Gospodine ministre, kao što znate, bili ste u toj vladi, desio se 17. februar. Tog 17. februara 2008. godine došlo je prvo do jednostranog priznanja nezavisnosti Kosova, a onda do niz priznavanja od strane zemalja i kakvu ulogu u tome ima NATO pakt.
Podsetiću vas da je u samom Ahtisarijevom planu definisano da će NATO pakt biti ključni, vrhovni, organ vlasti na KiM. To se desilo posle pristupanja Srbije Partnerstvu za mir 2006. godine, koliko znam hronologiju, a da ne govorimo šta ti ljudi, znači, jedinice NATO pakta dole rade, kakav je odnos prema kosovskim bezbednosnim službama i sve ono što i vi znate. Dakle, nema potrebe da vas na to podsećam, kada je u pitanju odnos NATO pakta prema toj lažnoj tvorevini kao što je Kosovo.
Promenile su se okolnosti. Ako vi kažete – nisu se promenile okolnosti, onda je to nešto drugo. Mi smatramo da su se promenile okolnosti, da je NATO pakt učestvovao u stvaranju i podsticao stvaranje nezavisne države Kosovo, kao i da je davao podršku institucijama koje tamo deluju, koje su to uradile. To se desilo posle 2006. godine.

Gospodin Mirko Čikiriz ima reč, izvolite. Morate ponovo, gospodine Čikiriz, da se prijavite.

Hvala, gospođo predsednice. Gospodine ministre, uvaženi saradnici gospodina ministra, onaj ko prati procese, a kada se kaže odbrana i bezbednost, naš građanin obično pomisli na vojsku.
Naravno, danas su uvažene kolege dosta toga rekle koje sve institucije, i ekonomija i socijalna politika, i unutrašnja i spoljna politika, i spoljna bezbednosna politika, utiču na bezbednost jedne zemlje, ali onaj ko prati šta je Vojska Srbije uradila u unutrašnjim reformskim procesima od 2000. godine mora da zapazi da je jedna institucija, koju je uvek, nekako, u vreme ideološke ostrašćenosti pratio predznak da je ideološka, da je ipak napravila možda i najznačajnije reformske poteze od svih naših institucija, da se značajno uključila u međunarodne bezbednosne strukture i da je samim tim današnji bezbednosni položaj naše zemlje na znatno višem nivou u odnosu na period do 2000. godine.
Zbog čega je to tako? Jednostavno, zbog onoga što nude i ove dve strategije. Mi pre 20 godina, u vreme rušenja Berlinskog zida, nismo imali sluha za ono što se dešava u Evropi, nismo shvatili šta znači kad se jedna velika sovjetska tvorevina povlači iz zemalja Istočnog bloka, nismo shvatali šta znači kad se ujedinjuje Nemačka, nismo razumeli proces integracija zemalja EU i nismo razumeli šta za Srbiju tada znače evroatlanske integracije.
Srbija je svom tom nerazumevanju platila ogromnu cenu i ja, kao potpredsednik Srpskog pokreta obnove, spadam u one koji su u to vreme pričali gluvima. Međutim, danas sam pažljivo slušao sve poštovane kolege, kvalitet diskusije je bio na iznenađujuće visokom nivou i ono što mi se posebno svidelo i na čemu ću i ja potencirati, to je, da neke teme koje su u ovim strategijama možda u nedovoljnoj meri elaborirane, koje su najavljene i koje će sigurno biti teme o kojima ćemo mi u skorijoj budućnosti raspravljati u ovom parlamentu, to je, da li Srbija treba da ostane vojno neutralna zemlja, kakvu korist za svoju bezbednost Srbija ima od vojne neutralnosti, da li Srbija treba da bude članica NATO pakta? Ako bude članica NATO pakta da li će time imati određene koristi i da li će, samim tim, ne samo u ekonomskom, već i bezbednosnom smislu položaj naše zemlje biti bolji?
Pogledajmo okruženje. Ova strategija ga u potpunosti na pravi i valjan način elaborira, respektuje i uvažava. Srbija je sada jedno ostrvo između susednih zemalja koje su članice NATO pakta. Tu, naravno, ne računam Makedoniju zbog činjenice da postoji protivljenje Grčke ulasku Makedonije u NATO pakt. Ali, mi znamo i kakvo je danas većinsko raspoloženje u Srbiji.
