Na član 19. amandman, sa ispravkom,  podnela je poslanik Aleksandra Janković. Reč ima gospođa Janković.

U velikoj meri bih mogla da se složim s kolegom Nenadom Prokićem, ali sam išla na nekakav minimalni cilj, pa sam smatrala da bi strategija trebalo da se donese za period od najmanje pet godina. Budući da se ipak radi o ostvarivanju kulturne politike na nekom državnom nivou, neophodno je da strategiju razvoja kulture Republike Srbije donese Skupština, to je prvi deo amandmana, kao najviše zakonodavno telo, a na predlog nadležnog ministarstva za kulturu.
Znači jedan obrnut proces od onoga koji sada upravo radite, a to je da izvršna vlast donosi zakone zakonodavnoj vlasti. Jer tek ovakvim postupkom bi se stvarno obezbedilo da strategija razvoja kulture, koja sadrži osnovne postavke kulturnog razvoja, strateške pravce i instrumente kulturnog razvoja, planove realizacije i kriterijume, indikatore i postupke evaluacije, bude stvarno sveobuhvatna, reprezentativna za celu populaciju Srbije i u smislu ostvarivanja opšteg nacionalnog interes u kulturi.
Kako se ovim predlogom zakona uvodi ta institucija nacionalnog saveta za kulturu, čija je uloga prevashodno vezana za utvrđivanje kulturne politike u Srbiji u nekom dužem periodu, taj period bi trebalo da bude najmanje pet godina. Zašto?
Zato što bi takvo donošenje strategije otklonilo mogućnost da se zbog uskostranačkih interesa napravi kulturna politika po meri jedne ili više stranka, tako da sa prestankom vršenja vlasti od strane jedne stranke ne dolazi do automatskih promena ili zaokreta u strategiji kulturnog razvoja.
Donošenje strategije za petogodišnji period omogućilo bi da se prevaziđu, bar ovde, sve stranačke podele i napravi model kulturne politike po meri svih građana Srbije, bez obzira na partijsku pripadnost.

Na član 19. amandman su u istovetnom tekstu podneli narodni poslanici Miletić Mihajlović i Nataša Jovanović.
Da li neko želi reč? Gospođa Raguš.

