Vreme koje je na raspolaganju vašoj poslaničkoj grupi je iskorišćeno.
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Martinović, a posle njega narodni poslanik Dušan Marić. Vreme koje je na raspolaganju Poslaničkoj grupi SRS je 44 minuta.

Dame i gospodo narodni poslanici, mnogo je rečeno o ovim predlozima zakona. Mislim da su ovi predlozi zakona, pre svega, nečovečni. Dakle, govoriti o smanjivanju broja zaposlenih u republičkoj administraciji, a ne smanjiti broj ministarstava, ne smanjiti broj agencija, organa uprave u sastavu ministarstava, jeste pre svega nečovečno.
Ako ste dobro pratili šta su nam predstavnici Vlade juče pričali, onda stvar otprilike izgleda ovako: sve će krenuti nabolje kada iz republičke administracije otpustimo 2.000 kafe kuvarica, portira, čistačica i vozača.
Znate, građani Srbije, vi teško živite i postoji ogroman budžetski deficit, zbog kojeg nas kritikuje MMF, zbog tih ljudi; sve će nam krenuti nabolje kada se tih ljudi rešimo. Sada se samo postavlja pitanje ima li u Srbiji građana koji u to mogu da poveruju?
Kako Vladu Srbije nije sramota da predlaže ovakve zakone u situaciji kada neće da smanji broj ministarstava? Kako je moguće da je Vlada Srbija najglomaznija vlada u regionu, a kažete da pratite evropske tekovine. Navodno hoćete da integrišete Srbiju u EU, a imate glomazniju Vladu od većine vlada država članica EU.
Gospodin Todorović vas je juče upoznao sa jednom činjenicom koju vi verovatno niste znali, a to je vaš cenjeni poslanik Srđan Milivojević nazvao demagogijom, da je u Srbiji od vremena kneza Mihaila pa do 1918. godine postojalo svega osam ministarstava. Sa tih osam ministarstava Srbija je uspela zaista da postane jedna od najprosperitetnijih država – ne na Balkanu, u Evropi. Krajem 19. veka srpski dinar vredeo je isto kao francuski franak. U to vreme, Srbija je sa osam ministara uspela da oslobodi od Turaka Kosovo i Metohiju i južnu Srbiju, današnju Makedoniju, i da stvori praktično jedinstvenu državu južnih Slovena.
Vi ste od 2000. godine, gospodo, povećavajući iz godine u godinu broj ministara, uspeli da sahranite, da uništite, sa svojim prijateljima iz Crne Gore, ovim mafijašem Milom Đukanovićem i njegovim stranim pokroviteljima, Saveznu Republiku Jugoslaviju, pa ste upropastili državnu zajednicu Srbija i Crna Gora i sada se spremate da upropastite i Republiku Srbiju tako što prećutno priznajete nezavisnost Kosova i Metohije i tako što se spremate da na severu Srbije obrazujete novu državu u državi, nekakvu novu nezavisnu državu Vojvodinu.
Postavlja se pitanje da li ova vlada sluša ono što su pričale nekadašnje vlade, dosmanlijske vlade, od 5. oktobra 2000. godine pa naovamo. Juče kaže ministar Milan Marković, mrtav hladan – ne valja Zakon o državnim službenicima, suviše komplikovana procedura, ko će sada da čeka osam meseci da se sprovede konkurs, pa da mi postavimo državnog službenika na položaj. Zakon je donet 2005. godine. Kada je Srpska radikalna stranka tvrdila da je zakon loš, rekli su – ne, vi ste predstavnici omraženog režima iz devedesetih godina, vi ste glupi, vi ništa ne razumete, vi ste neobrazovani, vi ste protiv Evrope.
Tada ste tvrdili da je to reformski zakon, da je zakon usaglašen sa evropskim standardima. Godine 2004, kada je vršena javna prezentacija nacrta zakona o državnim službenicima i čitavog niza nacrta zakona iz oblasti državne uprave, javno ste se hvalili kako ste dobili pozitivno mišljenje misije OEBS u Beogradu o svim tim zakonima. Četiri godine kasnije ministar iz Demokratske stranke dođe u Narodnu skupštinu Republike Srbije i kaže – loš je zakon.
Ko vama više da veruje? Koliko demokratskih stranaka ima u Republici Srbiji? Koliko vlada ima u ovoj državi? Kako je moguće da odjedanput u državnoj upravi i u lokalnim administracijama više ništa ne valja? Ovde poslanici vladajuće koalicije kažu – imamo neefikasnu državnu upravu, sporo rade, mnogo su lenji, korumpirani su, ovakvi su, onakvi su, a javno se hvalite na televiziji kako ste sproveli reforme, kako vas je pohvalila Evropska komisija, kako vas je Oli Ren pomilovao po glavi i kako jedva čekaju u Briselu da Srbiju prime u društvo država članica EU.
Kakva je naša državna uprava? Da li je ona dobra ili loša? Kakvi su ti ljudi koji rade u državnoj upravi i u lokalnoj administraciji? Da li su spori, lenji, korumpirani ili su sasvim drugačiji od tog modela koji nam sada vi ovde prikazujete?
