Zahvaljujem. Poštovana gospođo Čomić, poštovani predstavnici Ministarstva rada i socijalne politike, uvažene kolege i koleginice, dame i gospodo narodni poslanici, vašu pažnju ću pokušati da zadržim na nekoliko aspekata za koje mislim da ih vredi pomenuti u ovoj već iscrpnoj raspravi.
Zakon o ravnopravnosti polova je jedan od važnih zakona, koji bi trebalo ne samo da nas približi razvijenom civilizovanom svetu, nego, pre svega, da doprinese modernizaciji i demokratizaciji našeg društva.
Nizom međunarodnih konvencija, uvode se garancije za ravnopravnost polova, sa ciljem da se eliminišu svi oblici diskriminacije. Ovim dokumentima se nalaže državama potpisnicama, a tu je svakako i Srbija, jer smo potpisali i ratifikovali skoro sve međunarodne sporazume iz ove oblasti, tj. predlažu mere za promenu socijalnog i kulturnog modela ponašanja, kako bi se otklonile sve predrasude, običaji i praksa koji podstiču inferiornost i stereotipe. Njima se promovišu kulturni obrasci i socijalne prilike za zajedničku odgovornost i jednake mogućnosti, kako za žene, tako i za muškarce.
Pre mene su, u celodnevnoj raspravi, moje koleginice istakle da su zemlje u okruženju – BiH, Hrvatska, Makedonija i Crna Gora, već donele posebne zakone o ravnopravnosti polova. Usvajanjem normativnih okvira u ovoj oblasti, mi ćemo stvoriti sistemske preduslove za uspostavljanje ravnopravnosti polova kao trajne društvene vrednosti.
Srbija će posle usvajanja Predloga zakona o ravnopravnosti polova biti u prilici da se priključi državama koje su donele i posebne zakone o ravnopravnosti polova, i to na osnovu Nacionalne strategije za poboljšanje položaja žena, unapređenje rodne ravnopravnosti, o kojoj je već bilo reči, a koja je usvojena u februaru ove godine.
Čuli smo od predstavnika Vlade, ministra u Vladi, gospodina Rasima Ljajića, sve one elemente koje sadrži ovaj zakon o ravnopravnosti polova. Ne bih ih ponavljao ovom prilikom, ukazaću samo na neke koje su, po meni, od značaja.
Treba istaći da je ovaj predlog zakona kvalitativno bolji u odnosu na predloženi zakon o ravnopravnosti polova koji je bio u skupštinskoj proceduri pre par godina i čija je osnovna manjkavost bila u tome što je pokušavao da propiše obavezujuću kvotu za učešće manje zastupljenog pola u organima vlasti, u kolektivnim pregovorima, u međunarodnoj saradnji i drugim oblastima.
Navešću samo neke primere. Samo neke od razvijenijih zemalja imaju ''tvrde'' kvote, ali smatram da to nije potrebno kod nas, jer u nekim situacijama postupanje po ovoj kvoti je čak i nemoguće.
Na primer, kako propisati da u okviru međunarodne saradnje, u okviru pojedine delegacije mora biti 30% manje zastupljenog pola, ako je delegacija protokolarna, ako je ona određena na osnovu funkcija i ako sastav delegacije čine predstavnici, odnosno predsednici odgovarajućih organa vlasti, bilo da su to žene ili muškarci?
U većini slučajeva, ova propisana kvota učešća manje zastupljenog pola može biti moguća, ali u nekim slučajevima neće biti moguća, pa bi došlo i do kršenja zakona. Zato smatram da je dobra formulacija koja se nalazi u ovom predlogu zakona o ravnopravnosti polova, koja glasi: „Nastojaće da obezbede zastupljenost manje zastupljenog pola od najmanje 30%...“
Ubeđen sam da će državni organi Srbije i svi drugi koji su dužni da postupaju po ovom zakonu poštovati tu odredbu i da zloupotreba neće biti. Ovo tvrdim ne zato što mislim da smo kao društvo, generalno, sazreli, ili, što bi rekao naš narod, što smo progledali. Više niko nije ravnodušan kada se u porodici zlostavljaju žene, majke s decom, pa čak i deca. Nasilnici se privode pravdi.
Moram da istaknem da su nam u tome mnogo pomogle ne samo međunarodne organizacije, nego i nevladine organizacije iz države Srbije, koje su inicirale i svojim aktivnim učešćem doprinele tome da se diskriminacija i svi njeni oblici zabrane. Na primer, zlostavljanje postoji i u drugim zakonima, pomenuću Zakon o zabrani diskriminacije, Zakon o radu, Zakon o penzijsko-invalidskom osiguranju, Porodični zakonik, Krivični zakonik i druge, uključujući i formiranje odgovarajućih institucija koje smo uveli u naš sistem – Zaštitnika građana, ombudsmana, Poverenika za dostupnost informacija od javnog značaja, uprave i zavode na republičkom i pokrajinskom nivou, o čemu je već bilo reči. Uskoro će se, verujem, do kraja godine, na dnevnom redu naći i zakon o zabrani zlostavljanja na radu.
Dakle, naše društvo kreće se u jednom dobrom pravcu kada je u pitanju ravnopravnost polova. Mi, nažalost još uvek nismo idealni, i daleko smo od idealnog. Primitivizam je još uvek česta pojava, koja nadjačava napredno. Još na delu imamo strukturu negativne selekcije, iskreno ću reći, kao proizvod često i partijskih interesa u okviru vladajuće koalicije, pred kojom se odgovorni i časni ljudi povlače i sklanjaju. U osnovi svega toga je, nažalost, ljudska glupost, nedovoljno obrazovanje i loše poimanje demokratije i konstruktivnog, kritičkog mišljenja.
