Pošto smo završili pretres Predlog zakona u pojedinostima, da li predstavnik predlagača želi završnu reč? (Ne.)

Zaključujem pretres Predloga zakona u pojedinostima.

Pošto smo obavili pretres Predloga zakona u načelu i u pojedinostima, Narodna skupština će u danu za glasanje odlučivati o Predlogu zakona u načelu, pojedinostima i u celini.

Prelazimo na 19. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O TRANSPLANTACIJI ĆELIJA I TKIVA (pojedinosti)

Primili ste amandmane koji su na Predlog zakona podneli narodni poslanici: Gordana Paunović-Milosavljević, Nikola Krpić, Vjerica Radeta, Zoran Babić, Mileta Poskurica, Zoran Antić, Vučeta Tošković, Dragan Čolić, Oto Kišmarton, Milan Knežević, Stefan Zankov, Paja Momčilov i Igor Bečić.

Primili ste izveštaje Zakonodavnog odbora i Odbora za zdravlje i porodicu, kao i mišljenje Vlade o podnetim amandmanima.

Pre prelaska na pretres Predloga zakona u pojedinostima podsećam vas da je Zakonodavni odbor, na osnovu člana 147. stav 2. Poslovnika Narodne skupštine, odbacio amandman koji je na član 56. stav 2. Predloga zakona podneo narodni poslanik Milan Knežević.

Prema članu 148. stav 3. Poslovnika, odbačeni amandmani ne mogu biti predmet rasprave i o njima se ne glasa.

Pošto je Narodna skupština obavila načelni pretres, saglasno članu 142. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram pretres Predloga zakona u pojedinostima.

Na član 2. amandman je podnela narodna poslanica Gordana Paunović-Milosavljević.

Izvolite, gospođo Milosavljević.

U članu 2. stav 1. reči – ako je transplantacija, zamenjuju se rečima – na transplantaciju. Amandman nije prihvaćen i u obrazloženju Vlade naveli ste da se amandman ne prihvata jer, ''ako je transplantacija organa ili delova organa'', neću dalje zbog vremena, ''primenjuju se odredbe ovog zakona i propisa donetih za sprovođenje zakona''.
Ne znam šta vam je smetalo da reči – ako je transplantacija zamenite rečima – na transplantaciju, kada u Predlogu zakona o transplantaciju ćelija i tkiva, član 2. stav 3. navodite – na postupak, naglašavam na postupak dobijanja, doniranja, testiranja, obrade, očuvanja, skladištenja i distribuciju krvotvornih ćelija i matičnih ćelija, primenjuju se odredbe ovog zakona, osim ako ovim zakonom nije drugačije uređeno.
Jedino što je iz ovog vašeg obrazloženja tačno je da se radi o dvostrukim standardima. SRS je smatrala da nešto što mora da bude najkonkretniji oblik uređenja ovakve oblasti ne sme da počne sa odredbom – ako.

Na član 9. amandman je podneo narodni poslanik Nikola Krpić. Da li neko želi reč? (Ne.)

Na član 9. amandman je podnela narodni poslanik Gordana Paunović-Milosavljević. Izvolite, gospođo Milosavljević.

U članu 9. stav 3. posle reči "organizuju se" dodaju se reči "stručno-medicinski". Obrazloženje Vlade što se amandman ne prihvata je prosto neverovatno i sasvim sigurno nestručno. Pitanje je da li ministar zna imena i stručnost direktora u zdravstvenim ustanovama koje se bave transplantacijom ćelija i tkiva. Najverovatnije ne zna.
Ako ne zna imena direktora, kako će onda znati imena stručnjaka i kvalifikaciju tih stručnjaka kako bi sastavljao timove za transplantaciju. Jedino direktor poznaje svoj stručni kadar, jer radi sa tim ljudima, i sasvim je logično i primereno da direktor sastavlja timove za transplantaciju u svojoj zdravstvenoj ustanovi.
Međutim, ovim predloženim članom to nije tako precizirano, jer se najverovatnije radi o političkom predlogu, tako da ministar poznaje, ako ne direktore ustanova, onda njegovi pomoćnici poznaju članove svojih partija, pa će tako predlagati da u timu za transplantaciju budu njihova deca, rođaci i kumovi.
Ako je šta za Ginisa, timovi za transplantaciju biće propisani podzakonskim aktom. Pitam vas: kada? Šta će se raditi dok ne budu formirani timovi za transplantaciju? Kada? Po predlogu zakona za 18 meseci. Zašto ponovo zakon po hitnom postupku?

