Zahvaljujem. Uvaženi ministre, dame i gospodo narodni poslanici, uvažena predsednice Skupštine, ono što je važno reći, a ostalo mi je u ušima u nekim prethodnim izlaganjima, to je pojam nacionalne svesti.
Kada govorimo o strategiji, onda moramo imati u vidu i ono što predstavlja nacionalnu svest, ali ukoliko nacionalnu svest zamenite za ekonomski patriotizam, onda imate nacionalni ponos koji je branjen u prethodnom mandatu, nacionalni ponos koji je završio u njivi Istanbula. To je, zapravo, jedna slika nečega što jeste demagogija, zamenjena i definisana nečim što se zove ekonomski patriotizam.
Važno je imati strategiju i smatram da je ovo dobar posao koji je uradilo Ministarstvo, imajući u vidu da smatram da ovo ministarstvo u pogledu reforme Vojske radi jedan važan, hrabar i do sada uspešan posao.
Ono što je, takođe, važno jeste to da se mora imati u vidu da se ove strategije donose prvi put u istoriji i pohvaljujem istrajnost koja je pokazana u insistiranju na donošenju ovih strategija. Siguran sam da one neće ostati okamenjene, i nerazvojne i nepromenjene iz razloga što se stvarnost dnevno menja, imajući u vidu narastajuće opasnosti koje su od prirodnih katastrofa do terorizma i to možemo videti svakodnevno.
Ova strategija se donosi u specifičnim okolnostima i tako je treba tumačiti, imajući u vidu da postoji ona odluka koja i nas obavezuje, a to je odluka o vojnoj neutralnosti i unilateralno proglašenje nezavisnosti Kosova.
Zato donošenje ovakve strategije predstavlja hrabar čin i u svakom slučaju podrazumeva da moramo imati strategiju, ali svakako da strategiju moramo i da realizujemo.
Ono što moramo imati u vidu nošeni nacionalnim interesima jeste to da danas nijedna zemlja nije u mogućnosti da rešava sve složenije probleme očuvanja i jačanja nacionalne bezbednosti.
Svakako da je na ovom polju najizraženije pitanje suvereniteta svake države i upravo zbog tog pitanja suvereniteta je možda najslabiji stub Evropske unije zajednička spoljna i bezbednosna politika, koja je u fazi razvoja i menja se na dnevnoj osnovi.
Naravno da tu nije cilj gubljenje identiteta ili suvereniteta, već bezbednost svakog građanina koji živi na teritoriji prvenstveno države koja jeste članica EU i same EU.
Ukoliko se svaki građanin, koji je osnova sistema bezbednosti, ne oseti bezbednim, besmislena je svaka priča o identitetu ili suverenitetu, ali je preduslov za sve biti i ostati živ.
Pre neki dan sam pročitao izjavu nekoga ko sebe predstavlja političarem i rekao je u toj svojoj izjavi da su nama potrebni, kako on kaže, i ''Ameri'' i Rusi, ali postavljam pitanje – da li smo mi potrebni ''Amerima'' i Rusima? To je odgovor na mnoga naša pitanja koja postavljamo.
Pozicija Srbije mora da bude pozicija poželjne države, a ne države mračnog vilajeta, jeftinog života, pogažene privatnosti, crnog tržišta.
Znači, upravo Srbija ne sme da bude onakva zemlja koju su stvarali oni koji sada pozivaju i prizivaju Ruse i ''Amere'' i smatraju da je naša potreba da budemo zajedno sa njima, a ne njihova potreba da budu zajedno sa nama. Zašto smo u toj poziciji? Zato što smo propustili priliku da budemo Švajcarska. Zašto nismo Švajcarska? Zato što nismo imali ni politiku ni strategiju, nego smo kroz istoriju tumarali predvođeni onima koji su vođeni ličnim interesima gazili po nama.
