Narodni poslanik Aleksandar Martinović želi da govori o povredi Poslovnika i dobija reč na osnovu člana 100. stav 1.

Gospođo Čomić, maločas ste prekršili član 101. stav 2. Poslovnika Narodne skupštine, koji kaže – ukoliko se uvredljivi … (Isključen mikrofon.)

Narodni poslaniče, član 101. reguliše pravo na repliku. Replika, davanje replike ili ne, ne može biti predmet povrede Poslovnika, pošto je to diskreciono pravo predsedavajućeg. Molim vas da ne zloupotrebljavate pravo na reč. To piše u članu 101. stav 3. Reč ima narodni poslanik Dragan Stevanović, posle njega narodni poslanik Kenan Hajdarević.

Dame i gospodo narodni poslanici, pokušaću da započnem svoju diskusiju sa dve konstatacije koje je ovde izrekao gospodin Senić. S jedne strane, insistirao je da se ne vraćamo u prošlost, ali je pre toga konstatovao da imamo lošu administraciju.
Srpska radikalna stranka smatra da moramo da se osvrnemo na blisku prošlost i da nađemo uzroke za lošu i neefikasnu administraciju. Ne možemo biti okrenuti budućnosti, stvarati efikasnu administraciju i efikasne administrativne kapacitete ako to pravo sebi pripisuju ljudi koji su administraciju napravili glomaznom i neefikasnom, upravo onakvom kakvom je i oni sami nazivaju i doživljavaju.
Srpska radikalna stranka smatra da je potpuno besmisleno i licemerno obrazloženje ovog zakona analiza efikasnosti administracije, ako se to radi sa aspekata sa kojih to radi ova vlada i svi oni koji su je juče i danas u ovom parlamentu predstavljali. Ne možete efikasnost administracije dovesti u vezu sa brojem zaposlenih.
Broj zaposlenih u toj administraciji je isključivo odgovornost Vlade Republike Srbije i svih onih koji su na vlasti od 2000. godine naovamo. Nije opozicija zapošljavala i pravila administraciju kakva danas jeste, ali nikako da čujemo od predstavnika Vlade da konstatuju da su oni krivi i odgovorni za tako nešto. Svi pričaju o nečemu što je loše, ali izbegavaju da konstatuju uzroke tog lošeg i očigledno neodrživog stanja.
Ne možete porediti broj zaposlenih u lokalnoj samoupravi sa brojem od 1000 građana te opštine i konstatovati da je opština ili administracija efikasna ili nije. To je besmisleno za svakog ozbiljnog čoveka, za svakog ozbiljnog političara i svakoga ko iole poznaje principe i modele funkcionisanja državne uprave i lokalne samouprave.
Bilo bi mnogo pametnije da u ime Vlade Republike Srbije gospodin Dinkić iznese statističke podatke koliko je građevinskih dozvola izdala pojedinačno neka opštinska uprava, gradska uprava ili ministarstvo nadležno za to; da nam kaže kakva je statistika što se tiče uspostavljanja poreske administracije na nivou lokalne samouprave i kakvi su efekti, koliko je poreza i prihoda od kojih se finansira lokalna samouprava obezbeđeno; koliko je prekršajnih ili drugih postupaka pokrenuto od gradske ili komunalne inspekcije i policije. To su parametri na osnovu kojih možete da cenite da li je neka administracija efikasna ili nije.
Svakako da na određenim nivoima postoji preveliki broj zaposlenih. Zamislite ovo, pre nekoliko meseci ova skupština je pod pritiskom Mlađana Dinića donela Zakon o ravnomernom (tzv. ravnomernom) regionalnom razvoju. Njime su predviđene agencije od regionalnog do opštinskog nivoa, koje treba da zaposle ko zna koliko ljudi. Sada taj isti čovek i ta ista stranka ovde promovišu efikasnost i racionalnost i nas ubeđuju da administracija nije dobra i da treba da se smanji!