Međutim, dobro je da smo toga danas ipak svesni, o tome se mora više javno govoriti, takve pojave se moraju prepoznavati, moraju se kritikovati, moraju se, na kraju krajeva, ispravljati. To je, pored dobrih zakona, jedini put za demokratizaciju našeg društva, kako u oblasti o kojoj danas govorimo, oblasti ravnopravnosti polova, tako i u svim drugim oblastima i sferama društvenog i ekonomskog života.
Upravo zato, smatram da je ovaj zakon o ravnopravnosti polova još jedan dobar zakon, kojim ćemo Srbiju približiti civilizovanom svetu. Zahvaljujem vam na pažnji.

Reč ima narodna poslanica Jelena Budimirović. Posle nje, narodni poslanik Kenan Hajdarević.

Poštovane kolege, poštovani građani Srbije, koji će ovu sednicu pratiti u odloženom terminu, pred nama se nalazi Predlog zakona o ravnopravnosti polova koji bi trebalo da predstavlja neophodan zakonski instrument za dalje unapređivanje ravnopravnosti između žena i muškaraca u Srbiji.
Ustav Republike Srbije nam garantuje da svako ima pravo na jednaku zaštitu, bez diskriminacije, i da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna i posredna, po bilo kom osnovu, između ostalog, i po osnovu pola.
Evidentno je da u Srbiji, kao i svuda u svetu, postoji doza diskriminacije ženskog pola i ona se ogleda u nesrazmeri prisustva žena, kada je reč o radnom odnosu, o učešću žena u politici i drugim sferama života. Situaciju otežava i činjenica da su buduće majke u nemilosti poslodavaca jer se suočavaju s problemom donošenja odluke da li da nastave karijeru ili da podizažu porodicu, iako je učešće žena u obe ove sfere života potrebno. Osim toga, žene često doživljavaju razne neprijatnosti od strane nadređenih muškaraca. Takođe, činjenica je da je u Srbiji unutarporodično nasilje u porastu, a na meti su najčešće žene.
Iz ovih i mnogih drugih razloga, smatramo da je donošenje zakona u ovoj oblasti potrebno.
Pitamo se, zašto donositi zakon koji će biti samo mrtvo slovo na papiru? Ovaj zakon ima dosta suštinskih i tehničkih nedostataka. Osim toga, pojedine odredbe ovoga zakona su već regulisane odredbama drugih zakona, kao što su Zakon o porodici, Zakon o radu, Zakon o zabrani diskriminacije, Krivični zakonik i drugi, dok pojedine odredbe zakona nisu precizno definisane.
Jedan od nedostataka ogleda se u tome što su jezičke formulacije u zakonu uopštene. Predlogom zakona se ne precizira regulisanje jednakih mogućnosti za svakog pojedinca, bez obzira na to kom polu pripada. U mnogim članovima se, kao što su već i mnoge kolege rekle, ne prepoznaje adresa te obaveze, što može dovesti do izbegavanja ispunjavanja obaveza od strane lica na koje se zakon odnosi.
Radi primera, pročitaću jedan član zakona, to je član 19: ''Poslodavac treba da nastoji da u jednom ciklusu stručnog usavršavanja ili obuke ponudi manje zastupljenom polu 30% mesta, odnosno broj mesta proporcionalno učešću tog pola u ukupnom broju zaposlenih kod poslodavca ili u organizacionoj jedinici za koju se vrši obuka, odnosno stručno usavršavanje''. Neobavezujuće formulacije, kao što su ''treba da nastoji'', a ne ''dužan je'', ostavljaju dosta prostora, tj. prepuštaju na volju poslodavcima ili organima javne vlasti da poštuju zakon i da postupaju u skladu s njim, ili da budu pasivni u sprovođenju ovog zakona. Pasivnost ne mogu sprečiti ni kaznene odredbe, koje su u ovom slučaju simbolične novčane kazne.
U prilog tome da je zakon neprecizan govori i član 10. U članu 10. imamo definisan pojam "pružalac usluga", ali ne znamo tačno, ne možemo tačno da zaključimo o kojim se subjektima radi. Osim toga, u članu 10. je definisan pojam "poslodavac", što je nepotrebno, jer je taj pojam definisan Zakonom o radu.
Poslanička grupa Napred Srbijo je podnela amandman na član 13, kojim smo predložili smanjenje cifre od 500 zaposlenih, ali ministar je prilikom obrazlaganja zakona rekao da je cifra od 500 zamenjena cifrom od 50 zaposlenih, što je dobro.
Postavlja se pitanje, da li bi ova odredba mogla biti primenjiva ako se uzme u obzir činjenica da u Srbiji, nakon procesa privatizacije, preovladavaju mala i srednja preduzeća?
Osim toga, SNS je podneo još amandmana u cilju poboljšanja i preciznijeg definisanja ovog zakona. SNS smatra da ovaj predlog zakona nije konkretan, niti je precizan, a u prilog tome govori i broj amandmana podnetih od strane poslanika koji pripadaju vladajućoj većini. Takođe, Poslanički klub Napred Srbijo smatra da postizanje jednakih mogućnosti i ostvarivanje ravnopravnosti nije moguće donošenjem ovog zakona, koji će ostati mrtvo slovo na papiru, tj. neće biti primenjiv. Ne mogu se sve stvari u životu svesti samo na primenu zakona. Tu je reč i o odnosima. Takođe, svi moramo imati volju i svest o potrebi da muškarac i žena budu ravnopravni.

Reč ima narodni poslanik Kenan Hajdarević.        Vreme na raspolaganju je dva minuta i 30 sekundi.
Posle njega, narodna poslanica Elena Božić-Talijan.
