Vreme na raspolaganju poslaničke grupe Napred Srbijo je tri minuta.
Da li se još neko javlja za reč? Ne.
Na član 6. amandman je podnela Vlada.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Miloš Aligrudić. Izvolite.

Koristiću ono malo vremena grupe što je preostalo. Koliko ima vremena grupa? Izvinite, samo tu informaciju ako možete da mi date.

Poslanička grupa Demokratske stranke Srbije ima 21 minut i 30 sekundi, a ovlašćeni predstavnik isto tri minuta.

Koristiću vreme grupe za ovo. Dakle, amandman koji je Vlada podnela menja tekst zakona u potpunosti. Član 7. ovog predloga zakona bio je potpuno drugačiji. Upućivao je na odredbu člana 1, koja je predviđala da osnivač javnog glasila mora imati pedeset hiljada evra na svom računu, kako bi to javno glasilo moglo da se održi.
Kako je Vlada kasnije predložila da se to briše, onda su se setili da u član 7, umesto odredbe koja služi onoj pređašnjoj, brisanoj, stave ovu potonju koja govori o obavezi ministra javnog informisanja da u roku od 30 dana od stupanja na snagu zakona uredi pitanje načina vođenja javnog registra, a da su osnivači štampanih i dnevnih javnih glasila dužni da podnesu prijavu za upis u roku od 30 dana od stupanja na snagu propisa iz stava 1, čime se bliže precizira rok od koga osnivač ima određene obaveze po ovom zakonu. Tako sve to lepo zvuči, to sve lepo izgleda kada se pročita, deluje kao jedna pravna polemika.
Jedan kasniji amandman, naš ili pređašnji, jer pre svega mi smo ga podneli pre nego što ste vi podneli ikakav amandman na član 7, gospodine Bradiću, mi smo tražili da se član 7. briše, upravo onaj član koji se odnosio posredno na onih 50 hiljada osnivačkog uloga, uloga koji se mora održavati na računu osnivača.
Već sam i u ranijem delu rasprave istakao da ste vi brisali tu odredbu u članu 1. samo da zamažete oči javnosti, da ste namerno napisali taj neodrživ uslov za osnivača kako biste ga kasnije izmenili i prikazali sebe kao tolerantnu stranu koja, eto, bože moj, usred javne diskusije, rasprave u Narodnoj skupštini, oglašavanja brojnih udruženja ili novinara u Srbiji ili posrednika javne reči, reaguje time što pozitivnim pristupom utiče na Predlog zakona.
To je mimikrija i licemerje. To što ste vi uradili nikakve veze nema ni sa čim dobrim, to ima veze samo sa željom da održite ovu osnovnu motivaciju u igri, kada je reč o donošenju ovog zakona, a to je da raspalite po svim javnim glasilima u Srbiji svom žestinom političke moći koju posedujete, kako bi podjarmili mediji javnu reč i kako bi oni radili samo i isključivo za dobrobit vas političara koji držite vlast u ovom trenutku. Ne sumnjajući da će i moja politička stranka ubrzo biti na vlasti, ali mi tu vrstu kolača koji vi hoćete da kusate nećemo da probamo.
Za vreme dok je Vojislav Koštunica imao dva puta Vladu pod sobom kao predsednik te Vlade, nijednog trenutka se nismo zamerili medijima. To nigde nećete naći. Ne postoji nijedan medijski izvor koji vezuje Demokratsku stranku Srbije sa konfrontacijom medijima u Srbiji. Zašto?
Zbog toga što su mediji, gospodine Bradiću, slobodno informisanje, slobodni mediji, stub kulture u jednom društvu i demokratiji, stub demokratije. Vi hoćete taj stub demokratije da sasečete. To je ono što vi radite.
Tehnički gledano, kada pogledate obrazloženje zbog čega ste odbili amandman Vladana Batića, iako je u krajnjoj liniji istovetan amandmanu Demokratske stranke Srbije da se ovaj član briše, napisali ste – amandman se odbija zato što je Vlada predložila amandman kojim se menja član 7. Svašta.
Vi sami, amandmanom koji ste podneli, potpuno derogirate član 7. koji je prethodno predložen. Ovo što ste vi podneli nije tekst Predloga zakona, nego samo amandman na već podneti predlog zakona, pa je logično da se prethodni tekst briše, kao biste nešto drugo napisali. Kako možete da odbijete amandman nekoga ko ga je podneo samo iz razloga što je tražio da se član briše, a delom, u osnovi, u suštini, taj amandman je identičan onome što vi hoćete da uradite.
Naš amandman da se član briše ne donosi vaš novi tekst, to je tačno, ali to nije razlog, to nije smisleni razlog odbijanja amandmana onoga ko ga je podneo. Ne vidim šta vi tu zapravo pokušavate da izvedete. Na kraju krajeva, sva vaša obrazloženja za odbijanje amandmana su krajnje uvredljiva i označavaju vaš krajnje nipodaštavajući odnos prema Skupštini koja je vas birala.
Tako nešto se ne radi u demokratskom svetu. Pošto se to ne radi u demokratskom svetu, to kako se vi prema nama ponašate u potpunoj je saglasnosti sa vašim predlogom zakona.
Ne možete vi u jednom trenutku da se ponašate kao demokrata, da se ponašate sa dužnim poštovanjem prema predstavničkom domu građana, jer vi niste predstavnik građana, vi ste predstavnik ovog doma, mi smo predstavnici građana, a da sa druge strane donosite ovakav kriminalan predlog pred Narodnu skupštinu, koji poništava osnovne vrednosti demokratskog društva.
To je, naravno u saglasnosti, sve što radite je u kompletnoj saglasnosti. Nesposobnost Vlade Republike Srbije da reaguje na svakodnevne izazove, pre svega, socijalne i ekonomske građana Srbije, kompletan kolaps u koji ćete uvući ovu državu, kompletan državni kolaps u koji je već davno uvlačite, ti problemi nemaju odgovore ili će te odgovore građani tražiti kroz slobodno informisanje.
Naravno, prirodno je da želite da sasečete taj kanal, prirodno je da želite da odsečete tu vrstu komunikacije. Šta će vama slobodni mediji, šta će vama slobodno informisanje? Zar treba neko da građanima javi šta vi radite? Naravno da ne treba, šta će vam to.
Nijedan samodržac, sujetni samodržac kakvi ste vi, ne bi to sebi dopustio. Ovde je makijavelizam u punom uzmahu i na velikom delu. To je ono što vi činite. To što vi radite sa državom u ovom trenutku i podnosite nam amandman kojim utvrđujete nekakav rok za ministra da donese uputstvo vođenja javnih registara i slične gluposti.
Ovaj zakon nije trebalo ni da podnesete. Zapravo, ne postoji nijedan amandman koji se može uputiti na ovaj predlog zakona koji bi imao smisla većeg od samog povlačenja Predloga zakona. Sve što ste navodno hteli ovim predlogom zakona može se urediti oblašću krivičnog prava.
Mogli ste uticati na to, ali šta imate vi da utičete kada vi niste uticali na sopstveni zakon? Manje bi strašno bilo da ste ga vi izumeli. Lepo bi se mi raspravljali oko toga bez obzira, ali manje bi bilo strašno za vas, nego niste, niste to učinili. To je neko drugi učinio umesto vas, a vi ste to rado prihvatili. To je sramota, to ne treba da činite. To nikada ne bih uradio, ko god da mi naredi u ovoj državi. Ne bih uradio za svoju političku stranku, to otvoreno i javno kažem pred svima.
Pamtite moje reči, neka ovo ostane zapisano u zapisniku, a vi radite šta god hoćete i kako god hoćete, ali vam neće služiti na čast.