Postavljamo pitanje Vladi, gospodine ministre, recite nam kako ćete u ovaj zakon uklopiti činjenicu da još niste formirali agencije, regulatorna tela, na šta ste se obavezali usvajanjem niza zakona u ovoj skupštini? Njih tek treba da formirate. Ubeđujete nas da je nemoguće primenjivati i sprovoditi zakon ako tih tela nema. Još ih niste formirali. Limitirate broj koji može biti zaposlen u republičkoj administraciji, odnosno hoćete da otpustite dve ili tri hiljade ljudi.
Ovo su apsurdi. Ovo su paradoksi. Ovo je nonšalantnost koja će koštati desetine hiljada ljudi socijalne sigurnosti, minimalne i elementarne socijalne sigurnosti. Nije ovo demagogija. Ovde demagogiju promovišu oni koji predstavljaju zakon, jer su apsolutno odgovorni za činjenicu da država nema kvalitetne i adekvatne administrativne kapacitete.
Neko je malopre ovde govorio o demagogiji i insistirao na egzaktnim podacima i činjenicama, pa ću ja, vodeći se nekim egzaktnim podacima i činjenicama koje sam dobio od svojih kolega iz odborničke grupe SRS u Gradskoj skupštini grada Beograda, pokušati da odslikam zašto osporavamo kredibilitet vas koji promovišete ovaj zakon da isti sprovodite i da obezbedite unapređenje efikasne administracije na lokalnom i državnom nivou.
Evo o čemu se radi, to će pogotovo interesovati vas, gospodine ministre: dana 16. 03. 2007. godine Skupština, odnosno gradska uprava u Beogradu donela je rešenje kojim prestaje radni odnos gospođi Nadeždi Vukčević.
Inače, u tom momentu gospođa Nadežda Vukčević je bila pravnik sa 30 i kusur (a videćete zašto kažem „kusur“) godina radnog iskustva. Razrešena je dužnosti zamenika sekretara Sekretarijata za gradsku upravu. Naravno, ugovor o radu je prekinut, ostala je neraspoređena.
Sve bi to možda bilo u skladu sa Zakonom o radu da sad ne sledi drugi deo priče: gospođi Vukčević je trebalo dva meseca da stekne prvi uslov za odlazak u penziju, ispuni 35 godina radnog staža, a svega četiri meseca da ispuni onaj drugi uslov i da ode u starosnu penziju.
Međutim, procenom gradskih moćnika gospođa Vukčević Nadežda, rešenjem Tamare Stojičević, koja je u međuvremenu postala sekretar Skupštine, a danas je generalni sekretar Vlade, konstatuje se, odnosno donosi se rešenje o prekidu radnog odnosa i donosi se rešenje o isplati stimulativne otpremnine u vrednosti od 22.000 evra ili 1.784.498 dinara.
Sada ćete vi koji predstavljate Demokratsku stranku, jer je vlast u Beogradu demokratska, da nas uveravate u opredeljenje da na efikasan, racionalan, domaćinski način sređujete odnose u državnoj upravi, gradskoj upravi i lokalnoj samoupravi.
Ovde je bitno pomenuti samo još jednu stvar, koju naravno nikako ne smem da zaboravim i smatram da će ovo i za vas biti interesantno – gospođa Nadežda Vukčević je supruga specijalnog tužioca za ratne zločine gospodina Vukčevića.
Toliko o vašoj nepristranosti i vašem kredibilitetu da pričate o adekvatnoj primeni ovog zakona.
Vidite, gospodine ministre, postoji niz stvari kojima zaista treba da se posvetimo u ovom zakonu, tu su član 9. i član 10, ali, svakako, zbog vremena, biće mi drago i biće mi zadovoljstvo da o tome razgovaramo u raspravi u pojedinostima.

Reč ima narodni poslanik Kenan Hajdarević.
Vreme koje je na raspolaganju Poslaničkoj grupi LDP iznosi četiri minuta.
Posle njega je narodni poslanik Zoran Babić.

