Član 61. se odnosi na boravak vojnih obveznika u inostranstvu. Amandmanom sam tražio da se stav 4. briše. Nije toliko bitno šta je napisano u tom stavu, već je bitan princip. Princip ili stil pisanja ovog zakona se nalazi pre svega u stavu 5. gde ste izašli izvan svih mogućih okvira koji postoje u jednom pravnom sistemu.
Stavom 5. ste praktično za sebe pridobili mogućnost da način, uslove i postupak uredite podzakonskim aktom – tako nešto nije dozvoljeno, to moram da vam kažem. Izuzetno, način ostvarivanja nekih prava koja su garantovana Ustavom mogu da se regulišu zakonom, ali podzakonskim aktom – mogu da se regulišu samo neka tehnička pitanja koja omogućavaju ostvarivanje nekih prava.
U stavu 4. vi koristite reči „opravdanim situacijama.“ Molim vas, to, da li je nešto opravdano ili nije, nije stvar diskrecije ili materije podzakonskog akta, nego nečega što mora da se propiše zakonom – da to bude unapred svima poznato. I to je problem.
U suštini imamo ovaj čitav sistem vojnih propisa i propisa iz oblasti odbrane gde, moram da kažem, pojedina rešenja i nisu toliko loša koliko je loše što ste otvorili jedan bezgranični prostor – da se podzakonskim aktima devalvira i ono što je dobro u Predlogu zakona. Mi ćemo na kraju imati zakon, u stvari nećemo imati zakon, sve će zavisiti od predsednika Republike, ministra odbrane i nešto malo od načelnika Generalštaba, i tu je početak i tu je kraj. Celokupna ova operacija znači, ako ste kumovi – kume, gde ja stadoh ti nastavi. Tako se i tera sad sa ovim zakonom.
Sa pravom, pošto ste vi dali materijal za ovakva razmišljanja i za ovakve stavove čitav sistem odbrane ide u jednom smeru, gde se jednostavno kaže – Srbija prihvata da učestvuje u kontroli krize koja se planira, koja se sprovodi.
Mi nećemo da se odupremo, jer nemamo čime da se odupremo tome, mi ćemo da sarađujemo, to je vaša poruka posle ovog zakona.
Znate, kada je u pitanju boravak u inostranstvu Ministarstvo odbrane i pitanje regrutne obaveze, vojne obaveze, jeste samo jedan deo celokupnog procesa koji je u nadležnosti drugih organa, pre svega Ministarstva unutrašnjih poslova.
A ovde se javlja i drugi faktor, strana država – da li je odobrila ili nije odobrila itd. Naravno izbegavam ove limite u pogledu godina koje ste stavili u stavu 4, za koje mislim da je potpuno neprihvatljivo, stvarno neprihvatljivo.
Koje su to izuzetne okolnosti? Koji su to naročito opravdani slučajevi? Koji? Da nekome država odobri boravak, a ja vam tvrdim da će biti samo situacije – da bi se izbegla vojna obaveza i naravno pokrivanje papirima, ali je izigran propis.
To vam je isto kao i sa presudama Okružnog suda u Beogradu, ovim presudama o vraćanju mandata ili onima u Kragujevcu. Cela Srbija je videla, svima je jasno, svi okružni sudovi rešili, ima pet-šest sudija koji banglodavo teraju i kažu – ugovor može da se raskine u pisarnici opštine ugovor koji je zaključen pred sudom, i taj se hvali da je neki sudija.
Nemate vi veze sa ovim, shvatili ste da pravim samo neke male paralele da bi ljudi shvatili o čemu se radi.
Smatram da velika opasnost za sistem odbrane i ispunjavanje vojnih obaveza je upravo u tome što se preširoka ovlašćenja daju Ministarstvu, predsedniku Republike, takođe, i Vladi, jer i ona uredbama reguliše neka pitanja gde može da se iskrivi ceo ovaj sistem, pogotovo ako se ima u vidu da je prisutan popriličan broj stranaca, ne samo stranaca u pogledu prezimena i imena, nego i ovi sa „ić“ koji su završili u inostranstvu, poput onoga – Duleta Šiptarina, Spasojević, tako valjda beše. Dobro, takav je nadimak.
(Dragan Šutanovac s mesta: preterao je, umesto Dušan Spasojević, rekao je Dušan Šiptar.)