Zbog negativnih emocija, zbog bombardovanja protivno svim međunarodnim standardima koje je izvršio NATO pakt pre samo 10 godina, danas je 30% stanovnika Srbije za to da se naša zemlja priključi NATO paktu.
Većinsko raspoloženje zasnovano je pre svega, čini nam se, na emocijama, ali i na činjenici da danas u Srbiji, pa i u ovom parlamentu, nemamo do kraja otvorenu raspravu o tome šta je, pre svega, NATO savez i kakve bi koristi, kažem, pre svega, naša zemlja imala od priključenja jednom takvom savezu.
Treba reći da je NATO savez – savez suverenih država. Ako potpisujete jedan ugovor sa drugom međunarodnom organizacijom, to znači da ga potpisujete kao suverena država i da ga potpisujete po svojoj slobodnoj volji, procenjujući da je to u vašem nacionalnom interesu. Sve odluke u NATO paktu se donose konsenzusom, što znači da smo, recimo, pre 10 godina bili članica NATO pakta mogli smo da ne glasamo za sopstveno bombardovanje, naravno, i danas bismo imali drugačiju situaciju, što se tiče položaja KiM.
NATO savez je savez demokratskih država koje poštuju u potpunosti standarde u pogledu unutrašnjeg demokratskog uređenja. Kada sam pričao o tome da je Vojska Srbije u velikoj meri odmakla u pozitivnom smislu u tim reformskim procesima, ja sam zaboravio da kažem da je to po mojoj proceni zbog tri bitne činjenice: zbog profesionalizma, zbog toga što je Vojska zadržala, u poređenju sa ostalim institucijama, visoke standarde, i zbog naglašenog patriotizma koji su pripadnici Vojske Srbije iskazivali uvek, a posebno u tim najtežim momentima 1999. godine.
Za NATO pakt se kaže, najčešće i građani imaju predstavu, da je to pre svega vojni savez. Ne, NATO pakt je vojnopolitički savez, ali dominantno politički savez i savez koji se u vremenu u kome živimo ne bavi samo vojnom politikom i očuvanjem mira ili intervencijama u svetu, već pre svega i borbom protiv terorizma, borbom protiv prirodnih i tehničkih katastrofa, protiv globalnih pandemija, protiv modernog gusarenja, primer imamo u Somaliji.
Samiti NATO pakta se održavaju dva puta godišnje i uvek uz prisustvo šefova vlada i država zemalja članica NATO pakta. NATO pakt ima, odnosno članice NATO pakta, stalne ambasadore u Briselu, što znači da postoje dnevne konsultacije i komunikacije.
NATO vojnu strukturu kontroliše civilna struktura. Kada bismo danas napravili anketu među građanima Srbije postoji predubeđenje da NATO ima neku svoju vojsku. Ne, NATO nema svoju vojsku. NATO pakt čine vojske zemalja članica i ako se ne postigne konsenzus oko intervencije, recimo, kao što smo imali primer u Iraku, onda su SAD ostale usamljene i to nije bila intervencija NATO pakta, već intervencija Amerike i njenih saveznika.
Da li NATO ima perspektivu? Često smo čuli kod nas da će se NATO pakt raspasti, da postoje nesuglasice itd. Ne, NATO pakt ima perspektivu, neće se raspasti, a postoje sukobljeni interesi koji se rešavaju, čini mi se, na najbolji mogući način, a ponoviću još jednom –konsenzusom.
Ova skupština je izglasala Deklaraciju o vojnoj neutralnosti. Mi vojnu neutralnost srećemo posle Drugog svetskog rata samo u nekoliko zemlja i čini nam se da je potrebno, zarad, pre svega građana Srbije, reći da vojna neutralnost, da bi u međunarodnom pravu imala svoj puni značaj i svoj puni smisao treba da bude potvrđena međunarodnim ugovorima. Naša vojna neutralnost je, da kažem, jednostrani akt koji nije nama priznat po pravilima međunarodnog prava od onih međunarodnih institucija ili zemlja koje treba da vam priznaju vojnu neutralnost, a kada bi to i činili, oni bi to činili pod određenim uslovima.