Izvolite.

Poštovana predsedavajuća, poštovani predstavnici Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, LDP pozdravlja donošenje novih zakona kojima se jača antidiskriminaciono zakonodavstvo u Republici Srbiji. Predloženi tekst zakona o ravnopravnosti polova sadrži visoke standarde za uklanjanje različitih oblika diskriminacije, uključujući sudsku zaštitu, zbog čega će LDP u danu za glasanje podržati ovaj zakon.
Međutim, usklađujući svoje zakonodavstvo s evropskim zakonodavstvom, ne možemo to učiniti u svim drugim sferama društvenog života a da ne učinimo i kada se radi o ljudskim pravima. Postizanje jednakih mogućnosti i ostvarivanje ravnopravnosti polova nije moguće samo donošenjem zakona, nego mora postojati politička volja i, što je najvažnije, mora postojati svest o sprovođenju ovog zakona.
Inače, mi u LDP-u strahujemo da odredbe ovog zakona ostanu samo mrtvo slovo na papiru, kao što se dešava s mnogim zakonima koje je usvojila ne samo ova, nego i prethodna skupština.
Samo ću napomenuti da se tu radi o Zakonu o lustraciji, Zakonu o zaštiti prava nacionalnih manjina i etničkih zajednica, Zakonu o diskriminaciji i drugim zakonima.
Ovde bih se, prevashodno, obratio kolegama poslanicima iz vladajuće koalicije.
Ne možemo da govorimo o poštovanju ljudskih prava, da donosimo zakone koji to treba da utvrde ovde u Srbiji, a da naša vlada, odnosno Ministarstvo inostranih poslova, kada se govori o Rezoluciji o kršenju ljudskih prava u Iranu, ne podržava tu rezoluciju, već glasa protiv nje.
Na taj način pokazujemo na koji način želimo da govorimo o ljudskim pravima, odnosno govorimo selektivno o ljudskih pravima. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Elena Božić-Talijan, posle nje, narodna poslanica Snežana Stojanović-Plavšić.
Izvolite.

Hvala. Dame i gospodo narodni poslanici, kada govorimo o Predlogu zakona o ravnopravnosti polova, osnovno pitanje koje se postavlja je – kako da se obezbedi primena zakona, koji u većem delu treba da bude poboljšan amandmanima, i kako će se prava koja se odnose na ravnopravnost polova, koja jemči i Ustav, zaštititi praktično, a ne samo teorijski?
Osnovni problem ovog predloga zakona, kao i mnogih drugih koje je usvojila vladajuća većina, jeste činjenica da se oni usvajaju samo zato što su uslov za neki neizvesni ulazak u EU, a ne zato što se suštinski teži dostizanju određenih standarda. To dovodi do toga da se zakoni samo prepisuju, da se ne uzimaju u obzir specifičnosti naše zemlje i da se ne stvaraju uslovi za primenu zakona, pa je to razlog što oni ostaju samo mrtvo slovo na papiru.
Ovaj režim se samo deklarativno zalaže za određene tekovine i vrednosti, pa tako i za ravnopravnost polova, a ništa ne čini da obezbedi uslove za postizanje ravnopravnosti polova. Ovakav odnos vlasti doveo je do toga da danas nema nikakvog pomaka u razbijanju stereotipa da postizanje ravnopravnosti polova nije ženski problem i nije žensko pitanje, već je to društveno pitanje.
To je i etičko pitanje, jer kako jedno društvo može da dozvoli i da toleriše da jedan deo populacije ima manje mogućnosti, manja prava, ili da mu se ugrožavaju i krše osnovna ljudska prava? Oni koji sebe predstavljaju kao neprikosnovene borce za uvođenje evropskih standarda, evo, punih devet godina nisu uspeli da donesu glavni mehanizam za postizanje ravnopravnosti polova i predlog zakona tek danas imamo na dnevnom redu.
Treba, takođe, naglasiti da postizanje ravnopravnosti polova ne sme da zavisi od političke volje, već predstavlja obavezu za svaku vlast, jer je ravnopravnost polova kao osnovno ljudsko pravo garantovano i Ustavom Republike Srbije.
Predlog zakona o ravnopravnosti polova ne može se posmatrati izolovano, već u kontekstu uslova koji omogućavaju ili onemogućavaju njegovo sprovođenje i, uopšte, postizanje ravnopravnosti polova, a koje treba da obezbedi Vlada. Zato ovaj predlog zakona treba posmatrati u odnosu na već donete strategije koje regulišu ovu materiju, kao i u odnosu na neophodne izmene u pojedinim zakonima koje je odavno trebalo usvojiti, kako bi se obezbedili mehanizmi za postizanje jednakih mogućnosti i prava žena i muškaraca u poslovnoj, porodičnoj i društvenoj sferi. To bi bio kontekst koji treba da stvori uslove i za sprovođenje ovog zakona.
Pitanje ravnopravnosti polova je vrlo osetljivo, jer kada govorimo o delu populacije koji je, u većini, u lošijem položaju, a to su svakako žene, problem je što, pravno, ništa ne sprečava žene da obezbede bolji položaj u društvu, ali običaji, diskriminatorna praksa itd. onemogućavaju žene da napreduju.
Došlo se do paradoksalne situacije da je emancipacija ženama natovarila na pleća mnogo obaveza i dovela ih u nezgodnu, da ne kažem nepovoljnu poziciju da, pored posla i karijere, žene nose najveći teret i porodičnih obaveza.
