Vreme koje je na raspolaganju grupi LDP je iskorišćeno.
Reč ima narodni poslanik Zoran Babić. Vreme koje je na raspolaganju poslaničkoj grupi je šest minuta i trideset sekundi.
Posle njega narodni poslanik Milan Lapčević, a vreme koje je na raspolaganju je jedan minut i petnaest sekundi.

Dame i gospodo narodni poslanici, teško je govoriti o predlozima zakona o određivanju maksimalnog broja zaposlenih u republičkoj i lokalnoj administraciji, a ne podsetiti se geneze svih obećanja koja ste građanima Srbije dali od predizborne kampanje 2008. godine do danas. Pre godinu i po dana, u jeku predizborne kampanje, obećali ste 200.000 novih radnih mesta. Izbore ste dobili i formirali ste socijalno odgovornu vladu, u čiju socijalnu odgovornost ne veruje više ni Srđan Šaper, koji je ovu vladu tako krstio.
Početkom ove godine ste čuli šta je to svetska ekonomska kriza, iako je ona u tom trenutku već planetarno harala više od godinu dana. Posle prvih tirada da će nas kriza zaobići, pa da ćemo od krize imati samo koristi, okrenuli ste ploču i počeli da pričate kako radna mesta moraju da se čuvaju svim sredstvima.
U aprilu ove godine ste pustili probni balon i najavili otpuštanja iz državne administracije, ali ste se brzo i povukli, pravdajući se da u budžetu nema milijardu i sto miliona dinara za otpremnine i da otpuštanja neće biti, da biste sada, u novembru 2009. godine došli u situaciju da zakonom propisujete samo kvantitet viška u vidu 2.224 lica koja su zaposlena na neodređeno vreme i 560 lica koja su zaposlena na određeno vreme u republičkoj administraciji, dok se u lokalnim administracijama taj broj zaposlenih predviđenih za otpuštanje i udvostručava.
Sve ovo govori o Vladi koja je nesposobna da ima jedinstven kurs i koja je nesposobna da obezbedi nova radna mesta, ali i da sačuva postojeća radna mesta građana Srbije.
U obrazloženju ovog predloga zakona ste kao ustavni osnov naveli član 97. tačku 8. Ustava Republike Srbije, koja glasi: „Republika Srbija uređuje i obezbeđuje sistem u oblasti radnih odnosa, zaštite na radu, zapošljavanja, socijalnog osiguranja i drugih oblika socijalne sigurnosti, i druge ekonomske i socijalne odnose od opšteg interesa.“ Kraj citata. Zar ne mislite da je malo cinično ljude ostavljati bez posla, bez uslova za egzistenciju, a pozivati se na Ustav i obezbeđivanje sistema zapošljavanja i socijalnog osiguranja?
Interesantan je podatak koji ste naveli u razlozima za donošenje zakona o određivanju maksimalnog broja zaposlenih u republičkoj administraciji, gde ste rekli, ponovo ću citirati: „Trenutno, broj zaposlenih na određeno vreme i angažovanih lica po svim osnovama je oko 3.400.“ „Oko 3.400 zaposlenih“ nije egzaktan podatak.
Kako možete određivati maksimalan broj zaposlenih ako ne znate ni trenutni broj zaposlenih u republičkoj i lokalnoj administraciji po svim osnovama? Ko treba da zna ukupan broj zaposlenih u republičkoj administraciji, ako ne Vlada, koja je i predlagač ovog zakona?
Nelogičnosti se vide i u članovima 10. i 11, jer vi u članu 10. propisujete obavezu rukovodioca organa državne uprave, javnih agencija i drugih ovlašćenih lica da u roku od 30 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona izvrše proveru kvaliteta rada državnih službenika.
S druge strane, broj zaposlenih u državnoj administraciji u periodu od 2000. do 2009. godine povećao se, po nekim procenama, čak za nekih petnaestak hiljada zaposlenih. Sam ministar Milan Marković je u jednom intervjuu početkom oktobra ove godine, pravdajući Vladu u kojoj je učestvovao, rekao da je za poslednje dve godine broj zaposlenih u državnoj administraciji porastao za skoro 5%. Tu se nameće osnovno pitanje – kakve kriterijume ste imali prilikom nagomilavanja administracije, osim stranačke pripadnosti, poslušnosti i lojalnosti, kada vi tek sada stupanjem ovog zakona na snagu ocenjujete njihovu stručnost?