Vojna neutralnost je skupa, jer sami finansirate svoj sistem odbrane. Vojna neutralnost znači da ćete sutra ako vas neko napadne ostati usamljeni, jer ste rekli da vam nisu potrebni saveznici, da vam ne treba niko, sami možete da brinete o sebi, i vojna neutralnost je nešto što danas u svetu retko koja država, poput Švajcarske, može sebi da priušti, ali kod nas postoji i predubeđenje da Švajcarska nema vojsku. Nije tečno, Švajcarska ima i vojsku, ima izuzetno dobro organizovan sistem odbrane i Švajcarska je, ako se ne varam, posle Drugog svetskog rata, a iznad svog neba oborila u zaštiti svog teritorijalnog integriteta, čini mi se, 26 ili 27 aviona.
Da li ćemo mi pristupanjem NATO paktu imati veću ekonomsku korist? Sigurno je da hoćemo zbog toga što će strani investitori, pre svega investirati tamo gde je bezbednije. Da li će radije investirati u vojno neutralne zemlje? Čini nam se da to neće biti slučaj. Da li mi nećemo u NATO pakt zbog toga što smo bombardovani pre 10 godina? Ako je to razlog, onda ne treba da idemo ni u EU, jer najveći broj zemalja članica NATO pakta su ujedno i članice EU. To su: Italija, Španija, Francuska, Nemačka itd.
Šta su uradile ostale zemlje? Upravo, ulazak u NATO pakt je bila ulaznica za EU. Čini mi se da obe ove strategije ostavljaju prostor za ta razmišljanja ili možda, sutra, za izmenu strategije ili donošenje neke nove rezolucije u Narodnoj skupštini, ne možemo istovremeno biti protiv NATO pakta a za EU. Ako je NATO pakt zločinačka organizacija, što je odomaćeno shvatanje u našoj zemlji, onda ne možemo biti neutralni prema zločincima. Sa zločincima se treba obračunati. Da li imamo snage i potencijala da se obračunamo sa takvim zločincima i kakav bi bio strateški interes da se obračunavamo sa takvim zločincima, SPO to ne vidi.
Potrebno je, zarad javnosti, reći da SPO od svog osnivanja smatra da se zemlja, crkva i porodica brane u svim okolnostima. Tako smo se ponašali i 1999. godine, tako bismo se ponovo ponašali u sličnoj situaciji. Ove dve strategije, po raspoloženju u parlamentu sigurno će biti usvojene. Ako, ne samo naša vojska, ne samo naša Vlada, nego, sve naše državne institucije budu razmišljale na način na koji razmišljaju ove dve strategije, čini nam se da Srbija ima dobre ne samo bezbedonosne perspektive već, pre svega, ekonomske perspektive. Balkan čekaju još mnoga nerešena pitanja, od pitanja Republike Srpske, Bosanske federacije do Kosova i Metohije. Čini nam se da ako budemo tamo gde se bude odlučivalo, da možemo više uticati nego ako budemo na mestima na kojima se ne odlučuje, praveći se da nas to ne interesuje.
Na kraju bih da kažem, iznenadim se kao predstavnik relativno mlađe generacije kada čujem od starijih političara da u međunarodnim odnosima postoji interes a ne emocije. Onaj ko vodi državu na podlozi emocija sigurno će je odvesti u ćorsokak.
Od 1990. godine do 2000. godine mi smo bili preplavljeni emocijama i doživeli najveću nacionalnu katastrofu. Čini mi se da je strateški interes Srbije pristupanje NATO paktu, da je to naš ekonomski interes, da je to najbolji put da se kroz ulaznicu u NATO pakt i EU vratimo kao država na Kosovo i Metohiju. I čini nam se da zbog toga SPO očekuje u budućnosti da se o ovim temama, koje sam delimično načeo, vodi ozbiljnija rasprava, a mi ćemo sa puno zadovoljstva glasati za ove strategije. Hvala. (Aplauz.)

Reč ima gospodin Boris Aleksić. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, da nastavim priču vezanu za Strategiju o nacionalnoj bezbednosti. Da razjasnimo nekoliko pojmova.
Ovde se mešaju neki pojmovi koji su nespojivi, jedan je ''evroatlantski'', drugi je ''evroazijski''. Evroazijski koncept je koncept angloameričke osovine i to je nepodeljeno mišljenje u geopolitici. Njime dominiraju London i Vašington. Evroazijski koncept je koncept kontinentalne Evrope i njime, po prirodi stvari, dominira Evropa, ali, takođe, osovina Moskva, Pariz, Berlin. To nije sporno, to pišu i autori na zapadu, ako hoćete, u zapadnoj Evropi, SAD, Rusiji, bilo gde. Dakle, to ne treba brkati, prvo.