Poštovana predsedavajuća, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici,  u javnosti se stvara iluzija da će donošenjem ova dva zakona, prevashodno mislim na zakon o određivanju maksimalnog broja zaposlenih u republičkoj administraciji i Predlog zakona o određivanju maksimalnog broja zaposlenih u lokalnoj administraciji, život građana biti znatno bolji, odnosno da će doći do povećanja produktivnosti birokratije, odnosno administracije na republičkom ili na lokalnom nivou.
Međutim, mi kao Poslanička grupa LDP nikako da dobijemo odgovor na jedno pitanje koje je naš predsednik gospodin Čedomir Jovanović juče postavio, a i danas moje kolege, a to je zašto se predlozima ovih zakona ne tretiraju javna preduzeća, odnosno zašto je predlogom ova dva zakona zaobiđeno 590 javnih preduzeća, od kojih 582 posluju sa gubitkom, tj. zašto se ovim predlogom zakona ne tretira 180.000 zaposlenih u javnim u preduzećima?
Takođe smo juče i danas u raspravi postavljali pitanje kolike se uštede ostvaruju ako dođe do realizacije ova dva zakona. Jer, u javnosti i medijima proces predlaganja ova dva zakona pratila je javna rasprava i neke informacije da je neophodno doneti ovaj zakon kako bi se smanjio deficit u republičkom budžetu.
Mi smatramo da broj zaposlenih u republičkoj i lokalnoj administraciji nije jedini razlog lošeg rada republičke i lokalne administracije, odnosno da smanjenjem broja zaposlenih neće doći do poboljšanja rada te tzv. birokratije. Liberalno-demokratska partija prevashodno misli da do poboljšanja rada administracije dolazi na taj način što država, odnosno državni organi treba da se povuku iz svih onih sfera društvenog života u kojima država, vlada ne sme da bude poslodavac, ne sme da reguliše šta treba da se radi i na koji način.
Takođe, LDP ima nekoliko nedoumica u vezi s ovim zakonima, prevashodno kada govorimo o zakonu o lokalnoj administraciji, a tiču se troškova otpremnina. Ko će biti zadužen za isplatu otpremnina onim radnicima za koje po zakonu o smanjenju broja zaposlenih u lokalnoj administraciji bude neophodno da se ona isplati? Da li će lokalne samouprave na neki način biti stimulisane republičkim budžetom, odnosno povećanjem nivoa transfera da bi mogle to da ostvare?
Takođe, u predlozima ova dva zakona govori se da će jedan od kriterijuma za smanjenje broja zaposlenih biti i imovinski status. Ko određuje koji su kriterijumi za taj imovinski status?
Smatramo da ovi zakoni, odnosno republička i lokalna administracija ne mogu biti poligon niti način za rešavanje socijalnih problema. Mi treba da imamo efikasnu administraciju, a to nećemo imati ako na ovaj način rešavamo socijalne probleme.
Jedno važno pitanje koje LDP želi da postavi vezano je za opštine koje treba da budu formirane, za gradsku upravu, odnosno konkretno – na koji način će opština Kostolac, na primer, posle lokalnih izbora 6. decembra formirati svoju opštinsku upravu, ako predlogom ovog zakona dolazi do zabrane povećanja broja zaposlenih, a oni danas nemaju nijednog zaposlenog kao opštinska uprava? Hvala.

Vreme koje je na raspolaganju grupi LDP je iskorišćeno.
Reč ima narodni poslanik Zoran Babić. Vreme koje je na raspolaganju poslaničkoj grupi je šest minuta i trideset sekundi.
Posle njega narodni poslanik Milan Lapčević, a vreme koje je na raspolaganju je jedan minut i petnaest sekundi.