Mlađan Dinkić se naprasno razboleo; bio čovek prepodne živ i zdrav, što kaže narod, mogao je konju rep da iščupa, a poslepodne dobio temperaturu, verovatno zato što zna da je gledanost televizijskih prenosa Skupštine mnogo veća poslepodne nego prepodne. Čovek, da bi izbegao bruku, da ga ne gledaju milioni građana Srbije, da volšebno objašnjenje – dobio temperaturu.
Ta vlada, koja ima 25 ministara, ne može da pošalje baš nijednog ministra da sedi, kao što, evo, sedi ovde gospodin Rasim Ljajić, ćuti i prati šta se dešava, nego odlažete sednicu za prepodne, kada računate da je manja gledanost i kada će vaša bruka i sramota da bude manja.
To je prava istina zašto se Mlađan Dinkić nije juče pojavio u Narodnoj skupštini i zašto se nijedan od ministara nije pojavio.
Juče Mlađan Dinkić kaže – treba izvršiti giljotinu propisa. Isti onaj Mlađan Dinkić koji nam je na sva usta hvalio, recimo, 2002. godine, zajedno sa svojim pajtosom Božidarom Đelićem, Zakon o poreskom postupku i poreskoj administraciji – sticajem okolnosti sećam se tih vremena – super zakon, reformski, demokratski, bog te pita kakav. Juče čovek, mrtav hladan, kaže – znate, spora je ta procedura oko poreza, dva šaltera, tri šaltera, ko će sad to da čeka itd.
Pre tri meseca nije čovek mogao da živi od Olivera Dulića – sjajan Zakon o planiranju i izgradnji, reformski, demokratski, evropski, sa tim zakonom ulazimo u EU. Juče Mlađan Dinkić kaže – spora je ta procedura oko izdavanja građevinskih dozvola, odlaze nam strani investitori itd. Koga vi zamajavate? Kakvi su ti zakoni koji dolaze pred Narodnu skupštinu Republike Srbije? Jedan ministar hvali, a drugi ministar kudi. Jedan ministar kaže da je zakon reformski, a drugi kaže – zakon ništa ne valja. Onda ćemo da slomimo kola na onim ljudima koji rade za deset i petnaest hiljada dinara mesečno.
Kako vas nije sramota da otpuštate ljude koji sa tih petnaest hiljada dinara prehranjuju svoje porodice, a nećete da otpustite nekoliko desetina državnih sekretara i pomoćnika ministara, koje ima samo jedno ministarstvo, Ministarstvo za ekonomiju i regionalni razvoj? Kako je moguće? U kojoj to državi na svetu više košta kafe kuvarica nego ministar? Skuplji je vozač i portir nego državni sekretar. Skuplja je ona žena što radi u garderobi nego pomoćnik ministra. Ako mi objasnite da to negde na svetu postoji, kažite nam, pa da i mi naučimo nešto od vas. Toga nema nigde, nego vi hoćete da slomite kola na onima koji nemaju veza, uticaja i koji su, što bi rekao Njegoš, „sirak tužni bez nigđe nikoga“.
Počnite vi, gospodo, od sebe. Pokažite na ličnom primeru kako se steže kaiš. Znate, lako je biti pametan kada neko drugi strada. Kako je moguće, koji je to pametnjaković koji je izračunao da Srbiji treba baš 25 ministarstava i da će sa 24 ministarstva sve u Srbiji da propadne?
Gde piše da Srbija mora da ima 25 ministarstava? Gde piše da Mlađan Dinkić mora da ima 63 državna sekretara i pomoćnika ministra? Kako se niste setili da otpustite nekoga od njih, nekog od tih silnih savetnika, specijalnih savetnika, zamenika, pomoćnika itd? Nikoga nećete da otpustite, nego ih, naprotiv, primate. Zato ćete da otpuštate ljude koji sa tih deset ili petnaest hiljada dinara prehranjuju sebe i članove svoje porodice.
Vi, ministri, koji ste danas došli na sednicu Narodne skupštine u automobilima koje plaća ovaj narod, pitajte vaše vozače za koju platu rade. Pitajte šta oni misle o vašim reformama i o tome kako mislite da ih uvedete u EU.
Počnite na svom primeru, ako ste ljudi, ako ste junaci, ako zaista dobro mislite građanima Srbije. Hajde, odrecite se vi nečega. Veća je plata vas, gospodine Ljajiću, nego plata vašeg vozača i više košta državu Srbiju vaš državni sekretar nego žena koja vam kuva kafu. Ali, vi nećete da se odreknete vašeg ministarstva; neće ni Mlađan Dinkić, neće ni Oliver Dulić, neće ni Tomica Milosavljević. Kad neće oni, onda ćemo da otpuštamo ove građane koji jedva sastavljaju kraj sa krajem. Onda ćemo da kažemo – građani Srbije, izvršili smo racionalizaciju republičke uprave, nikakvih problema više nema, super će nam biti kada otpustimo 2.500 ili 3.000 ljudi koji rade za mesečnu platu od 10.000 do 15.000 dinara. Sada vam samo treba neko ko će u to da poveruje.