Kada je u pitanju prva glava ove strategije koju ste nam predložili, dobro ste primetili da postoji opasnost od globalne ekonomske krize, ali šta navodite? ''U uslovima globalne ekonomije, makroekonomske posledice značajnih poremećaja u funkcionisanju finansijskih tržišta u svetu odražavaju se na stanje globalne bezbednosti. Posledice svetske ekonomske krize mogu da dovedu do preovladavanja uskonacionalnih interesa...''
Verovatno ste imali na umu onu poslednju krizu koja je počela da se razvija 2004. godine, a eskalirala je propašću "Liman bradersa". Centri koji su izazvali ovu krizu mogu vrlo lako da se identifikuju, to su tzv. ''hedž fondovi'' koji se nalaze u poreskim rajevima, ministar je sigurno čuo za one koji su na Kajmanskim ostrvima, međutim, mnogo značajniji su oni koji se nalaze u posedu Velike Britanije, tzv. ''nezavisni krunski posedi'', koji se nalaze odmah uz obalu Velike Britanije, a jedno od tih ostrva je ostrvo Ma. To su centri koji su manipulacijom finansijskih derivata, između ostalog ''Hedžersa'', ''Fjučersa'' itd, doveli do ekonomske krize.
Šta dalje kažu u ovoj strategiji nacionalne bezbednosti pod tačkom 2. Regionalno okruženje, stav 2. ''Nasleđeni problemi iz prošlosti, istorijske protivurečnosti, kao i posledice sukobljavanja naroda i država na prostoru jugoistočne Evrope, a posebno na prostoru Balkana, u novijoj istoriji i danas utiču na stanje bezbednosti u regionu.'' Ovo ste odlično primetili, ali niste konstatovali glavni problem – problem, ko je odgovaran za zločin protiv mira. Zločin protiv mira je najteži zločin po međunarodnom pravu, teži je i od zločina genocida, jer zločin genocida proizilazi iz zločina protiv mira, teži je od zločina protiv čovečnosti, teži je i od ratnih zločina. Da nije bilo zločina protiv mira ne bi bilo ni rata!
Nepodeljeno je mišljenje da su velike sile sa Zapada, stvarajući unipolarni svet, razbile SFRJ, a svi smo svakako bili svedoci da su izvršili brutalnu agresiju na SRJ 1999. godine, potpuno suprotno Povelji UN.
Sada se na njihovu žalost stvara multipolarni svet, podižu se neki novi divovi sa Istoka, zauzimaju svoje mesto koje treba da zauzmu na međunarodnoj pozornici.
Šta dalje kažete u Strategiji nacionalne bezbednosti? Glava 2. Izazovi, rizici i pretnje bezbednosti. – Separatističke težnje. Od separatističkih težnji vi pominjete isključivo KiM. Situacija sa KiM je u principu jasna, ali da sada ne govorimo iz srpskih izvora, iz ruskih izvora.
Evo, navešćemo npr. američke i francuske izvore. Američki stručnjak Džozef Bodanski, koji je bio prvi čovek Kongresa za borbu protiv terorizma, više puta je javno navodio da Srbiji preti opasnost ne samo sa Kosova i Metohije već i iz Raške oblasti, a takođe postoji velika opasnost od separatističkih težnji u Vojvodini. Dakle, to priča čovek koji je bio prvi stručnjak Kongresa od 1998. do 2004. godine.
Šta kaže general Pjer Mari Galoa koji je francuski stručnjak, čovek čiji je koncept napravio od Francuske Republike veliku silu, njegova ''strategija odvraćanja''.
U svojoj knjizi "Stradanje naroda koji je uvek rekao ne", pogađate da je reč o Srbima, izričito je naveo da su separatističke težnje jake u Raškoj oblasti, naravno na KiM i, takođe, u Vojvodini. Tu Srbiji preti velika opasnost. Sada se postavlja pitanje – zašto to može da kaže general Galoa, zašto to može da kaže Džozef Bodanski, a ne sme da kaže ministar Šutanovac i ova vlada?
Na osmoj strani govorite o terorizmu: ''Terorizam je jedan od najvećih rizika i pretnji za globalnu, regionalnu i nacionalnu bezbednost.'' Tako je, ali, to govorite sa aspekta i sa pozicije Vašingtona, sa pozicije NATO pakta. Ono što su teroristi za NATO pakt, za Euleks. Zamislite, lideri Srba sa severa Kosova su proglašeni teroristima?! Tužilac Euleksa Nita Amin je podigla jednu optužnicu protiv nekoliko lidera, između ostalog i Milana Ivanovića i optužila i njega i druge za terorizam. Dakle, ono što su za Ameriku teroristi nisu teroristi za Rusiju, za Kinu. Ono što su za Rusiju teroristi nisu teroristi za Ameriku. Šta Amerika radi?
