Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo sednicu Jedanaestog vanrednog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2009. godini.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 110 narodnih poslanika.
Da bismo utvrdili tačan broj poslanika prisutnih u sali, molim da postavite kartice u poslaničke jedinice.
Konstatujem da je, primenom elektronskog sistema za glasanje, utvrđeno da su u sali prisutna 93 narodna poslanika, odnosno da je prisutno više od jedne trećine i da postoje uslovi za rad.
Obaveštavam vas da su sprečeni da sednici prisustvuju narodni poslanici: Borislav Pelević, Elvira Kovač, Momo Čolaković i Vlajko Senić.
Saglasno članu 88. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam da sam pozvala da današnjoj sednici prisustvuju prof. dr Tomica Milosavljević, ministar zdravlja, dr Oliver Dulić, ministar životne sredine i prostornog planiranja, dr Svetozar Čiplić, ministar za ljudska i manjinska prava, dr Periša Simonović, državni sekretar u Ministarstvu zdravlja, Gordana Pođanin, viši samostalni savetnik u Ministarstvu zdravlja, Vinka Kojadinović, viši samostalni savetnik u Ministarstvu zdravlja, Marija Matić, mlađi savetnik u Ministarstvu zdravlja, Mirjana Kontić, mlađi savetnik u Ministarstvu zdravlja, Aniko Muškinja-Hajnrih, državni sekretar u Ministarstvu za ljudska i manjinska prava, Sanja Jašarević-Kužić, pomoćnik ministra za ljudska i manjinska prava.
Prelazimo na 16. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O JAVNOM ZDRAVLjU (pojedinosti)
Primili ste amandmane koje su na Predlog zakona podneli narodni poslanici Nikola Krpić, Aleksandar Martinović i zajedno narodni poslanici Žarko Korać, Vesna Pešić i Kenan Hajdarević.
Primili ste izveštaje Zakonodavnog odbora i Odbora za zdravlje i porodicu. Primili ste mišljenje Vlade o podnetim amandmanima.
Pošto je Narodna skupština obavila načelni pretres, saglasno članu 142. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram pretres Predloga zakona u pojedinostima.
Na naziv Predloga zakona amandman je podneo narodni poslanik Aleksandar Martinović. Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 7. amandman je podneo narodni poslanik Nikola Krpić. Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 12. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Žarko Korać, Vesna Pešić i Kenan Hajdarević. Da li neko želi reč? Gospodin Žarko Korać. Izvolite.

Samo momenat, govorimo o članu 12?
(Vjerica Radeta: Izvinite, molim vas, a amandman gospodina Martinovića? Gospodin Momčilov je pritiskao taster.)