Znate li koliko ljudi u Srbiji je angažovano na neplaćenom probnom radu, dok se ne utvrdi njihova sposobnost za obavljanje odgovarajućih poslova, a vi ste zaposlili armiju ljudi a da niste unapred ocenili njihovu stručnost? Pitanje je da li biste u vaše privatne firme zapošljavali nestručne i nepotrebne, bez ikakvih kriterijuma osim stranačke pripadnosti? Mislim da ne biste, ali kada su u pitanju zaposleni koje će plaćati poreski obveznici, građani Srbije, tada vas verovatno za to nije bilo briga. Da li će se i sada provera sposobnosti, predviđena članom 10. ovog predloga zakona, svesti na posedovanja članske knjižice, naravno stranke na vlasti?
Što se tiče broja zaposlenih u lokalnim samoupravama, taj broj se ne može izračunavati samo u promilima u odnosu na broj stanovnika, već je potrebno uzeti u obzir i druge elemente. Tu pre svega mislim na nadležnosti lokalnih samouprava, na obaveze koje proističu iz različitih sektorskih zakona, gde postoji obaveza gradova i opština da imaju zaposlene određenih profila. Morali ste imati u vidu neophodnost uvođenja opštinskih poreskih administracija, što povećava broj zaposlenih. Tu je i novi Zakon o komunalnoj policiji, koji je ovaj saziv Skupštine usvojio i koji podrazumeva i odgovarajući broj komunalnih policajaca u 24 grada, što još povećava broj zaposlenih, a zahteva i odgovarajući iznos u lokalnim budžetima.
Smatram da je trebalo voditi računa i o tome da postoje opštine u Srbiji male po broju stanovnika, ali veoma razuđene i velike po površini, pa opštinski službenici i drugi zaposleni pod kontrolom moraju da imaju veliku teritoriju, što zahteva i veći broj izvršilaca.
Ako ste već hteli da uđete u racionalizaciju broja zaposlenih u državnoj administraciji, trebalo je prvo da popišete sve poslove u lokalnim samoupravama koji su neophodni, pa da broj zaposlenih na takvim poslovima definišete zavisno od površine, veličine i specifičnosti opština, pa tek onda od broja stanovnika.
Na kraju bih par reči posvetio i efektima donošenja ovog seta zakona, jer nas niste ubedili da šteta od pada nivoa i kvaliteta javnih usluga neće biti veća od vrednosti uštede, ukoliko uštede uopšte i bude. Kratkoročni efekti ne postoje, to je juče i ministar Dinkić u parlamentu rekao, jer dok se usvoji ovaj paket zakona, pa 30 dana za ocenu sposobnosti zaposlenih, pa žalbe, kojih će sigurno biti, prvo otpuštanje po ovom zakonu će se izvršiti tek u prvom kvartalu 2010. godine, a iznos u budžetu potreban za otpremnine je na nivou iznosa plata koje bi otpušteni primili, tako da uštede faktički i ne postoje, ne računajući smanjenu platežnu moć otpuštenih lica.
Smatram da ova mera ne može biti dovoljna za uravnoteženje budžeta ni na duži rok, jer su Srbiji potrebne mnogo veće, suštinske uštede i zbog toga će u danu za glasanje poslanici Poslaničke grupe Napred Srbijo - SNS glasati protiv ovih predloga zakona.

Zahvaljujem. Reč ima narodni poslanik Milan Lapčević, minut i petnaest sekundi.

U preostalom vremenu pokušaću da u nekoliko rečenica definišem ono o čemu se danas mnogo govorilo ovde, a to je demagogija. Ovaj zakon koji je predložen, ovaj set zakona koji je predložen, naročito zakoni koji ograničavaju broj zaposlenih u državnoj i lokalnoj administraciji, prava je demagogija. Demagogija je, u stvari, način na koji je predložen i ljudi koji to predlažu.