Po ovom amandmanu želi i gospođa Aleksandra Janković. Izvolite.

Podržavam amandman koleginice iz SRS, a koristiću vreme ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe NS.
Od jutros gledam šta se događa i iskreno mi je žao što nadležni ministar i izvestilac Vlade nije baš onaj koji je resorni, znači Tomica Milosavljević. Njegovo odsustvo danas uklapa se u njegov generalni stav, otpisivanjem mogućnosti da mu se čak i dobronamerno uputi bilo kakva kritička primedba.
On je zaista jedan od retkih primeraka u Vladi zbog izražene frustracije na netolerancije, te mu na kraj pameti ne pada da razgovara sa onima koji drugačije misle, makar bili i njegove kolege. O poslanicima i da ne govorim.
Za razliku, recimo, od gospodina Dulića, koji je obilazio poslaničke grupe i pokušao, koliko je to moguće, s obzirom na pripadnost stranci, da uvaži korisne primedbe, Tomica je imao stav koji varira od animoziteta do otvorene agresije prema svima koji imaju ikakvu primedbu na stanje u zdravstvu.
Čak je po hodnicima pretio poslanicima opozicije. Trenutno nije tu kolega iz DSS Milan Dimitrijević, koji bi mogao da vam posvedoči kakve se reči ume da upotrebi čovek sa deminutivom u imenu, mali Toma.
Sa psihološke tačke gledišta to je i razumljivo, jer je Toma mali zapravo redak egzemplar u srpskoj istoriji. Imali smo kralja Aleksandra ujedinitelja, a sada imamo i ministra ujedinitelja, čoveka koji je uspeo da u nezadovoljstvu objedini i pacijente, i lekare, i poslanike i novinare.
Za razliku od, recimo, gospodina Paje Momčilova i vas, gospođo predsednice, on više ne može da se vrati u struku. Gospođa Slavica Đukić-Dejanović bila je ostvarena u svojoj profesiji kao vrstan neuropsihijatar. Uvek može da se vrati struci, čak i ako odustane od politike. Isto važi i za dr Paju Momčilova. Tomica ne može.
Izvanredan internista se pretvorio u lošeg političara i to u pet mandata. Sedam godina vernosti Dinkiću potpuno ga je upropastilo kao lekara. Pa, on ne razgovara ni sa ljudima koji su bili njegova generacija na medicinskom fakultetu.
Od javnog zdravlja čovek je napravio javni javašluk, pri čemu je javna tajna da Ministarstvo zdravlja štiti interese privilegovanih uvoznika, koji su, naravno, istovremeno bili finansijeri izbornih kampanja stranke G17 plus, koja je imala apsolutnu kontrolu nad radom Ministarstva zdravlja.
Fabrika iz Leskovca onemogućena je da počne sa proizvodnjom više vrsta lekova, jer je ministar Milosavljević i njegova klika štitila pojedine uvoznike lekova koji su davali ministru, njegovim saradnicima i stranci G17 plus velike svote novca.
Naravno, od ove istrage nema ništa, jer je ministar zdravlja nedodirljiv za istražne organe. Opšte je poznato da osovina Dinkić - Milosavljević pare opljačkane od srpskih pacijenata u džakovima iznosi van Srbije već pet godina.
Dinkića uzbuđuje način na koji se u vreme Miloševića novac iznosio na Kipar, te njegovo iskustvo oduševljeno primenjuje. Već je 23 milijarde evra oprao raznim kriminalnim grupama po svetu. Kolika je tzv. pepeljara ostala njemu, tema je raznih nagađanja.
Naši izvori govore da mu je, za razliku od banana republika, cena nešto niža, pa zahvaljujući tome što smo geografski u Evropi, Dinkić na ovu svotu ima zaradu od blizu dve milijarde evra. Smatra se da je bar polovina od ovog od mahinacija u zdravstvu, gde mu vredni saradnik Milosavljević otvara nove vidike i apetite.
Svima je poznat slučaj zahteva za smenom gradskog sekretara za zdravstvo dr Dragane Jovanović, koja je pretrpela neviđen progon samo zato što je tražila da se preispitaju javne nabavke u zdravstvenim centrima. Istraga je sprovedena, čak jedan od direktora je pristao da dobije status zaštićenog svedoka kada je utvrđeno da nešto što košta 400.000 evra je plaćeno milion, znači, dokazana je krađa od ni manje ni više 600.000 evra i ništa.
Na pitanje upućeno dotičnom direktoru zašto je to radio, odgovorio je da sve radi po nalogu stranke koja je temelj koalicije.