Nisam bila dovoljno brza malopre, premda imam malo više sreće nego brzine, htela bih da se samo nadovežem na izlaganje kolega Nenada Prokića i Aleksandre Janković.
Više nego preka potreba je, jer mislim da se radi o egzistenciji nečega oko čega bi trebalo da postoji konsenzus, da se konačno izvrši nešto što se zove depolitizacijom u oblasti kakva je kultura, da se na pijadestal kulturnog proživljavanje ili proživljavanja unutar ovako osetljive oblasti stave ljudi koji svojim delom to zaslužuju, a da se stranke negde maknu na margine u smislu ovakvog divergiranja u odnosu na zacrtanu kulturnu politiku ili kulturni razvoj.
Zato sam pre izvesnog vremena postavila možda više retoričko pitanje, premda mi je odgovor potpuno jasan. Želela bih da gospodin Bradić sa nama podeli svoje mišljenje - šta je nacionalna kultura i kuda ide srpska kultura, s obzirom na predložena rešenja, a možda još konkretnije, s obzirom da činjenično stanje u kulturnim institucijama u srpskom društvu?
Pre izvesnog vremena smo govorili o tome da u nekom momentu su lica i ljudi koji su se svojim delom potvrdili i podneli ostavke na određene pozicije. Konkretno sam pričala o primeru gospodina Tasovca, koji je bio na poziciji šefa Beogradske filharmonije, i iskreno da vam kažem zaista mi je bila nepodnošljiva činjenica da taj čovek nije mogao da se izbori za egzistenciju članova Beogradske filharmonije, i da su ti ljudi zarađivali za svoju egzistenciju tako što su svirali na splavovima i na određenim manifestacijama koje, priznaćete, nisu delovi njihove prve i osnovne oblasti.
Takva situacija je i u ostalim institucijama nacionalne kulture koje su , čak i najblaže rečeno, skoro do potpunosti uništene, a da se u nekom daljem periodu čak ne pokazuje ni naznaka nečega što bi trebalo da bude makar dizanje iz tog pepela. Naprotiv, imala sam dovoljno slobode da kažem i izrazim bojazan zbog načina delovanja i vašeg i vašeg resora u ovoj oblasti. Niste nam ulili nadu da će srpska kultura zaista da zauzme onu poziciju i mesto koje joj pripada.
Možda nismo najbolji na ovom svetu, ali sasvim sigurno nismo najgori. Možda nemamo puno primera o kojima bi trebalo toliko, samo i jedino pričati, ali imamo zaista solidan broj svetlih primera koji se iz nepoznatih razloga stavljaju na marginu istorijskog, svetskog i srpskog pamćenja.
Nije nam jasno zašto i možda nam je jasno, ali želimo konačno da izvučemo taj odgovor od vas. Ono što je potpuno neprimereno, jeste da mi nijednog momenta nismo dobili konkretan odgovor od vas.
Mi već nekoliko dana vodimo javnu raspravu i u sredstvima javnog informisanja, gde god stignemo i gde god da je pružena ta mogućnost, pokušavajući da pokrenemo određena razmišljanja i da zaista učinimo one najkonkretnije probleme. Zaista smo bez rukavica govorili o monopolima recimo u medijskom prostoru u Srbiji, o direktnom uplitanju stranih država preko svojih nazovidiplomatskih misija.
Ne želim da vređam, ali nazovi kažem zato što se bave svim, samo ne diplomatijom, makar u tom klasičnom smislu te reči. Pa smo navodili najrazličitije primere, recimo primere uplitanja svojevremeno ambasadora SAD Vilijama Montgomerija u kreiranju medijskog prostora. Imamo utisak da sa time nije ni završeno.
Takođe imamo utisak da se određene, nama već prepoznatljive sile sa te međunarodne scene, upliću i u našu kulturu. Želimo da čujemo konačno od vas, ali vi se niste ni pri samom kraju rasprave u pojedinostima o zakonu o javnom informisanju, čak ni u jednom segmentu, osvrnuli na sve ono o čemu smo pričali, a jesu uplivi vrlo čudnog kapitala, ne kontraverznih biznismena, ne tajkuna, nego kriminalaca i kriminalnih grupa.
Nažalost, tako nešto smo i očekivali od vas, kao što rekoh, jer to bi izgledalo kao hronika najavljene smrti, jer svako ko je javno govorio o tome nije dobro prošao. Postoje neki ljudi koji žele da ostave trag za neke generacije koje dolaze posle nas, jer ovo vreme koje nam je dato, ne bi trebalo da bude vreme koje ćemo monopolisati nego koje ćemo na najbolji mogući način da pripremimo za pokolenja koja će nas naslediti.
Recite, gospodine Bradiću, šta ste pripremili za generacije koje će doći u Srbiji kada je reč o kulturi. Volela bih da čujem i za samu oblast informisanja, jer ste mi ostali dužni tog odgovor, očekivala sam od vas da makar jednu rečenicu malo težu kažete.