Kada od 2001. godine sa 8.000 podignete broj zaposlenih na 27 i od 2007. sa 22.000 na 34.000, koliko sada ima, i predlažete pri tom zakon koji će ograničiti broj zaposlenih u državnoj administraciji i smanjiti troškove, onda se to zove demagogija. Prvo zaposlite sve moguće što imate po partijama, a onda predlažete, kao spasonosno rešenje za državu, da smanjite broj zaposlenih u toj istoj državnoj upravi tako što ćete otpustiti one koji nisu vaši istomišljenici, pa ćemo umesto državne administracije imati partijsku administraciju.
Demagogija je i kada u istom danu Mirko Cvetković poziva investitore da ulažu u Srbiju, a njegov zamenik kaže da je Srbija poslednja po brzini dobijanja dozvola za gradnju. Demagogija je i kada pričate o giljotini propisa koja će smanjiti procedure, a pre dva meseca uvodite pravilo da vlasnik krojačke radnje, da bi overio zdravstvenu knjižicu, mora da uplati 200 dinara i da čeka tri dana da bi dobio rešenje koliko duguje Fondu PIO. To se zove demagogija, draga gospodo iz vladajuće koalicije.

Vreme koje je na raspolaganju vašoj poslaničkoj grupi je iskorišćeno.
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Martinović, a posle njega narodni poslanik Dušan Marić. Vreme koje je na raspolaganju Poslaničkoj grupi SRS je 44 minuta.

Dame i gospodo narodni poslanici, mnogo je rečeno o ovim predlozima zakona. Mislim da su ovi predlozi zakona, pre svega, nečovečni. Dakle, govoriti o smanjivanju broja zaposlenih u republičkoj administraciji, a ne smanjiti broj ministarstava, ne smanjiti broj agencija, organa uprave u sastavu ministarstava, jeste pre svega nečovečno.
Ako ste dobro pratili šta su nam predstavnici Vlade juče pričali, onda stvar otprilike izgleda ovako: sve će krenuti nabolje kada iz republičke administracije otpustimo 2.000 kafe kuvarica, portira, čistačica i vozača.
Znate, građani Srbije, vi teško živite i postoji ogroman budžetski deficit, zbog kojeg nas kritikuje MMF, zbog tih ljudi; sve će nam krenuti nabolje kada se tih ljudi rešimo. Sada se samo postavlja pitanje ima li u Srbiji građana koji u to mogu da poveruju?
Kako Vladu Srbije nije sramota da predlaže ovakve zakone u situaciji kada neće da smanji broj ministarstava? Kako je moguće da je Vlada Srbija najglomaznija vlada u regionu, a kažete da pratite evropske tekovine. Navodno hoćete da integrišete Srbiju u EU, a imate glomazniju Vladu od većine vlada država članica EU.
Gospodin Todorović vas je juče upoznao sa jednom činjenicom koju vi verovatno niste znali, a to je vaš cenjeni poslanik Srđan Milivojević nazvao demagogijom, da je u Srbiji od vremena kneza Mihaila pa do 1918. godine postojalo svega osam ministarstava. Sa tih osam ministarstava Srbija je uspela zaista da postane jedna od najprosperitetnijih država – ne na Balkanu, u Evropi. Krajem 19. veka srpski dinar vredeo je isto kao francuski franak. U to vreme, Srbija je sa osam ministara uspela da oslobodi od Turaka Kosovo i Metohiju i južnu Srbiju, današnju Makedoniju, i da stvori praktično jedinstvenu državu južnih Slovena.
Vi ste od 2000. godine, gospodo, povećavajući iz godine u godinu broj ministara, uspeli da sahranite, da uništite, sa svojim prijateljima iz Crne Gore, ovim mafijašem Milom Đukanovićem i njegovim stranim pokroviteljima, Saveznu Republiku Jugoslaviju, pa ste upropastili državnu zajednicu Srbija i Crna Gora i sada se spremate da upropastite i Republiku Srbiju tako što prećutno priznajete nezavisnost Kosova i Metohije i tako što se spremate da na severu Srbije obrazujete novu državu u državi, nekakvu novu nezavisnu državu Vojvodinu.
