, izgubiće neko ko će da primi organ, izgubiće se sam organ, ako se dozvoli. Šta ako neko namotiviše zdravstvenog radnika – idi to prijavi, ovi čekaju ovamo s parama, to je sigurno neki šverc, neka mućka, vidi to tamo digni dževu, ovde se nešto radi i taj organ ne završi gde treba, nego ode kod nekog drugog.
Dakle, kada date mogućnost zdravstvenom radniku, lekar, sestra, tehničar, ko je, laborant, ali piše zdravstveni radnik, ne piše čak ni zdravstveni saradnik, onda je to možda previše liberalno i mi smo tu pokušali takođe amandmanom da delujemo, da to popravimo, da se ne bi inscenirala ta sumnja u retkim prilikama. Prosto, veoma smo oprezni jer vidimo da se svašta može inscenirati, svašta se može napraviti i oprezu nigde kraja.
Rokovi čuvanja, verovatno ako je to deo eurotransplanta ili drugih referentnih zakona, mislim da su jako dugački, 30 plus 12 meseci, 30 godina i 12 meseci, ali ako je to tako u evropskoj praksi, nemamo primedbi. Bukvalno nisam čačkao po tom, nego mi je jednostavno prevelik rok, jer obično dužina življenja grafta teško da može biti 30 godina. Time nekad, ne mogu da govorim o pacijentu, on može teorijski naravno da ima tu dužinu, ali graft teško 30 godina transplanta ili su jako retke situacije.
Kod doniranja organa od strane živih davaoca ima na par mesta u više članova ta definicija nekakvog prisnog, ličnog odnosa koji je svima očigledan. Znate, sve to može da se inscenira i dogovori ako postoji trgovina i dogovor o tome da će neko nekome dati organ za novac, živi davalac. Teško je, potpuno znam da je to jako teško rešiti taj problem, ali ovakve definicije koje su nekako literarne, koje su neobavezujuće, ne mogu tu pojavu da spreče.
Možda u okviru ovoga što je zakonom ponuđeno, možda je moglo to da se uradi, ajde sudski da bude druga instanca, da se to svedočenje da pred etičkim odborom, što se etičkom odboru svodi da oni članovi potpišu tamo da je dokumentacija ispravna i sve, nekako da se obaveže da svedoči, ako ne i sudski, da se ta stvar, ako može, na neki način, spreči, jer teško je to dokazivati.
Mi se dve godine znamo, mnogo smo dobri prijatelji i evo, ja ću da mu poklonim svoj bubreg. Ta institucija te opravdane sumnje ostaje i dalje nama nejasna i onda kad se ubaci u član može biti predmet osujećenja, nekada zaista dobre namere.
Zaista nekad neko nekom želi da da, onda dođe neko i kaže – znam njih, to je čist dogovor, taj je bogat, treba mu ovo, treba mu ono, ma otkad oni prijatelji, ko ih je kad video da su zajedno, gde su bili, gde su letovali, šta su radili, nisu, to je dogovorno. Znači, rizična tačka koju bi možda trebalo naći, dao sam tu neke predloge kako mislim da može to da se reši, da se sem nekog utiska subjektivnog tu malo pojača.
Etički odbor i informisanje živog davaoca. Vidite sad, kad kreću ti živi davaoci u proceduru pristanka da nekome unapred znanom da bubreg, naravno, tu se odrade različite medicinske procedure pre toga i taj čovek koji to želi, taj dobar čovek, dobrih namera, govorimo o najnormalnijim okolnostima, mora da prođe neku seriju razgovora sa dva lekara, jednog koji nije uključen, kako sam razumeo, ne učestvuje u postupku uzimanje i presađivanja, i on tom davaocu daje nekakve informacije o svemu onome o čemu će mu davati doktor koji je uključen u proces.
Između ta dva razgovora, on potpisuje pisani pristanak. Bar su članovi hijerarhijski složeni tako. Mislimo da je logično da ga izvesti, da tako treba i doktor koji nije lečeći lekar, nije zainteresovana strana, neki doktor iz tima, pa onda doktor iz tima za transplantaciju, onaj koji će neposredno da organ transplantira drugom.
Jedan je valjda koji će da eksplantira, a drugi da transplantira. Nije preterano jasno to rečeno, ali jedan nije uključen, učestvuje u postupku uzimanja i presađivanja. Taj drugi učestvuje, iako po pravilu nisu to isti, nije to po pravilu isti onaj ko uzima organ i onaj ko plasira organ u bolesnika, to su različiti timovi.
I to je malo nelogično kako je stavljeno – zdravstveni radnik koji učestvuje u postupku uzimanja i presađivanja izveštava davaoca drugi put nakon potpisane pisane izjave da želi da bude donor, i kaže mu – ti kad ti uzmemo bubreg imaćeš taj i taj problem, onaj kome si dao bubreg, parafraziram, teoretski može da ima to, to i to.
