Po Poslovniku, gospodin Dragan Todorović.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedavajući, javljam se zbog člana 27, da postavim jedno pitanje, pošto nam je ostalo pet minuta do 18.00 časova, a već je došla gospođa Kolundžija, je l' imate nameru da prekinete sednicu, da započnemo sledeću tačku dnevnog reda, zato što nam ovlašćeni predlagač nije tu, pa da bismo znali kako da se pripremimo? Pošto je uobičajeno da vi to radite već u ovo vreme, pretpostavljam da bi bio red da nas obavestite da znamo kako da se  ponašamo.

Nema povrede Poslovnika. Predsedavajuća gospođa Čomić je obavestila Skupštinu da ćemo raditi produženo po tački koja se u 18.00 sati bude nalazila na dnevnom redu. Dakle, dolazak gospođe Kolundžije uvek izaziva jednu živost u sali, to nam je drago, i mislim da sam odgovorio, da nema potrebe u dan za glasanje da se izjašnjavamo. Hvala na razumevanju.
Na član 17. amandman je podneo poslani Saša Milenić.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 17. amandman je podnela Aleksandra Janković.
Reč ima gospođa Janković.

Ovim amandmanom predviđeno je da u članu 17. stav 1. tačka 4) na početku teksta ispred reči „predlaže“ dodaje se „na osnovu dogovora sa reprezentativnim umetničkim udruženjima“.
Budući da su bila organizovana dva velika javna slušanja u okviru sednice Odbora za kulturu i informisanje, nisam ovo smislila zato što mi je palo na pamet da maltretiram Vladu amandmanima ili da ona mene maltretira odbijanjem mojih amandmana, nego u dogovoru sa predstavnicima udruženja, kao što je Udruženje likovnih umetnika Srbije, posebno sa predsednikom Upravnog odbora, Predragom Ćirićem, koji je sam smatrao da je potrebno amandmanom rešiti ovaj problem.
Između ostalog, ne znam da li vam je značajno, ali Udruženje likovnih umetnika Srbije osnovano je 1919. godine, okuplja oko 2.200 članova profesionalnih stvaralaca u oblasti likovne umetnosti, a u okviru ULUS-a svoja prava iz penzijskog i zdravstvenog osiguranja ostvaruje oko 600 samostalnih umetnika. Mislim da bi ipak njihove stavove trebalo uzeti u obzir.
Ovaj amandman napravljen je u dogovoru sa Unijom sindikata izvođača Srbije, koji okuplja glumce, muzičare i baletske igrače u institucijama kulture, gospodinom Nenadom Marinkovićem i predsednikom Sindikata glumaca Srbije (SINGLUS), gospodinom Vladanom Dujevićem.

Na član 17. amandman je podneo narodni poslanik Dejan Radenković. Za reč se ne javlja niko.
Na član 17. amandman je podneo poslanik Momo Čolaković.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 17. amandman je podnela poslanik Gorica Mojović.
Reč ima gospođa Mojović.

Slušala sam pažljivo, a i iščitala amandmane koje su moje kolege poslanici dali. Žao mi je što više njih nije prihvaćeno, osim amandmana koji je dao gospodin Dejan Radenković, a odnosi se na to da Savet učestvuje u izradi predloga strategije razvoja kulture i daje ocenu izvršenja.
Isti ili sličan amandman je dao Radiša Ilić. Koliko znam po Poslovniku, ako su amandmani slični po suštini usvaja se onaj koji je prvi podnet, nisam sigurna, meni se čini da je tako, ili koji najbolje odražava..., tako da mislim da nema razloga ovde da se gleda ko je podneo, nego prosto šta znači.
Žao mi je što još neki od ovih predloženih amandmana nisu usvojeni, zato što mi se čini da, ako već formiramo nacionalni savet za kulturu, da treba da mu omogućimo da daje mišljenje, predloge, s obzirom da retko šta on utvrđuje ili odlučuje, na što veći broj onoga što predstavlja suština, što je bitno za rad ustanova i za čitavu kulturnu delatnost.
U tom smislu, podnela sam amandman koji od 12 podzakonskih akata koje na osnovu ovog zakona treba da donese ministar, odnosno Ministarstvo, da bar na tri svoje mišljenje, ne da odluči, ne da utvrdi, nego da da mišljenje, da i nacionalni savet. Odnosi se na davanje mišljenja na predlog liste umetničkih, programskih i stručnih poslova koji će se prema ovom zakonu obavljati po ugovoru na tri godine. Reč je o merilima i kriterijumima za izbor projekata koji će se finansirati, ne šta će se finansirati, nego samo kriterijumi i merila.
Ono što vidim da je Vlada usvojila, to je da Savet daje mišljenje za sticanje statusa ustanova kulture od nacionalnog značaja, što smatram da je elementarno. Ako već postoji nacionalni savet, da vrlo dobra rešenja ovog zakona koja se odnose na statuse nacionalnih ustanova, da bar u tom pogledu imamo i mišljenje nacionalnog saveta.