U razlozima za donošenje ovog zakona po hitnom postupku, navodi se da je motiv što hitnije stvaranje uslova za obezbeđivanje visokog nivoa zdravstvene zaštite građana, što je nešto pismenije nego obrazloženje za donošenje zakona o javnom zdravlju, gde se kaže - u cilju što hitnijeg stvaranja uslova za obezbeđivanje visokog nivoa zdravstvene zaštite građana, odnosno uspostavljanje jedinstvenog zakonskog okvira za obavljanje obavljanja delatnosti javnog zdravlja, meta obavljanje.
Hajde što je ovo nepismeno, nego što je prosto neverovatno da je Tomica sedam godina čekao da stvori zakonski okvir za obavljanje obavljanja delatnosti javnog zdravlja.
Poslanička grupa NS ovih dana bila je bukvalno zatrpana mejlovima, pismima, porukama. Iz razumljivih razloga neću navoditi imena ljudi, jer oni nemaju imunitet, a dobro se zna da je zdravstvena i farmaceutska mafija zapravo srce celokupne mafije u Srbiji.
Evo prvog komentara. Recite, molim vas, da je od pitanje transplantacije ćelija i organa bitnije obezbediti primarnu zdravstvenu zaštitu za svakog stanovnika Srbije. To što su pojedina preduzeća u lošoj finansijskoj situaciji, pa ne isplaćuju obaveze fondu, kriv je njegov predsednik stranke i njegova stranka, koja je zagovarala jednostranu primenu SSP-a i time stavila domaću privredu u još neravnopravniji položaj. Jadna je zemlja u kojoj je ministar zdravlja sve uspešniji, a nacija sve bolesnija.
Sledeći komentar, Tomica je fenomenalan, prosto je sjajan, čovek nije zaradio ni 10 miliona evra preko svojih firmi za uvoz medicinske opreme i Medisane, njegove kompanije sa Kipra, kojom rukovodi njegov kum, koji se bavi uvozom lekova, i to obzirom da je zakonska marža 6%. On čovek prvo uveze lekove na Kipar, tamo reparira porez i ostavi osnovnu zaradu koja je 100%, a ovde uvozi sa maržom od 6%. Naravno, ako neka druga firma proba da uveze nešto, ona popije ...
Sledeći komentar, nešto što sam čuo, čovek je iz zdravstvene struke, lekar, na sastanku od rukovodećih je da se lekarima naređuje da prepisuju lekove određenih farmaceutskih kuća. To izgleda više nije važno koji je lek bolji ili korisniji u određenoj situaciji, posebno što je sasvim uobičajena pojava da trgovački putnici, inače lekari po struci, novčano stimulišu lekare proporcionalno broju recepata koji su prepisali za lekove i njihovih farmaceutskih kuća.
Tu se čak vodi evidencija, a treba istim tim trgovačkim putnicima zabraniti da vrše svoje promocije u vreme radnog vremena, jer kradu lekarsko vreme, kao i vreme pacijenata, koji često zbog kašnjenja lekara koji nisu u radno vreme na radnim mestima zakasne na posao, pa se tu šteta za državu drastično umnožava.
Od prijatelja sam pre nekog vremena čuo da jedan nemački lek protiv alergije, ne sećam se koji, kod nas u apotekama košta 1.800 dinara, a u Nemačkoj 1,5 evro. Mi to svi znamo. Hoće li se slična strategija sprovoditi i u slučaju transplantacije ćelija i tkiva.?
Sledeće pitanje koje je veoma važno jeste šta je sa lekarskim greškama? Da li to spada u set zdravstvenih zakona koje razmatramo po ovako hitnom postupku?
Januara 2008. patolog, profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu, dr Marija Jančić-Zguricas, objavila je knjigu, pardon 2006. godine, oprostite, „Tajne ljudi u belom, zapis jednog patologa“, pri čijoj su se promociji u dekanatu u beogradskim lekarskim krugovima mnogi uznemirili.
Iako je knjiga stručna, sadrži prikaze kliničko-morfoloških slučajeva iz ugla patologa i obducijenta bez navođenja imena, mnogi su je doživeli kao svojevrsnu zbirku lekarskih propusta, koje su napravili mnogi i poznati lekari. Nepažnja, nedovoljno angažovanje, nehat, pa tek onda neznanje, po njenom mišljenju, glavni su razlozi lekarskih propusta. Knjigu je napisala zbog lične savesti, ali i zato što prikazi slučajeva mogu da budu poučni, da mlade ljude podstaknu na veću opreznost pri preduzimanju hirurških intervencija.
U knjizi je, između ostalog, naveden mučni primer grube lekarske greške, kada je hirurg operisao četrdeset sedmogodišnju ženu, pod dijagnozom „tumor u stomaku“ a radilo se o veoma odmakloj trudnoći. Žena je bila u sedmom mesecu. Na vrhunskoj Drugoj hirurškoj klinici u Beogradu, lekari su tek usred operacije shvatili da pred sobom nemaju tumor, već nerođenu bebu, koja je u toku operacije umrla, jer joj je presečen krvni sud i zaustavljena cirkulacija.