Zar ne mislimo da ćemo nekad da prepadnemo nekoga? Uzmi bubreg, pa ti taj otkaže, pa trombozira vena, pa ovo, pa ono. Hajde da to rešimo u razgovoru koji će se desiti pre nego što čovek uopšte potpiše, da ne ide u proces potpisivanja. Ima on šansu da povuče potpis, to je jasno, ali malo smo nekako to razvukli itd.
Utvrđivanje moždane smrti, ne znam što treba da propisuje ministar, to su stvari koje su medicinski jasne, njih treba staviti u zakon, makar neke odrednice staviti u zakon, moždana smrt je to i to, komisiju formira direktor bolnice, ne mora ministar, i po tom postupanju se ide dalje.
(Predsednik: Kolega Poskurice, prošlo je 20 minuta, hoćete li da nastavite? Izvolite, nastavite od vremena poslaničke grupe.)
Mogu da malo produžim.
Uzimanje organa sa umrlog lica. Fenomen osporavanja zaživotno datog pristanka možda je previše fluidan i previše gurnut u stranu. Dakle, generalno, ako želimo da favorizujemo davalaštvo i neko je dao pristanak da bude donor za svog života, onda je iluzorno da onda krećemo seriju kasnijih upita da li je možda pokojnik promenio volju.
To treba na neki način regulisati, ali serija upita, pitanje koliko je od značaja i koliko će to biti otežavajuća okolnost ili će se neko javiti ko će o tome posvedočiti da je možda promenio volju. Valjalo bi to svesti na varijantu pisane verzije da je neko promenio volju i to overio, makar testamentarnom varijantom, u sudu ili pred svedocima –promenio sam volju, deco, rodbino, moji najbliži, dao sam pristanak, sada više nisam za to.
Vrlo je problematična zabrana evidentiranja. Dakle, ne želim da dam organ, zašto bi to neko meni upisao u zdravstvenu knjižicu, zašto bi se sutra na šalteru kod lekara opšte prakse, bilo koje specijalističke usluge, pojavio sa crveno ukucanim pečatom kao carina, zabranjen prelazak granice, neće biti davalac? U startu mi osujećuje ostvarivanje mojih prava. Možda tamo sedi doktor koji je zaveštao organ i sebi i cele porodice i kad kaže - pogledaj ovog, neće da se izjasni za organ. Zašto se to ne bi svelo na …
(Predsednik: Kolega Poskurica, negoduju poslanici. Mislila sam da završite misao.)
Završiću s ovim. Zašto to ne bi išlo kao izričita naredba ili želja data u pisanoj verziji? Upiši mi u zdravstvenu knjižicu da ne želim da budem donor organa.

Reč ima poslanik Milan Dimitrijević.

Ovo je jedanaesti sat kako mi radimo, malo je teško držati koncentraciju i imati sve misli na okupu povodom ovih zakona.
Dakle, prvi zakon o kome bih želeo da govorim, to je zakon o javnom zdravlju. Ono što želim na početku da kažem, to je da sam termin, naziv javno zdravlje je malo rogobatan i nejasan. Prosto, kada neko čita ko nije iz ove struke, otvoriće sebi pitanje jedno, a to je - da li postoji nešto što je tajno zdravlje? To je jedna dilema.
Daleko je prikladniji naziv narodno zdravlje, a videćemo zbog čega. Možda postoji tajno zdravlje. Možda postoji taj segment, ali o tome ću kasnije kada bude moja diskusija odmakla objasniti na šta sam mislio.
Posmatrajući ovaj predlog zakona o javnom zdravlju, ne može se čovek oteti utisku da je ovaj zakon potpuno bespotreban. Poslanička grupa DSS na ovaj zakon nije uložila nijedan amandman zato što je to prosto nemoguće popraviti. Nemoguće je popraviti, jer ako uporedite neke naslove iz ovog zakona sa osnovnim zakonom, a to je Zakon o zdravstvenoj zaštiti, videćete da su ti delovi zakona o javnom zdravlju prosto prepisani iz Zakona o zdravstvenoj zaštiti.
Da krenemo od strane 4. člana 3. načela javnog zdravlja, prosto, da uporedimo član 19. Zakona o zdravstvenoj zaštiti. Gospodine ministre, znam da vi niste bili tvorac ovog zakona o javnom zdravlju, da niste aktivno učestvovali u donošenju ovog zakona, ali taj tekstopisac je prosto morao da ima pred sobom Zakon o zdravstvenoj zaštiti, da bi video da sve ovo što stoji u zakonu o javnom zdravlju postoji u Zakonu o zdravstvenoj zaštiti. Dakle, načela javnog zdravlja, član 19. Zakona o zdravstvenoj zaštiti, samo trenutak da ga nađem, govori o načelima zdravstvene zaštite. Tu su te stvari pobrojane.
Društvena briga za javno zdravlje, član 8. Zakona o zdravstvenoj zaštiti, ima isti naslov, kaže - društvena briga za zdravlje stanovništva. Onda društvena briga za javno zdravlje na nivou Republike Srbije, član 9. Zakona o zdravstvenoj zaštiti. Pa dalje društvena briga za javno zdravlje na nivou autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, član 13. Zakona o zdravstvenoj zaštiti. I tako, iz člana u član, iz dela u deo ovog zakona, vidite da je to u stvari sve preslikano iz Zakona o zdravstvenoj zaštiti.