Vreme iskorišćeno od vremena poslaničke grupe je 8 minuta i 12 sekundi. Da li još neko želi reč?
Na član 7. amandmane u istovetnom tekstu podneli su narodni poslanici Aleksandra Janković, Vladan Batić, Zoran Krasić i zajedno Miroslav Petković, Miloš Aligrudić, Jovan Palalić, Miloš Radulović, Zoran Šami, Željko Tomić, Aleksandar Pejčić, Milica Vojić-Marković, Milica Radović i Vladimir Milentijević.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodna poslanica Aleksandra Janković.

Pošto mi je vreme više nego ograničeno, samo ću reći da sam predložila brisanje ovog člana, a pošto sam malopre obećala, nastaviću da pričam o kampanji protiv tzv. ratnih huškača i podstrekača koji imaju ulogu saučesnika.
Pravda je spora, ali delimično dostižna, pa je spomenuta gospođa nesvrstana novinarka Mila Štula 1996. dobila spor protiv direktora RTV Beograd i to na Vrhovnom sudu. Rešenje je potpisao sudija Zoran Ivošević. Da je došla među svoje, bila bi istinita ona jevanđeljska – doći će među svoje i neće me prepoznati. Mila Štula je u bekstvu od Tuđmana završila među ljudima kojima se zbog njenog ponašanja, kao da je retard, izvinjavaju.
Punoletstvo progona krunisano je dosijeom NUNS-a od 28. maja 2009, sa istim kvalifikacijama da je uvredila opoziciju, doduše, ne kaže srpsku opoziciju. Opet, Gordana Suša i Nadežda Gaće, potpisnice prethodnog spisa iz 1991, predvode hajku, u kojoj se pored Hrvoja Hitreca, hrvatskog ministra informisanja, uključuju i predstavnici nevladinog sektora, navodno famozna Sonja Biserko se sada izvinjava Tuđmanu zbog nevaspitane Mile.
Bruno Vekarić, odnedavno u posedu srpskog pasoša, ne voli Milu, jer je ni učitelj Tuđman nije voleo. Za informaciju, pošto je već reč o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju, svim ovim progoniteljima bi bilo za informaciju važno da dnevne novine i nedeljnici konačno objave kako je Tuđman umro.
Možda njegovi prijatelji u srpskim medijima proglase dan žalosti, a dotle vi pokušajte da nastavljate mrak i represiju prema onima koji su odbili da služe vlasti, jer već služe istini.

Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić. Izvolite.