O kom ćemo mi to zakonu o lečenju neplodnosti govoriti kada dozvoljavamo da ovakve greške ostaju nekažnjene. Jer, lekar koji je sve to uradio bio je kažnjen samo time što godinu dana nije bio šef ekipe.
U knjizi je naveden i prikaz slučaja takođe trudne žene stare samo 25 godina, kod koje je tehničar pogrešno uradio test na malariju. Lekari nisu mogli da se načude previdu tehničara, naš čuveni infektolog doktor Kosta Todorović je podsetio da je on tu istu probu bezbroj puta uspešno izvodio pod šatorima na Solunskom frontu.
Da ne spominjemo slučaj Jelice Radović, koja je umrla na privatnoj klinici posle operacije čukljeva, male Anje Grahovac koja je preminula posle operacije katarakte. U interesu lekarske struke nije da se lekarske greške prikrivaju.
Danas, patolozi često, zbog nesigurnosti, odbijaju da daju pločice, odnosno svoj nalaz, nerado to čine ili ne čine dok ne moraju, mada su dužni da daju nalaz kada to pacijent traži. Nažalost, ni danas kod nas nije popularno tražiti drugo mišljenje.
U navedenoj knjizi je prikazan slučaj poznatog profesora kojem su odbili da daju preparate sa urađenom biopsijom, tek na intervencije dekana došao je do njih, a onda je u Klinici u Bostonu na istim preparatima dijagnostikovano potpuno drugačije oboljenje.
Znači, sve zdravstvene ustanove jesu dužne da prijave tzv. neželjene događaje, ali u 2007. godini je stigla samo 681 prijava, dok Amerikanci javno priznaju da godišnje izgube 100.000 života zbog propusta i grešaka u lečenju, u zemljama u tranziciji, ali i u Srbiji praćenje propusta i prijavljivanje grešaka često se prikriva iz straha od posledica po ugled ustanove i lekara.
U našim bolnicama, kada se rodbini pacijenta saopštava da je usred bolnice bolesnik pao sa kreveta i ugruvao se ili polomio, najčešće objašnjenje se svodi na – pa događa se. Dvadeset pet odsto zdravstvenih ustanova tercijarnog nivoa, dakle kliničko-bolničkih centara i specijalizovanih bolnica nema protokol za registraciju neželjenih dejstava lekova, a čak 30% nema o registrovanim neželjenim događajima.
Osim pomenutih neželjenih događaja, važno je da svaka klinika registruje mehaničko oštećenje usled hirurških intervencija, na primer kada se tokom operacija organa slučajno preseče krvni sud, komplikacije usled davanja anestezije - pojava tromba.
Kako da verujemo da će biti kontrolisani neželjeni efekti kod ovako ozbiljnih intervencija kao što su transplantacije ćelija i tkiva? Prema podacima pristiglih iz svih centara u Srbiji proizilazi da je prosečna dužina čekanja na zakazani pregled 12 dana, pri čemu se najbrže stiže do dečijeg lekara, a najduže se čeka na pregled psihijatra.
Prof. Dr Snežana Simić, koja je bila specijalni savetnik u Ministarstvu zdravlja, naravno uporna u pokušajima da se u Srbiji uvede kultura stalnog unapređenja kvaliteta lečenja, ističe da je bezbednost pacijenta u celom svetu najvažniji pokazatelj kvaliteta zdravstvene usluge.
Pomenuti pokazatelji bezbednosti pacijenata su osetljivi i predstavljaju našu bolnu tačku, ali je važno govoriti o onome što nam se dešava u bolnicama, da bismo znali da popravljamo ono gde grešimo. Nekvalitet je mnogo skuplji od kvaliteta.
Lekarske greške pri rutinskim intervencija ne prestaju, posebno na porođajima. Imali ste prilike da pročitate „Kurir“ od juče, gde roditelji devetomesečnog Stefana optužuju doktorku Milicu Kostić da je nestručno i nesavesno vođenim porođajem od njihove zdrave bebe napravila trajnog invalida.
Inspekcija je konstatovala da je reč o pogrešnoj proceni, a doktora Kostić i dalje porađa.
Ministar, sa deminutivom u imenu, a motivacijom da bude doživotno na toj funkciji, nije hteo da nam odgovara na ova sporna pitanja, odgovor je jedino – događa se i biće ispitano. Nažalost, izgleda u životu budućeg veka. Stoga nije ni čudno da je danas odsutan. Nije čudo da se gospodin Dulić, kao čestiti ortoped, sklonio, ali je još manje čudno da je Vlada delegirala baš ministra Svetozara Čiplića, koji je magistrirao na Ustavu u stanja nužde, a Ustav je sada u ozbiljnom problemu, ne bih baš iskoristila termin „nužda“, zbog odnosa prema Skupštini i posebno skupštinske vlasti prema opoziciji.