Ovde se jedan poslanik DS upljuvao pričajući o tome kako je Srpska radikalna stranka bila na vlasti. Gospođa Čomić ga uporno brani. Srpska radikalna stranka je bila na vlasti dve godine, branili smo državu na Kosovu i Metohiji od šiptarskih terorista i od NATO bombi i mi se time ponosimo. Vi ste, gospodo, na vlasti duže nego što je bio pokojni Slobodan Milošević. Bili ste na vlasti i pre, svi se mi sećamo. Bila je Demokratska stranka na vlasti i pre 2000. godine, i SPO je bio na vlasti pre 2000. godine i razni, koji su sada u G17 plus, bili su nekad u SPS-u , pa u JUL-u pa su pretrčali u hiljadu i jednu partiju, pa su sada u G17 plus. Ne počinje istorija samo od 5. oktobra 2000. godine.
Naravno, vi ste sve to zaboravili. Vi sada hoćete da ubedite građane Srbije kako vi jako brinete o njima, a ministri ne mogu noćima da spavaju i sada ćete vi da pomognete državnom budžetu tako što ćete da otpustite ove ljude.
Ko je kriv za to što je državni aparat takav kakav je? Imali ste 2001. godine 8.000 ljudi, danas ih imate preko 30.000. Da li je te ljude dovela Srpska radikalna stranka, da li su to naši partijski kadrovi, da li su to naše tetke, strine, ujaci, rođaci, kumovi, komšije itd., ili vaši? Ko će sada da pogleda ovim ljudima u oči? Kada su vam trebali njihovi glasovi, kada su vam trebali da vam vuku ljude na birališta, kada su vam trebali da dele paketiće, da dele gotov novac, onda su im rekli – samo vi to radite, radićete u državnoj administraciji, radićete u lokalnoj administraciji. Sada ćete da ih otpustite.
Naravno, naći će se neke nove žrtve i tako taj krug nikako da se zatvori. Onda Vlada pošalje u Skupštinu ministra koji jednostavno ćuti, gleda na sat i jedva čeka kada će da se završi rasprava i da se krene na neku novu tačku dnevnog reda.
Gospodo, Predlog zakona vam je loš, i sa pravničkog, i sa ekonomskog i sa moralnog aspekta. Vi ovim zakonima pokazujete da ste neljudi, da nemate skrupula, da nemate hrabrosti i da jedino što vas u ovom životu zanima jeste vaša lična zadnjica. Politika zadnjice jeste politika ove vlade.

Narodni poslaniče, upozoravam vas da u ponovljenom obraćanju povedete računa o načinu kojim se obraćate drugim narodnim poslanicima i učesnicima na sednici i da povedete računa o jeziku koji koristite. Dakle, upozorenje, u slučaju da imate priliku da se ponovo obratite, da se setite da postoji član 104. koji govori o načinu na koji se jedni drugima obraćamo.
Reč ima narodni poslanik Dušan Marić, a posle njega narodna poslanica Vjerica Radeta. Vreme koje je na raspolaganju je 30 minuta.

Dame i gospodo, ako je neko ko je neupućen u političke prilike u Srbiji juče slušao izlaganje ministra Mlađana Dinkića, ubeđen sam da je posle toga morao da pomisli sledeće: molim Boga da ovaj dođe na vlast; jer, ministar Dinkić je veći deo svog izlaganja govorio kao ljuta opozicija, kao da se devet godina ne nalazi na vlasti i kao da nije jedan od najodgovornijih državnih funkcionera u Srbiji za činjenicu da je republička i lokalna administracija pretrpana hiljadama službenika viška. On je ovde najavio niz mera koje treba preduzeti da se taj problem reši. Međutim, on je imao priliku da taj problem reši za proteklih devet godina stotinu puta da je hteo to da uradi.
Sledeća stvar, sva obećanja koja je juče dao gospodin Dinkić i koja danas ponavljaju predstavnici vladine većine građani Srbije su slušali pre 5. oktobra 2000. godine. Vi ste tada tvrdili da je državni aparat preglomazan i preskup i obećavali ste da će jedna od prvih mera koje ćete preduzeti biti smanjenje državne administracije. Vi ste uradili potpuno suprotno: u proteklih devet godina vi ste broj državnih službenika povećali četiri puta. U vreme Miloševićeve, kako ste vi govorili, diktature i nenarodne vlasti, u Vladi i ministarstvima bilo je zaposleno 8.000 službenika. Sada ih ima, pod ovom narodnom, demokratskom vlašću, kako je vi zovete, ne znamo tačno, da li 28.000 ili, kako smo juče čuli, 30.600.
Sada koristim priliku da postavim pitanje ministru Ljajiću – koliko službenika radi u Vladi Srbije, u ministarstvima? Zbog čega ovo pitam? Zato što je juče ministar Dinkić rekao da su u pitanju 30.624 zaposlena. To je za sve poslanike i za građane Srbije novi podatak. Podsećam da se godinu dana operiše sa cifrom od 28.500 zaposlenih. Mi smo imali u Skupštini usvajanje budžeta, pa smo imali rebalans budžeta. U propratnim materijalima, podacima koji su nam dostavljani, kada se sve sabere, ispada da u vladinoj administraciji radi oko 28.500 ljudi.