Samo formalno-pravno, ovaj član 7. pripada nečemu što su prelazne odredbe i kako treba da se reši pitanje osnivačkog kapitala u skladu sa izmenama i dopunama, ali mi se u stvari moramo vratiti na samu suštinu ovog zakona i pogotovo ovog predlog zakona.
Zakon o javnom informisanju reguliše način ostvarivanja jedne slobode, ali reguliše nešto što su i prava, dužnosti i odgovornosti onih koji učestvuju u javnom informisanju, i to pre svega sa gledišta vršenja te delatnosti, a ne poslovanja.
Poslovanje je daleko širi pojam, pa se reguliše pre svega privrednim propisima. Sudeći prema članu 1. teksta ovog zakona, ne Predloga, nego zakona, ova ekskurzija koju je preduzela Vlada, predlažući izmene i dopune, jeste nešto što izlazi izvan okvira materije koju mora da reguliše Zakon o javnom informisanju.
Naravno, vaša slaba strana jeste Ustav Republike Srbije, onaj deo deklaracije o slobodama, pravima i dužnostima građana. Naravno, vaša slabost su i mnoge druge odredbe Ustava Republike Srbije, ali da bih vam zapržio čorbu, na današnji dan kada vam je došao supervizor Oli Ren, a verovatno je i on dao saglasnost da ovo mišljenje nama dostavite, moram da vas podsetim – ne vas kao predlagače i one koje ćete da glasate za ovo, nemam nameru da vas upozoravam niti da diskutujem o tome da li je bolji ili gori Vučićev ili Dinkićev, da li je bolji ili gori Miloševićev ili Tadićev Predlog zakona, uopšte nemam nameru o tome da pričam, kao što želim samo da vam skrenem pažnju – da preko nekih stvari ne možete da pređete.
U potpunosti shvatam onu situaciju koja je poprilično prisutna u radu sredstava javnog informisanja, njihovih glavnih i odgovornih urednika, a ona može i ovako da se opiše – čovek zainteresovan da se objavi neka informacija dođe, glavni i odgovorni urednik kaže da bi se to objavilo moraš da daš toliko i toliko para, on da. Onda glavni i odgovorni urednik pozove onu stranu suprotnu na koju se odnosi ta informacija, pa kaže – ukoliko ne daš toliko i toliko para, ja ću da objavim tu informaciju i u toj dijalektici i svojevrsnom fluidu novčanih sredstava, jednostavno javno mnjenje može da bude u vrlo neprijatnoj situaciji, pa da kaže – pre godinu dana je neko kačio natpis Bulevar Ratka Mladića, a u susret dragog mu Olija Rena, pre nekoliko dana kaže – ma, hapsite Mladića, baš me briga za njega, i ko je i šta je.
Kao što pre tog beše jedna situacija da omraženi Oli Ren bude posećen, ali bude posećen i onaj u susednoj kancelariji koji se zove Havijer Solana koji nas je bombardovao. Sada su njihove investicije mnogo važnije nego ono dugme koje je pritisnuo i toliki broj žrtava izazvao.
I jedni i drugi, i vi koji glumite da se svađate, a na istom ste putu, jer je gazda isti, moram samo da skrenem pažnju ne na Međunarodni sud pravde nego Evropski sud za ljudska prava, pošto smo članovi Saveta Evrope, postali smo u vreme vanrednog stanja, a vanredno stanje je dokaz ograničenja demokratije, tada su nas primili, da postoji član 10. Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava, on se zove sloboda izražavanja, jedno pravo, gospodine Bradiću, koje je proisteklo iz slobode misli, a sloboda misli znači i kulturno, i umetničko i naučno stvaralaštvo koje se čuva kao svetinja, koje ne može da se zaustavi.
Sledeće što je izašlo iz toga jeste pravo odnosno sloboda izražavanja. U okviru toga u toj evoluciji izašla je sloboda štampe, pa tek u novoj generaciji radio-televizija i sada napokon Internet.