Neću prestajati, to vam obećavam, sve dok ne dobijem konkretne odgovore na ova konkretna pitanja i na konkretne teme koje se očigledno sa namerom izbegavaju, zato što upravo ti centri moći upravljaju Srbijom i Srbija je njihovo privatno vlasništvo.
Hajde da idemo korak dalje. Pošto vredno pratim sve ono što radi izvršna vlast u Srbiji, to mi je između ostalog i funkcija narodnog poslanika, a jeste nadzor rada ministarstava. U jednom momentu sam vam postavila jedno konkretno pitanje i zaista bih želela javnost u Srbiji da upoznam sa tim. Radi se o centru za istraživanja ratnih zločina nad srpskim narodom.
To je vrlo verovatno centar o kome će se ređe pričati. Sama oblast je oblast o kojoj država verovatno ne želi čak ni da razmišlja, zato što se radi o zločinima nad Srbima. Vrlo verovatno, da bi javnost u Srbiji saznala još jednu činjenicu, a da vi, gospodine Bradiću, recimo, ne znato koliko je nevino postradalih Srba u Srebrenici u periodu 1992-1995. godina.
Volela bih da čujem taj podatak od vas. Nažalost, pretpostavljam da neće. Reći ću vam, 3.028. A da ne govorimo o svim onim postradalim Srbima o kojima se ne govori, da ne govorim o tome da u Srbiji, u metropoli, u Beogradu, ne postoji, gospodine Bradiću, nažalost spomen kuća svim nevino postradalim Srbima u periodu poslednjih ratova.
Dakle, ne postoji jedno mesto gde će bilo ko od nas ko je gubio, i bez obzira na političku ili drugu boju, da nešto napiše u neku knjigu sećanja, da negde spusti nekakav cvet i da Grcima, Jevrejima i bilo kom drugom narodu koji i te kako čuva svoju žrtvu kao opomenu za budućnost, sa ponosom i bolom kaže da u Beogradu postoji spomen kuća gde smo pobrojali sve nevino postradale.
Volela bih da mi sada kažete da će postojati projekat ili da će država da inicira tako nešto. Bojim se da takav odgovor mi od vas nećemo čuti.
Centar za istraživanja ratnih zločina nad Srbima je radio nesmetano nekoliko godina. Projekti su uglavnom nažalost bili uvek isti. Uvek se uvećavao taj broj koji se otkrivao, grobnice koje su se otkrivale...
(Predsednik: Gospođo Raguš, pošto vam je ovo vreme isteklo, da li možda želite nešto i od vremena poslaničke grupe?)
Ovo je moje vreme za ovlašćenog? Još malo vremena, završavam u par rečenica.
(Predsednik: Imali ste 8,5 minuta, tako da je taj deo završen, već je deveti minut.)
Onda vreme poslaničke grupe, samo da završim misao. Hvala.
Ono što smo imali prilike da čujemo, a pretpostavljam da neću imati puno vremena, a želim i kolegama da ostavim prostor da kažu po koju, jeste da je Komisija za arhivsku delatnost, koja je u julu-avgustu 2008. razmatrala projekte koji će biti realizovani u 2009. godini, da se ona nije pozitivno izjasnila o projektu Udruženje Srba iz Bosne i Hercegovine i Centra za istraživanje zločina nad srpskim narodom, i taj centar je ostao bez dovoljnih materijalnih sredstava da nastavi svoju delatnost.
Znate šta čudi? Što direktor tog centra, u stvari srpska javnost to treba da zna, gospodin Milivoje Ivanišević, koji je potpisnik najstručnijih publikacija i koga ceni onaj deo međunarodne javnosti koji se potpisuje kao gospodin Čomski i Edvard Herman, određena grupa čeških intelektualaca, nije naišao na dobru ocenu u našem resornom ministarstvu, odnosno u okviru procene rada te komisije. Na isti način, istom metodologijom godinama je radio.
Ono što je komisija odgovorila vrlo često je, gospodine Bradiću, to je ono što mene plaši, Haški tribunal umeo da odgovori istom tom gospodinu kada je bilo reči o žrtvama u Srebrenici i o istini u Srebrenici. Ili je možda razlog za odustajanje od projekta to što je gospodin Milivoje Ivanišević šef istražnog tima za odbranu dr Radovana Karadžića.
Dakle, javnost u Srbiji ovo mora da zna, da država pravi i te kako razliku, da nema smisla za ono što stoji u presudama. Gospodine Bradiću, to što piše u presudama biće naša istorija i već jeste, nažalost, falsifikovana nacionalna srpska istorija, kroz koju krvnici nas proglašavaju nacistima savremenog doba.
Ovo je odgovor države na svaki pokušaj da se stane na put nečemu što se zove prekrajanje srpske istorije i javnost u Srbiji mora da vidi ovo vaše lice.