Sada postavljam pitanje koji je podatak tačan, ko laže? Ako je u pitanju 30.624 plus tri hiljade onih koji rade na određeno vreme, preko studentskih i omladinskih zadruga, onda se nameće pitanje zašto je Vlada godinu dana od javnosti u Srbiji krila 2.000 službenika?
Kao i većina poslanika SRS, smatram da je dobro da se smanjuje preglomazni državni aparat. Međutim, kratkoročno gledano, to neće obezbediti značajnije uštede u budžetu. Novac koji se uštedi od neisplaćenih plata biće potrošen na isplaćivanje otpremnina radnicima koji dobiju otkaz.
Drugo, ovo što je govorio kolega Martinović, jasno je da se među vladinim službenicima koji će dobiti otkaz neće naći oni koji najviše koštaju državu Srbiju, a to su državni sekretari, pomoćnici ministara, savetnici, a čuli smo danas da ih ima više od 300. Po običaju koji u Srbiji postoji posle 5. oktobra 2000. godine, kola će se slomiti na leđima sirotinje, na leđima kafe kuvarica, čistačica, spremačica, vozača i kurira.
Sledeća stvar koja mene zanima: zašto Vlada novac koji nedostaje u budžetu ne traži kod onih koji ga najviše imaju? To građane Srbije najviše zanima. Zašto se taj novac ne traži na milionskim računima Miroslava Miškovića, Predraga Rankovića Peconija, Vuka Hamovića, Bogoljuba Karića, Vojina Lazarevića, Miodraga Kostića, Zorana Drakulića, Stanka Subotića, Filipa Ceptera, Petra Matića, Milana Beka i sličnih?
Četvrta stvar: zašto ovim smanjenjem nisu obuhvaćeni radnici javnih preduzeća? Mi smo u protekloj godini u raspravi u Skupštini često slušali podatke da tamo postoje službenici koji zarađuju više od milion dinara mesečno. Znamo da u javnim preduzećima, od ovih na republičkom do onih na lokalnom nivou, imaju desetine hiljada radnika viška. Većina njih je zaposlena po partijskoj pripadnosti, po rođačkoj liniji.
Sledeća stvar: zašto novac ne obezbedite ukidanjem ovih silnih agencija, uprava? Danas smo čuli podatak da ih ima više od sto.
Miroslav Mišković se hvali da ima godišnji promet od nekoliko milijardi evra. Zvanično smo čuli da na mito i korupciju u javnim nabavkama u Srbiji godišnje ode 850.000.000 evra, ukrade se. Kroz privatizaciju Luke Beograd ukradeno je dve i po milijarde evra; kroz izgradnju Poslovnog centra „Ušće“ država je oštećena za 30.000.000 evra; kroz proces privatizacije građani Srbije su opljačkani za nekoliko desetina miliona evra.
Ministar finansija tvrdi da država ne zna gde se potroši 130 milijardi dinara, tačno onoliko koliko iznosi budžetski deficit, a vi odlučili da novac za preživljavanje države tražite od spremačica i čistačica.
Inače, od kad ste vi na vlasti, od 5. oktobra, ova praksa zapošljavanja po partijskoj liniji je prisutna i u većini lokalnih samouprava.
Međutim, na sreću građana, postoje i neke opštine gde se vodi računa o potrošnji narodnih para, gde se vlast odgovorno odnosi prema državi i prema svojim građanima.
Moram da istaknem da je jedna od tih opština Velika Plana, u kojoj se na vlasti nalazi SRS.
Sa ponosom ističem podatak da dolazak SRS na vlast u Velikoj Plani građane ove opštine nije koštao ni jednog jedinog dinara dodatnih budžetskih izdataka. Nismo izmislili nijedno direktorsko, nijedno funkcionersko radno mesto.
Naprotiv, samo u poslednjih pet meseci ukinuli smo pet direktorskih mesta, smanjili smo broj radnika u opštinskoj upravi, smanjili smo broj službenika u javnim preduzećima.
Juče je ministar Dinkić istakao da, po ovom novom zakonu, nama sleduju četiri zaposlena na 1.000 stanovnika. Mi imamo 3,4 zaposlena. Znači, po odredbama ovog predloga zakona, imamo 30 zaposlenih manje nego što nam sleduje.
Ovih dana u javnosti se kao primer domaćinskog poslovanja, domaćinskog odnosa po pitanju zapošljavanja pominje i opština Ljig. Moram da istaknem da se u Ljigu na vlasti nalazi SRS. Ovde se, takođe, kao primer domaćinskog poslovanja pominju opštine Aleksinac, Čačak. U Aleksincu već nekoliko godina opštinsku vlast vodi SRS, u Čačku se, takođe, u vladajućoj koaliciji nalazi SRS.
Na kraju želim da kažem da je ovim zakonom Vlada predvidela određene kaznene disciplinske mere za opštine koje imaju višak zaposlenih, i to je dobro.