Postavlja se pitanje da li ova vlada sluša ono što su pričale nekadašnje vlade, dosmanlijske vlade, od 5. oktobra 2000. godine pa naovamo. Juče kaže ministar Milan Marković, mrtav hladan – ne valja Zakon o državnim službenicima, suviše komplikovana procedura, ko će sada da čeka osam meseci da se sprovede konkurs, pa da mi postavimo državnog službenika na položaj. Zakon je donet 2005. godine. Kada je Srpska radikalna stranka tvrdila da je zakon loš, rekli su – ne, vi ste predstavnici omraženog režima iz devedesetih godina, vi ste glupi, vi ništa ne razumete, vi ste neobrazovani, vi ste protiv Evrope.
Tada ste tvrdili da je to reformski zakon, da je zakon usaglašen sa evropskim standardima. Godine 2004, kada je vršena javna prezentacija nacrta zakona o državnim službenicima i čitavog niza nacrta zakona iz oblasti državne uprave, javno ste se hvalili kako ste dobili pozitivno mišljenje misije OEBS u Beogradu o svim tim zakonima. Četiri godine kasnije ministar iz Demokratske stranke dođe u Narodnu skupštinu Republike Srbije i kaže – loš je zakon.
Ko vama više da veruje? Koliko demokratskih stranaka ima u Republici Srbiji? Koliko vlada ima u ovoj državi? Kako je moguće da odjedanput u državnoj upravi i u lokalnim administracijama više ništa ne valja? Ovde poslanici vladajuće koalicije kažu – imamo neefikasnu državnu upravu, sporo rade, mnogo su lenji, korumpirani su, ovakvi su, onakvi su, a javno se hvalite na televiziji kako ste sproveli reforme, kako vas je pohvalila Evropska komisija, kako vas je Oli Ren pomilovao po glavi i kako jedva čekaju u Briselu da Srbiju prime u društvo država članica EU.
Kakva je naša državna uprava? Da li je ona dobra ili loša? Kakvi su ti ljudi koji rade u državnoj upravi i u lokalnoj administraciji? Da li su spori, lenji, korumpirani ili su sasvim drugačiji od tog modela koji nam sada vi ovde prikazujete?
Mlađan Dinkić se naprasno razboleo; bio čovek prepodne živ i zdrav, što kaže narod, mogao je konju rep da iščupa, a poslepodne dobio temperaturu, verovatno zato što zna da je gledanost televizijskih prenosa Skupštine mnogo veća poslepodne nego prepodne. Čovek, da bi izbegao bruku, da ga ne gledaju milioni građana Srbije, da volšebno objašnjenje – dobio temperaturu.
Ta vlada, koja ima 25 ministara, ne može da pošalje baš nijednog ministra da sedi, kao što, evo, sedi ovde gospodin Rasim Ljajić, ćuti i prati šta se dešava, nego odlažete sednicu za prepodne, kada računate da je manja gledanost i kada će vaša bruka i sramota da bude manja.
To je prava istina zašto se Mlađan Dinkić nije juče pojavio u Narodnoj skupštini i zašto se nijedan od ministara nije pojavio.
Juče Mlađan Dinkić kaže – treba izvršiti giljotinu propisa. Isti onaj Mlađan Dinkić koji nam je na sva usta hvalio, recimo, 2002. godine, zajedno sa svojim pajtosom Božidarom Đelićem, Zakon o poreskom postupku i poreskoj administraciji – sticajem okolnosti sećam se tih vremena – super zakon, reformski, demokratski, bog te pita kakav. Juče čovek, mrtav hladan, kaže – znate, spora je ta procedura oko poreza, dva šaltera, tri šaltera, ko će sad to da čeka itd.
Pre tri meseca nije čovek mogao da živi od Olivera Dulića – sjajan Zakon o planiranju i izgradnji, reformski, demokratski, evropski, sa tim zakonom ulazimo u EU. Juče Mlađan Dinkić kaže – spora je ta procedura oko izdavanja građevinskih dozvola, odlaze nam strani investitori itd. Koga vi zamajavate? Kakvi su ti zakoni koji dolaze pred Narodnu skupštinu Republike Srbije? Jedan ministar hvali, a drugi ministar kudi. Jedan ministar kaže da je zakon reformski, a drugi kaže – zakon ništa ne valja. Onda ćemo da slomimo kola na onim ljudima koji rade za deset i petnaest hiljada dinara mesečno.