Sada se postavlja jedno pitanje - kakva je svrha ovog zakona, ako imamo već sve to na jednom mestu? Čak su i neke odredbe iz ovog zakona o javnom zdravlju daleko preciznije, daleko jače i daleko temeljnije obrađene u osnovnom Zakonu o zdravstvenoj zaštiti.
I tu postoji druga vrsta problema. Dakle, postoji nešto što se zove zakon o sprovođenju Ustava. Osnovno pitanje je - da li je osnovni zakon, Zakon o zdravstvenoj zaštiti, a i ovaj zakon koji je na neki način izveden iz ovog zakona o zdravstvenoj zaštiti, u skladu sa Ustavom?
Pročitaću jednu odredbu Ustava koja se odnosi na to. Dakle, odredba zakona o sprovođenju ustava govori, u članu 15, da se do 31. decembra 2008. godine usklade svi ostali zakoni koji nisu u skladu sa Ustavom. Dakle, postojalo je dovoljno vremena da se osnovni zakon uskladi sa Ustavom, a on u nekim svojim delovima nije usklađen.
Dakle, to je trebalo da bude prevashodna briga ministra i to mu je obaveza koju mu nalaže Ustav, a ne da nam donosi jednu deklaraciju, jedan spisak lepih želja, prenošenje nekih nadležnosti, tovarenje obaveza na lokalnu samoupravu o donošenju određenih programa. Tu se otvara pitanje - kako će ta lokalna samouprava da se izbori sa tim problemom?
Da li je gospodin ministar video kako izgleda rebalans budžeta? Da li je video koliko su lokalne samouprave uskraćene za osnovna sredstva? Da li zna koliko će lokalnih samouprava da objavi bankrot na kraju godine? Treba li im još jedna ovakva obaveza? Potpuno je bespotrebna, a to već postoji u osnovnom zakonu.
Ovaj zakon je potpuno bespotreban, najbolje bi bilo da se povuče iz procedure, to bi bilo najkorektnije rešenje, zato što jednostavno nema potrebe ovakav zakon razmatrati, jer se on ne može popraviti.
Druga činjenica koja je vezana za ovaj zakon je svakako nešto što se odnosi na sprovođenje novog zakona. Uvek se pominju sredstva i tu se dolazi do onog ključnog problema. Mi smo u nekoliko navrata pokušavali sa ministrom zdravlja da otvorimo tu temu oko načina finansiranja zdravstvene zaštite, oko ispunjenja onih osnovnih proklamovanih načela i odredbi iz Zakona o zdravstvenom osiguranju što se tiče prava pacijenata.
Taj razgovor se uvek završava vrlo neprijatno, zato što ministar nije imao dovoljno sluha ni takta da sasluša naše primedbe. Osnovne stvari koje su se na to odnosile je pitanje - zašto mi nemamo nacionalni zdravstveni račun. Kolika je potrošnja u zdravstvu? Kako se ta sredstva opredeljuju?
Dakle, mi u sklopu budžeta dobijemo jedan materijal, a to je predlog finansijskog plana zdravstvenog osiguranja. Da li mi kao poslanici imamo mogućnosti da uložimo bilo kakav amandman na taj predlog budžeta Zavoda za zdravstveno osiguranje? Nemamo. Da li možemo da intervenišemo u način distribucije? Ne možemo.
Šta saznajemo iz tih troškova? Saznajemo to da je dve trećine sredstava opredeljeno sekundarnom i tercijalnom nivou, a jedna trećina primarnom, a javno pričamo drugu priču. To je potvrda ovog zakona, briga o javnom zdravlju, odnosno narodnom zdravlju, a ulaganja u potpuno suprotnom pravcu.
Ono što se danas u većini medija, što štampanih, što elektronskih, provlači kao glavna tema, to je korupcija u zdravstvu. Taj problem uopšte nije rešen, čak štaviše, uvođenjem večernjih klinika, plaćanje vanstandardnih usluga, a mi imamo podatak da su pacijenti iz svog džepa za vanstandardne usluge u 2008. godini izdvojili preko 28 milijardi dinara.
Govorim ono što je uplaćeno državnim ustanovama. Ne govorim o onim sredstvima za koje nemamo tačan podatak, ali se procenjuje da je preko 300 miliona uplaćeno u privatne ordinacije, odnosno privatne poliklinike.
Ministar je par puta govorio o deficitu u zdravstvu i apelovao na državne organe, a mi ne znamo ukupnu sumu. Dakle, da li mi u zdravstvu trošimo dve milijarde evra ili je to daleko više, ili šta se tu dešava? Kako je moguće da sredstva koja su naplaćena od vanstandardnih usluga, u iznosu preko 28 milijardi u 2008. godini, ne budu prikazana u budžetu Republike Srbije? Na koji način su ta sredstva potrošena? Je l' to otišlo na plate zdravstvenih radnika? Je l' je to otišlo na renoviranje ustanova? Je l' to otišlo na nabavku novih aparata? Dakle, o sudbini tog novca mi moramo da znamo, da bi znali šta je to u stvari potrošnja u zdravstvu.
