Hvala. Gospodine ministre, ovim amandmanom sam želela da bude taj član izraženiji, u stvari, da se uskladi sa nadležnostima predsednika Republike koja mu daje Ustav.
Naime, član 112. reguliše nadležnost predsednika i u poslednjem stavu kaže, da on, u skladu sa zakonom, komanduje Vojskom. Ovaj član govori o tome šta se dešava za vreme vanrednog ili ratnog stanja.
Verujem da Srbija neće biti više nikada u situaciji da dođe u takvo stanje, naročito zbog činjenice da je poslednje vanredno stanje, ne zloupotrebljeno, nego je u celom svetu, u međunarodnoj javnosti poznato da su na najdrastičniji način kršena ljudska prava naših građana, ali, ako već predsednik Republike preuzima odgovornost za komandovanje Vojskom, onda ne vidim zašto ne bi bio prihvaćen ovaj amandman koji sam podnela u ime naše poslaničke grupe, gde se kaže – da predsednik Republike, u slučaju vanrednog ili ratnog stanja, može narediti, a ne produžiti, da se vojnici kojima je istekao vojni rok po ovom zakonu, neposredno po odsluženju vojnog roka mogu zadržati u Vojsci Srbije, kao lice u rezervnom sastavu.
Zbog čega beži od takve odgovornosti predsednik Republike? Mi smo njemu, po zakonu koji je usvojen pre dve godine, dali jasna ovlašćenja koja mu, odnosno regulisali, kako to iz Ustava ide, kako on može da komanduje Vojskom, jedino ako vi ne želite da Borisu Tadiću ovim poručite – ma, nije važno, i ako se Srbija nađe, ne daj bože, u takvoj opasnosti, tebe baš briga, ili – to ćete preuzeti vi na sebe.
Mislim da je bilo bolje, i da bude eksplicitnije, i da se samim tim obaveže i predsednik Republike da, po svojoj proceni, u takvim situacijama, ne daj bože, ako Srbija dođe u takvu situaciju, jednostavno, izvršava svoje Ustavom propisane obaveze. Hvala.