Dame i gospodo narodni poslanici, teško je govoriti o predlozima zakona o određivanju maksimalnog broja zaposlenih u republičkoj i lokalnoj administraciji, a ne podsetiti se geneze svih obećanja koja ste građanima Srbije dali od predizborne kampanje 2008. godine do danas. Pre godinu i po dana, u jeku predizborne kampanje, obećali ste 200.000 novih radnih mesta. Izbore ste dobili i formirali ste socijalno odgovornu vladu, u čiju socijalnu odgovornost ne veruje više ni Srđan Šaper, koji je ovu vladu tako krstio.
Početkom ove godine ste čuli šta je to svetska ekonomska kriza, iako je ona u tom trenutku već planetarno harala više od godinu dana. Posle prvih tirada da će nas kriza zaobići, pa da ćemo od krize imati samo koristi, okrenuli ste ploču i počeli da pričate kako radna mesta moraju da se čuvaju svim sredstvima.
U aprilu ove godine ste pustili probni balon i najavili otpuštanja iz državne administracije, ali ste se brzo i povukli, pravdajući se da u budžetu nema milijardu i sto miliona dinara za otpremnine i da otpuštanja neće biti, da biste sada, u novembru 2009. godine došli u situaciju da zakonom propisujete samo kvantitet viška u vidu 2.224 lica koja su zaposlena na neodređeno vreme i 560 lica koja su zaposlena na određeno vreme u republičkoj administraciji, dok se u lokalnim administracijama taj broj zaposlenih predviđenih za otpuštanje i udvostručava.
Sve ovo govori o Vladi koja je nesposobna da ima jedinstven kurs i koja je nesposobna da obezbedi nova radna mesta, ali i da sačuva postojeća radna mesta građana Srbije.
U obrazloženju ovog predloga zakona ste kao ustavni osnov naveli član 97. tačku 8. Ustava Republike Srbije, koja glasi: „Republika Srbija uređuje i obezbeđuje sistem u oblasti radnih odnosa, zaštite na radu, zapošljavanja, socijalnog osiguranja i drugih oblika socijalne sigurnosti, i druge ekonomske i socijalne odnose od opšteg interesa.“ Kraj citata. Zar ne mislite da je malo cinično ljude ostavljati bez posla, bez uslova za egzistenciju, a pozivati se na Ustav i obezbeđivanje sistema zapošljavanja i socijalnog osiguranja?
Interesantan je podatak koji ste naveli u razlozima za donošenje zakona o određivanju maksimalnog broja zaposlenih u republičkoj administraciji, gde ste rekli, ponovo ću citirati: „Trenutno, broj zaposlenih na određeno vreme i angažovanih lica po svim osnovama je oko 3.400.“ „Oko 3.400 zaposlenih“ nije egzaktan podatak.
Kako možete određivati maksimalan broj zaposlenih ako ne znate ni trenutni broj zaposlenih u republičkoj i lokalnoj administraciji po svim osnovama? Ko treba da zna ukupan broj zaposlenih u republičkoj administraciji, ako ne Vlada, koja je i predlagač ovog zakona?
Nelogičnosti se vide i u članovima 10. i 11, jer vi u članu 10. propisujete obavezu rukovodioca organa državne uprave, javnih agencija i drugih ovlašćenih lica da u roku od 30 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona izvrše proveru kvaliteta rada državnih službenika.
S druge strane, broj zaposlenih u državnoj administraciji u periodu od 2000. do 2009. godine povećao se, po nekim procenama, čak za nekih petnaestak hiljada zaposlenih. Sam ministar Milan Marković je u jednom intervjuu početkom oktobra ove godine, pravdajući Vladu u kojoj je učestvovao, rekao da je za poslednje dve godine broj zaposlenih u državnoj administraciji porastao za skoro 5%. Tu se nameće osnovno pitanje – kakve kriterijume ste imali prilikom nagomilavanja administracije, osim stranačke pripadnosti, poslušnosti i lojalnosti, kada vi tek sada stupanjem ovog zakona na snagu ocenjujete njihovu stručnost?
Znate li koliko ljudi u Srbiji je angažovano na neplaćenom probnom radu, dok se ne utvrdi njihova sposobnost za obavljanje odgovarajućih poslova, a vi ste zaposlili armiju ljudi a da niste unapred ocenili njihovu stručnost? Pitanje je da li biste u vaše privatne firme zapošljavali nestručne i nepotrebne, bez ikakvih kriterijuma osim stranačke pripadnosti? Mislim da ne biste, ali kada su u pitanju zaposleni koje će plaćati poreski obveznici, građani Srbije, tada vas verovatno za to nije bilo briga. Da li će se i sada provera sposobnosti, predviđena članom 10. ovog predloga zakona, svesti na posedovanja članske knjižice, naravno stranke na vlasti?
Što se tiče broja zaposlenih u lokalnim samoupravama, taj broj se ne može izračunavati samo u promilima u odnosu na broj stanovnika, već je potrebno uzeti u obzir i druge elemente. Tu pre svega mislim na nadležnosti lokalnih samouprava, na obaveze koje proističu iz različitih sektorskih zakona, gde postoji obaveza gradova i opština da imaju zaposlene određenih profila. Morali ste imati u vidu neophodnost uvođenja opštinskih poreskih administracija, što povećava broj zaposlenih. Tu je i novi Zakon o komunalnoj policiji, koji je ovaj saziv Skupštine usvojio i koji podrazumeva i odgovarajući broj komunalnih policajaca u 24 grada, što još povećava broj zaposlenih, a zahteva i odgovarajući iznos u lokalnim budžetima.
Smatram da je trebalo voditi računa i o tome da postoje opštine u Srbiji male po broju stanovnika, ali veoma razuđene i velike po površini, pa opštinski službenici i drugi zaposleni pod kontrolom moraju da imaju veliku teritoriju, što zahteva i veći broj izvršilaca.
Ako ste već hteli da uđete u racionalizaciju broja zaposlenih u državnoj administraciji, trebalo je prvo da popišete sve poslove u lokalnim samoupravama koji su neophodni, pa da broj zaposlenih na takvim poslovima definišete zavisno od površine, veličine i specifičnosti opština, pa tek onda od broja stanovnika.
Na kraju bih par reči posvetio i efektima donošenja ovog seta zakona, jer nas niste ubedili da šteta od pada nivoa i kvaliteta javnih usluga neće biti veća od vrednosti uštede, ukoliko uštede uopšte i bude. Kratkoročni efekti ne postoje, to je juče i ministar Dinkić u parlamentu rekao, jer dok se usvoji ovaj paket zakona, pa 30 dana za ocenu sposobnosti zaposlenih, pa žalbe, kojih će sigurno biti, prvo otpuštanje po ovom zakonu će se izvršiti tek u prvom kvartalu 2010. godine, a iznos u budžetu potreban za otpremnine je na nivou iznosa plata koje bi otpušteni primili, tako da uštede faktički i ne postoje, ne računajući smanjenu platežnu moć otpuštenih lica.
Smatram da ova mera ne može biti dovoljna za uravnoteženje budžeta ni na duži rok, jer su Srbiji potrebne mnogo veće, suštinske uštede i zbog toga će u danu za glasanje poslanici Poslaničke grupe Napred Srbijo - SNS glasati protiv ovih predloga zakona.