Pošto se ministar vratio, podsetiću ga opet na onaj datum iz juna 2002. godine kada je on neposredno postao ministar, a odnosi se na zakon o transfuziološkoj delatnosti. Jedno pitanje koje je postavljeno ministru tom prilikom je bilo - postoji jedan akutan problem, nedostaje krv. Da li ste povodom toga nešto uradili?
Ministar odgovara sledeće - problem transfuzije je u našoj sredini važan i zbog toga što smo mi zemlja koja ima najveću potrošnju krvnih derivata kada se poredi sa svim okolnim zemljama.
Dakle, nama treba osmišljena akcija dobrovoljnog davalaštva krvi, treba nam takođe nacionalni program za dužu stazu koji će da eliminiše ovakve neposredne probleme.
Problem sa nedostatkom krvi je uvek povremeno prisutan. Sada je jedna od takvih situacija. To će biti jedan od problema za koji ćemo, pod okriljem institucije Ministarstva, formirati ekspertsku grupu koja će to da analizira sa svih mogućih aspekata i tu ima nagoveštaja o pomoći u rešavanju problema, možda reorganizaciji.
Govorim o 2002. godini. Kada je problem iniciran, kada se znalo, kada se javno tome govorilo, i imamo 2009. godinu, znači, punih sedam godina je trebalo ministru da shvati problem i da stavi zakon o transfuziji na dnevni red. Zar je sedam godina potrebno ministru zdravlja da ovaj problem shvati i da predloži, odnosno uputi zakon Narodnoj skupštini na razmatranje?
Kada smo pojedine zakone razmatrali, između ostalog i zakon o transfuziji, Odbor za zdravlje je negde u junu 2009. godine iznosio svoja mišljenja i zamerke na ovaj zakon o transfuziji. Jedno od pitanja koje je bilo upućeno predstavnicima Ministarstva zdravlja, bilo je, a to stoji u zapisniku Odbora za zdravlje, kada Ministarstvo planira da se ovaj nacrt zakona o transfuziji nađe pred Vladom i kada će biti upućen u skupštinsku proceduru?
Govorimo o junu ove godine. Odgovor predstavnika Ministarstva nismo dobili, a znali smo da je u proceduri. Onda nam formirate dnevni red na tri dana pred sednicu, nikog ne obaveštavajući, tako da ostaje vrlo malo vremena da se poslanici pripreme za jednu valjanu i konstruktivnu raspravu.
Spajanje tačaka dnevnog reda isto tako govori u prilog tome da vi jednostavno ne želite bilo kakvu ozbiljnu diskusiju, nego da se samo kroz ove zakone protrči, da se o ovim zakonima ne raspravlja na jedan valjan način i da se taj posao otalja.
Suština svega toga, takvog načina rada, jeste stvaranje privida. Privida da se nešto radi u Ministarstvu zdravlja, a šta se radi u Ministarstvu zdravlja i u kakvom su odnosu Ministarstvo zdravlja, odnosno ceo sistem, sa pacijentima, dovoljno je pogledati nekoliko naslova.
Evo, ovde imam pri ruci jednu priču koju se nadam da će ministar uspeti da objasni - „Milosavljević krivično goni sekretarku za zdravstvo“. Šta je suština te priče? Sekretar za zdravstvo grada Beograda je u svom nastupu za govornicom Skupštine grada Beograda i u javnoj reči rekla otprilike da je ministar zdravlja generator korupcije u zdravstvu. Kada imate takav odnos između dva čelna čoveka u zdravstvu, onda se pitate šta se radi u tom zdravstvenom sistemu, da li su te priče tačne ili nisu tačne?
Drugi detalj koji se opet odnosi na zakon o transfuziji, i o tome je bilo reči na Odboru za zdravlje Skupštine Republike Srbije, jeste to da su davaoci bez povlastica. Zar je moguće da desetak hiljada ljudi iz raznoraznih udruženja napišu predstavke Odboru za zdravlje, Ministarstvu zdravlja, predsedniku Vlade, predsedniku Republike, ukazujući na važnost poštovanja takvih udruženja, ukazujući na važnost promocije dobrovoljnog davalaštva krvi i tražeći neke sitne benefite za sebe, jer su to ljudi izuzetne humanosti, ministar sve te zahteve odbije.
Treći slučaj koji ću ovde izneti svakako se odnosi na nešto što sam govorio u izuzetom mišljenju. Ovi zakoni, za koje sam rekao da DSS nema ništa protiv njih, sem zakona o javnom zdravlju i tajnom zdravlju, odnosi se na postojanje instituta zaštitnika prava pacijenata. Donošenje ovih zakona, kakav je zakon o transplantaciji organa, zakon o transfuziji, podrazumeva i donošenje jednog zakona koji mora da bude pre donošenja ovih zakona, a to je zakon o zaštiti prava pacijenta.