Molim vas, pročitala sam, javljate se po kom amandmanu recite?
(Paja Momčilov: Po amandmanu gospodina Martinović.)
Znate otkad je bilo, i pitala i gledala, nema problema, daću vam reč, ali da znate da sam pitala da li neko želi reč. On je dao amandman na naslov zakona. Onda se vraćamo malo, nema problema. Morate da se koncentrišete kada počne sednica.
Gospodine Momčilov, imate reč, izvolite, da skratimo priču.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsednice, pritiskao sam ovaj taster i javljao sam se, uključivao za reč. Zašto me niste registrovali, ne razumem. Moguće da je neka greška u sistemu, moguće je da je možda nepažnja, ali ću par reči kazati u vezi sa ovim amandmanom. Prethodno sam dužan da iznesem par činjenica.
Vidite, Odbor za zdravlje je razmatrao ovaj set od pet zakona u raspravi koja je trajala osam sati i izazvala je neke čudne reakcije u parlamentu. Rečeno je da je to neuobičajeno i možda nije primereno trenutku kada imamo hitnu raspravu.
Kada vi podelite pet zakona na osam sati, onda ispadne da je oko sat i 40 minuta vođena rasprava o svakom od ovih zakona. Mislim da je to neki minimum koji je morao da se vodi u vezi sa ovim zakonom.
Međutim, ono što je jako bitno, kada smo imali raspravu u Odboru u pojedinostima, nismo imali prisutnog resornog ministra. Da stvar bude još gora, nismo imali ni ovlašćenog lica ispred Vlade.
Prema tome, mi smo vodili jednu raspravu koja je bila razgovor gluvih, gde su nam predstavnik Ministarstva i mlađi službenici iz Ministarstva čitali ono što je napisano kao stav Vlade i kao odgovor. Ono što sam dužan da kažem da gospodin Stantić, koji je zastupao Ministarstvo, nije bio u materiji i nije mogao da vodi kvalifikovanu raspravu sa nama.
Ono što je, takođe, bitno koliko su ovi zakonski predlozi neuređeni dokaz je da smo mi kao odbor na molbu Vlade poslali dva amandmana koji nisu naši, nego je trebalo da isprave grube tehničke greške.
Ista situacija se dogodila jutros, gde sam dobio u 9.40 časova poziv da sazovem odbor na zahtev jedne trećine poslanika, što je sasvim legitimno, da se još dve grube, grube greške isprave u predlozima ovih zakona. Ono što sam dužan da kažem da je kod zauzimanja stavova i odgovora bilo potpuno evidentno da se ovde razgovara na jedan nedoličan način sa nama poslanicima koji smo uputili amandmane.
Dužan sam da vas upozorim da je 119 amandmana upućeno na pet zakona. Hajde da sada to podelimo. Znači to je dvadesetak amandmana na ove značajne zakone. Da li je to nešto neumereno? Da li je to nešto zlonamerno? Ocenite sami.
Postojala je dobra namera da se o ovim zakonima raspravlja na jedan kvalifikovan i odgovoran način. Međutim, odgovori su nadmudrivanje, zamena teza i ono što je čak nedozvoljeno, grubo falsifikovanje nekih činjenica. To ćemo pokazati u raspravi pojedinačnoj.
Što se tiče samog amandmana gospodina Martinovića, mi jednostavno ovaj zakon o javnom zdravlju ne doživljavamo kao zakon. Predložili smo da se to izmenom naslova pretvori u ono što jeste, rezolucija, mogao bi neko da kaže i deklaracija. Mi smo častili Vladu i predlagača, neka se to zove rezolucija, neka to ima malo veći značaj. Zašto?
U ovom zakonu nemate ni jednu jedinu normu, osim norme koja nalaže Zavodu za javno zdravlje da donosi planove u vanrednim situacijama. Jednu jedinu kaznenu odredbu, da u slučaju ukoliko se ti planovi ne donesu, onda sledi jedna određena kazna.
Prema tome, gospodin Martinović je predložio da ovaj akt koji smo dobili i koji ne liči ni po čemu, ni po sadržini, ni po formi na zakon, bude ono što jeste. Samo toliko.

Oprostite, da li ste koristili vreme ovlašćenog predstavnika ili vaše poslaničke grupe, samo da znam.

Koristio sam dva minuta gospodina Martinovića, koristio sam i za naredni, ako dozvolite, njegov amandman još dva minuta, pa se naravno neću javljati po tom drugom amandmanu njegovom. Vi ćete sada kazati da li to ne može. Ako ne može, onda sam koristio vreme poslaničke grupe.

Koristili ste vreme vaše poslaničke grupe.
Na član 12. amandman su zajedno podneli poslanici Žarko Korać, Vesna Pešić i Kenan Hajdarević.
Izvolite, gospodine Korać.