Međutim, nije dobro što nisu predviđene nikakve stimulativne mere za opštine kao što je Velika Plana, koje su poštovale zakon, koje su domaćinskim radom uštedele milione evra iz državnog budžeta. To je moja osnovna primedba na ovaj zakon. Velika Plana ima 30 službenika manje. Ako to pomnožite sa nekom prosečnom platom, dođete do podatka da je svake godine u državnom budžetu ostajalo oko 25.000.000 dinara, za deset godina je to 250.000.000.
Podsećam na jedan podatak, poznat ovom domu, da pet godina 45.000 ljudi u Plani nema ispravnu vodu za piće. Piju otrovnu vodu, koja ostavlja trajne i teške posledice po njihovo zdravlje. Sada apelujem na Vladu Srbije da iskoristi ovako pošten odnos opštine Velika Plana prema budžetskim sredstvima i da deo budžetskih sredstava prebaci, kao znak stimulacije, opštini Velika Plana. Hvala.

Reč ima narodna poslanica Vjerica Radeta. Vreme koje je na raspolaganju Poslaničkoj grupi SRS je 21 minut i 50 sekundi.
Ona je poslednja prijavljena na listi narodnih poslanika po prijavama za reč. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, ove predloge zakona o smanjenju broja zaposlenih (tako ću da zovem ove predloge zakona zbog javnosti, da ljudi znaju o čemu se radi) dobili smo u skupštinsku proceduru 22. oktobra, a pored onih primera koje je gospodin Todorović juče iznosio, 24. oktobra, dva dana kasnije, „Večernje novosti“ su objavile konkurs gde Ministarstvo odbrane Republike Srbije, sektor za ljudske resurse, uprava za kadrove, zapošljava, ako sam dobro izračunala, 22 novih ljudi u ovom ministarstvu.
Kada govorimo o štednji i onome što bi trebalo da je namera ovih zakona, juče smo čuli da zapravo nije, da podsetimo da je na čelu Ministarstva odbrane gospodin Šutanovac, koji je široj javnosti poznat po tome što je, kada je bio zaposlen u ministarstvu policije na tadašnjem saveznom nivou, uzeo otpremninu i ponovo se vratio u državne organe. Uzeo je otpremninu u vrednosti od 24 plate, slično ovoj gospođi Vukčević, koja je, kao što smo čuli, uzela 22.000 evra otpremnine, potpuno nezakonito; što je najgore, radi se o ženi specijalca, odnosno specijalnog tužioca za ratne zločine.
Gospodine Ljajiću, predlažem vam, pošto vam sutra dolazi Bramerc, pretpostavljam da ćete ga voditi na večeru ili ručak, da uštedite neki dinar iz državne kase – neka gospodin Vukčević plati tu večeru ili ručak, valjda je ostalo nešto od ove 22.000 evra, što mu je žena nezakonito uzela od građana Srbije.
Juče smo ovde slušali ministre, kada su ovi zakoni u pitanju, kojima jeste mesto u parlamentu, ali ih danas nema, verovatno da ne bi slušali ono što mi hoćemo da im kažemo i što im se ceo dan sa ovoga mesta govori i poručuje.
Uz uvažavanje gospodina Ljajića, pre svega ću da se obraćam javnosti Srbije, jer poslanika vladajuće većine ovde gotovo i da nema, odnosno vrlo malo ih je prisutno. Verovatno je i njih sramota da sede ovde i da slušaju o čemu će za nekoliko dana da glasaju.

Narodna poslanice, podsećam vas na obavezu da se klonite ocena diskvalifikacije i kvalifikacije koje se tiču privatnog života ili privatnih stavova drugih lica. To je nedozvoljeno našim poslovnikom.
Molim vas da se suzdržite od toga. Ovo je upozorenje. Nastavite.

Gospođo Čomić, molim vas, prošli put ste me više puta prekidali, ovde sam kao predstavnik SRS i ovde iznosim vrednosni sud naše poslaničke grupe i imam pravo da ga iznesem i u odnosu na druge poslanike.

Narodna poslanice, nemate pravo da iznosite kao vrednosni sud vašu ocenu o tome šta i kako oseća bilo koji drugi narodni poslanik iz bilo koje poslaničke grupe.
Ovo je drugo upozorenje, tako da vas molim da sa stilom, koji je vaš, i slobodom govora, koja je samo vaša, nastavak vremena koje vam je na raspolaganju iskoristite u skladu sa odredbama Poslovnika Narodne skupštine.

Hvala, gospođo Čomić. S obzirom na to da sam rekla da ću se obraćati pre svega javnosti Srbije, lepo je što su građani sada i vas čuli. Dakle, kada govorimo o nameri Vlade i ostalih koji čine režim Borisa Tadića danas u Srbiji, o uštedi i štednji narodnih para, podsetiću i na činjenicu da je ovaj iz afere „Veliki brat“, to je Dragan Đilas, gradonačelnik Beograda... A, u aferi „Veliki brat“ je, između ostalog, zato što je dozvolio da se izgradi bez građevinske dozvole objekat od 1800 metara kvadratnih. Zahtev za izdavanje dozvole bio je kao za smeštaj dece, kulturno-zabavnu i sportsko-rekreativnu namenu, a kasnije je dat, preko njegove agencije, za kuću „Velikog brata“.
