Na član 39. amandman je podnela grupa od 20 narodnih poslanika Poslaničke grupe ''Napred, Srbijo''. Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 40. amandman je podneo narodni poslanik Dejan Mirović.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 41. su amandman, u istovetnom tekstu, podnele narodne poslanice Aleksandra Janković i Gordana Pop-Lazić. Da li neko želi reč? (Da.)
Izvolite, gospođo Pop-Lazić.

Član 41. i amandman koji smo mi podneli vezano za ovaj član je naš principijelan stav, u koji pokušavamo već od 2. člana da ubedimo predstavnika Vlade, da bi trebalo umesto „matične države“ svuda da stoji: „Republika Srbija“, sa jasnim obrazloženjem, koje smo u više navrata ponovili i mislim da je izlišno da vas ponovo ubeđujemo da su Srbi konstitutivni narod i u drugim državama u okruženju, pre svega u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj, a ne samo u Srbiji.

Htela bih da dodam nešto vezano za izlaganje mog kolege gospodina Krasića, koji je pratio čitav tok današnje rasprave i dao jednu zaista korenitu opasku vezanu za ovaj zakon, a to je nedostatak bilo kakvih sankcija, čime se i gubi smisao jednog zakona.

Zbog toga bi, čini mi se, onaj moj predlog s početka današnje rasprave, da je trebalo ovo da pretočimo u jednu rezoluciju, koja bi bila i te kako snažna, i damo u toj rezoluciji ovlašćenje Vladi ili ministarstvu nadležnom za dijasporu da radi sve ono što ste vi zakonom propisali da inače radite, imalo mnogo veći značaj nego što ste ušli u izradu ovakvog jednog zakona oko koga smo se očigledno podelili, ne samo mi ovde, nego i Srbi u dijaspori.

 Na član 42. amandman su, u istovetnom tekstu, podneli narodni poslanici Aleksandra Janković i Aleksandar Martinović. Gospodin Martinović želi reč. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi smo predložili da se u članu 42. u stavu 1. izmeni formulacija, tako da glasi: „Na predlog Saveta za odnose sa Srbima u regionu i Saveta za dijasporu, ministarstvo nadležno za dijasporu dodeljuje nacionalna priznanja za izuzetan doprinos, rezultate i zasluge u oblasti ostvarivanja saradnje i jačanja veza Republike Srbije i Srba u regionu, kao i Republike Srbije i dijaspore“.

Međutim, Vlada je odbila ovaj naš amandman, sa obrazloženjem da je Predlogom zakona predviđeno da uslove i postupak dodeljivanja nacionalnih priznanja u oblasti odnosa matične države i dijaspore, kao i matične države i Srba u regionu, propisuje ministar nadležan za dijasporu.

Ponovo se suočavamo sa problemom da jedna materija, koja treba da bude regulisana zakonom, neće biti regulisana zakonom, nego će biti regulisana podzakonskim aktom ministarstva.

Mi smatramo da takvo rešenje, u nomotehničkom smislu te reči, nije dobro, da to treba da bude regulisano zakonom. Jer, čemu inače zakon?

Ako će ova materija da bude regulisana podzakonskim aktom ministarstva, onda je sve moglo da bude regulisano podzakonskim aktom ministarstva, a ne zakonom.

Ako već pristupamo donošenju tog, kako kaže Vlada - epohalnog zakona o odnosima Srbije sa Srbima u dijaspori, sa Srbima u regionu, onda valjda taj zakon treba da bude celovit, potpun i da sva pitanja koja se tiču odnosa Srbije sa Srbima u dijaspori i sa Srbima u regionu treba da budu regulisana zakonom.

Zašto Savet za odnose sa Srbima u regionu i Savet za dijasporu ne bi mogli da predlažu Ministarstvu za dijasporu da dodeljuje nacionalna priznanja, nego Vlada odbija amandman i kaže – uslove i postupak će propisati Ministarstvo? Onda ste mogli da predložite zakon sa samo jednim članom - sve što se tiče odnosa Srbije sa Srbima u dijaspori i Srbima u regionu, biće regulisano podzakonskim aktom Ministarstva.

 Na član 42. amandman su zajedno podneli poslanici Željko Tomić i Zoran Nikolić. Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 42. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Donka Banović, Milica Vojić-Marković i Nikola Lazić. Vlada i Odbor za odnose sa Srbima izvan Srbije prihvatili su ovaj amandman.
Gospođa Milica Vojić-Marković želi reč. Izvolite.

Gospodine ministre, dame i gospodo poslanici, zahvaljujem u ime poslaničke grupe DSS zbog toga što ste prihvatili ovaj amandman da se nagrada za politiku zove imenom Slobodana Jovanovića, zato što se DSS zaista izuzetno trudi da ime gospodina Slobodana Jovanovića, velikog Srbina i velikog političara i velikog naučnika, zaista ne ostane ukaljano.