Nije nama najvažnije da uz sebe imamo ''Amere'', Ruse, zemlje nesvrstanih, Kinu i ne znam još koga, mi moramo jasno definisati naše nacionalne interese, treba nam odgovorna politika, ali su nam potrebni i političari koji će hrabro preuzeti na sebe odgovornost, prihvatiti odgovornost za politiku koja će biti u interesu ne nas samih nego onih ljudi koji će živeti posle nas.
To je ono što predstavlja strategiju i zato se strategija donosi. Jednostavno, ne donosimo je za danas nego je donosimo za neko buduće vreme i moramo voditi računa i o realnosti i o politikama bezbednosti, moramo voditi računa o našim oficirima, da i oni moraju da imaju znanja koja su tekovina civilizacije i ne mogu da ostanu zatvoreni jer ne mogu da dođu do tih znanja.
U obe strategije su dobro prepoznate opasnosti, ali ono što je nedvosmisleno i što uvek podvlačim jeste da ne možemo sami. I kada je zvanična politika smatrala da možemo sami i da će svet saznati našu istinu, usledila je katastrofa.
Principi – međunarodno pravo, prijateljski narodi, braća i slični termini, možda postoje u međunarodnoj politici, ali su svakako najtanja karika u njoj.
Nas treba da opredeljuju naši interesi koje odgovorna politika mora da prepozna, a to su; vrlo pojednostavljeno: da kada izađemo iz kuće na ulici budemo bezbedni, od toga da mi ne padne saksija na glavu pa do toga da me neko ne prebije, jer mu se učinilo da sam ga popreko pogledao, da me država ne opterećuje dažbinama, da ne izdvajamo milione na kupovinu novih aviona, odnosno da dobijem jasnu računicu koliko me to košta i šta dobijam kao pojedinac za to.
Postoje još mnoga pitanja – koliko sada izdvajam za svoju bezbednost i koliko bih izdvajao ukoliko bi država bila članica nekog vojnog saveza, koliko me košta ukoliko sam vojno neutralan? Tek onda mogu da donesem valjanu odluku i onda možemo da imamo referendum na kojem ćemo se izjašnjavati o državnim, zajedničkim interesima naših porodica, ali sa svim sećanjima na sva bombardovanja koja su bila i saveznička i koja su bila okupatorska, spremni da oprostimo, ali svakako ne i da zaboravimo.
To su osnovni postulati koji treba da vode ovu državu, počevši od interesa koji su naši, lični, interesi da živimo bezbedno, u miru, ali koji zajedno predstavljaju naš nacionalni interes koji mora da bude definisan. I, to je ono što je najvažnije. Hvala.

Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik gospođa Vesna Pešić.

Mi smo se već do sada izjasnili da je naša glavna primedba na Nacionalnu strategiju bezbednosti u tome što su izostavljeni važni elementi bezbednosnih integracija. Međutim, za jedan momenat proširila bih i rekla da se baš iz ove nacionalne i bezbednosne strategije vidi da je glavni problem, i to naročito od 2003. godine, zamućivanje i nedovoljno jasno profilisanje Srbije, njenog položaja, budućnosti, bezbednosti, uopšte pravca u kome treba da se kreće.
Drugim rečima, nije jasno da se i preko ove strategije Srbija negde smešta između Istoka i Zapada i da ta neodređena pozicija između Istoka i Zapada, što vrlo često čujemo, u stvari na neki način politizira ideju o bezbednosti, zato što se uopšte ne zna šta to znači da Srbija ostane na takav jedan način nedovoljno definisana.
Smatram da je najveći propust skoro potpuno ignorisanje pitanja bezbednosti integracija, a to kažem u kontekstu toga da se Srbija ovim dokumentom nije odredila u odnosu na najvažniji savez, gde treba da pripadamo, budući da se pripremamo da uđemo u EU, a to je integracija u NATO savez.
Pored toga, nigde se u ovoj strategiji ne pominje Rezolucija Narodne skupštine o vojnoj neutralnosti, niti se bilo šta o tome obrazlaže, niti se to pominje ovde, tako da ako je reč o osnovnom strateškom dokumentu, ne znam u kakvoj je relaciji taj dokument sa tako važnim dokumentom kao što je donela Skupština.