S druge strane, država nije obezbedila ni minimum uslova koji bi pomogli ženama da usklade profesionalni i porodični život, kao što su npr. povećanje kapaciteta službi za staranje o deci i o starima, jer je u ovom segmentu briga prepuštena baš ženama, ili, recimo, omogućavanje fleksibilnijeg radnog odnosa majkama male dece, prilagođavanjem radnih mesta ženama koje hoće da imaju više dece itd.
Kakav je odnos vlasti od 2000. godine prema ovom složenom društvenom pitanju, ostvarenju ravnopravnosti polova, pokazuju i sledeći podaci.
Do pred kraj 2007. godine nije postojalo telo koje bi u Vladi Republike Srbije bilo zaduženo za sprovođenje politike ravnopravnosti polova. Bio je obrazovan jedino Savet za ravnopravnost polova, kao stručno savetodavno telo Vlade, 2004. godine. Tek ove godine Vlada je usvojila Nacionalnu strategiju za poboljšanje položaja žena i unapređivanje rodne ravnopravnosti.
Strategija predviđa da će Vlada doneti akcioni plan za sprovođenje ove strategije u roku od šest meseci od dana objavljivanja Strategije.
Do sada je prošlo osam meseci, akcioni plan još uvek nije donet. Na sajtu Vlade nisam uspela da nađem da je donet.
Međutim, i sama strategija samo potvrđuje da je Vlada ovom kompleksnom pitanju pristupila površno i da ne razume suštinu problema.
Strategija nije sveobuhvatna. Ona se bavi poboljšanjem položaja žena, ali potpuno isključuje muškarce iz ovog procesa, a od suštinskog je značaja donošenje mera koje promovišu njihovu ulogu i uključuju ih u proces postizanja ravnopravnosti. Bez potpune uključenosti muškaraca nije moguće postići ravnopravnost polova, jer ravnopravnost podrazumeva unapređenje odnosa između muškaraca i žena i postizanje balansa u raspodeli moći, resursa i odgovornosti.
Takođe, u potpunosti je zanemaren položaj muškaraca i njihova prava. Naravno da je položaj ženske populacije mnogo lošiji, da su one ugroženije, ali postizanje ravnopravnosti polova podrazumeva sprovođenje istovetnih mera i aktivnosti i ako su diskriminisana prava muškaraca, kao i u slučaju kada su diskriminisana prava žena.
Na primer, u Strategiji je posebnu pažnju trebalo posvetiti ulozi očeva u razvoju ličnosti i vaspitanju dece. Trebalo je uzeti u obzir i specifične okolnosti našeg regiona i potrebu da se kreiraju programi za psihosocijalnu pomoć muškarcima sa psihofizičkim posledicama traumatskih ratnih iskustava. Kada je u pitanju problem nasilja, potrebno je kreirati programe za psihosocijalni tretman muškaraca koji primenjuju nasilje u porodici, kao i programi za psihosocijalnu pomoć muškarcima žrtvama nasilja i trgovine osobama itd. O tome se u Strategiji ne govori, a u zakonu o ravnopravnosti polova, u članu 29, samo se načelno pominje da se diskriminacijom ne smatraju posebne mere i programi namenjeni izvršiocima nasilja u porodici, u cilju sprečavanja daljeg nasilja, ništa više od toga.
Tog načelnog i apstraktnog ima dosta u ovom zakonu. Kada dođemo do konkretnog, vidimo da je realnost drugačija, da nema odgovora na pitanje kako će se sva ta prava zaštititi praktično.
Na primer, oblast rada i zapošljavanja je centralni i najvažniji deo zakona o ravnopravnosti polova, a već usvojeni Zakon o radu sadrži neka rešenja usmerena na ostvarivanje ravnopravnosti polova u oblasti rada i zapošljavanja. Zakonom o radu, koji je donet 2005. godine, kao što sami pisci Strategije konstatuju, „propisana je ravnopravnost polova u pogledu uslova zapošljavanja, izbora poziva, uslova rada, prava iz radnog odnosa, obrazovanja, osposobljavanja i usavršavanja, napredovanja na poslu, otkaza ugovora o radu, zabrane uznemiravanja i seksualnog uznemiravanja zaposlenih, odgovornosti poslodavca za nezakonito postupanje, porodiljskog odsustva, odsustva sa rada radi nege deteta i odsustvo sa rada radi posebne nege deteta i posebne zaštite od otkaza ugovora o radu“.
Dakle, da li je Zakon o radu doveo do poboljšanja položaja žena? Nije. Kako će zakon o ravnopravnosti polova da dovede do poboljšanja položaja žena u ovim važnim oblastima koje tretiraju oba zakona, a u kojima nema pomaka i poboljšanja od 2005. godine?
Dakle, norme ostaju mrtvo slovo na papiru, jer je vlast nezainteresovana da stvori uslove za njihovo sprovođenje. To se najbolje vidi na primeru zakona i strategija koji se oslanjaju jedni na druge, koji se bave istom materijom i koji treba da se dopunjuju.
Na primer, u Strategiji za poboljšanje položaja žena i postizanje rodne ravnopravnosti se ispravno konstatuje da je ''ekonomska ravnopravnost žena i muškaraca neophodna za postizanje ravnoteže u odnosima žena i muškaraca. Ukoliko nemaju jednake uslove i mogućnosti za ekonomsku samostalnost, sve druge mere za unapređenje ravnopravnosti polova imaju manje izgleda na uspeh''. Tačna konstatacija. Takođe se kao pozitivna ističe činjenica da su u Republici Srbiji u priličnoj meri očuvana prava vezana za porodiljsko odsustvo, odsustvo radi nege deteta itd.
U ovoj strategiji se naglašava značaj usvajanja povezanih strateških dokumenata, pa se, pored ostalog, navode Strategija za smanjenje siromaštva u Srbiji, Nacionalna strategija zapošljavanja, koje podržavaju ravnopravnost na tržištu rada i predviđaju razne mere pozitivne akcije. Dakle, sve se to ističe u Strategiji za poboljšanje položaja žena.
