Uvažena potpredsednice, gospodine ministre, koleginice i kolege, ne bih se javljao za reč da nisam u proteklih dva sata slušao o tome kako Srbija gubi godišnje jedan ceo grad od 30 i nešto hiljada stanovnika, da je Dinkić ovakav i onakav, i to iz usta onih koji su, u principu, zbog svoje politike, najodgovorniji što Srbija gubi jedan grad od 30 hiljada stanovnika, iz usta onih koji su s tim Dinkićem sedeli u Vladi i hvalili jedan drugoga kao najbolje ministre.
U svakom slučaju, set zakona koji je pred nama je potreban. Potreban je zbog toga što naše društvo treba da uredimo po evropskim standardima.
Zakon o klasifikaciji delatnosti je, u principu, tehnički zakon i ne bih imao šta o njemu da pričam. Jedina mana je, kao i kod drugih zakona, što se Vladi daju prevelika ovlašćenja. Postoje zakoni u drugim zemljama gde Skupština usvaja klasifikaciju delatnosti, a ne daje to kao diskreciono pravo Vladi.
Kada je u pitanju Predlog zakona o zvaničnoj statistici, svakako da posle 90-ih godina i statistike u to vreme, koja je najviše odgovarala onoj Vibovoj da je to državna laž, mi treba da uredimo tu oblast. Na kraju krajeva, upravljanje velikim sistemima, državom, firmom, porodicom, nije moguće bez podataka, a podaci nisu mogući bez uređene statistike. Tu ništa nije sporno.
Sporna je eventualna činjenica da će Zavod za statistiku dati odlučujuću reč o predlogu regiona u Srbiji. To je sporno iz razloga što znamo da jedna partija ima nameru da se osnuje na nivou regiona, odnosno kao partija regiona, i mi izražavamo blagu sumnju da Zavod za statistiku ne bude zloupotrebljen u te partijske svrhe.
Kada je reč o Predlogu zakona o popisu poljoprivrede u 2011. godini, ni u njemu nema ničeg spornog. Jasno je da je poljoprivreda grana na kojoj može da se bazira razvoj Srbije. Nije sporno da je budžet EU, u stvari, poljoprivredni budžet i nije sporno da ako je nečiji interes, pre svih, a svačiji je da uđemo u EU, onda je to, svakako, seljaka i poljoprivrede. Na kraju krajeva, svi ovi koji pričaju da selo propada bili su u vlasti četiri godine u kontinuitetu, pa su mogli da urade nešto za to selo, ali uradili nisu. Verovatno će reći – nismo bili zaduženi za poljoprivredu.
Mi smo juče imali primer jednog ministra koga zovu, otprilike, ''ministar za ljudsku nesreću'', ''trgovac ljudskom nesrećom'', koji kaže – imam samo četiri poslanika ovde, pa kada budem imao više poslanika, onda ću više moći da utičem.
Ne može se tako posmatrati odgovoran državni posao kao što je članstvo u Vladi. Onog trenutka kada uđete u Vladu, koliko god da ste slabi, a prihvatili ste da uđete u Vladu, vi snosite odgovornost za tu vladu. Prema tome, oni koji su bili u Vladi, pa pričaju da nisu bili zaduženi za taj resor, u principu, računaju na kratko pamćenje građana, a ubeđen sam da mnogi građani nemaju kratko pamćenje.
Kada je u pitanju popis poljoprivrede, nesporno je da će tek onaj drugi zakon, koga čekamo, o eksproprijaciji, biti povod da se priča o nestajanju poljoprivrednog zemljišta u Srbiji. Mi svi znamo da, s jedne strane, nestaje poljoprivredno zemljište u Srbiji, s druge strane, znamo da prelazi u ruke malog broja ljudi, a, s treće strane, znamo da podsticaji za poljoprivredu nisu dovoljni i u ovogodišnjem budžetu su manji nego u prošlogodišnjem, dok će u narednom biti, verovatno, još manji nego u ovogodišnjem. Kada dođe sledeći zakon na dnevni red, onda ćemo se pozabaviti i činjenicom da se u ovoj zemlji ekspropriše poljoprivredno zemljište za račun jedne druge, strane države.
Predlog zakona o popisu stanovništva, domaćinstava i stanova 2011. godine. Taj zakon nam je potreban, potreban nam je i popis, pored ovih podataka koji ovde postoje, kao, na primer, mesto stanovanja majke u vreme kada je lice rođeno. Nisam čitao prošle zakone, ali ne mogu da se setim takvog podataka ili pitanja, na stranu što mesto stanovanja ne postoji u terminologiji, postoji mesto prebivališta ili mesto boravišta.
Mislim da je predlog Poslaničke grupe manjina oko nacionalnosti, odnosno skupljanja podataka o nacionalnoj pripadnosti i maternjem jeziku prihvatljiv. U Predlogu zakona se govori da će anketari ponuditi, u stvari, dva odgovora: srpska nacionalnost, nacionalna pripadnost i ostala. Tako se pročitalo u Poslaničkoj grupi manjina. Mi mislimo da je njihov amandman sasvim prihvatljiv, da se listaju nacionalnosti, nacionalne pripadnosti i svakako da mora da bude i ''ostali'', jer ne mogu se izlistati svi. Ima pravo neko da se upiše i kao Indijanac, i kao Eskim, to ništa nije sporno.