Kako vas nije sramota da otpuštate ljude koji sa tih petnaest hiljada dinara prehranjuju svoje porodice, a nećete da otpustite nekoliko desetina državnih sekretara i pomoćnika ministara, koje ima samo jedno ministarstvo, Ministarstvo za ekonomiju i regionalni razvoj? Kako je moguće? U kojoj to državi na svetu više košta kafe kuvarica nego ministar? Skuplji je vozač i portir nego državni sekretar. Skuplja je ona žena što radi u garderobi nego pomoćnik ministra. Ako mi objasnite da to negde na svetu postoji, kažite nam, pa da i mi naučimo nešto od vas. Toga nema nigde, nego vi hoćete da slomite kola na onima koji nemaju veza, uticaja i koji su, što bi rekao Njegoš, „sirak tužni bez nigđe nikoga“.
Počnite vi, gospodo, od sebe. Pokažite na ličnom primeru kako se steže kaiš. Znate, lako je biti pametan kada neko drugi strada. Kako je moguće, koji je to pametnjaković koji je izračunao da Srbiji treba baš 25 ministarstava i da će sa 24 ministarstva sve u Srbiji da propadne?
Gde piše da Srbija mora da ima 25 ministarstava? Gde piše da Mlađan Dinkić mora da ima 63 državna sekretara i pomoćnika ministra? Kako se niste setili da otpustite nekoga od njih, nekog od tih silnih savetnika, specijalnih savetnika, zamenika, pomoćnika itd? Nikoga nećete da otpustite, nego ih, naprotiv, primate. Zato ćete da otpuštate ljude koji sa tih deset ili petnaest hiljada dinara prehranjuju sebe i članove svoje porodice.
Vi, ministri, koji ste danas došli na sednicu Narodne skupštine u automobilima koje plaća ovaj narod, pitajte vaše vozače za koju platu rade. Pitajte šta oni misle o vašim reformama i o tome kako mislite da ih uvedete u EU.
Počnite na svom primeru, ako ste ljudi, ako ste junaci, ako zaista dobro mislite građanima Srbije. Hajde, odrecite se vi nečega. Veća je plata vas, gospodine Ljajiću, nego plata vašeg vozača i više košta državu Srbiju vaš državni sekretar nego žena koja vam kuva kafu. Ali, vi nećete da se odreknete vašeg ministarstva; neće ni Mlađan Dinkić, neće ni Oliver Dulić, neće ni Tomica Milosavljević. Kad neće oni, onda ćemo da otpuštamo ove građane koji jedva sastavljaju kraj sa krajem. Onda ćemo da kažemo – građani Srbije, izvršili smo racionalizaciju republičke uprave, nikakvih problema više nema, super će nam biti kada otpustimo 2.500 ili 3.000 ljudi koji rade za mesečnu platu od 10.000 do 15.000 dinara. Sada vam samo treba neko ko će u to da poveruje.
Ovde se jedan poslanik DS upljuvao pričajući o tome kako je Srpska radikalna stranka bila na vlasti. Gospođa Čomić ga uporno brani. Srpska radikalna stranka je bila na vlasti dve godine, branili smo državu na Kosovu i Metohiji od šiptarskih terorista i od NATO bombi i mi se time ponosimo. Vi ste, gospodo, na vlasti duže nego što je bio pokojni Slobodan Milošević. Bili ste na vlasti i pre, svi se mi sećamo. Bila je Demokratska stranka na vlasti i pre 2000. godine, i SPO je bio na vlasti pre 2000. godine i razni, koji su sada u G17 plus, bili su nekad u SPS-u , pa u JUL-u pa su pretrčali u hiljadu i jednu partiju, pa su sada u G17 plus. Ne počinje istorija samo od 5. oktobra 2000. godine.
Naravno, vi ste sve to zaboravili. Vi sada hoćete da ubedite građane Srbije kako vi jako brinete o njima, a ministri ne mogu noćima da spavaju i sada ćete vi da pomognete državnom budžetu tako što ćete da otpustite ove ljude.