Dakle, ovaj iz afere „Veliki brat“, Dragan Đilas, bez odluke Skupštine grada Beograda, bez odluke gradskog veća je za, navodno, potrebe gradske uprave kupio zgradu „Ineks“ za milijardu dinara i već je uplatio na ime avansa oko 400.000.000 dinara. Radi onih koji će dobiti otkaze ovih dana, zahvaljujući ovom režimu koji sada upravlja Srbijom, želim da kažem da je to 30.000 prosečnih plata u Srbiji danas, to što je Dragan Đilas, mimo zakona, iz budžeta Republike Srbije dao sadašnjem vlasniku „Ineksa“ za kupovinu te zgrade.
Juče je Mlađan Dinkić ovde rekao da je do ovih podataka o tome koliko treba da bude zaposlenih u Vladi, a koliko u lokalnoj administraciji Vlada došla na osnovu nekih proračuna, nekakvih evropskih standarda itd. Međutim, Dragan Đilas je demantovao Mlađana Dinkića, jer je sinoć u jednoj televizijskoj emisiji rekao da je grad Beograd za ove poslove angažovao Fakultet organizacionih nauka. Koliko je plaćena usluga Fakulteta organizacionih nauka nije nam rekao i volela bih da to saznamo od predstavnika Vlade.
Žao mi je što gospodin Milan Marković nije ovde da ga podsetim na izjavu koju je dao jednom dnevnom listu pre mesec dana, sa ogromnim naslovom na naslovnoj strani „Obezbeđene pare za otkaze“. Dakle, to ne da je licemerno, pre bi moglo da se primeni ona narodna „Čega se pametan stidi...“. Umesto da Vlada izađe sa velikim naslovom na naslovnoj strani „Obezbedili smo pare za nova radna mesta“, ministri se hvale – obezbedili smo pare za otkaze. Dakle, ako je i od ove vlade, zaista je previše.
Takođe, želim da podsetim javnost da se gospodin Milan Marković, ministar u Vladi Republike Srbije, više od dva meseca nije „skidao“ sa medija, i elektronskih i štampanih, prošle godine, pričajući o nekoj reformi državne i lokalne administracije, uz neke posebne prinadležnosti, kako je govorio, uz neke posebne naknade.
Šta bi od toga, nakon godinu dana, nadam se da ćemo biti u prilici da pitamo gospodina Markovića kada budemo govorili o pojedinostima kada su u pitanju ovi zakoni.
Naravno, ne može se preskočiti ni izborna kampanja u kojoj je Boris Tadić obećao 200.000 radnih mesta i onaj skup Demokratske stranke gde je, onako sa uzdignutim rukama, pozivao građane Srbije da čuvaju svoja radna mesta. Sada pitam Borisa Tadića i vas iz Demokratske stranke kako će građani Srbije zaposleni u državnoj upravi i lokalnoj samoupravi sačuvati svoja radna mesta ako nemaju člansku kartu Demokratske stranke?
Ja im kažem da je to nemoguća misija, jer ovi zakoni o kojima danas raspravljamo zapravo jesu svojevrsna lustracija onih ljudi i onih činovnika koji su zaposleni odavno u državnoj upravi i u lokalnim samoupravama, a koji nisu podlegli pritisku da se u međuvremenu učlane u Demokratsku stranku. Ovo će biti, zaista, obračun sa političkim neistomišljenicima, i to uglavnom sa ljudima koji ne učestvuju aktivno u političkom životu, ali verovatno nisu krili svoju stranačku pripadnost ili opredeljenje. Sad, bogami, neka se drže kad ih demokrate poređaju i počnu da im dele otkaze.
Zašto ovo mogu da tvrdim? Zato što smo, gospođo Čomić, bili opozicija, i vi i mi, kada je ovaj zakon o državnim činovnicima donošen i kada ste se isto kao i mi suprotstavljali odredbama ovog zakona. Gospodin Milan Marković je imao odlične diskusije kada je pričao kako ovaj zakon zapravo uvodi partijsku državu. Mi smo to mislili tada, mislimo i sada, govorili smo onda, govorimo i sada, ali Milan Marković je nešto promenio mišljenje od perioda kada je bio opozicija do danas kada vrši vlast.
Sinoć sam na jednoj televiziji gledala jednog kolegu narodnog poslanika, koji je sada na visokoj državnoj funkciji i neću ime da mu pominjem jer ne želim da izazivam replike, dovoljno ste mi vi uzeli vremena malopre. Taj kolega kaže da je ova vlast ozbiljna i da ova vlast sa nivoa države pokazuje kako se štedi. Dakle, neće samo građani da osete ekonomsku krizu, nego će je osetiti i državni funkcioneri. Stvarno, jadni oni, neće imati tri vozača, nego samo dva, neće imati dve kafe kuvarice, nego samo jednu. Ne znam da li će... Zapravo, tvrdimo da nijedan pomoćnik ministra, nijedan specijalni savetnik, nijedan, ne daj bože, državni sekretar neće dobiti otkaz po ovim zakonima. Niste to ni predvideli, a nije vam ni namera.