Šta imamo mi danas u zdravstvenim ustanovama? Imamo zaštitnika prava pacijenata, koji je osoba koja je zaposlena u toj ustanovi, koja prima platu te ustanove. Onda kada pacijent oseti da su mu prava uskraćena, da se ne ispunjavaju svi oni zakonom propisani uslovi iz zakona o zdravstvenom osiguranju i zdravstvenoj zaštiti, ako se požali, on se požali osobi koja je zaposlena u toj ustanovi, a ta osoba ima interes da štiti ustanovu od koje prima platu, a da ne štiti prava pacijenta. Evo jednog valjanog razloga zbog čega je trebalo daleko ranije doneti zakon o zaštiti prava pacijenta.
Da ne govorim o drugim stvarima, o korupciji u zdravstvu i svakako moram ponovo pomenuti jednu tačku dnevnog reda ovog zasedanja Skupštine, a to je čuveni zajam od 10 miliona i 500 hiljada evra za dodatno finansiranje u zdravstvu. Tu se pominju programi. Jedan od tih programa svakako zaslužuje pažnju.
Šta se u tom programu pominje? Borba protiv korupcije. Da li je moguće da mi uzimamo zajam od Međunarodne banke da bi se borili protiv korupcije u zdravstvu? Da li to postoji kod nas? Ministar, koliko mi se čini, negira takvo stanje. Šta piše u ovom programu?
Na kraju, sa par reči ću se vratiti na zakon o javnom zdravlju. Ne znam da li je ministar pročitao završnu stvar u tom zakonu, pa ću da pročitam šta je razlog za hitan postupak donošenja zakona o javnom zdravlju. Molim vas, pažljivo me pratite.
U cilju što hitnijeg stvaranja uslova za obezbeđivanje visokog nivoa zdravstvene zaštite građana, odnosno uspostavljanja jedinstvenog zakonskog okvira za obavljanje obavljanja delatnosti javnog zdravlja. Molim vas, kakva vam je to rečenica? Da li je neko ko je pisao ovaj zakon mogao da vidi – obavljanje obavljanja. Da li postoji drugačija formulacija da se ovako nešto predstavi? I to je razlog za hitan postupak?
Gospodine ministre, ovaj zakon je najbolje povući iz procedure. Ovaj zakon ništa ne obavezuje, nikoga, ni o čemu, sve to imate u Zakonu o zdravstvenoj zaštiti, sve to imate u Zakonu o zdravstvenom osiguranju. Ovaj zakon je potpuno bespotreban.

Gospodin Simo Vuković ima reč.

Poštovani gospodine ministre, uvažena predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama se nalazi set zakona koji po svojoj važnosti spadaju u rang zakona koje je ovaj dom usvojio još 2005. godine, kao što su bili Zakon o zdravstvenoj zaštiti i Zakon o zdravstvenom osiguranju.
Oni predstavljaju kontinuitet normativnih reformi u zdravstvu koje su započete još 2002. godine. Naime, Vlada Republike Srbije i uopšte Republika Srbija su se još 2002. godine opredelile za proces zalaganja za zdravlje i da ga usklade sa strategijom EU, a to podrazumeva i usklađivanje normativa i standarda.
Zajednički imenitelj i vrednost ovih zakona leži u tome da će oni regulisati vitalne oblasti zaštite zdravlja stanovništva, koje do sada ili nisu bile regulisane ili su postojeći akti bili nedorečeni, anahroni i neusklađeni sa najnovijim standardima.
Usvajanje predloženih zakona predstavlja jednu od stepenica u procesu evrointegracija, ali se to često i banalizuje, što smo mogli da čujemo iz nekih prethodnih diskusija. Međutim, mnogo je važnija suština, a suština je zapravo da usvajanjem i usklađivanjem ovih akata sa normativom EU mi zapravo usvajamo najsavremenije standarde koje je potvrdila medicinska nauka i praksa.
Ovi zakoni uvode red u oblasti koje regulišu odgovornost svih aktera u medicinskim delatnostima, kao i obavezu primene pomenutih najviših standarda i dobre prakse.
Kada govorimo o zakonu o javnom zdravlju, moramo poći od opštepoznate definicije koja je dosta i davno usvojena od strane Svetske zdravstvene organizacije koja glasi – zdravlje nije samo odsustvo bolesti ili nesposobnosti već stanje potpunog fizičkog, mentalnog i socijalnog blagostanja.
Upravo ovakvo svesno i ambiciozno postavljanje definicije obavezuje na sveobuhvatno društveno angažovanje na promociji očuvanja i unapređenja zaštite zdravlja stanovništva. Takođe, moramo napomenuti jednu važnu činjenicu da, i pored velikog napretka u sistemu i održivog finansiranja sistema zaštite, prethodnih nekoliko godina prisutna je ekspanzija takozvanih hroničnih nezaraznih bolesti u koje spadaju pre svega kardiovaskularna oboljenja, a zatim različiti tipovi, odnosno vrste karcinoma, koji su gotovo sve u direktnoj vezi sa neadekvatnom preventivom, a zatim izloženošću faktorima rizika i rizičnom ponašanju, kao i neprihvatljivost zdravih stilova života.