Gospodin Čiplić je doktorirao na temu Uticaj parlamentarnog imuniteta na karakter poslaničkog mandata, na primerima evropskih zemalja u tranziciji. Prava je osoba da disciplinuje Skupštinu, uz potpredsednicu gospođu Čomić, koja je danas nervozna, kao da je upravo prestala da puši.
Naravno, ni on ni ona nam ne mogu objasniti – zašto je Tomica, ministar zdravlja, odnosno Ministarstvo zdravlja raspisalo tender za nabavku šest miliona prezervativa, koje će besplatno deliti… (Predsednik: Da li ćete koristiti i vreme vaše poslaničke grupe? Izvolite. Možete.) potentnoj srpskoj populaciji koja nema para ili se stidi da kondome kupi u prodavnici ili apoteci.
Kondomi će do polovine 2012. godine biti deljeni u okviru akcije – realizacije projekta za borbu protiv HIV-a, koji se od 2007 .godine sprovodi u 27 gradova, kroz 37 organizacija i 22 instituta i zavoda za javno zdravlje.
Osim ekonomske barijere, kod ljudi postoji psihološka barijera u smislu stida da se kondomi kupe u prodavnici i apoteci. Besplatna podela kondoma je najbolji način da ljudi prevaziđu ovu psihološku barijeru, stid ili sramotu, koja je prisutna naročito kod mladih koji su i seksualno najaktivniji. Tako su objasnili motive za nabavku šest miliona kondoma u Ministarstvu zdravlja.
Doduše, nema nijednog preciznog odgovora u Ministarstvu zdravlja koji se tiče nabavke i cene vakcina protiv ovog čuvenog, kako kažu svinjskog, a zaista nije svinjski, nego H1N1 virus. Ni na jedno konkretno pitanje nema odgovora. Niti ima dovoljno vakcine, niti se zna koja je njena cena, niti su obavljene validacije i kliničke studije, pa kako kaže ministar sa deminutivom u imenu – neodgovorno bi bilo sada licitirati. Inače, sve drugo što radi je čudo od odgovornosti.
Ono što se zna jeste da će Guča biti vrlo problematična i kritična tačka. Sada imam jedno pitanje. Mene zanima kako je moguće da do rasplamsavanja ovog novog virusa dođe baš u Guči, a nije došlo na Univerzijadi, gde su nam došli raznorazni inficirani sportisti i pratioci iz belog sveta ili na Egzitu, nego izgleda – neko duvanje u trubu na specifičan način pospešuje razvoj virusa H1N1.
Bojim se da je to još jedan od pokušaja da se ova čuvena srpska manifestacija proglasi opasnom po fizičko, psihičko i duhovno zdravlje.
Sledeća stvar koja je zanimljiva je da ministar predviđa da će na jesen doći do masovnog obolevanja. To masovno obolevanje podrazumeva da će doći i do zabrane javnih skupova. Iz ovoga, onako, ne morate biti paranoik, pa da počnete da sumnjate da je zapravo reč o strahu vlasti od događaja na jesen. Ne plašite se vi nikakvog intenziviranja virusa, nego će se narod vrlo intenzivirati, a onda šta drugo da uradite – do da im zabranite javne skupove, sve da se jadni ne bi inficirali.
Kad ste bili tako ažurni, što umesto ovih šest miliona kondoma niste nabavili šest miliona nečeg drugog, maski ili nečeg drugog, eventualno nekakvih pomoćnih lekovitih sredstava da se podigne imunitet ljudima koji su iscrpljeni od toga što vas samo gledaju?
Tomica Milosavljević kaže i hvali se da potrošnja za zdravstvo nije povećana i da se za zdravstvo troši 6% BDP-a. To što je Klinički centar Niš, recimo, 2005. godine dobijao 2,3 milijarde za funkcionisanje a ove godine 5,3, rezultat je snažnije nacionalne ekonomije. Ovo stvarno zvuči toliko smešno i nelogično, kao i ono vaše obraćanje potpredsednice nepostojećem predlagaču zakona - da li predlagač želi reč? To je kao iz psihodrame. Znači, neko je mogao da skoči na to mesto pa da mu se vi obratite, tek da fizički neko bude prisutan.
Kako god bilo, ono što mislim da narod takođe zanima, jeste kada će osiguranici moći da naplate troškove za preglede kod privatnika, na koje se u državnom zdravstvu čeka duže od 30 dana? Na to će imati pravo od 15. aprila. Apri-li-li-li verovatno!
Ali, ne može neko da dođe u filijalu i da odmah dobije novac. To nema nigde, postoji procedura. Osiguranici već sad mogu da traže svoje pravo i isteraće ga na čistac, kaže ministar zdravlja. Znači, ono što je izvesno oko eventualne pandemije ovog novog virusa jeste da ćemo mi do kraja leta imati lek za tri posto stanovništva. I dalje je u najavi 6 miliona kondoma, zabrana javnih skupova i, bogami, ono što sam već jednom rekla, onaj refren čuvene pesme "Idola" "Plamene zore bude me iz sna".