Upravo je Džozef Bodanski govorio da je KiM logistička baza Al Kaide. Pisao je o tome da su dvojica atentatora na svetski trgovinski centar Muhamed Ata i Halid Šeik Muhamed obučavani na KiM, u BiH, da su imali svoje jedinice koje su se tamo borile protiv Srba. Govorili su o brojnim drugim teroristima, između ostalog o izvesnom Safetu Ćatoviću, koji je bio prvi sekretar misije BiH pri UN, odakle je i organizovan ''džihad kamp'' u Pensilvaniji, odakle je i organizovan deo terorističkih napada na Njujork i Vašington.
Međutim, postoje podaci da tog izvesnog Safeta Ćatovića, alijas Abu Malija, ti podaci dolazi iz Republike Srpske od strane njihovih stručnjaka, upravo kontrolišu i sklanjaju Amerikanci. Taj Abu el Mali nosi jedno od svojih šifrovanih imena El Fatih. Zbog čega? Po jednom turskom sultanu koji je odsekao glavu poslednjem bosanskom kralju Stefanu Kotromaniću. Od tog trenutka, tj. ponavljajući taj model, muslimani, islamski teroristi su prvi put počeli da odsecaju glave u Bosni i Hercegovini. Tek kasnije se taj primer proširio na Irak, na Avganistan itd.
Naravno, sve ovo ne smete da napišete, a iza ovih ljudi vrlo verovatno stoje SAD, tj. njihova organizacija na Balkanu. Postavlja se pitanje – zbog čega SAD ne žele da do kraja razobliče i otkriju istinu o ljudima koji su organizovali 11. septembar, pobili 3.000 američkih građana, a koji su se borili protiv Srba na Kosovu i Metohiji i u Bosni i Hercegovini. Uostalom, zvanična komisija SAD, Komisija 9-11 formirana je da ispita okolnosti pod kojima su se desili ti teroristički napadi, navodi da su Halid Šeik Muhamed i Muhamed Ata učestvovali u terorističkim napadima na Njujork i Vašington 11. septembra.
Dalje, Nacionalni i verski ekstremizam koji navodite u sledećem stavu, niste obratili pažnju na francuske i nemačke podatke. Federalna unija evropskih etničkih grupa je jedna organizacija koja dolazi iz Nemačke, koja promoviše nacionalni i verski ekstremizam širom Evrope.
Njihovi osnivači su, gospodo, ljudi koji su se bavili manjinskim grupama u vreme Adolfa Hitlera. Dobro ste čuli, francuski stručnjaci, general Pjer-Mari Galoa i nemački stručnjaci Valter fon Goldendah i Hans Ridiger Minov govore u svojoj knjizi, u izdanju „Jasena“, ''Iz rata u rat'', vrlo precizno o tome. Tu imate obilje podataka o ovim stvarima koje vam ja iznosim.
Između ostalog, imate i fotografije tih osnivača Federalne unije evropskih etničkih grupa, sa vrhuškom Adolfa Hitlera, a danas je ta Federalna unija evropskih etničkih grupa priznata od strane EU kao nevladina organizacija koja se bori za prava nacionalnih manjina. Eto, primera radi, šta radi EU samo na ovom jednom pokazatelju.
Obaveštajna delatnost – problem je zato što strane obaveštajne organizacije sprovode nezakonito delovanje itd. To je tačno, sve je tačno. Vojnoobaveštajna agencija ima mogućnost da se bavi obaveštajnim radom, međutim, kad je BIA u pitanju, vi ste ukinuli obaveštajni rad u BIA. To je Dragan Filipović izneo u svojoj knjizi „Anatomija globalističkog smrada“. Formalno, obaveštajna uprava postoji, međutim, faktički ljudi koji su u njoj nemaju zvanje ovlašćenog službenog lica i ne mogu da se bave obaveštajnim radom. Šta to znači? To znači da ne idemo na neke velike tajne policije velikih zemalja.