Uz postojeći normativni ambijent kada govorimo o zakonu o javnom zdravlju koji je prvi u nizi i predstavlja jedan od krovnih zakona, dosadašnji normativni ambijent obuhvatao, kao što je predlagač i naveo u svom obrazloženju, preko 170 propisa u najrazličitijim oblastima. Stoga je potreba za donošenjem zakona o javnom zdravlju više nego očigledna, da se praktično na jednom mestu odrede i zadaci i pozicija ovoga što su različiti nivoi odgovornosti i pravni odnos svih onih aktera koji imaju odgovornost u sprovođenju javno-zdravstvene politike.
Dakle, ono što su temelji ovog zakona koji su postojali praktično još iz 2003. godine kada je usvojen Nacrt strategije o javnom zdravlju, a zatim je usvojena i strategija kao što smo čuli ove godine u martu iz koje proistekao i odgovarajući akcioni plan, dakle agenda koju je propisao, da zapravo ove godine ćemo i usvajati odnosno razmatrati zakon o javnom zdravlju.
Meni se čini da javno zdravlje kao pojam i kategorija nisu u potpunosti shvatljivi za našu širu javnost, pa čini mi se i za deo stručnih krugova. Javno zdravlje kao delatnost, disciplina, podrazumeva precizno definisanje javno-zdravstvene politike koja uređuje mehanizme, odnosno odgovornosti svih društvenih aktera, institucija i pojedinaca u cilju promovisanja zdravlja, prevencije bolesti, jačanja svesti i institucija, njihovo povezivanje čiji rezultat treba da bude očuvanje, unapređenje zdravlja stanovništva. Dosadašnja praksa je pokazala da nedovoljno definisana odgovornost omogućuje stalno upiranje prstom na predstavnike Ministarstva i prebacivanje odgovornosti na druge, iako su one postojale i u prethodnom periodu.
Ovim zakonom se jasno precizira odgovornost da, pored Ministarstva i Republičkog zavoda za osiguranje, kao i Zavoda za javno zdravlje, odgovornost će pripasti i autonomnim pokrajinama, lokalnim samoupravama, javnim preduzećima, preduzetnicima, crkvama i verskim zajednicama, Crvenom krstu, različitim udruženjima građana.
Zakon je suštinski. Propisuje decentralizaciju odgovornosti za zdravlje. To znači obavezu stalnog obrazovanja, javnom zdravlju i jačanju kadrovskih potencijala, izgradnju jedinstvenog informacionog sistema, modernizaciju i obuku menadžera u zdravstvu, postavljanje održivog sistema finansiranja aktivnosti i uspostavljanje standarda za praćenje kvaliteta i merljivosti rezultata sprovedene javno-zdravstvene politike.
Drugi zakon o kojem ću nešto reći je zakon o transfuziološkoj delatnosti, koji reguliše jednu od vitalnih oblasti u sistemu zdravstvene zaštite. Krajnji cilj ovog zakona jeste da se samodovoljno obezbedi dovoljna količina bezbedne krvi, kao i njenih komponenata.
Polazeći od poštovanja ovih načela, dakle načela samodovoljnosti i bezbednosti krvi, predlagač je dao zakonski okvir i prostor da se jasno definiše ko može da se bavi ovom delatnošću, na koji način, uspostavio je hijerarhiju odgovornosti, što je neophodno za jednu ovakvu delatnost. Pored obaveze za harmonizacijom prostora sa standardima EU u ovoj oblasti, predloženi zakon obavezuje na primenu najnovijih tehnologija, naučnih saznanja i preporuka u oblasti transfuzije.
Organ državne uprave koji će predlagati propise, kriterijume, standarde i biti praktično telo koje će ovu oblast uspostavi na način kako propisuje zakon jeste uprava za biomedicinu u okviru koje će postojati posebna organizaciona jedinica koja će se baviti transfuziološkom delatnošću.
Na vrhu piramide u smislu širine delatnosti i odgovornosti, svakako će se nalaziti zavod odnosno Republički institut za transfuziju. Na osnovu propisanih kriterijuma, opremljenosti kadrovima i drugim uslovima jasno će biti određene zdravstvene ustanove koje će biti ovlašćene da se bave transfuziološkom delatnošću. I ne samo to, zakon propisuje i formiranje banaka krvi, koje moći da postoje u onim zdravstvenim ustanovama koje ispunjavaju propisane kriterijume.
Jasno će bizi propisane procedure praćenja i kontrole svih faza od prikupljanja do distribucije krvi i njenih komponenata. Posebno ovaj predlog zakona apostrofira dobrovoljno davalaštvo kao kamen temeljac samodovoljnosti u prikupljanju.