Ali ćete zato, recimo, totalno uništiti opštinu Kuršumlija. Ovih dana je aktuelna zbog toga što građani Kuršumlije kupuju cigarete na komad u kioscima. Nešto ljudi što tamo radi radi u sudovima, u opštini i u Ministarstvu unutrašnjih poslova, u lokalnom MUP-u. Sudove ste im ukinuli.
Do kraja godine više nema tamo suda, odnosno od početka iduće godine. U opštini ćete jednom broju ljudi da date otkaze; da li ćete u MUP-u, zdravstvu i školstvu, to će biti neka sledeća faza. Na taj način zapravo sprovodite decentralizaciju, koja se u suštini svodi na „beogradizaciju“.
Dakle, umesto da uradite nešto da takve sredine poput Kuršumlije malo vratite u život, vi ubijate i ono nešto što živi od države, od budžeta, odnosno od, uslovno rečeno, državnog posla.
Juče se gospodin Milan Marković ovde u svom obraćanju onako pošteno ižalio na, pretpostavljam, svoje saradnike i kolege ministre, jer oni su ti koji primenjuju ovaj Zakon o državnim službenicima, pa je rekao da je od 350 položaja, koliko treba da bude popunjeno po ovom zakonu, popunjeno svega 50%, da je za to kriva činjenica što su se od donošenja ovog zakona promenile tri vlade, da su dva ili tri puta bili izbori, da rukovodioci, to sam baš zapisala, zloupotrebljavaju instituciju javnog konkursa, pa umesto na neodređeno vreme primaju radnike na određeno vreme, da ima mnogo partijskog uticaja.
Ako ne verujete, uzmite stenogram, ovo je juče govorio Milan Marković, zaneo se u momentu, setio se kako je kritikovao ovaj zakon.
Kaže Milan Marković – rukovodioci idu linijom manjeg otpora pa nisu davali loše ocene prilikom vrednovanja rada zaposlenih.
Ja ga sada, u odsustvu, pitam – šta je sada garancija? Nisu se promenili ljudi, isti ti ljudi koji su išli linijom manjeg otpora, favorizovali partijske kadrove, primali na određeno vreme partijske kadrove (što je on juče potvrdio) i danas su rukovodioci ovih državnih organa i organa lokalne samouprave. Gde nam je sad garancija da će prilikom otpuštanja radnika da vode računa i da ne idu linijom manjeg otpora?
Takođe mi je bila interesantna jučerašnja rasprava gospodina Mlađana Dinkića, ali pre toga moram da podsetim na još jednu činjenicu koju je izgovorio Milan Marković, radi javnosti. Pohvalio se, pa su juče sve televizije kazale kako ovaj novi zakon o državnim službenicima kao jedan od disciplinskih prekršaja uvodi i alkoholisanost na radnom mestu. Nije otkrio rupu na saksiji gospodin Milan Marković. Ta odredba postoji od 1991. godine, istina, u Zakonu o radu a ne u Zakonu o državnim službenicima.
Nije suština zakona to da neko ne može biti alkoholisan na radnom mestu, nego je suština da će posle otpuštanja ovih 10.000 ljudi (otprilike), koji će biti otpušteni što u državnoj upravi, što u lokalnoj samoupravi, na osnovu ovih izmena i dopuna Zakona (inače, to je šesta ili sedma dopuna, toliko o kvalitetu ovog zakona), na određeno vreme i preko kojekakvih zadruga moći biti zaposleno 10% novih ljudi.
Znači, neće doći ni do kakvog smanjenja broja zaposlenih ni u državnoj upravi, ni u lokalnoj samoupravi. Doći će do toga da ćete očistiti od partijskih neistomišljenika i ministarstva i Vladu u celini i opštine gde ste na vlasti, i oni koji su na vlasti će zloupotrebljavati ovaj zakon. To je suština donošenja ovog zakona koji, ničim izazvan, prati ova dva zakona o smanjenju broja zaposlenih.
Kaže Mlađan Dinkić, i zato verujem da je juče zaista imao temperaturu i da je pod temperaturom ovde govorio i saosećam sa njim, da će ovaj zakon smanjiti broj šaltera. Smanjiće se, jer će se vršiti neka ubistva, izvršenje kazni nad zakonima, neka giljotina iz srednjeg veka, nemam pojama šta čovek priča, inače je ovih dana to aktuelno. Kaže da ovi zakoni imaju veze sa ćutanjem administracije, jer više neće biti ćutanja administracije. Ćutanje administracije, kako reče Mlađan Dinkić, znači da je zahtev prihvaćen, znači odobravanje.
To zaista niko nikada nije čuo, osim juče od Mlađana Dinkića. Ne znam da li ima pravnika u svom ministarstvu, trebalo je da ga podsete na postojanje Zakona o opštem upravnom postupku, koji podrazumeva da je ćutanje administracije negativan pravni akt i da se zbog ćutanja administracije uglavnom pokreću upravni sporovi. Ali, Mlađan Dinkić ima preča posla nego što je to.