Kada je u pitanju jezik, isto mislimo da tako treba biti. Na kraju krajeva, doneli ste svi zajedno Ustav po kome u ovoj zemlji žive Srbi i ostali; ne bi bilo u redu da i u popisu bude Srbi i ostali, nego i ti drugi, ostali, mogu da se navedu, pa ako neko nije na spisku onih koji su navedeni, može da bude i prazna rubrika, i da se dopiše. Ovo i zbog činjenice da mi u našoj zemlji još uvek ni taj nakaradni i loš Ustav, u suštini, ne poštujemo.
Znamo probleme u opštini Priboj s upotrebom bosanskog jezika. Fale krajevi i sredina, gospođo Radeta, to mu fali. Problemi upotrebe bosanskog jezika u opštini Priboj.
Imamo i najnoviji primer gde su studenti Fakulteta za islamske studije u Novom Pazaru, pripadnici islamske veroispovesti, diskriminisani konkursom Ministarstva vera za stipendije. Taj konkurs objektivno poziva i daje mogućnost da se prijave za stipendiju studenti svih fakulteta, katoličkih i drugih, osim ovoga fakulteta.
Znači, ja samo upozoravam da statistika ne sme biti još jedan razlog da se građani ove zemlje osećaju povređenim, kao što se ovime osećaju povređenim građani ove zemlje koji studiraju na Fakultetu za islamske studije u Novom Pazaru, a koji ne mogu da konkurišu za stipendiju, za razliku, kako je napisano u tom konkursu, da mogu da konkurišu studenti srpske nacionalnosti iz susednih zemalja. Znači, može Srbin iz Temišvara ili Srbin iz Banjaluke da dobije stipendiju u Srbiji, ali ne može da dobije stipendiju Bošnjak koji studira islamske studije u Novom Pazaru.
Jednostavno, bojim se da to „ostali“ u ovom popisu doprinosi daljem osećanju diskriminisanja od strane građana Srbije. Insistiram na terminu „građani Srbije“, a to što su neki srpske nacionalnosti, a građani drugih država, pa tamo plaćaju porez, tamo se školuju, a neko im nudi stipendiju od našeg novca, novca poreskih obveznika Srbije, što znači i Srba, i Bošnjaka, i Mađara, nakaradna je politika o kojoj smo pričali kada je bilo reči o Zakonu o dijaspori.
Mislim da bi bilo prihvatljivo da se malo više izađe u susret onome što predlažu pripadnici drugih etničkih zajednica, pa tako mislim da bi i ovaj amandman mogao da bude usvojen. Vi ćete razmisliti, ili odgovoriti u danu kada budemo pričali u pojedinostima.
Znam da gospodin Škundrić formalno čeka drugi zakon, ali mislim da će ga dočekati sutra. Ne ''malo sutra'', nego sutra. Mislim da vaš zakon zaslužuje da bude u većoj žiži javnosti nego što je neko planirao.
Kada je u pitanju zakon o poljoprivredi, odnosno zakon o popisu stanovništva, tu je predviđeno da se popišu i sve zgrade i objekti, i to ništa nije sporno, osim one imovine koja je u vlasništvu stranih država. Međutim, ima mnogo slučajeva gde, faktički, postoji objekat, ali taj objekat skoro da više nije objekat. Jedan od primera, lično sam se uverio, jeste, recimo, hotel „Mir“ u Babušnici. To je jedan hotel koji je 1979. godine podignut na jednoj steni. Tu je banja, Zvornička banja i od tog hotela je živeo ceo taj kraj; hrana, ljudi su bili zaposleni, radilo je mnogo doktora, fizioterapeuta u toj Zvorničkoj banji.
Šta se onda desilo? Onda je ova privatizacija u tako maloj i sakrivenoj sredini dovela do toga da je to dato u zakup, pa je tu bilo nekog kriminala. U svakom slučaju, zakup istekao, a taj koji je to uzeo u zakup odneo je sve što je bilo moguće odneti. Moguće je odneti vrata, dovratke, kablove, instalacije, ali taj zakupac odnosi i zidove.
Faktički, tu ostaje objekat, kad se pogleda, liči na objekat, ali nemoguće je to popisati kao objekat koji treba da postoji. Sad je to druga stvar.
Agencija za privatizaciju i MUP time treba da se bave, ali samo govorim o stvarima koje liče da su objekti i verovatno će u popisu, pošto je tu nekada bio objekat, biti popisani i time ćemo dobiti neku nerealnu sliku, uslovno rečeno, društvenog bogatstva.