Ali, hoću da vas podsetim, ministre, da mi niste odgovorili na ona jednostavna pitanja koja sam vam postavila. Izvinjavam se ako vičem, jer mi se čini da me uopšte ne čujete. Zbog toga ću vam ponoviti pitanja i molim vas da mi do kraja ove naše diskusije odgovorite.

Broj organizacija, kriterijumi i modalitet za izbor delegata u Skupštini? Koliki je mandat delegata? Koliki je mandat Skupštine? Koga obavezuju odluke koje ovakva skupština donese?

Ni na jedno pitanje mi niste odgovorili, a zaista bih bila vrlo zahvalna da to uradite do kraja.

Na član 42. amandman je podneo narodni poslanik Dušan Marić, koji ima reč. Izvolite.

Dame i gospodo, svojim amandmanom predlažem da uslove za dodeljivanje nacionalnih priznanja, kada su u pitanju Srbi izvan Srbije, propisuju Savet za dijasporu i Savet za Srbe u regionu. Želim da upozorim na činjenicu da politiku nezameranja i dodvoravanja Srbije u odnosu na susedne države mora da zameni politika odlučnog insistiranja na poštovanju međunarodnog prava, na poštovanju državnih interesa Srbije i na poštovanju nacionalnog interesa srpskog naroda u Hrvatskoj, BiH i Crnoj Gori.

U slučaju Hrvatske, Srbija mora da podnese protivtužbu Stalnom međunarodnom sudu pravde u Hagu protiv Hrvatske za zločin protiv mira, koji je po međunarodnom pravu zločin teži od zločina genocida. Podsećam, 10. aprila 1992. godine, na mitingu u Zagrebu, Franjo Tuđman je izjavio da je Hrvatska izazvala rat da bi izborila nezavisnost.

Srbija mora da insistira na doslovnom poštovanju Povelje UN i Rezolucije 743 Saveta bezbednosti UN, koje se odnose na status Republike Srpske Krajine. Podsećam, te rezolucije nikada nisu ukinute, nikada nisu stavljene van snage, i praktično, po važećim rezolucijama Saveta bezbednosti, Republika Srpska Krajina još uvek postoji kao srpski entitet u Hrvatskoj. Srbija treba da insistira da UN izvrše svoje obaveze iz Povelje UN i navedene rezolucije i okončaju hrvatsku okupaciju Republike Srpske Krajine. Srbija mora da uspostavi reciprocitet u odnosima sa Hrvatskom. Kakav god odnos hrvatska država ubuduće bude imala prema Srbima u Hrvatskoj, takav odnos treba da ima srpska država prema Hrvatima u Srbiji.

Srbija mora podneti tužbu stalnom Međunarodnom sudu pravde protiv muslimansko-hrvatskog dela BiH zbog izazivanja rata i zločina protiv mira. Podsećam, u svojim memoarima Alija Izetbegović priznaje da je između mira i nezavisnosti i rata izabrao nezavisnost i rat. I na kraju, Republika Srbija mora dosledno da insistira na poštovanju Dejtonskog sporazuma i da se bori svim sredstvima.

 Na član 44. amandman je podneo narodni poslanik Milorad Buha, koji ima reč. Izvolite, gospodine Buha.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani Srbije, pri kraju je rasprava u pojedinostima i vladajuća većina će sigurno usvojiti ovaj zakon. Ali ono što je bitno za Ministarstvo, to je da dobijate primat u poslovima sa dijasporom, u poslovima u kojima se javljaju problemi izbeglica, interno raseljenih lica i velika je odgovornost na vama.

Što smo konstatovali ranije, jedan od bitnijih, po meni najbitniji zadatak je da završite poslove sukcesije, to leži na vama, jer to proizilazi iz međunarodnog sporazuma koji je potpisan i ratifikovan u svim državama bivše Jugoslavije, da završite pitanje uništene privatne svojine ljudi koji su živeli na prostoru bivše Jugoslavije, pitanje penzija, osnovnog socijalnog osiguranja, pitanje društvenih stanova.

Samo dva primera. Pitanje penzija regulisao je sporazum između Srbije i Hrvatske još 2003. godine. I dan-danas imamo dvadesetak hiljada ljudi koji čekaju penziju. Ovo je dobro što se tiče sporazuma sa Slovenijom, koji je potpisan od strane naše vlade i vlade Republike Slovenije, ali to ne znači ništa ukoliko ne implementiramo taj sporazum. Sporazum o socijalnom osiguranju između Hrvatske i Srbije nije u funkciji.

Što se tiče stanova u društvenom vlasništvu Srba u Hrvatskoj, nijedan stan nije vraćen. Svi stanovi u BiH su vraćeni. Crna mrlja je na međunarodnoj zajednici, a vi to morate reći međunarodnim mentorima, a posebno Hrvatskoj, koja ne čini ništa da vrati te stanove. Pedeset hiljada stanova pomnožite sa 50.000 evra, kolika je prosečna vrednost stana, pa ćete onda videti o kojoj svoti se radi.

Imovinska, socijalna i sva druga prava morate rešavati. U ime SRS obećavam da ćete dobiti svaki mesec poslaničko pitanje.