Gospođo predsednice, gospodine ministre, poštovani narodni poslanici, mi smo već kada smo razgovarali o ovom zakonu u načelu, rekli – da ovaj zakon u stvari nema karakter zakona, on nema nikakve norme u sebi, on zaista nema nikakve kaznene odredbe.
On jeste bio zakonska obaveza koju je Ministarstvo zdravlja preuzelo zato što član 122. stav 2. važećeg Zakona o zdravstvenoj zaštiti predviđa da se donese jedna zakon o javnom zdravlju.
Međutim, sam zakon je napisan tako da su sve definicije zdravlja preuzete iz Zakona o zdravstvenoj zaštiti i kompilacija su čitavog niza odredbi o zdravlju iz raznih međunarodnih dokumenata.
Mi nemamo ništa protiv toga, ali ne vidimo nikakvu korist od ovako sastavljenog zakona.
Dakle, od ovih pet zakona, po našem mišljenju, ovaj zakon ima najmanje koristi za građane Srbije jer je suviše uopšten i nije jasno koja je njegova prava svrha.
Da bismo to dokazali, mi ne mislimo da on može amandmanima u suštini da se popravi zbog svog karaktera, mi smo podneli amandman u članu 12, samo da navedemo primer kako je zakon sastavljen.
Ovde se kaže – ministar nadležan za poslove zdravlja, sporazumno sa ministrom nadležnim za poslove rada, predlaže ili donosi određene programe (na primer, nacionalni program zaštite zdravlja radno aktivnog stanovništva, program zaštite zaposlenih u određenoj oblasti).
Nigde se ne precizira da li su to godišnji, višegodišnji i to je primer kako je pisan ovaj zakon. Zato smo mi u amandmanu rekli – mi tražimo da se tu precizira, da to mora da bude jednom godišnje. Mi više želimo da demonstriramo karakter ovog zakona – da je on sav neodređen, donose se planovi, kakvi su to planovi, koliko traju, to je ovde potpuno nejasno. Mi smo pokušali da to ovde preciziramo da je ta obaveza godišnja i da mora jednom godišnje da se donese.

Na član 21. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Žarko Korać, Vesna Pešić i Kenan Hajdarević. Izvolite, gospodine Korać.

Gospodine ministre, poštovani narodni poslanici, ponovo evo pogledajte kako je sastavljen zakon. Ovde se kaže sledeće – u zakonu se navodi da javno zdravlje svake dve godine dostavlja izveštaj Zavodu za javno zdravlje, osnovanom za teritoriju Republike, a ovaj dostavlja Ministarstvu petogodišnji izveštaj.
Nije nam jasno zašto ovi daju dvogodišnji, a Ministarstvu se dostavlja petogodišnji. Naravno, mi smo to „petogodišnji“ predloži da se zameni rečju „dvogodišnji“, onako kako javno zdravlje svake dve godine dostavlja Zavodu za javno zdravlje Republike Srbije svoj izveštaj i on je dužan svake dve godine da podnese takav izveštaj. Zašto bi on podnosio svakih pet godina, a ovi podružni, kako bih rekao, svake dve godine. Nama je potpuno nejasna logika ovoga.
Voleo bih da vidim neko obrazloženje tvorca zakona i predlagača zakona – zbog čega se ovde pravi razlika i zašto nije tri, četiri, šest, osam ili 15 godina, odnosno koja je logika?
Moram da kažem da smo mi zabrinuti zbog ovakvog načina pisanja zakona o javnom zdravlju, zato što se nama čini da se ovde potkrala jedna greška u koncepciji. Zakon o javnom zdravlju bi morao da bude praktično osnovni zakon – da se definiše šta je javno zdravlje na jedan konkretan način, šta su ciljevi ne samo u Zakonu o zdravstvenoj zaštiti, nego i u zakonu o javnom zdravlju, odnosno šta je ono čemu teži naša Republika?
Koji je kvalitet javnog zdravlja? Koji su normativi za javno zdravlje? Koji su postupci da se veoma precizno prati stanje javnog zdravlja u Republici Srbiji, koje je veoma ugroženo u pojedinim oblastima zdravlja?
Nama se čini da je ovaj zakon shvaćen pre svega kao jedna zakonska obaveza. On je napisan na jedan opšti način. Razumem kolege koji kažu da je to više kao neka deklaracija o javnom zdravlju.
Još jednom, ovo je primer gde smo mi pokušali da konkretizujemo i pokažemo nekonzistentnost, više amandmana nismo ni podnosili, jer nismo videli smisao.