Treba reći da u zemljama u kojima postoje već više godina, zakoni o ravnopravnosti polova u određenoj meri rešavaju problem siromaštva, kao i diskriminaciju marginalizovanih grupa. Poboljšanje socijalnog i ekonomskog položaja žena trebalo bi da bude i jedna od svrha ovog zakona, jer su one u lošijoj poziciji, a to bi, u krajnjem, vodilo i ka povećanju nataliteta.
U širem kontekstu, postizanje ravnopravnosti polova podrazumeva i postizanje socijalne sigurnosti za sve članove društva, što znači donošenje posebnih mera za zaštitu socijalno najugroženijih kategorija muškaraca i žena. To su u svojim akcionim planovima za postizanje ravnopravnosti polova definisale one zemlje koje se temeljno bave ovim problemom. Zato je Strategija za smanjenje siromaštva dokument koji je povezan s ovom materijom, mada ministar, kako je malopre rekao, misli da to sve nema nikakve veze s postizanjem ravnopravnosti polova.
Dakle, vidimo da su na papiru ispravno određeni ili prepisani iz spisa međunarodnih organizacija, EU itd. neki glavni pravci ka postizanju ravnopravnosti polova. Međutim, kod aktuelnog režima se sve svodi na puko deklarativno zalaganje, jer u praksi imamo najavu ministra Ljajića da, verovali ili ne, u našoj zemlji, u kojoj građani jedva preživljavaju, ima prostora u okviru sistema socijalne zaštite za ostvarivanje uštede od oko dve milijarde dinara u narednoj godini, i to, kako kaže ministar, uprkos činjenici da su naša socijalna davanja manja nego u zemljama EU, čak i od zemalja u regionu.
Kao što vidite, ona mogu da budu još manja. U tom smislu, ministar je odlučio da, pre svega, uštedi na porodiljama i najavio da će se promeniti osnova za utvrđivanje naknada za porodilje i da će se tu napraviti ušteda od 1,5 milijarde dinara. Malopre, ministar pokušava da objasni da ušteda od 1,5 milijarde dinara ne znači smanjenje naknade. Ne znam da li je neko razumeo matematiku ministra, ja nisam.
Ovo je posebno rđava odluka ako se ima u vidu da ste dobili preporuku da Predlogom zakona obuhvatite zahteve koje postavlja Evropska socijalna povelja u pogledu sprečavanja i otklanjanja diskriminacije po osnovu pola i unapređenja ravnopravnosti polova. To su, pored ostalih, član 8. Evropske socijalne povelje – pravo zaposlene žene na zaštitu materinstva, i član 16 – pravo porodice na socijalnu, pravnu i ekonomsku zaštitu.
Dakle, kao što sam rekla, vas suštinski ne zanimaju one tekovine, vrednosti i standardi koji bi zaista vodili ka poboljšanju položaja.
Ne znam da li treba podsećati da je demografska situacija u Srbiji alarmantna, da Srbija svake godine gubi 30.000 stanovnika i ukoliko se ovakva tendencija negativnog prirodnog priraštaja nastavi, za 50 godina u Srbiji bi bilo milion i po stanovnika manje. To su podaci Centra za demografska istraživanja.
Još jedan pokazatelj da vlast uopšte nema nameru da postavi temelje za postizanje ravnopravnosti polova jeste i činjenica da je iz ovog predloga zakona o ravnopravnosti polova izbačen institut vrednovanja kućnog rada za lica koja nisu zaposlena, koji je bio sastavni deo predloga zakona koji ste vi dorađivali i prerađivali.
Radi se o sledećem. Briga o kućnim poslovima je obaveza, uglavnom, žena, i to posebno onih nezaposlenih. Za svoj rad u kući one ne dobijaju nikakvu nadoknadu.
U prethodnom predlogu zakona je postojalo rešenje da ova lica imaju pravo na zdravstveno osiguranje po osnovu rada u kući, pod uslovom da nisu zdravstveno osigurana po nekom drugom osnovu. Dakle, to je izbačeno iz ovog zakona.
Član 24. Predloga zakona načelno se bavi zdravstvenom zaštitom, ističući šta obuhvata zdravstvena zaštita žena, i ima nameru da predstavi da postoji briga za zdravlje žena, posebno za reproduktivno zdravlje. To se ističe i u Strategiji. Pre svega, ovde je pogrešno što se akcenat stavlja samo na zdravlje žena, a zanemaruju se muškarci. Ovu materiju treba da reguliše Zakon o zdravstvenoj zaštiti, ali je to još jedan dobar primer da se ilustruje puko deklarativno zalaganje vlasti i da se pokaže da ne postoji nikakva briga o zdravlju ni žena, niti muškaraca, jer sve piše na papiru, ali ničega nema u praksi.
Mi ćemo ovde ukazati na osnovne probleme kada je u pitanju reproduktivno zdravlje i istaći za šta se u tom smislu zalaže SRS. Inače, pravo na reproduktivno zdravlje danas spada u domen osnovnih ljudskih prava. Da zaista postoji ikakva briga vlasti, već bi bile usvojene izmene Zakona o zaštiti zdravlja koje bi obezbedile poboljšanje dostupnosti usluga koje su u vezi s reproduktivnim zdravljem žena i muškaraca. Uzimajući u obzir specifične zdravstvene potrebe žena i muškaraca, to bi podrazumevalo, kada su u pitanju žene, uvođenje sistematskog skrininga za rano otkrivanje raka grlića materice i raka dojke. To bi trebalo da bude obavezan deo primarne zdravstvene zaštite. Kada su u pitanju muškarci, to bi bile mere za prevenciju raka prostate. Jedna od mera kojom se vodi briga o reproduktivnom zdravlju žena i muškaraca bila bi besplatna kontracepcija za adolescente.
