Gospođo Plavšić, sve termine koji su vama upućeni danas sam u više navrata doživela i mislim da su to reaktivno afirmacijski odnosi prema nama, da zapravo gospodin Momčilov ima velike simpatije za nas dve.

Na član 32. amandman, sa ispravkom, podnela je narodni poslanik Snežana Stojanović-Plavšić. Vlada i Odbor za zdravlje i porodicu prihvatili su amandman i on je postao sastavni deo Predloga zakona.

Na član 32. amandman je podneo narodni poslanik Predrag Mijatović. Izvolite, gospodine Mijatoviću.

Hvala, gospođo predsednice, ali moraću da razočaram i jedno i drugo. Vi ste, i gospođa Plavšić i gospodin Paja Momčilov, izgleda prepisali ovaj amandman od mene, odnosno od Srpske napredne stranke, jer ako je verovati datumima, predao sam 15. jula, znači i pre SRS i pre G17 plus.
Nisam izbacio socijalnog radnika, zadržao sam i njega, čak sam mu dao i veću mogućnost, a to je da se doda i psihijatar i psiholog. Nekom se od njih dvoje nije svideo psihijatar, a nekom se nije svideo psiholog, pa su to tako i napravili amandmane. Smatram, ako gledate po tome, da je trebalo apsolutno prihvatiti amandman SNS, a normalno ne dva amandmana koji su pre toga dati.
Hteo bih da pročitam obrazloženje koje dato na ovaj amandman. Kaže - s obzirom da je psiholog dovoljan za utvrđivanje psihološke podobnosti lica koja se podvrgavaju postupku BMPO, uključivanje psihijatra podrazumeva dijagnostiku, odnosno veštačenje težih psiholoških poremećaja, što nije potrebno.
Vi kao psihijatar znate da se neke bolesti smatraju i genetski prenosivim, prema tome mesto psihijatra u tome jeste, ne psihologa koji će proceniti psihološki profil, a mesto psihijatra u svakom slučaju upravo zbog prenošenja mogućih genetskih komunikacija na potomstvo.
Prema tome, amandman SNS je sveobuhvatniji, kompletniji i od amandmana G17 plus i SRS, i trebalo ga je prihvatiti.

Zahvaljujem. Reč ima doktor Žarko Korać.

Gospođo predsednice, ovo je sasvim sitna primedba, ali pošto je počela ovakva rasprava, pa ne postoje psihološki problemi nego psihički problemi. Preklinjem vas, psihološki pripadaju nauci. Ako neko ima psihološke probleme, muči ga psihologija kao nauka. Znači, u obrazloženju je nešto nepismeno napisano. Preklinjem vas, postoje psihički problemi, a psihološke imaju moji studenti, znači muči ih nauka. Samo kažem da je to u obrazloženju, ništa vama, naprotiv.

Na član 36. amandman je podneo narodni poslanik Paja Momčilov. Izvolite, gospodine Momčilov.

U članu 36. mi smo tražili da se stav 5. briše. Šta taj član 36. govori? O dužnostima odgovornog lekara. Kako glasi taj stav? Sve informacije odgovorni lekar daje u prisustvu još jednog lica iz tima za oplodnju.
Vidite, sve informacije koje razmenjuju lekar i pacijent, a pogotovo u ovoj oblasti koja je vezana za genitalnu sferu i za ove metode kojima treba da pomognemo našim pacijentima, poverljive su prirode i zadiru u najdublju intimu pacijenata.
Sadržinski, ima li razloga za dva lekara uopšte da oni budu prisutni? Znači, čovek bi mogao da kaže ovako - ako treba dva lekara iz tog tima da budu kad se daju informacije, neće jedan moći da da, nešto će propustiti, pa je onda ovaj potreban kao korektor ili možda horski treba da pevaju u duetu kad daju informacije, možda je i to zamisao onoga ko piše ovaj zakon.
Karakter informacija koji zadire u najdublju intimu pacijenta ipak ne bi trebalo ovo da dozvoli. Ove informacije nisu ništa složenije i značajnije od drugih kod lečenja, recimo, tuberkuloznog ili bolesnika sa AIDS-om. I tu su daleko složenije stvari i tu nemate propisano da dva lekara moraju da pričaju sa takvim pacijentom. Zašto bi ovde?
Vidite, imamo jedan princip iz prakse. Ako je nosilac genetske translokacije otac, šta mi postupamo? Otkrije se to, znači, može potomstvo da strada. Samo njemu se kaže i samo njemu kaže ordinirajući lekar, i ne širi se nigde više, a ovo nesuvislo objašnjenje, nemam sada vremena da ga čitam, zaista neću, imam četiri minuta, ali treba da mi ostane nešto za kraj, kada bih čitao ovo nesuvislo objašnjenje, vi biste videli da to nema veze sa razumom, sa poznavanjem medicinske etike i struke.

Na član 43. amandman je podneo narodni poslanik Paja Momčilov. Izvolite.

Šta smo mi kazali? U ovom članu se kaže, da to prepričam zbog vremena, da donor svoje ćelije može dati samo u jednoj ustanovi, u jednoj banci i nigde više.
Mi kažemo ovako – da dozvolimo mogućnost, onda kažemo – izuzetno, uz dozvolu uprave, da to bude dozvoljeno da se da i u nekoj drugoj ustanovi. Zašto? Evo, praktičan život. Vi imate recimo insiminaciju. To je jedna česta metoda biotpomognute oplodnje. Šta se dogodi? Leče se pacijent i njegova supruga, on daje materijal, dogodi se da se posvađaju sa lekarima u toj ustanovi, nezadovoljni su lečenjem, i kažu – mi hoćemo da idemo da izaberemo drugu ustanovu. Imaju pravo. Zašto se ne dozvoli da se doniraju tad ove polne ćelije muškarca u drugoj ustanovi?
Ili, dogodi se havarija u zdravstvenoj ustanovi i bude uništen materijal, ili ne dogodi se havarija, obradom materijala koji se koristi nemate ono što očekujete kao rezultat. Zašto se ne dozvoli nezadovoljnim ljudima da promene zdravstvenu ustanovu i da daju u drugoj, pod strogo kontrolisanim uslovima, uz dozvolu upravo ove Uprave za biomedicinska istraživanja, ili kako to već oni zovu?

Na član 54. amandman je podneo narodni poslanik Paja Momčilov. Izvolite.

U članu 54. vi imate da dozvolu daje Uprava za biomedicinu. Za šta? Za preimplantaciona istraživanja genetska. Pomalo sam dotakao taj problem. Zašto treba da daje jedna uprava, organ uprave, pazite, da daje dozvolu za par ekselans dijagnostičku metodu medicinsku. Na šta to liči?
To je do sada uvek bilo nešto što je bilo stvar struke i lekari su, naravno, svi zakleti Hipokratovom zakletvom, mi imamo i etičke odbore i komitete, imamo svoja pravila struke. Zašto se sad ovde ide na to da neka uprava treba da vam ovo daje? To ne razumem.
Po ovome, mi bismo morali da za svaku delikatniju dijagnostičku i terapijsku metodu, kada su druge stvari u pitanju, da tražimo dozvolu od te uprave. Kod transplantacije bubrega mogu da budu i te kako interesantne situacije u neslaganju i slaganju, pa onda i tu da tražimo dozvolu te uprave.
Prema tome, mislim da je ovo potpuno suvišno i da Ministarstvo i uprava nisu stručne institucije da o ovome rade. Ovde je Etički odbor potrebniji nego nekompetentna Uprava. Kada već nećete Etički odbor, a mi smo smatrali da on treba zajedno sa strukom, da je to dovoljno.