Samo da znate, gospodine Bradiću, šta obuhvata to što se zove sloboda izražavanja po mišljenju vaših nalogodavaca, vaših prijatelja iz EU: Svako ima pravo na slobodu izražavanja (svako, znači svako živo ljudsko biće). Ovo pravo uključuje slobodu posedovanja sopstvenog mišljenja, gospodine Bradiću.
Svakom čoveku se garantuje da ima svoje mišljenje, pravo primanja i saopštavanja informacija, ideja bez mešanja javne vlasti. Gospodine Bradiću, vi ste javna vlast. Vama je zabranjeno da se mešate. I bez obzira na granice, gospodine Bradiću, ovaj član ne sprečava države da zahtevaju dozvole za rad televizijskih, radio i bioskopskih preduzeća.
I 2003, kada je donet ovaj Zakon o javnom informisanju, velika je polemika bila ko, donoseći član 14, ubacuje pravno lice kao osnivača, i ko sme da naruši ljudsko pravo pojedinca, fizičkog lica kao osnivača. Šta vi znate?
Stav 2. navedenog člana 10: Povodom člana 10. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava imate preko 250 presuda i odluka Evropskog suda za ljudska prava. Ovo što radite neće se naći ni u jednoj presudi da vam daje za pravo.
Ono što je centralno, ne samo za ovu slobodu, nego za sve ono što spada u korpus ljudskih prava, dobro poslušajte. Pošto korišćenje ovih sloboda povlači za sobom dužnosti i odgovornosti, ono se može podvrgnuti formalnostima (to je prijava), uslovima, ograničenjima ili kaznama propisanim zakonom i neophodnim u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti (e, vaša ograničenja da li su u interesu nacionalne bezbednosti - nisu, vas ne interesuje nacionalna bezbednost; sve biste prodali samo da ostanete na funkcijama), teritorijalnog integriteta (da li vi znate šta je teritorijalni integritet; pa vi ne znate ni gde je država, gde su granice, vi delite Srbiju na sedam regiona samo da bi dobili pare, pristupne fondove EU, od čega nema ništa) ili javne bezbednosti, (koja javna bezbednost, koje nerede ste sprečili, vi ste neredima došli na vlast).
Kriminala; ovo je jedina vlast na kugli zemaljskoj gde mafija ima svoju vlast. Nekada je bila situacija da vlast ima neku svoju mafiju, sada se okrenulo, mafija je postala gazda. Čuli ste šta se piše, i od Mila Đukanovića i od ovih slatkorečivih sa nadimcima.
Morala? Vi štite moral? Pa, vi finansirate nešto što je nemoral, da ne pominjem onaj vaš sajt. Zaštite ugleda? Da li ova država ima ugled? Da li ova država ima dostojanstvo otkada ste vi došli na vlast? Prava drugih? Sprečavanje otkrivanja obaveštenja dobijenih u poverenju. Pa, vi ne smete na sednici Vlade da šapnete jedan drugom, jer sutra u novinama izađe. Ili radi očuvanja autoriteta i nepristrasnosti sudstva.
Da li vaša intervencija ima za cilj ispunjavanje ovoga što je demokratska vrednost? Ne, očuvanje pozicija. Da vas podsetim, nekada ste rekli ''stručnost ispred politike''. Šta vam je sad, stručnosti nema nigde? Kakva vam je ovo politika? To je skandalozno šta radite.
Naravno, Oli Ren je došao da da podršku svojim pulenima. Gazite Srbiju do daske, ne mora ništa da bude u Srbiji, samo završite prljav posao.
Vi, što ćete da glasate, znajte, ovo je očigledan primer svih prljavih poslova za koje ste glasali i za koje ćete još nekoliko meseci da glasate.

Od vremena poslaničke grupe narodni poslanik je iskoristio sedam minuta i 57 sekundi.
Da li još neko želi reč?
Narodni poslanik Zoran Šami. Izvolite.

Mi smo amandmanom predložili da se član 7. briše. Više je potpuno i deplasirano govoriti o amandmanima. Zapravo, ovaj zakon, ponoviću još jednom, dopušta samo jedan pravi amandman, a to je da se ceo zakon obriše ili da se poslužim srpskim jezikom - zakon treba pocepati i baciti u đubre. Đubre je jedino prirodno okruženje ovom i ovakvom zakonu.