Nezavisno od ovoga što je Vlada prihvatila i što je Odbor predložio, ovde se stvarno postavlja pitanje da li u ovoj oblasti uopšte može da postoji budžetski fond. Jer, preširoko tumačenje Zakona o budžetskom sistemu može da prevari i stvori utisak da je moguće u ovoj oblasti praviti neke budžetske fondove.
Međutim, ja smatram da to nije moguće. Tim pre što ovaj zakon nije otišao dalje od jedne deklaracije, jedne obične rezolucije. Gotovo da nema nijedne kogentne norme, ne postoje čak ni prekršajne odredbe, ne postoje ni kaznene odredbe, pa je gotovo nemoguće ovaj zakon prekršiti. Verovatno ste ga pisali zbog onog šampanjca, kaže - ja sam se samo kucnuo, ne podležem prekršaju. Ovde ste sada izbacili prekršaje, pa ne može niko da pogreši.
E, tu je problem. Problem je što ovaj zakon nema svoju materiju, nema svoju dušu. Ovde ne postoji ni prvostepeni, ni drugostepeni postupak. Ovde ne postoji upravna stvar.
Ovde, sa gledišta uprave, postoje samo neki programsko-analitičko-stručni poslovi na nivou analize, a nema nijednog upravnog akta.
Tu se vraćamo na ono početno. Ja se sećam ovih naših izbornih kampanja, kada su navodno srpski fondovi i fondacije iz Hrvatske učestvovali na konkursu koji je Vučković raspisivao, uzimali sredstva, ali su bili obavezni da se jave na nekoj konvenciji, na nekoj tribini, da daju podršku onome ko je na vlasti. Onda se postavlja pitanje šta to država finansira.
Finansira neke privatne poslove, neke privatne kombinacije, i tu uopšte nema brige niti staranja o vitalnim interesima ljudi koji se predstavljaju da su Srbi, a žive u inostranstvu.
Zato će i ovaj budžetski fond, ako zaživi, upravo to predstavljati - jednu transmisiju, koja će da omogući zloupotrebu sredstava radi ostvarivanja političkih ciljeva. Koga? Onih koji su na vlasti u Srbiji.