– Slovenačka tajna policija, bosanska, hrvatska, albanska, koja god hoćete, može da se bavi obaveštajnim radom u Srbiji bez ikakvih problema, a Bezbednosno-informativna agencija ne može da se bavi obaveštajnim radom u regionu. Za to ste vi odgovorni, isključivo ste vi odgovorni za tako nešto.
Kad je ukinut obaveštajni rad? Nakon ubistva dr Zorana Đinđića 2003. godine, po nalogu Amerikanaca. Zašto? Da ne bi mogli da se provere podaci organizovanja njegovog ubistva u inostranstvu, između ostalog.
Vi ovde dalje naklapate o NATO paktu itd, o zaštiti životne sredine, o problemima. Oni koji su najviše zatrovali životnu sredinu u Srbiji, to su upravo predstavnici NATO pakta, njihova vojna mašinerija, osiromašeni uranijum. Oni su bombardovali na Kosovu i Metohiji jedno od glavnih čvorišta zdrave pijaće vode. Drugo veliko čvorište nalazi se kod Plitvičkih jezera. Namerno su bombardovali ovo čvorište na Kosovu i Metohiji osiromašenim uranijumom! Zatrovali su te izvore, ne samo za Srbiju, zatrovali su za Evropu.
Dakle, ti podaci su vrlo precizni i tu nema nikakvog spora. Eto kako radi NATO pakt i, eto, kako radi Evropska unija, a eto šta vi pišete i šta pričate. Zahvaljujem vam, ostalo vreme ću prepustiti mojim kolegama. (Aplauz.)

Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Vlatko Ratković.

Poštovana predsednice, uvaženi članovi Ministarstva odbrane, dame i gospodo narodni poslanici, zadovoljstvo mi je da danas raspravljamo o dva važna strateška dokumenta države Srbije, o Strategiji nacionalne bezbednosti i Strategiji odbrane Republike Srbije. Ova dva akta uz već usvojen Strategijski pregled odbrane, koji je usvojila Vlada, predstavljaju sigurno tri najvažnija strateška dokumenta u ovom trenutku za Republiku Srbiju.
Ono što je kvalitet ovih strategija, po meni, jeste pre svega jedan multidisciplinarni pristup ovoj materiji, jedno dubinsko skeniranje postojećeg stanja i koordinate koje mi kao država, kao državni organi, imamo u budućnosti u pogledu nacionalne bezbednosti, u pogledu sistema odbrane. Dakle, Strategija predstavlja, na prvom mestu, procenu stanja izazova rizika i pretnji i ona je svojevrsna analiza postojećeg i globalnog i regionalnog stanja bezbednosti i u neposrednom okruženju i u širem okruženju i da kažem – u planetarnom kontekstu.
Interesantno je, s obzirom na to da smo mi na pragu druge decenije 21. veka, da neko pojam nacionalne strategije posmatra u jednom arhaičnom i prevaziđenom kontekstu, iz jednog vrednosnog sistema polovine 20. ili krajem 20. veka. U eri u kojoj živimo, u dinamičnom svetu gde se stvari i događaji menjaju na dnevnom nivou, bezbednost iz pretežno vojne sfere prelazi na druge oblasti društva i društvenog života, i na energetiku i na infrastrukturu, ima svoj socijalni aspekt, ima svoj ekološki aspekt.
Strategija nacionalne bezbednosti je važan dokument. Podsetiću da nisu sve zemlje usvojile ovakva dokumenta, mada, naravno, nacionalna bezbednost egzistira u svim pravnim porecima. Podsetiću da Bugarska koja je članica EU, članica NATO pakta, još nije usvojila strategiju nacionalne bezbednosti. Ruska Federacija je tek nedavno usvojila jedan sličan dokument. Ono što su ključne reči u Strategiji nacionalne bezbednosti, nije samo odbrana, to su na prvom mestu poštovanje ljudskih prava, ekonomski prosperitet, stabilnost, razvoj demokratije i vladavine prava i nesumnjivo proevropska spoljna politika Republike Srbije. Ako imamo konsenzus u našem društvu o bilo kom pitanju, to je sigurno jedan veliki stepen konsenzusa u našem društvu u smislu opredeljenja Srbije za evropske integracije i to je sigurno jedan ireverzibilan proces koji mi treba da ubrzamo, između ostalog i usvajanjem ovakvih strategija.