Takođe, SRS smatra da je neophodno da kompletna standardna usluga kod porođaja bude besplatna. Sada se ženama u beogradskim bolnicama, u Višegradskoj ulici i u ulici Narodnog fronta, naplaćuje epiduralna anestezija 30.000 dinara. Epiduralna anestezija ne može da spada u vanstandardne usluge i ne može da se naplaćuje, kao što ne može da se naplaćuje prisustvo oca porođaju. Jedino što može da se naplaćuje, to je luksuz, na primer, bolje smeštajne mogućnosti itd., ali ne ove elementarne usluge.
Žene su onemogućene i da biraju akušera; ako hoće da izabere svog akušera, žena mora da plati 40.000. Prekid trudnoće, svakako, nije pravilan vid planiranja porodice, ali jeste problem kada se naplaćuje 28.000 dinara. Gde će i kod koga će da idu one žene koje nemaju novac, a koje se odluče za prekid trudnoće, i do kakvih posledica to može da dovede?
Obezbeđivanje kvalitetne usluge za planiranje porodice i lečenje neplodnosti je još jedna lepa fraza iz Strategije, koju u stvarnosti malo ko može da priušti, jer je lečenje neplodnosti veoma skupo, pogotovo vantelesna oplodnja.
Član 29. Predloga zakona definiše antidiskriminacione mere i programe u cilju suzbijanja nasilja u porodici, eliminisanja predrasuda i podizanja svesti javnosti o ovom pitanju. Nasilje nad ženama jeste ozbiljan društveni problem. Slučajevi nasilja predstavljaju povredu ljudskih prava, međutim, dosadašnji rezultati ove, a i prethodnih vlada, od 2000. godine, na polju suzbijanja nasilja nad ženama su veoma slabi. Zapostavlja se čak i ono što je jednostavno uraditi, a to su izmene Krivičnog zakonika.
Nedopustivo je da se vodi takva kaznena politika koja štiti nasilnika, a žrtva ostaje nezaštićena. Kazne za krivična dela nasilja u porodici su blage, a i sami sudovi vode blagu kaznenu politiku i izriču kazne koje su bliže zakonskom minimumu.
Dakle, neophodno je pooštravanje krivičnih sankcija i na normativnom planu i u sudskoj praksi. Jedino ostaje pitanje, zašto to do sada nije urađeno?
SRS će kroz amandmane pokazati na koji način treba promeniti ovaj predlog zakona, ali ostaje suštinsko pitanje – kako će se obezbediti primena zakona?
Po svemu sudeći, s ovim zakonom će biti isto što i s Ustavom i Poslovnikom, koje vi brutalno kršite kad god vam je to politički oportuno, a to smo na svojoj koži najbolje osetile koleginica Lidija Dimitrijević i ja. Nama vladajuća većina, odnosno Administrativni odbor, ne dozvoljava da podnesemo ostavke na mandat narodnog poslanika, tako da smo došle u situaciju da smo taoci samovolje vladajuće većine i da nas ona primorava da budemo poslanici protiv svoje volje.
To je skandalozno i neverovatno i nije se desilo ni u jednom parlamentu u svetu, ali to je, nažalost, moguće u Srbiji koju vodi ovaj režim. Hvala.

Reč ima narodna poslanica Snežana Stojanović-Plavšić.

Poštovane dame i gospodo, slažem se s nekim stavovima koji su ovde izneseni. Tačno je, ministra nema, državna sekretarka je ovde i saradnica iz Ministarstva, pa, kako reče koleginica Donka Banović, sudeći po tome, žene su jači pol.
Jedan kolega je rekao da postoje različite statistike i da bi neke išle u korist muškarcima, odnosno da bi neke išle u korist ženama. Recimo, od 20 prijavljenih osoba koje žele da govore o ovom zakonu, sedam je muškaraca. Dakle, muškarci su ovde manje zastupljeni pol i fakat je da su žene mnogo više zainteresovane da u Srbiji brane prava žena.
Šta iz toga možemo zaključiti? Da je potrebno da bude veći broj političarki, jer ukoliko bi žene u Srbiji čekale da muškarci zastupaju njihove interese, morale bi čekati bar duplo duže.
Govorim u svoje lično ime i u ime stranke G17 plus, koja može da se pohvali da je lider u ovoj oblasti, ne samo što se tiče zastupanja prava žena, već što se tiče ostvarivanja prava žena, pre svega, kada govorimo o političkim pravima žena. Zašto? Zato što je G17 plus stranka koja je prva u Parlament uvela 30% žena, onda kada nije bilo ni obaveze da se na izbornim listama nađe 30% žena. To je bilo 2004. godine, pre nego što je ovakav zakon o izboru narodnih poslanika donesen. Danas poslanička grupa G17 plus u svom sastavu ima 32% žena.
Što se tiče organa naše stranke, situacija nije ništa lošija, naprotiv, bolja je. Naime, u predsedništvu stranke G17 plus, od 17 članova, sedam su žene, što iznosi 41%, a od četiri potpredsednika stranke, tri su žene, što iznosi 75%. Šef Poslaničke grupe je žena.
Dali smo ženu potpredsednicu Vlade, a u statutu naše stranke postoji obaveza da se u svim organima nalazi bar 30% manje zastupljenog pola. Zbog toga verujem da smo apsolutno pozvani kao poslanička grupa da podržimo jedan ovakav zakon i da pokušamo da ga učinimo još boljim, što smo i probali, preko amandmana.