On tvrdi da će ovim zakonima da se postigne efikasnost administracije. I to je nešto što je zaista neverovatno. Na koji način misle Mlađan Dinkić, ova vlada i ovaj režim da će povećati efikasnost administracije ako će smanjiti broj zaposlenih? Jer, budite sigurni da će bez posla ostati oni ljudi koji imaju puno radnog iskustva u ovim državnim poslovima, to su ljudi koji uglavnom znaju da rade ovaj posao.
Vi ste to tako smislili. To će biti prva faza otpuštanja. Prva faza je bilo Dinkićevo uništavanje banaka i svi otkazi koje su dobili zaposleni u bankama svojevremeno. Sada, pošto nije izuzeo ni zdravstvo, ni školstvo iz smanjenja broja zaposlenih u republičkoj administraciji, verovatno će sledeća faza biti smanjenje broja zaposlenih u zdravstvu i školstvu.
Interesantan je član 2. Predloga zakona, govorile su kolege o tome, koji kaže, izračunao je Mlađan Dinkić, da je optimalan broj zaposlenih 28.400 u državnoj administraciji. Mi smo ovde od ministara donedavno slušali da je 28.000 broj zaposlenih u administraciji, državnoj, da je sa onog broja od 8.000 2000. godine povećan za 20.000 i da je to 28.000. Ako je to tako, onda znači da vi ovim zakonom planirate da zaposlite još 400 ljudi. Ako nije tako, onda ste obmanjivali javnost mesecima unazad.
Čak ste i vi, gospodine Ljajiću, govorili o ovom broju – oko 28.000 zaposlenih.
Doduše, mi smo uvereni da vi delite mišljenje opozicije kada su u pitanju otpuštanja i uopšte socijalni problemi u Srbiji, vi se uglavnom na taj način i obraćate javnosti u medijima, ali na to, gospodine Ljajiću, nemate pravo kao ministar u Vladi Republike Srbije. Jasno je da vi vašim istupanjima i nekakvom socijalnom zaštitom, ali samo verbalnom, pokušavate da pripremite građane Srbije za ovu vašu novoformiranu stranku. To jeste vaše legitimno pravo, ali legitimno pravo kao građanina Rasima Ljajića i predsednika te stranke.
Ali, kao ministar u Vladi Republike Srbije morate da kažete šta ćete vi, jer ovi zakoni će vam doneti još 10.000 socijalnih slučajeva, 10.000 porodica koje možda neće imati šta da jedu kad za godinu dana potroše ovo što će dobiti u obliku otpremnine. Da li ste sagledali, kada je u pitanju ovih 10.000 ljudi koji će dobiti otkaz, koliko je porodica gde je samo jedno zaposleno? Jedno dobije otkaz i vi dobijate problem u vašem ministarstvu. Da li ste sa vašim kolegama komunicirali na taj način kada ste predlagali ove zakone?
U članu 3. Predloga zakona kažete upravo ono što sam malopre rekla – da ćete dozvoliti da se 10% od broja zaposlenih na nivou republičke administracije zaposli na određeno vreme. Znači, šta radite? Otpuštate ljude da biste zaposlili ujne, strine, svastike i, naravno, one koji vam lepe plakate, koji rade u vašoj izbornoj kampanji, koji nose pakete kojima kupujete izbore, na svim ovim lokalnim izborima koji su aktuelni i koji su bili aktuelni u ovom prethodnom periodu.
Nažalost, gotovo je nemoguće, a pogotovu po ovim članovima, a imala sam nameru da analiziram od jednog do drugog člana sva tri predloga. Nadam se da ćemo povodom amandmana o tome dovoljno da govorimo, iako Milan Marković juče reče da čak i broj amandmana govori o tome da su ovi zakoni prihvatljivi. Bogami, za druge ne znam, ali mi iz Srpske radikalne stranke smo podneli popriličan broj amandmana. Naša namera je da koliko-toliko ublažimo negativne posledice ovih zakona, mada ni uz prihvatanje svih amandmana ovi zakoni nisu dobri zato što će, ponavljamo, oko 10.000 ljudi u Srbiji ostati bez posla.
U jednom amandmanu smo vam predložili da umesto ovog broja 28.400 bude 28.401. Moram da kažem da smo hteli da tim amandmanom izvrgnemo ruglu ovaj vaš predlog, jer nas niste ubedili, ministre, oni koji su govorili juče o ovim predlozima, kako su došli do tih brojeva i kako su izračunali da 10.000 porodica treba da postanu socijalni slučajevi? Veliki broj ljudi koji će dobiti otkaze, tvrdimo, jesu ljudi koji imaju tridesetak i preko 30 godina radnog staža, a u međuvremenu nisu prešli u stranke vladajućeg režima. Oni vam više ne trebaju, oni će biti socijalni slučajevi; deca su im nezaposlena, roditelji, ako ih imaju, žive i primaju penzije od nekoliko hiljada. Hvala.