Naravno da je bezbednost ključna reč u Strategiji nacionalne bezbednosti, ali kažem, ona nema samo vojni aspekt, ima i sve ove druge aspekte koje sam nabrajao. Menjaju se vremena, menja se čitava konstelacija međunarodnih odnosa, tako da su izazovi, rizici, pretnje koje postoje u okruženju u regionu, koji postoje na našem kontinentu, a naravno i u celom svetu, drugačije i generisane i drugačijeg su karaktera od takvih rizika koji su postojali u nekom prethodnom periodu.
Zbog toga je važno da ovaj strateški dokument, a on i sadrži, zato što je rezultat jedne multidisciplinarne analize jednog takvog stručnog i kvalitetnog pristupa, procenu situacije, bezbednosne na prvom mestu, ali istovremeno on sadrži i smernice u smislu delovanja državnih organa, nevladinog sektora, građana, privrednih subjekata i to je, da kažem, nešto što daje jedan široki karakter u primeni ovog dokumenta.
On je najširi normativni okvir za buduće i zakonske projekte i podzakonske projekte, ali za jednu afirmativnu društvenu akciju koju moramo da sprovodimo svi. Dakle i zakonodavna, izvršna i sudska vlast. Kolege, narodni poslanici koji su govorili pre mene detaljno su analizirali i ne bih hteo da moja rasprava ide u jednom suvoparnom pravničkom opserviranju ove materije.
Moram da istaknem treće poglavlje ovoga dokumenta, a to su Nacionalni interesi Republike Srbije u oblasti bezbednosti. To su: očuvanje suvereniteta, teritorijalnog integriteta i nezavisnosti, očuvanje unutrašnje stabilnosti i vladavine prava i razvoj demokratije i demokratskih institucija, kao i integracije Republike Srbije u Evropsku Uniju.
Zaštite života, imovine građana Republike Srbije jedan je od prioriteta Nacionalne bezbednosti uz ekonomski razvoj, stvaranje stabilnog, mirnog i prosperitetnog okruženja, očuvanje i razvoj međunarodnog poretka. Srbija ima velike integrativne kapacitete kako u oblasti odbrane opšte bezbednosti tako i u oblasti njenih ekonomskih resursa, ljudskih resursa i moram da kažem da će svi ti kapaciteti na osnovu ovih strategija, kao i zakona o kojem ćemo raspravljati, i nadam se i očekujem usvojiti na ovom zasedanju Narodne skupštine, omogućiti da Srbija postane regionalni lider i u ovoj oblasti.
Srbija prema svojim potencijalima ima realne šanse u mnogim oblastima. Mi jesmo lideri u regionu ali i lideri u oblasti bezbednosti. Još jednom ću ponoviti da je proces naših evropskih integracija „conditio sine qua non“ svih naših procesa, znači, supranacionalne integracije na prvom mestu integracije u EU su uslov za Srbiju koja će sa svojim administrativnim kapacitetima, sa svojim kapacitetima u oblasti zaštite ljudskih prava, zaštite manjinskih prava, omogućiti da se Srbija stabilizuje i postane prosperitetno društvo i, na kraju krajeva, članica EU.
Što se tiče Strategije vojne bezbednosti, tu ću spomenuti samo dva aspekta o kojima mislim da nije dovoljno govoreno, a to su: transparentnost u planiranju i finansiranju odbrane.
Ne znam da li je to možda je ministar u svom uvodnom izlaganju istakao, dakle, ta transparentnost se ostvaruje pre svega kroz budžetsku projekciju, kroz budžet Republike Srbije koji usvajamo mi, narodni poslanici, odnosno ovaj visoki dom, i civilna kontrola odbrane, dakle, veće učešće u toj civilnoj kontroli, kao i drugih društvenih subjekata.
Želim da kažem, mada to nije eksplicitno navedeno u Strategiji odbrane, već u nekim drugim dokumentima i to je posebno važno da znamo i mi narodni poslanici, a i građani Republike Srbije, a to su naši resursi u oblasti odbrambene proizvodnje, koja se nekada zvala oružana proizvodnja i izvoz oružja. Mi smo ostvarili prihod od 400 miliona evra po ovom osnovu. Znači, odbrambene proizvodnje i izvoz naoružanja. Mislim da je projekcija za sledeću godina, nekih, milijardu evra i to tako treba da bude inkorporirano u ovakve dokumente i naravno realizovano.
Srbija usvajanjem ova dva dokumenta dobija ne samo dva normativna akta, ona dobija jedan i formalno pravni i faktički osnov za poziciju regionalnog lidera u oblasti bezbednosti nacionalne sigurnosti.