Na član 19. amandman je podneo narodni poslanik Momo Čolaković.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 19. amandman je podneo poslanik Nenad Prokić.
Reč ima gospodin Prokić.

Predložio sam da se ova strategija produži na 10 godina. To je odbijeno. Prihvaćen je predlog gospodina Čolakovića da se produži na četiri. Četiri je jedan veoma politički broj.
Mislim da to bar u kulturi možemo da izbegnemo, pogotovo što smo društvo u tranziciji i mislim da jedna dugoročna strategija, koja odsustvuje u svim ostalim segmentima društva, mogla bi da se pronađe barem u tome da političke partije jesu sposobne, možda jedna od retkih stvari za koju su zajedno sposobne, da se konstruiše strategija ovog društva za 10 godina unapred. Jer krizu u društvu, dvadesetogodišnju, pratila je kriza kulturnog modela, koji na kraju više nije bio ni model kulturni, a ni srpski.
Zaista jedna mnogo veća ambicija je bila potrebna, pogotovo kao društvu u tranziciji koje hoće u EU. Trebalo je da formulišemo jasnije, to zakonu o kulturi pripada i to mora da ima, kako bi pozvao i sve ostale učesnike u drugim segmentima društva da tu kulturnu politiku i taj kulturni model prihvate i prate.
Mislim da broj četiri nije dobar. Bolji je bio broj tri, jer onda tera jednu nomenklaturu političku, koja ide ponovo na izbore, da vodi računa o tome i da predaje štafetu nekom drugom, a ovako se to nešto poklapa sa Vladom i ima čak kratkoročnije dejstvo nego onaj od tri.

Na član 19. amandman, sa ispravkom,  podnela je poslanik Aleksandra Janković. Reč ima gospođa Janković.

U velikoj meri bih mogla da se složim s kolegom Nenadom Prokićem, ali sam išla na nekakav minimalni cilj, pa sam smatrala da bi strategija trebalo da se donese za period od najmanje pet godina. Budući da se ipak radi o ostvarivanju kulturne politike na nekom državnom nivou, neophodno je da strategiju razvoja kulture Republike Srbije donese Skupština, to je prvi deo amandmana, kao najviše zakonodavno telo, a na predlog nadležnog ministarstva za kulturu.
Znači jedan obrnut proces od onoga koji sada upravo radite, a to je da izvršna vlast donosi zakone zakonodavnoj vlasti. Jer tek ovakvim postupkom bi se stvarno obezbedilo da strategija razvoja kulture, koja sadrži osnovne postavke kulturnog razvoja, strateške pravce i instrumente kulturnog razvoja, planove realizacije i kriterijume, indikatore i postupke evaluacije, bude stvarno sveobuhvatna, reprezentativna za celu populaciju Srbije i u smislu ostvarivanja opšteg nacionalnog interes u kulturi.
Kako se ovim predlogom zakona uvodi ta institucija nacionalnog saveta za kulturu, čija je uloga prevashodno vezana za utvrđivanje kulturne politike u Srbiji u nekom dužem periodu, taj period bi trebalo da bude najmanje pet godina. Zašto?
Zato što bi takvo donošenje strategije otklonilo mogućnost da se zbog uskostranačkih interesa napravi kulturna politika po meri jedne ili više stranka, tako da sa prestankom vršenja vlasti od strane jedne stranke ne dolazi do automatskih promena ili zaokreta u strategiji kulturnog razvoja.
Donošenje strategije za petogodišnji period omogućilo bi da se prevaziđu, bar ovde, sve stranačke podele i napravi model kulturne politike po meri svih građana Srbije, bez obzira na partijsku pripadnost.