Na član 19. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Donka Banović, Svetlana Stojanović i Željko Tomić.

Da li neko želi reč? Gospođa Donka Banović.

Poslanici iz različitih poslaničkih grupa su primetili da je ovaj predlog da se strategija donosi za period od tri godine veoma neobičan. Obično projekti ili neki programi i planovi mogu da traju tri godine, ali ne i strategija.
Strategija je obično jedan sveobuhvatan dugoročan dokument i obično u strategiji imate određene faze kada se pravi presek i oceni koliko je u kojoj oblasti urađeno.
Na primer, 2002. godine usvojena je Strategija za smanjenje siromaštva za Republiku Srbiju. Ni u kom slučaju ta strategija nema rok trajanja, nije ona doneta za rok od tri godine.
Zato postoje različiti periodi kada se vrši ocenjivanje ili evaluacija koliko se u kojoj oblasti stiglo ili postiglo. Sada kada pogledam, vidim da su poslanici upali u zamku koja je ovde izražena brojem tri. Dakle, kad sam pisala, odnosno moje kolege kad smo pisali amandman onda smo rekli – jao, tri godine nema smisla, pa barem pet. Ni ovaj moj amandman nije dobar.
Nije ni amandman gospodina Čolakovića, gde ste vi za jednu godinu produžili trajanje strategije za kulturu, ni to nije dobro. Pogotovo u ovom obrazloženju koje ste dali. Obrazloženje kaže – amandman se ne prihvata iz razloga što, imajući u vidu da se planira donošenje budžeta na tri godine, da je najracionalnije da se strategija razvoja kulture Republike Srbije donosi za period od tri godine.
Pre svega, još će dugo vremena proći kada će Srbija biti u stanju da budžetsko planiranje bude trogodišnje. Imamo mi evropskih zemalja koje donesu budžet za tri godine. Velika Britanija recimo je jedna od takvih zemalja i oni planiraju sve na tri godine.
Podsećam vas da smo ove godine imali već dva rebalansa, a planira se opet rebalans u septembru. Dakle, i ovo obrazloženje je čudno. Uostalom, kakvog bi to imalo značaja što bi bilo budžetsko planiranje za tri godine. Opet ponavljam, strategija je jedan dugoročan dokument i ona nema veze sa tim na koliko vi planirate budžet i ne treba da bude vremenski ograničena. Ona kada više nije dobra, ona se menja.

Ima reč gospođa Jorgovanka Tabaković.

Ukazujem na povredu Poslovnika za koju ste nam ostali dužni od juče za – član 27. u vezi člana 93, 94. Iako je gospodin Tomislav Nikolić obavestio javnost o tome koliko je trajalo jučerašnje obraćanje našeg ovlašćenog predstavnika u ime poslaničke grupe Oto Kišmartona i da je to obraćanje trajalo 12 minuta i 21 sekund, najavljeno je da ćete to vi saopštiti javnosti i reći ko je odgovoran za tu grešku, koju je gospodin Nikolić nazvao i prihvatio nenamernom.

Imali smo dogovor da tu informaciju dam kada šef vaše poslaničke grupe bude tu, ali svejedno mogu i sada. Znači, imali smo dogovor da šef poslaničke grupe bude prisutan zbog toga što je on izričito tražio. Imam utisak da bi ona voleo da dam tu informaciju u njegovom prisustvu, a imam informaciju da će doći za nepunih četrdeset pet minuta u Skupštinu. Naravno da sam se interesovala kada će on biti tu, jer smatram da je korektno da on bude prisutan, s obzirom na to da smo mi napravili grešku.

Ako ste tako razumeli gospodina Nikolića, sačekaćemo strpljivo da to uradite kada on bude tu, ali se nadam da će to biti s vaše strane u okviru direktnog televizijskog prenosa.