Ovo je moj treći mandat u Skupštini i od početka, kroz sva tri mandata, u Skupštini se vodila rasprava o tome da li je nama potreban poseban zakon o zaštiti ravnopravnog položaja žena i muškaraca i da li su zaista žene u Srbiji diskriminisane, da li se one nalaze u lošijem položaju od muškaraca. Danas smo mogli čuti različite ideje o tome. Neki su tvrdili da situacija nije takva, da su žene u Srbiji i do sada imale potpuno jednaka prava kao i muškarci.
Ja bih se s tim složila u izvesnoj meri, imajući u vidu činjenicu da živimo u zemlji u kojoj su naše majke, u nekoj socijalističkoj prošlosti, zaista uživale mnogo veći obim ženskih prava nego što je to bilo moguće u mnogim zemljama Evrope i u mnogim zemljama sveta. To je činjenica.
Mi to nasleđe baštinimo i to je jedna dobra polazna osnova za sve nas i, rekla bih, za naše kćeri i naše unuke. To je vreme u kome su žene mogle da se obrazuju jednako kao i muškarci, to je vreme u kome su žene podsticane da rade, da se zapošljavaju, a ne da ostaju kod kuće. To je vreme u kojem je ženama bilo dozvoljeno da slobodno planiraju porodicu, vreme u kojem po zidovima nisu ispisivane parole da je abortus ubistvo.
Međutim, vremena se menjaju. Zašto nama sada treba zakon? Bar iz dva razloga. Prvi je zato što je, uprkos svim ovim pravima o kojima sam govorila, uvek postojao jedan vid skrivene diskriminacije nad ženama. U čemu se on ogledao?
Kao što smo već imali prilike da čujemo, u oblasti zapošljavanja je često bilo situacija u kojima su žene diskriminisane i postavljana su im dodatna pitanja; ili su diskriminisane po osnovi svojih porodičnih planova, ili po osnovi svojih godina, ili po osnovi izgleda. Postojali su razni prikriveni oblici diskriminacije.
Želim javno da kažem, mada ću to reći, verovatno, za one koji nas budu gledali negde noćas u tri, da, recimo, naša avio-kompanija JAT nema zaposlenu nijednu ženu pilota. Mi smo pre par godina imali posetu ovde u Parlamentu žena pilota. U Srbiji one postoje, jako su sposobne i jako su dobro istrenirane i obučene. Nije im bilo lako da prođu kroz ovu obuku, ali nikada nijedna nije uspela da prođe konkurs, nikada nijedna uspela da se zaposli kao pilot, što ne znači da im to nije pošlo za rukom u nekim drugim zemljama. Dakle, naše žene piloti pilotiraju avionima švajcarskih kompanija, nekih drugih svetskih kompanija, ali ovde u Srbiji to nije bilo moguće.
Žene u Srbiji su profesionalno često nevidljive i ja se tu zalažem apsolutno za korišćenje i rodno senzitivnog jezika, jer verujem da i profesije treba da se kažu u ženskom rodu. Nisu promenljivi samo oni jezici koji su mrtvi. To za Srbiju, srećom, ne važi. Dakle, jezik je jedna živa i promenljiva tvorevina.
Postoje reči s različitim značenjem koje su iste u našem jeziku i to je nešto što je prihvatljivo. Pitanje je samo da li želite da to uradite ili ne želite i koja je svrha toga. Apsolutno se zalažem da žene budu vidljive i na ovaj način.
Kako se žene prikazuju u javnosti, kako su prikazane u udžbenicima, kako se prikazuju, recimo, u reklamama, mislim da je to nešto što svi znamo. Ako gledate prosečnu srpsku reklamu, žena je prikazana kao osoba kojoj je jako stalo da dobro izgleda, pažljivo bira šampone za kosu i jako joj je stalo da ima bujnu i rastresitu kosu, zbog koje će je muškarci primetiti. Naravno, važno joj je da se dobro uda, i to za onog muškarca koji rešava sudbinu svetskih problema pijući pivo. Kada se srećno uda, onda je očajna ukoliko nije odstranila neku fleku, ili je, naprotiv, veoma srećna ukoliko je uspela da košulja njenog muškarca i dalje bude dovoljno crna. To je slika o ženama u našim reklamama, u našim medijima, u našoj javnosti.
Ženski časopisi, uglavnom, govore o lepoti ili daju dobre recepte za to kako biti dobra domaćica.
Drugi razlog, osim one prikrivene diskriminacije o kojoj sam govorila, svakako je povratak tradicionalnih i patrijarhalnih obrazaca u naše društvo koji, bojim se, pretenduju da budu dominantni, kao i uticaj crkve i širenja uticaja crkve na javnu sferu i obrazovni sistem.
Zašto to nije dobro? Zato što nijedna religija, ma koja bila, nije donela mnogo dobra ženskim pravima.
Uveli smo veronauku u škole i time omogućili da naše devojčice i naši dečaci uče o tome kako je žena biće drugog reda, da uče o tome kako je žena nastala iz jednog dela muškarca, to nije srce ili mozak, nego jedan mnogo značajniji deo – rebro, ali kada je već ostala tu da mu pravi društvo i da zadovoljava neke druge potrebe, ona je zagrizla jabuku greha i žena je, po tim učenjima, ta koja je odgovorna za greh čitavog čovečanstva. Naravno da je seks nešto što je dozvoljeno samo u svrhu rađanja dece.