Jer, kao što vidim, toga uopšte u ovoj strategiji nema, niti se govori šta bi bila nekakva vojna neutralnost, kada je reč o ovom strateškom dokumentu.
Time ova strategija umesto da utvrdi strateški pravac Srbije, zapravo doprinosi strateškoj konfuziji u kom se pravcu kreće Srbija uopšte. Takođe, ističe se da osnovno pitanje bezbednosti jeste pokušaj otcepljenja teritorije AP Kosovo i Metohija. Ovo jeste, i svi smo toga svesni, jedno teško i veoma osetljivo pitanje, a ako to bude osnovno pitanje bezbednosti, onda moram da poručim građanima da su oni zaista u svakom pogledu potpuno nebezbedni!
Zašto? Zato što su skoro sve države iz susedstva i članice Evropske unije priznale nezavisno Kosovo, te je logično da su ove države onda i nosioci glavne pretnje po bezbednost Srbije. Međutim, Strategija navodi da Srbija teži razvoju dobrosusedskih odnosa, znači sa državama u regionu koje su priznale nezavisno Kosovo, a, takođe, teži i ka integraciji u Evropsku uniju. Onda ispada, pošto su te države priznale Kosovo, a i same su, u najvećem broju, skoro sve članice NATO-a, da imamo jedni šizofrenu situaciju, umesto koherentnu, i konfuziju u samoj Strategiji i da je to najslabija tačka čitavog ovog dokumenta.
Ja mogu da navedem i neke delove koji su dobro napravljeni u ovom dokumentu. Recimo, kada se govori o nacionalnim vrednostima. Zaista ne vidim šta bih dodala tim vrednostima koje treba da se štite, ali ova, osnovna, suštinska konfuzija oko određenja položaja Srbije, naravno, i kada je reč o susedstvu i Evropskoj uniji, mislim da zaista ne može da se izbegne i da čitav ovaj dokument, praktično sa tom unutrašnjom kontradiktornošću, pada na ispitu jedne jasne i validne strategije nacionalne bezbednosti.
Sada ću samo da se osvrnem konkretno na nekoliko stvari. Čini mi se kao da su neki delovi ove strategije pismeni kao da ih je pisao Veljko Kadijević. Kao da podsećaju na neko drugo vreme i veoma su politizirani.
Na početku kada govorite – Regionalno okruženje, kažete: ''Rizici od izbijanja ratova i drugih oružanih sukoba na prostoru jugoistočne Evrope, iako su smanjeni, nisu eliminisani. Pokušaj revizije odredaba Dejtonskog sporazuma, koji bi bio u suprotnosti sa interesima bilo kog konstitutivnog naroda, destabilizovao bi bezbednosnu situaciju u Bosni i Hercegovini, a time i u regionu.''
Mislim da ovakva formulacija ''suprotnost interesa konstitutivnih naroda'' – pa, zato što su ti interesi bili suprotstavljeni zato je i došlo do destabilizacije, zato je bilo tamo ratova. Dejtonski sporazum je bio sporazum koji je zaustavio rat u BiH. Ali za formiranje, efikasne, funkcionalne države Dejtonski sporazum nije dovoljan.
Verovatno, a na tome se sada i radi, da će sva tri konstitutivna naroda morati, možda, da bi se od te države napravila, ne da bude propala, nego država koja može da funkcioniše, da se odreknu nekih svojih suprotstavljenih interesa da bi ta država mogla da funkcioniše.
Budući da se na tome radi, ovo izgleda, veoma grubo rečeno, da ako se odstupi od Dejtonskog sporazuma, dakle, da je mirovni sporazum u osnovi, a ne izgradnja jedne buduće države koja treba da funkcioniše – da se ovako u zaoštrenoj formi stavi kao mogućnost čak i izbijanja ratnih sukoba.