Na član 10. amandman je podnela narodni poslanik Vjerica Radeta. Izvolite.

Za razliku od Vlade Republike Srbije, mi u SRS-u vodimo računa o tome ko je kvalifikovan da obrazlaže neki amandman, pa kao što vidite u okviru ovih zdravstvenih zakona sve amandmane koji se odnose na pravna pitanja postavljaju upravo pravnici.
Gospodin Čiplić ovde ne želi ni da se obrati narodnim poslanicima ni kada su u pitanju pravna pitanja. To govori o tome, gospodine Čipliću, da ste vi neodgovoran čovek, pogotovo u odnosu na ovaj parlament.
Gospodin Dulić je lekar i juče i prekjuče je ovde govorio o zakonu o planiranju i izgradnji i o zakonu o državnom premeru i katastru nepokretnosti. Veoma se pripremio, naravno od svojih saradnika je dobio određene informacije, da govori o temi o kojoj stručno nikada ništa nije mogao da nauči jer se nije bavio tim poslom. Vi se niste ni toliko potrudili.
Da je umesto vas ovde Oliver Dulić, Rasim Ljajić, Sulejman Ugljanin, mi vam nijedanput ne bismo stavili bilo kakvu primedbu, jer su to ljudi lekari, ili da ste se vi pripremili na temu zbog koje ste danas ovde.
Verovatno ste jedan od retkih ministara koji nije na godišnjem odmoru zato što u parlamentu treba da se govori o zakonu koji vi treba da predstavljate i nadam se da ćete tada, što bi narod rekao, obelite zube, da nam nešto kažete.