Moram da kažem još jedan svoj utisak iz jedne emisije na nekoj od naših televizija, kada je jedan, inače, ugledan profesor, koga sam do tada veoma poštovala, govorio o tome kako je jedna nesrećna devojčica, pod pretnjom da bude silovana, skočila sa ne znam kog sprata i izvršila samoubistvo. On je, neću reći s oduševljenjem, ali govorio je o tome kako je to čin izuzetne hrabrosti i kako tu devojku crkva želi da proglasi, ili proglašava sveticom.
Zaista sam bila zgrožena, kao psiholog, kao majka, kao građanka ove države, da se devojčicama, devojkama šalje jedna poruka o tome da je smrt bolji izbor nego ono što bi tradicionalni obrazac nazvao gubitkom časti. Verujem da smrt nije bolji izbor ni za šta za mlade ljude i mislim da je jako važno da tu poruku svi zajedno njima šaljemo.
Kao ishod svih ovih jačanja tradicionalnih obrazaca, imamo činjenicu da Ustav ne precizira da je pravo na slobodno odlučivanje o rađanju pravo žene. Imamo Porodični zakon koji donosi mnoga moderna rešenja, kao i ministar koji donosi mnoga moderna rešenja u oblasti zaštite ljudskih prava, ali Porodični zakon, tek na inicijativu poslanica u Skupštini Srbije donosi rešenje da žena odlučuje o rađanju.
Ovaj zakon, takođe, ne govori o tome da žena odlučuje o rađanju, govori da muškarac i žena ravnopravno odlučuju o rađanju, ako se ne varam, možda je usvojen amandman. Međutim, Porodični zakon nije smetao Ustavu, uspeli smo to. Dakle, ovaj zakon govori da muškarac i žena ravnopravno odlučuju o rađanju deteta. Šta se dešava kada, recimo, ne mogu da se dogovore?
Zakon o veštačkoj oplodnji je već neko spominjao. I tu smo imali probleme upravo zbog toga što se uvek pozivalo na neki drugi zakon.
Kakva je situacija što se tiče statistike, o tome su već mnogi govorili. Plate muškaraca su za 16% veće od plata žena. Od onih koji napuštaju posao iz porodičnih razloga, 80% su žene. Nakon razvoda, deca bivaju poverena u 80% slučajeva ženama. Pri tom se ne zna da li onda one s tom svojom decom čine porodicu, jer porodicu definišemo kao zajednicu muškarca i žene.
Imovina se u 77% slučajeva vodi na muškarce. Obrazovanje – 51% studentkinja su žene, ali magistri nauka, samo 36%, a doktori, 30%, što znači kako se stepen obrazovanja povećava i kako dolaze godine u kojima se formira porodica, opada broj žena u sistemu obrazovanja. Sudija je 60% žena, ali predsednika sudova samo 40%. Direktora je 20% žena. Predsednika upravnih odbora, 14%.
Što se tiče politike, 2002. godine bilo je 12% žena u Parlamentu, sada nas ima 21%, i to je svakako i rezultat zakona u kome postoje obavezne kvote. Imamo predsednicu Parlamenta, a među potpredsednicima je 50% žena. Čestitam.
Što se tiče lokala, u lokalnim organima vlasti, 2000. godine bilo je 7% žena, sada ih, nakon obaveze koja je uvedena od 30%, ima 21%. Ministarki je od 2000. godine bilo svega dve do četiri, u vladama do sada, sada ih ima pet, što iznosi 18,5%. Od tih pet, tri su iz G17 plus, to moram da kažem. Državnih sekretara ima 22,7%, a pomoćnica 42,6%. Ovde imate onaj obrnuti trend – kako pada moć, tako raste broj žena, kako raste broj poslova koje treba obaviti za ministra, tako raste broj žena. Vrlo logično.
Sada mi dozvolite da vam na jednom primeru nešto pročitam. Ovako se jedna osoba obraća drugoj osobi.
"Gospođo, stvarno nešto želim, ali niste pogodili šta želim. Kada bih bio maliciozan kao vi, pa možda pretpostavio šta vi želite, možda bi vam se čak i svidelo".
Ako pretpostavimo da se ovako obraća jedan muškarac jednoj ženi negde gde su sami, ona, naime, ne odgovara ništa na ovo, možemo da pomislimo da on njoj govori o nekim svojim željama, s nekim aluzijama, i to je sve u redu. Međutim, ako vam kažem da se ovaj razgovor odvija pred javnošću, pred velikim delom javnosti, a da je gospođa psihijatar, onda biste mogli da pomislite da ona ćuti zato što se pita šta je problem s muškarcem koji mora da koristi milionski auditorijum da bi izrazio svoje želje. Ali, ovde se radi o stenogramu Skupštine Srbije.
Dame i gospodo, na ovaj način obraća se jedan šef poslaničke grupe predsednici Parlamenta. Naravno da ovo obraćanje nije obraćanje jednog muškarca jednoj ženi, nego je to obraćanje jednog šefa parlamentarne stranke predsedniku Parlamenta, instituciji države Srbije, i možemo da tumačimo da on time poručuje ženama Srbije da njima nije mesto da budu predsednice Parlamenta, već da treba prosto da budu tu da bi muškarci projektovali svoje želje na njih.
To je ono što je neprihvatljivo. Dakle, to je ono protiv čega mora da se bori ovaj zakon.
Dame i gospodo, parafraziraću mišljenje jedne ''borkinje'' za ljudska i ženska prava – da društvo u kome nisu u punoj meri ostvarena ženska prava nije manje žensko, nego da je ono manje ljudsko. Imajući to u vidu, kao i činjenicu da G17 plus, kao što sam na početku rekla, već primenjuje ovaj zakon od svog osnivanja, uz izmene koje su prihvaćene i naše amandmane, koji su, verujem, prihvaćeni, podržaćemo donošenje ovog zakona. Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Saša Maksimović. Izvolite.