To bi bila prva primedba, koja mi se čini prejaka, kada je reč o regionu, a da ne govorim da se tu pominju i druge zemlje koje priznaju Kosovo. Već sam rekla da to izaziva dvostruki osećaj, s jedne strane, bezbednosna komponenta nam je dobri odnosi sa susedima, a onda ih navodimo kao izvor nestabilnosti. To su sve te suprotnosti koje su evidentne.
Kada sam rekla da me podseća na neka stara vremena terminološki, moram da vam kažem da se, recimo, stalno pominje u Glavi 2: Izazovi, rizici i pretnje bezbednosti, pa i ovde, na kraju, kada se govori o regionu, o bezbednosti regiona, stalno se govori o višegodišnjem građanskom ratu vođenom na prostorima nekadašnje Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, o međunarodnoj izolaciji. Vi pišete o tome kao da mi nikakve veze sa tim nemamo.
Dalje govorite – sankcije koje su bile izrečene, bombardovanje, a naročito ove sankcije, a posle toga kažete – i tranzicija. Pa, mi vodimo tu tranziciju. Šta je to u toj tranziciji što izaziva nekakve bezbednosne pretnje, ostaje potpuno nejasno. Kada se pozivate na sankcije koje smo imali, sećam se one fraze koja je bila često izgovarana – ''sankcije ničim izazvane i nezaslužene''.
Da li vi, gospodo, iz vojne službe, iz Ministarstva, znate zašto je Srbija 31. maja 1992. godine dobila te sankcije? Zato što su UN i sve države glasale i zato što je Srbija bila umešana u rat u BiH. Sada vi to prikazujete kao neku objektivnu okolnost koja i dan-danas traje, da su ničim zaslužene sankcije, one su sada uzrok svega toga. Idete toliko daleko i tvrdite da su ostali ljudi u Vladi učestvovali u pisanju ovog dokumenta, jer kažete, u istom tom sektoru, da je problem ekonomskog razvoja Republike Srbije nastao usled višegodišnjih ekonomskih sankcija i uništenja vitalnih objekata privrede i saobraćajne infrastrukture, tokom NATO bombardovanja – znači i ekonomsku situaciju i razvoj, a ne onim što se događalo devedesetih godina, ne one katastrofalne inflacije, ne totalna destrukcija naše ekonomije, nego ''nezaslužene i ničim zaslužene i izazvane sankcije''.
Zato sam rekla da ova terminologija nije depolitizirana, nego me zaista podseća na neko vreme kada su možda mogli Božidar Adžić i Kadijević da se lepo zabave ovom terminologijom.
Dodala bih još nešto, možda je malo preterano, da se u Strategiji o nacionalnoj bezbednosti i rizicima govori o destruktivnom delovanju pojedinih verskih sekti. Vi znate da je naš zakon podelio verske zajednice na tradicionalne i na netradicionalne, i da su male verske zajednice izložene diskriminaciji. Koje to satanističke sekte postoje? To sam htela da vam pokažem, da li je moguće da ste morali tako nešto da nabrojite, jer se zaista mogu neke grupacije osećati da su ugrožene zbog ovakvog navođenja.
Ovim ću da završim, to potiče otuda zato što je dokument, koji imamo pred sobom, rađen gotovo isključivo od strane Ministarstva odbrane, nije učestvovao civilni sektor, mnogi nisu bili konsultovani, kada je reč o Strategiji nacionalne bezbednosti, a trebalo je, jer da su učestvovali verovatno bi ovakve stvari bile otklonjene. Ovde se više vidi taj vojno – centrični pristup koji uvek deluje starinski i nedovoljno moderno, pa su se neke stvari provukle.