Mislim da o tome treba voditi računa i da nekakav kriterijum kad se bude popisivala ta imovina mora da postoji. Jer, ako se budu popisivale štale i šupe koje se, faktički, ruše i to bude upisano kao nekakav objekat, mi ćemo misliti da smo bogatiji, a davno je prošlo vreme kada smo za sebe učili da smo bogata zemlja, razvijena itd. Sad moramo da se svedemo u okvire realnosti.
Mi iz LDP-a insistiramo na realnosti, za razliku od nekih drugih, koji i dalje maštaju o nekakvim velikim Srbijama ili nekakvim gubernijama ruskim itd.
Moram da kažem da smo mi iz Srpske liberalne stranke, pardon, Liberalno demokratske stranke opozicija vama u vladajućoj većini, opoziciji vlasti, kao i opoziciji, zbog toga što se ono što predlažemo razlikuje od onoga što su radili oni koji su bili na vlasti pod Koštunicom, to je različito od antievropske politike Koštuničine vlade. Svakako da je to različito od gospode koja je devedesetih godina imala priliku da se politika ostvaruje.
To je ta politika koja je dovela do toga da se iz ove zemlje iseljavaju ljudi, a ne dolaze. To što su se oni u međuvremenu podelili na dva krila, to je njihova interna stvar, ali je nesporno da je politika koju su vodili jedinstveni srpski radikali dovela do onoga što oni sada kritikuju.
Oni sada kažu, eto, nestaje nas, žene rađaju jedno dete, a treba dva itd., a ne shvataju da je 500.000 mladih ljudi napustilo zemlju kada se njihova politika, direktnim njihovim učešćem ili indirektnom podrškom Miloševićevom režimu, ostvarivala. Mislim da je licemerno pričati o efektima svoje politike, a sve si učinio da tako bude.
Gospodo srpski radikali, 500.000 ljudi koji su otišli iz zemlje, držim se teme i pričam o popisu stanovništva, da je svako od njih dobio jedno dete u inostranstvu, to znači da sada u zemlji ima milion ljudi manje zbog te politike, a licemerje je sada nekog drugoga optuživati za to.
Tako Velimir Ilić kaže da je Dinkić ovakav i onakav. Sada mu ne valja, a četiri godine je sedeo u toj vladi i hvalio ga je kao najboljeg ministra. Ovaj se njemu obraćao – vojvodo, a ovaj njemu – serdare, i onda kada su se razišli, sada mu ne valja Dinkić.
Mi iz LDP-a se trudimo da vodimo doslednu politiku. Mnogo puta se ono što pričamo ne dopada ljudima. Ne dopada se čoveku ni kada ode kod doktora, pa ga pita - doktore, šta mi je, ne dopada se čoveku da mu doktor kaže istinu. Ali, svi mi kada odemo kod doktora želimo da nam doktor kaže istinu, a ne da nas laže.
Prema tome, mislim da, u suštini, gubimo vreme na raspravama koje služe samo da bi bile rasprave. Mi iz LDP-a želimo konkretno da doprinesemo popravljanju zakona...
(Žagor u sali.)
Gospođo Čomić, zaista sam onemogućen da govorim.
Verujemo da je ovakva politika koja je dovela do toga da su svi postali za Evropu, i ovi što imaju bedž, i ovi što su skinuli bedž, i ovi što su palili američke i druge zapadne ambasade, i ovi što hoće da postanu evropski levičari, svi sada hoće u EU, dobra za zemlju i zaista mislim da u budućnosti treba da se takmičimo u tome ko će Srbiju brže i efikasnije uvesti u EU.
Mi iz LDP-a ne sumnjamo da smo u tom poslu mi najbolji, ali moguće je da nas neko drugi pretekne. To, svakako, ne mogu biti oni kojima je trebalo 20 godina da shvate da Split nije u Srbiji, koji su pričali o granicama koje su u nekoj drugoj državi, ali dobro je, samo budala ne menja mišljenje. Ne valja toliko često menjati mišljenje ili, da budem pošteniji, ne valja tako iznenada menjati mišljenje, jer kada se napravi neka velika krivina i kada brzo uđeš u krivinu, poispadaju ti oni koji su iza. To je politika drugih stranaka.
U ime LDP-a, kažem da su ovi zakoni u načelu dobri. Mislim da se amandmanima mogu popraviti. Nadam se da ćemo u danu kada budemo raspravljali u pojedinostima doživeti da Vlada prihvati neki amandman i opozicije, a nadam se da će i gospoda iz opozicije pokazati malo više odgovornosti prema zemlji.
Na neki način, svi mi smo u istom poslu, gospodo. To što ste pali s vlasti, izgubili vlast, to je bila volja građana ili volja nekih koalicionih partnera koje ste očekivali, a potcenjivali, ali strpite se.
Sećam se ranije, kada je formirana prva vlada Vojislava Koštunice i kada je Velimir Ilić najzad postao ministar, kada su počeli iz opozicije da pričaju o izborima, da treba srušiti Vladu, novi izbori, čovek je govorio – pa nećemo, valjda, svake godine izbore. Evo, sada svake godine izbori, ali to je politika...