Ko je kriv za to što je državni aparat takav kakav je? Imali ste 2001. godine 8.000 ljudi, danas ih imate preko 30.000. Da li je te ljude dovela Srpska radikalna stranka, da li su to naši partijski kadrovi, da li su to naše tetke, strine, ujaci, rođaci, kumovi, komšije itd., ili vaši? Ko će sada da pogleda ovim ljudima u oči? Kada su vam trebali njihovi glasovi, kada su vam trebali da vam vuku ljude na birališta, kada su vam trebali da dele paketiće, da dele gotov novac, onda su im rekli – samo vi to radite, radićete u državnoj administraciji, radićete u lokalnoj administraciji. Sada ćete da ih otpustite.
Naravno, naći će se neke nove žrtve i tako taj krug nikako da se zatvori. Onda Vlada pošalje u Skupštinu ministra koji jednostavno ćuti, gleda na sat i jedva čeka kada će da se završi rasprava i da se krene na neku novu tačku dnevnog reda.
Gospodo, Predlog zakona vam je loš, i sa pravničkog, i sa ekonomskog i sa moralnog aspekta. Vi ovim zakonima pokazujete da ste neljudi, da nemate skrupula, da nemate hrabrosti i da jedino što vas u ovom životu zanima jeste vaša lična zadnjica. Politika zadnjice jeste politika ove vlade.

Narodni poslaniče, upozoravam vas da u ponovljenom obraćanju povedete računa o načinu kojim se obraćate drugim narodnim poslanicima i učesnicima na sednici i da povedete računa o jeziku koji koristite. Dakle, upozorenje, u slučaju da imate priliku da se ponovo obratite, da se setite da postoji član 104. koji govori o načinu na koji se jedni drugima obraćamo.
Reč ima narodni poslanik Dušan Marić, a posle njega narodna poslanica Vjerica Radeta. Vreme koje je na raspolaganju je 30 minuta.

Dame i gospodo, ako je neko ko je neupućen u političke prilike u Srbiji juče slušao izlaganje ministra Mlađana Dinkića, ubeđen sam da je posle toga morao da pomisli sledeće: molim Boga da ovaj dođe na vlast; jer, ministar Dinkić je veći deo svog izlaganja govorio kao ljuta opozicija, kao da se devet godina ne nalazi na vlasti i kao da nije jedan od najodgovornijih državnih funkcionera u Srbiji za činjenicu da je republička i lokalna administracija pretrpana hiljadama službenika viška. On je ovde najavio niz mera koje treba preduzeti da se taj problem reši. Međutim, on je imao priliku da taj problem reši za proteklih devet godina stotinu puta da je hteo to da uradi.
Sledeća stvar, sva obećanja koja je juče dao gospodin Dinkić i koja danas ponavljaju predstavnici vladine većine građani Srbije su slušali pre 5. oktobra 2000. godine. Vi ste tada tvrdili da je državni aparat preglomazan i preskup i obećavali ste da će jedna od prvih mera koje ćete preduzeti biti smanjenje državne administracije. Vi ste uradili potpuno suprotno: u proteklih devet godina vi ste broj državnih službenika povećali četiri puta. U vreme Miloševićeve, kako ste vi govorili, diktature i nenarodne vlasti, u Vladi i ministarstvima bilo je zaposleno 8.000 službenika. Sada ih ima, pod ovom narodnom, demokratskom vlašću, kako je vi zovete, ne znamo tačno, da li 28.000 ili, kako smo juče čuli, 30.600.
Sada koristim priliku da postavim pitanje ministru Ljajiću – koliko službenika radi u Vladi Srbije, u ministarstvima? Zbog čega ovo pitam? Zato što je juče ministar Dinkić rekao da su u pitanju 30.624 zaposlena. To je za sve poslanike i za građane Srbije novi podatak. Podsećam da se godinu dana operiše sa cifrom od 28.500 zaposlenih. Mi smo imali u Skupštini usvajanje budžeta, pa smo imali rebalans budžeta. U propratnim materijalima, podacima koji su nam dostavljani, kada se sve sabere, ispada da u vladinoj administraciji radi oko 28.500 ljudi.