Gospodine Babiću, pretpostavljam da vam više odgovara posle pauze ili hoćete sada?

Na član 10. amandman je podneo narodni poslanik Zoran Babić.

Njemu dajem reč, posle toga pauza.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime poslaničke grupe Napred Srbijo SNS-a podneo sam amandman na član 10. Predloga zakona o transplantaciji ćelije i tkiva. Pažljivim čitanjem ovog predloga zakona može se videti da je Uprava za biomedicionu, između ostalog, nadležna za izdavanje dozvola zdravstvenim ustanovama koje obavljaju poslove transplantacije,  što definiše član 10. ovog predloga zakona.
Uprava za biomedicinu je takođe nadležna za obnovu dozvole nakon pet godina rada zdravstvene ustanove, što je predviđeno članom 11. Takođe, Uprava za biomedicinu je ovlašćena i da daje predlog i mišljenje za oduzimanje dozvola zdravstvenim ustanovama koje obavljaju poslove transplantacije, na osnovu kog ministar, koji danas nije tu, donosi rešenje, što definiše član 12. ovog predloga zakona.
Zbog toga je nejasan razlog, osim čiste političke ostrašćenosti, zašto nije prihvaćen ovaj amandman na član 10. stav 9. Predloga zakona, koji glasi: Uslove u pogledu prostora, opreme, kadra, odnosno timova za transplantaciju, kao i drugi uslovi iz stava 1. tačka 2) ovog člana, propisuje ministar, po pribavljenom mišljenju Uprave za biomedicinu, što je suština ovog amandmana.
Na osnovu vašeg obrazloženja o odbijanju ovog amandmana, znači da je Uprava za biomedicinu nadležna za poslove izdavanja, obnove i oduzimanja dozvola, a nije nadležna da daje mišljenja u pogledu prostora, opreme i kadrova medicinskih centara. Da li je to moguće? Naravno da nije. Naravno da nije moguće da Uprava bude odgovorna za izdavanje i oduzimanje dozvola, a nije za stručne i tehničke detalje.