Ovaj zakon obavezuje na stalnu promociju i jačanje dobrovoljnog davalaštva. Zakon takođe uspostavlja obavezu formiranja jedinstvenog registra davalaca koji će voditi Republički zavod za transfuziju.
Ovaj registar će biti deo jedinstvenog informacionog sistema u zdravstvu, a omogući će uvid u sve podatke koji su od značaja za bezbednost krvi. Propisana je i obaveza testiranja svake jedinice krvi. Važno je da i javnost bude upoznata sa tim, kao i testiranje krvne plazme, uz čak korišćenje najsavremenije pi-si-ar (PCR) tehnologije. Posebno se propisuje obaveza određenih zdravstvenih ustanova da uspostave sistem upravljanja kvalitetom u skladu sa najsavremenijim standardima.
Obaveza primene zatvorenog sistema za obradu krvi donosi ostvarivanje najvišeg stepena bezbednosti, što je svakako u interesu pacijenata i građana.
Ono što je do sada bilo često predmet i medijskih špekulacija i bojazni javnosti jeste postojanje trgovine, odnosno neovlašćenog izvoza krvi i krvnih derivata. Ovaj zakon jasno u članu 40. zabranjuje uvoz i izvoz krvi i komponenata krvi i propisuje odgovarajuće kaznene odredbe za prekršioce ovog zakona.
Da zaključim, zakon o transfuziološkoj delatnosti se može oceniti kao jedan veoma temeljno sačinjen zakonski predlog, čije usvajanje i primena predstavlja potrebu za kvalitetnijim obezbeđivanjem i funkcionisanjem sistema zdravstvene zaštite u Srbiji.
Sledeća tri zakona, zakon o transplantaciji organa, zakon o transplantaciji ćelija i tkiva, kao i zakon o lečenju neplodnosti postupcima biomedicinski potpomognutog oplođenja su srodni zakoni, te ću pokušati da objedinim diskusiju vezanu za ova tri zakona.
Naravno, sva ova tri zakona po prvi put regulišu oblasti čijoj ekspanziji su svi prisustvovali. Savremenici smo jednog tehnološkog i naučnog buma koji prati oblasti kako transplantacije, tako i potpomognute reprodukcije.
Ovaj tehnološko-naučni napredak u ovom periodu omogućuje razvoj transplantacije i tzv. veštačkog oplođenja do razmera koje su omogućile da u savremenoj medicinskoj praksi su zapravo danas kao rutinske metode lečenja. To nije zaobišlo ni Srbiju, s tim da je ograničenost finansijskim sredstvima, a posebno nedostatak zakonske regulative, stvorilo jedan prilično neuređen ambijent koji ne ide u prilog interesima pacijenata.
Ovi predlozi zakona, kao i ovi prethodni, uređeni su na osnovu principa i standarda koji su prisutni u EU, sa ciljem kako harmonizacije, tako i primene najsavremenijih standarda medicinske nauke i prakse.
Pre svega, predloženi zakoni će omogućiti bolju promociju transplantacije organa, što je veoma važno, ćelija i tkiva, upoznavanje građana sa doniranjem organa, ćelija i tkiva, kao i reproduktivnih ćelija.
Zakoni koji tretiraju transplantaciju, ovo je veoma važno da se istakne, zasnovani su na načelima koja su opšteprihvaćena u razvijenom svetu. To je načelo solidarnosti, načelo medicinske opravdanosti za izvođenje određene procedure, načelo zaštite interesa i dostojanstva, kako davaoca tako i primaoca, načelo dostupnosti i zabrana diskriminacije, kao i načelo bezbednosti.
Predloženim zakonima se jasno definiše koje ustanove iz plana mreže zdravstvenih ustanova se mogu baviti delatnostima, što će biti propisano odgovarajućim kriterijumima koje moraju zadovoljiti ustanove koje žele da se kandiduju da obavljaju ovakvu delatnost.
Kroz uspostavljanje Uprave za biomedicinu uspostavlja se i organ državne uprave koji će uspostaviti temelje za sprovođenje ovih zakona i omogućiti svojim stručnim potencijalima njegovo sprovođenje. U cilju obezbeđivanja dostupnosti organa, kao i pravičnost u postupku transplantacije, biće sačinjena jedinstvena lista čekanja za celu Republiku Srbiju, i to po vrsti potrebe za organima i kriterijumima koji će propisati Uprava za biomedicinu.
Više puta spomenuta Uprava za biomedicinu sigurno da će tokom protoka vremena i adaptacijom celog našeg zakonodavnog sistema verovatno jednog dana postati nezavisno regulatorno telo, ali stvarnost je takva da je u ovom momentu najoptimalnije da ona bude organ državne uprave.
U okviru ovog organa državne uprave imaćemo tri segmenta. To je Srbijatransplant, imaćemo organizacionu jedinicu koja se bavi transplantacijom organa, ćelija i tkiva i treću koju sam već spomenuo u prethodnom segmentu diskusije koja se bavi transfuziološkom delatnošću.