Sada postavljam pitanje koji je podatak tačan, ko laže? Ako je u pitanju 30.624 plus tri hiljade onih koji rade na određeno vreme, preko studentskih i omladinskih zadruga, onda se nameće pitanje zašto je Vlada godinu dana od javnosti u Srbiji krila 2.000 službenika?
Kao i većina poslanika SRS, smatram da je dobro da se smanjuje preglomazni državni aparat. Međutim, kratkoročno gledano, to neće obezbediti značajnije uštede u budžetu. Novac koji se uštedi od neisplaćenih plata biće potrošen na isplaćivanje otpremnina radnicima koji dobiju otkaz.
Drugo, ovo što je govorio kolega Martinović, jasno je da se među vladinim službenicima koji će dobiti otkaz neće naći oni koji najviše koštaju državu Srbiju, a to su državni sekretari, pomoćnici ministara, savetnici, a čuli smo danas da ih ima više od 300. Po običaju koji u Srbiji postoji posle 5. oktobra 2000. godine, kola će se slomiti na leđima sirotinje, na leđima kafe kuvarica, čistačica, spremačica, vozača i kurira.
Sledeća stvar koja mene zanima: zašto Vlada novac koji nedostaje u budžetu ne traži kod onih koji ga najviše imaju? To građane Srbije najviše zanima. Zašto se taj novac ne traži na milionskim računima Miroslava Miškovića, Predraga Rankovića Peconija, Vuka Hamovića, Bogoljuba Karića, Vojina Lazarevića, Miodraga Kostića, Zorana Drakulića, Stanka Subotića, Filipa Ceptera, Petra Matića, Milana Beka i sličnih?
Četvrta stvar: zašto ovim smanjenjem nisu obuhvaćeni radnici javnih preduzeća? Mi smo u protekloj godini u raspravi u Skupštini često slušali podatke da tamo postoje službenici koji zarađuju više od milion dinara mesečno. Znamo da u javnim preduzećima, od ovih na republičkom do onih na lokalnom nivou, imaju desetine hiljada radnika viška. Većina njih je zaposlena po partijskoj pripadnosti, po rođačkoj liniji.
Sledeća stvar: zašto novac ne obezbedite ukidanjem ovih silnih agencija, uprava? Danas smo čuli podatak da ih ima više od sto.
Miroslav Mišković se hvali da ima godišnji promet od nekoliko milijardi evra. Zvanično smo čuli da na mito i korupciju u javnim nabavkama u Srbiji godišnje ode 850.000.000 evra, ukrade se. Kroz privatizaciju Luke Beograd ukradeno je dve i po milijarde evra; kroz izgradnju Poslovnog centra „Ušće“ država je oštećena za 30.000.000 evra; kroz proces privatizacije građani Srbije su opljačkani za nekoliko desetina miliona evra.
Ministar finansija tvrdi da država ne zna gde se potroši 130 milijardi dinara, tačno onoliko koliko iznosi budžetski deficit, a vi odlučili da novac za preživljavanje države tražite od spremačica i čistačica.
Inače, od kad ste vi na vlasti, od 5. oktobra, ova praksa zapošljavanja po partijskoj liniji je prisutna i u većini lokalnih samouprava.
Međutim, na sreću građana, postoje i neke opštine gde se vodi računa o potrošnji narodnih para, gde se vlast odgovorno odnosi prema državi i prema svojim građanima.
Moram da istaknem da je jedna od tih opština Velika Plana, u kojoj se na vlasti nalazi SRS.
Sa ponosom ističem podatak da dolazak SRS na vlast u Velikoj Plani građane ove opštine nije koštao ni jednog jedinog dinara dodatnih budžetskih izdataka. Nismo izmislili nijedno direktorsko, nijedno funkcionersko radno mesto.
Naprotiv, samo u poslednjih pet meseci ukinuli smo pet direktorskih mesta, smanjili smo broj radnika u opštinskoj upravi, smanjili smo broj službenika u javnim preduzećima.
Juče je ministar Dinkić istakao da, po ovom novom zakonu, nama sleduju četiri zaposlena na 1.000 stanovnika. Mi imamo 3,4 zaposlena. Znači, po odredbama ovog predloga zakona, imamo 30 zaposlenih manje nego što nam sleduje.