Na kraju, samo da završim sa tim, zaista se ne zna, ako Srbija ne reši svoje bezbednosno pitanje, ako ne reši pitanje svojih bezbednosnih integracija, postavljam vam pitanje, niste ovde objasnili, da li vi mislite da će Rusija da bude garant bezbednosti Srbije? Mislim da takva koncepcija koja vas je naterala da praktično izbegnete pitanje bezbednosnih integracija u sklopu približavanja i učlanjenja Srbije u EU, a na tom putu nam stoji NATO, da je to jedan ustupak Rusiji, koji nas, kako mi se čini, dovodi u veoma nebezbednu situaciju. Hvala.

Gospodine ministre imate reč, izvolite.

Nadam se da neću da vas uvredim ako kažem da nemate razumevanje duha celokupne strategije. Imali ste neke činjenice, koje postoje, ali naprosto ne obrađuje Strategija usled čega su nastale sankcije. Nas interesuju posledice sankcija. Usled čega su nastale sankcije, to je nešto što Strategija kao takva ne obrađuje kao temu. To je tako.  
Pitate koje su ekstremne verske grupacije problematične u Srbiji. Trenutno se završio jedan sudski proces u Specijalnom sudu za neku grupaciju, koja je, sticajem okolnosti ekstremna, teroristička, a isto tako vi napadate kada neka ekstremna, pa čak i pravoslavna, grupacija napada neke druge ljude, naprosto, sve su ekstremne grupacija koje žele u našem društvu da unesu nemir, nestabilnost, strah itd.
S druge strane, rekli ste da je Srbija umešana u rat u Bosni. Molim vas da takvu stvar ne iznosite u Parlamentu! Inače, Srbija nije umešana u rat u Bosni. Vodi se sudski proces povodom toga. Nadam se da taj sudski proces neće opteretiti nas i našu decu.
Tačno je da je šizofrena situacija vezano za Kosovo i Metohiju. Tačno je da su određene zemlje priznale Kosovo i Metohiju u granicama koje su oni napravili, unilateralnom deklaracijom nezavisnosti, ali nije tačno, čak i one su se odrekle toga da kažu da je to najveći trenutni bezbednosni izazov u Evropi. Totalno je neprimereno govoriti o tome, ako je Nemačka priznala Kosovo i Metohiju, da je Nemačka relaksirana po pitanju bezbednosti, odnosno destabilizacije bezbednosti. Nedeljno imate avione koji vraćaju ilegalne emigrante koji su došli u EU bez prava i koji idu nazad u Prištinu.
Žao mi je što niste bili na samom početku, nismo mi analizirali ovde zašto i kako je nešto nastalo, nego posledice toga što postoji. Kosovo i Metohija u ovom trenutku su najnebezbedniji deo Evrope, hteli mi to da priznamo ili ne, voleli, ne voleli, i ko god priznao Kosovo i Metohiju ili ne priznao, to je tako. Znači, najveći stepen nezaposlenosti, korupcije, organizovanog kriminala, ilegalnih migracija, sekstrafikinga, proliferacija oružja, sve ono protiv čega bi trebalo jedno građansko društvo da se bori, da se ta stvar ne proširi dalje, vi sada kažete da je to sve nebitno zato što su to zemlje EU priznale.
Da ponovim, u novembru mesecu 2002. godine bila je velika konferencija u Londonu o organizovanom kriminalu u jugoistočnoj Evropi, svi ti, koji su sad priznali, rekli su tada da najveći problem dolazi sa Kosova i Metohije. Dakle, nije tema sada da li mi volimo, ne volimo, da li smo u ljubavi, nismo u ljubavi, naprosto, mi smo dobili dokument u kome se kaže da nam je to problem. Kako je nastao, to je sad druga stvar.
Drago mi je sada što vama deluje staromodno, kolegi iz Naprednjačke stranke deluje moderno, malo ima manjak stranih reči, njemu ima višak stranih reči. Ja sam i rekao da očekujem da u Parlamentu vodimo debatu oko nečega pri čemu se verovatno nećemo svi složiti, ali naprosto postoje stvari koje se koriste u terminologiji svugde u svetu, pa i kod nas. Nije tačno, nije isto "nešenel sekjuriti" i "stejt sekjuriti", nacionalna bezbednost i državna bezbednost – nije isto. Ko god koga zamajavao i govorio da je tačno, tako nije. Žao mije što nisu imali priliku da uče engleski na vreme, jer po stare dane očigledno ne mogu da razumeju najbolje. Hvala. (Aplauz.)