Veoma je važno osnivanje Srbijatransplata u okviru Uprave za biomedicinu, jer ćemo se time uključiti u širi kontekst, zapravo sistem koji postoji u Evropi, a to je Eurotransplant, što će omogućiti razmenu organa, a konkretno značiti da ako za pojedini organ sa umrlog davaoca nije moguće naći odgovarajućeg primaoca u našoj zemlji i to sa jedinstvene liste čekanja, organ možemo ponuditi odgovarajućoj međunarodnoj organizaciji ili instituciji, s kojima je današnji ministar uspostavio ugovorenu saradnju prethodno.
Dakle, moći ćemo na bazi reciprociteta da razmenimo organe, ćelije i tkiva. To će značiti da pacijenti, koji nekada i godinama čekaju odgovarajući organ za transplantaciju, mogu mnogo brže da dođu do organa i budu uspešno izlečeni. To do danas nije bilo zakonski regulisano.
Pri tome treba spomenuti princip neprofitnosti, dakle nedobitnosti. Svaki oblik zarade iznad onoga što pokriva osnovne troškove za proces transplantacije ili čuvanja nije dozvoljen, dakle, bilo kakva materijalna ili nematerijalna korist pri davanju, primanju, odnosno transplantaciji. Eksplicitno je zabranjeno javno oglašavanje ili reklamiranje potrebe za organima, ćelijama i tkivima, što se ne odnosi na promociju dobrovoljnog davalaštva, što nam je u ovom trenutku veoma potrebno.
Usvajanjem ovog zakona otvara se nov prostor u kome će mnogo veći broj ljudi dobiti, ukoliko se dovoljno ljudi izjasni da bude dobrovoljni davalac, odgovarajuće donatorske kartice, na kojima će biti izričito evidentiran pristanak na davanje organa. Na bazi evidencije dobrovoljnih davalaca formira će se jedinstveni registar davalaca u Upravi za medicinu.
Vodilo se računa i o zaštiti podataka kako davaoca, tako i primaoca organa. Podaci će se tretirati kao službena tajna i u najvećoj meri će štititi dostojanstvo i sprečavati mogućnost zloupotrebe i mogućih pravnih sporova.
Takođe, predlozi zakona koji se odnose na transplantaciju određuju i način finansiranja, i to je veoma važno da se istakne, i to iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja, ali ako ipak i ne postoji način i pravo da se ostvari može se obezbediti i iz dobrovoljnog zdravstvenog osiguranja.
Takođe, davaoci organa, ćelija i tkiva, odnosno njihova zdravstvena zaštita obezbeđeni su iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja. Ovim zakonima se uspostavljaju uslovi za formiranje banki ćelija i tkiva, banki reproduktivnih ćelija, kao i obaveze i kriterijumi za njihovo raspoređivanje. To će omogućiti i raspoloživost transplantacionog biološkog materijala i širu zahvaćenost kontrole pacijenata transplantacijom ili biomedicinski potpomognutim oplođenjem.
Zakonom o lečenju neplodnosti postupcima biomedicinski potpomognutog oplođenja ima specifičnost u odnosu na prethodna dva jer ulazi u domen odnosa, pre svega, pravnih, a to su prava deteta, materija koja reguliše Porodični zakon i slično, kao i određenih etičkih pitanja koje neko od prethodnika već i pokrenuo u svojoj diskusiji.
Jasno je precizirano šta se podrazumeva pod postupcima biomedicinski potpomognutog oplođenja i uslovi kada se, kako i ko može baviti ovom delatnošću. Takođe, ostavljeno je pravo na prigovor savesti zdravstvenom radniku koji učestvuje u ovom postupku, ukoliko se to kosi sa etičkim ili verskim ubeđenjima, da ne mora da se bavi ovom delatnošću.
Takođe, tretirano je pitanje očinstva i materinstva kod rađanja dece iz postupka biomedinski potpomognutog oplođenja. Navodi se da materinstvo, odnosno očinstvo donora se ne može utvrđivati, što u potpunosti štiti lečeni par, odnosno roditelje od budućeg osporavanja roditeljstva.
Treba napomenuti zbog javnosti da su praktično svi poslovi koji podrazumevaju intervenciju na genetskom materijalu reproduktivnih ćelija ili embriona zabranjeni, što uključuje medijski često obrađivano kloniranje.
Svih pet zakona su sačinjeni od strane stručnih radnih grupa i prošli su jedan veoma ozbiljan filter javnih rasprava, pa me čudi da prethodnici to negiraju, jer je praktično cela zainteresovana javnost veoma dobro i otvoreno bila informisana o samim javnim raspravama, što je, čini mi se, dobra garancija valjanosti predloženih zakona i uveren sam da će njihova primena upotpuniti zakonski okvir za najbolje moguće funkcionisanje sistema zdravstvene zaštite u Srbiji.
Poslanička grupa i poslanici G17 plus će podržati ove zakone, jer su oni izraz kontinuiteta dobre reformske politike Ministarstva zdravlja i verujemo da će se ispoljiti kao najbolji interes svih pacijenata i građana u Republici Srbiji.