Zahvaljujem. Reč ima narodni poslanik Milan Lapčević, minut i petnaest sekundi.

U preostalom vremenu pokušaću da u nekoliko rečenica definišem ono o čemu se danas mnogo govorilo ovde, a to je demagogija. Ovaj zakon koji je predložen, ovaj set zakona koji je predložen, naročito zakoni koji ograničavaju broj zaposlenih u državnoj i lokalnoj administraciji, prava je demagogija. Demagogija je, u stvari, način na koji je predložen i ljudi koji to predlažu.
Kada od 2001. godine sa 8.000 podignete broj zaposlenih na 27 i od 2007. sa 22.000 na 34.000, koliko sada ima, i predlažete pri tom zakon koji će ograničiti broj zaposlenih u državnoj administraciji i smanjiti troškove, onda se to zove demagogija. Prvo zaposlite sve moguće što imate po partijama, a onda predlažete, kao spasonosno rešenje za državu, da smanjite broj zaposlenih u toj istoj državnoj upravi tako što ćete otpustiti one koji nisu vaši istomišljenici, pa ćemo umesto državne administracije imati partijsku administraciju.
Demagogija je i kada u istom danu Mirko Cvetković poziva investitore da ulažu u Srbiju, a njegov zamenik kaže da je Srbija poslednja po brzini dobijanja dozvola za gradnju. Demagogija je i kada pričate o giljotini propisa koja će smanjiti procedure, a pre dva meseca uvodite pravilo da vlasnik krojačke radnje, da bi overio zdravstvenu knjižicu, mora da uplati 200 dinara i da čeka tri dana da bi dobio rešenje koliko duguje Fondu PIO. To se zove demagogija, draga gospodo iz vladajuće koalicije.