Gospođa Vesna Pešić, replika.

Htela sam samo da kažem kada sam govorila o verskim sektama koje ste ovde naveli  da sam svesna toga da ste ispravno naveli nacionalni i verski ekstremizam, o kome sam i ja govorila u javnosti i kome smo bili izloženi vrlo često, a i sada skoro povodom one ''povorke ponosa'', ali ja sam se osvrnula na jedno destruktivno delovanje.
Zaista, ne znam kolika je razmera da pominjete u nacionalnoj strategiji bezbednosti nekakve kultove.
Toga nema ni u nekom, ne znam kom procentu, nula koma ne znam čega, a postoje male verske zajednice, naročito protestantske, koje ovde iz nerazumevanja ljudi zovu sektama, a protestanti imaju prava da tumače slobodno Bibliju i tako se onda formiraju metodisti, baptisti, jer nemaju nikakvu centralnu crkvu. Zbog toga su kod nas stalno izložene ovakvom maltretiranju i zbog toga sam reagovala, pogotovo što je to u toliko maloj meri, procentualno beznačajno.
U Americi imate ogromne kultove, niko neće da navede da to ugrožava nacionalnu bezbednost SAD-a, a kultovi, verske sekte, koji kod nas uopšte ne postoje izazivaju te mogućnosti. Znači, ja sam samo o tome govorila i mislila sam da tome nije bilo mesta, da je to preterivanje i da to može da se dotera, da se izbaci.
Potpuno se slažem kad je reč o verskoj netrpeljivosti, na to se nisam uopšte osvrnula. Pored toga, nisam se osvrnula ni na moj glavni argument da bezbednost Srbije nije osigurana time što ste izbegli da kažete da Srbija u dogledno vreme, zajedno sa koračanjem prema Evropi treba da uđe u bezbednosne integracije sa NATO-om, gde su svi njeni susedi, i da smo mi preko toga ostali jedna bezbednosna rupa i, na kraju krajeva, potpuno nebezbedni.

Gospodine Šutanovac, izvolite.

Vrlo kratko, uz zaista dobre namere, mi smo izneli ovde koji su eventualni rizici, pretnje i, da kažem, izazovi. Nismo ulazili u to da li je to mala grupacija ljudi koja može da napravi veliki problem ili velika grupacija ljudi koja može da napravi mali problem. Naprosto, ti problemi kao takvi postoje i želimo da budu popisani i jasno determinisani u ovom dokumentu.
Po pitanju NATO integracija, ne znam odakle vama informacija i ko vam je rekao da neko nas uslovljava ulaskom u NATO, pa onda ulaskom u Evropsku uniju.
Naprosto, sticajem okolnosti, sa pozicije na kojoj jesam, razgovarao sam sa ljudima koji su veoma uticajni i u samom NATO-u, i među zemljama koje odlučuju o tome i niko još uvek nije stavio ili ispostavio taj račun pred nas. Znači, nema razloga da brinemo o tome.
Ono što je činjenica, to je da smo mi još 1996. godine postali partneri sa NATO-om u programu Partnerstva za mir, nažalost, još uvek nismo otvorili pun kapacitet u okviru Briselske kancelarije, i da smo pre nekoliko nedelja, na predlog Ministarstva spoljnih poslova, imenovali prvog ambasadora, znači, napravili iskorak u odnosu na prošlo vreme. Očekujemo da vrlo brzo oformimo kancelariju i da krenemo da imamo koristi i benefite kao što imaju sve zemlje koje su članice tog Partnerstva za mir.

Gospodin Konstantin Samofalov ima reč. Izvolite.