Pozivam u ovom slučaju, takođe, na jedan konsenzus o kojem sam malopre govorio. Nema ovde politikanstva, nema ovde politike. Ovo su strateški dokumenti važni za našu državu, važni za naše društvo, važni za naše građane i zbog toga pozivam sve poslanike u ovom domu da u danu za glasanje, glasaju za ove dokumente. Zahvaljujem. (Aplauz.)

Zahvaljujem. Narodni poslanik, gospodin Zoran Ostojić ima reč. Izvolite.

Predsednicee, uvaženi ministre, koleginice i kolege poslanice i poslanici, LDP ocenjuje da su Strategija o nacionalnoj bezbednosti i Strategija odbrane, koje se nalaze pred nama, veliki pomak u definisanju osnovnih postulata i vrednosti ove države. Mi bismo zaista želeli da glasamo za ove dve strategije.
Međutim, i sam ministar je rekao da je jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova i s tim u vezi bezbednosna pretnja koju Strategija kvalifikuje, donekle protivrečan cilj i da obe strategije imaju protivrečnosti u sebi, s obzirom na opredeljenje da budemo punopravna članica EU.
Ta protivrečnost se videla i iz diskusija danas, jer su se mnogi poslanice iz vladajuće većine zalagali za punopravno članstvo Srbije u NATO. Moram da kažem da bi amandman koji mi predlažemo omogućio LDP da glasa za ove dve strategije.
Mi ćemo o razlozima zbog čega Srbija treba da bude punopravni član NATO više govoriti kada dođe na red rasprava o pojedinostima.
Svakako da su to bezbednosni razlozi, da su to politički razlozi, da su to ekonomski razlozi, da je to uticaj na međunarodnu zajednicu, i na kraju krajeva, jedan od razloga je i to što je proglašena tzv. neutralnost neodrživa. Neodrživo je jer je niko nije priznao, neodrživo, jer je to skup posao i rabota.
Zaista mislim da je vreme da Srbija, ako smo iskreni u tim evropskim poslovima i moja stranka se za to zalaže, učini jasnu redefiniciju prioriteta, kada je u pitanju spoljna politika i bezbednost i da se brzo pripremimo za punopravno članstvo u NATO.
Ministar često u poslednje vreme voli da kaže – kako nas niko nije zvao i da to nije na dnevnom redu. To je činjenica. Ali, nas niko neće ni zvati ukoliko ostane ta smešna Rezolucija o neutralnosti, koja je za neke „Sveto pismo“, tobože, jer je ovaj Parlament to doneo. Gde je bolje mesto želji Srbije da se priključi NATO paktu, nego u Strategiji nacionalne bezbednosti i Strategiji odbrane? Stavimo to, pa ćemo videti da li će nas zvati.
Zar vam nije argument to da su svi oko nas trenutno članovi NATO pakta, ili će brzo postati, uključujući čak i Bosnu, gde je predsedništvo BiH jednoglasno donelo odluku da želi da ta država bude članica NATO pakta. To znači sa glasom srpskog predstavnika, pa oni koji se kunu u Dodika, mogu da ga pitaju zašto je to učinio. Na kraju krajeva, Vojska Republike Srpske, podsećam vas, ukinuta je pre tri godine i postoji jedinstvena Vojska BiH. To je bio osnovni uslov za tu vojnu integraciju.
Prosto, mnogo argumenata ima da bi razmatrao sada, kada mi je toliko malo vremena ostalo. Ali, u svakom slučaju, samo imam ministru jednu preporuku, ovaj deo u Strategiji nacionalne bezbednosti koji se zove – Izazovi, rizici i pretnje bezbednosti, zaista ima nekakvih bisera. Kao da je pisao neko ko je, kako da kažem, završio akademiju ne '49, kada je skinuta Staljinova slika, nego verovatno '47, kada je još postojala. Pogledajte rečenicu: ''Obaveštajna delatnost koju strane obaveštajne organizacije sprovode kroz nezakonito i prikriveno delovanje, predstavlja realnu pretnju bezbednosti Republike Srbije''.
Znači, mi treba ovde u Skupštini donesemo zakon da strane službe moraju da se jave i prijave itd.
U svakom slučaju, mi smo spremni da podržimo, ukoliko većina ono što iskreno misli, a poneko od njih kaže, bude spremna da prihvati, a to je da se ovde jasno definišemo prema članstvu NATO paktu. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Miloš Aligrudić.