Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsednice, pritiskao sam ovaj taster i javljao sam se, uključivao za reč. Zašto me niste registrovali, ne razumem. Moguće da je neka greška u sistemu, moguće je da je možda nepažnja, ali ću par reči kazati u vezi sa ovim amandmanom. Prethodno sam dužan da iznesem par činjenica.
Vidite, Odbor za zdravlje je razmatrao ovaj set od pet zakona u raspravi koja je trajala osam sati i izazvala je neke čudne reakcije u parlamentu. Rečeno je da je to neuobičajeno i možda nije primereno trenutku kada imamo hitnu raspravu.
Kada vi podelite pet zakona na osam sati, onda ispadne da je oko sat i 40 minuta vođena rasprava o svakom od ovih zakona. Mislim da je to neki minimum koji je morao da se vodi u vezi sa ovim zakonom.
Međutim, ono što je jako bitno, kada smo imali raspravu u Odboru u pojedinostima, nismo imali prisutnog resornog ministra. Da stvar bude još gora, nismo imali ni ovlašćenog lica ispred Vlade.
Prema tome, mi smo vodili jednu raspravu koja je bila razgovor gluvih, gde su nam predstavnik Ministarstva i mlađi službenici iz Ministarstva čitali ono što je napisano kao stav Vlade i kao odgovor. Ono što sam dužan da kažem da gospodin Stantić, koji je zastupao Ministarstvo, nije bio u materiji i nije mogao da vodi kvalifikovanu raspravu sa nama.
Ono što je, takođe, bitno koliko su ovi zakonski predlozi neuređeni dokaz je da smo mi kao odbor na molbu Vlade poslali dva amandmana koji nisu naši, nego je trebalo da isprave grube tehničke greške.
Ista situacija se dogodila jutros, gde sam dobio u 9.40 časova poziv da sazovem odbor na zahtev jedne trećine poslanika, što je sasvim legitimno, da se još dve grube, grube greške isprave u predlozima ovih zakona. Ono što sam dužan da kažem da je kod zauzimanja stavova i odgovora bilo potpuno evidentno da se ovde razgovara na jedan nedoličan način sa nama poslanicima koji smo uputili amandmane.
Dužan sam da vas upozorim da je 119 amandmana upućeno na pet zakona. Hajde da sada to podelimo. Znači to je dvadesetak amandmana na ove značajne zakone. Da li je to nešto neumereno? Da li je to nešto zlonamerno? Ocenite sami.
Postojala je dobra namera da se o ovim zakonima raspravlja na jedan kvalifikovan i odgovoran način. Međutim, odgovori su nadmudrivanje, zamena teza i ono što je čak nedozvoljeno, grubo falsifikovanje nekih činjenica. To ćemo pokazati u raspravi pojedinačnoj.
Što se tiče samog amandmana gospodina Martinovića, mi jednostavno ovaj zakon o javnom zdravlju ne doživljavamo kao zakon. Predložili smo da se to izmenom naslova pretvori u ono što jeste, rezolucija, mogao bi neko da kaže i deklaracija. Mi smo častili Vladu i predlagača, neka se to zove rezolucija, neka to ima malo veći značaj. Zašto?
U ovom zakonu nemate ni jednu jedinu normu, osim norme koja nalaže Zavodu za javno zdravlje da donosi planove u vanrednim situacijama. Jednu jedinu kaznenu odredbu, da u slučaju ukoliko se ti planovi ne donesu, onda sledi jedna određena kazna.
Prema tome, gospodin Martinović je predložio da ovaj akt koji smo dobili i koji ne liči ni po čemu, ni po sadržini, ni po formi na zakon, bude ono što jeste. Samo toliko.