Ovih dana u javnosti se kao primer domaćinskog poslovanja, domaćinskog odnosa po pitanju zapošljavanja pominje i opština Ljig. Moram da istaknem da se u Ljigu na vlasti nalazi SRS. Ovde se, takođe, kao primer domaćinskog poslovanja pominju opštine Aleksinac, Čačak. U Aleksincu već nekoliko godina opštinsku vlast vodi SRS, u Čačku se, takođe, u vladajućoj koaliciji nalazi SRS.
Na kraju želim da kažem da je ovim zakonom Vlada predvidela određene kaznene disciplinske mere za opštine koje imaju višak zaposlenih, i to je dobro.
Međutim, nije dobro što nisu predviđene nikakve stimulativne mere za opštine kao što je Velika Plana, koje su poštovale zakon, koje su domaćinskim radom uštedele milione evra iz državnog budžeta. To je moja osnovna primedba na ovaj zakon. Velika Plana ima 30 službenika manje. Ako to pomnožite sa nekom prosečnom platom, dođete do podatka da je svake godine u državnom budžetu ostajalo oko 25.000.000 dinara, za deset godina je to 250.000.000.
Podsećam na jedan podatak, poznat ovom domu, da pet godina 45.000 ljudi u Plani nema ispravnu vodu za piće. Piju otrovnu vodu, koja ostavlja trajne i teške posledice po njihovo zdravlje. Sada apelujem na Vladu Srbije da iskoristi ovako pošten odnos opštine Velika Plana prema budžetskim sredstvima i da deo budžetskih sredstava prebaci, kao znak stimulacije, opštini Velika Plana. Hvala.

Reč ima narodna poslanica Vjerica Radeta. Vreme koje je na raspolaganju Poslaničkoj grupi SRS je 21 minut i 50 sekundi.
Ona je poslednja prijavljena na listi narodnih poslanika po prijavama za reč. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, ove predloge zakona o smanjenju broja zaposlenih (tako ću da zovem ove predloge zakona zbog javnosti, da ljudi znaju o čemu se radi) dobili smo u skupštinsku proceduru 22. oktobra, a pored onih primera koje je gospodin Todorović juče iznosio, 24. oktobra, dva dana kasnije, „Večernje novosti“ su objavile konkurs gde Ministarstvo odbrane Republike Srbije, sektor za ljudske resurse, uprava za kadrove, zapošljava, ako sam dobro izračunala, 22 novih ljudi u ovom ministarstvu.
Kada govorimo o štednji i onome što bi trebalo da je namera ovih zakona, juče smo čuli da zapravo nije, da podsetimo da je na čelu Ministarstva odbrane gospodin Šutanovac, koji je široj javnosti poznat po tome što je, kada je bio zaposlen u ministarstvu policije na tadašnjem saveznom nivou, uzeo otpremninu i ponovo se vratio u državne organe. Uzeo je otpremninu u vrednosti od 24 plate, slično ovoj gospođi Vukčević, koja je, kao što smo čuli, uzela 22.000 evra otpremnine, potpuno nezakonito; što je najgore, radi se o ženi specijalca, odnosno specijalnog tužioca za ratne zločine.
Gospodine Ljajiću, predlažem vam, pošto vam sutra dolazi Bramerc, pretpostavljam da ćete ga voditi na večeru ili ručak, da uštedite neki dinar iz državne kase – neka gospodin Vukčević plati tu večeru ili ručak, valjda je ostalo nešto od ove 22.000 evra, što mu je žena nezakonito uzela od građana Srbije.
Juče smo ovde slušali ministre, kada su ovi zakoni u pitanju, kojima jeste mesto u parlamentu, ali ih danas nema, verovatno da ne bi slušali ono što mi hoćemo da im kažemo i što im se ceo dan sa ovoga mesta govori i poručuje.
Uz uvažavanje gospodina Ljajića, pre svega ću da se obraćam javnosti Srbije, jer poslanika vladajuće većine ovde gotovo i da nema, odnosno vrlo malo ih je prisutno. Verovatno je i njih sramota da sede ovde i da slušaju o čemu će za nekoliko dana da glasaju.