Gospođo potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, učiniće se nekome da neće imati smisla i svrhe da govorim sada, pošto će ovo biti u odloženom prenosu, po nekoj našoj proceni, u tri sata posle ponoći. Međutim, kao odgovoran poslanik i kao pripadnik SRS-a, želim da iskoristim ovo vreme da ukažem na još neke okolnosti i propuste u predloženom zakonu i na aspekte ravnopravnosti polova u Srbiji, a i u članicama Saveta Evrope, čiji sam, takođe, član, kao predstavnik srpske delegacije, i već tri godine učestvujem u radu Komiteta za ravnopravnost polova Parlamentarne skupštine Saveta Evrope.
Neke od nadležnosti, koje su i segmenti uključeni u zakon, implementisani su u rezolucije Parlamentarne skupštine Saveta Evrope i za mnoge od njih sam, kao predstavnik SRS-a, ali i delegacije Srbije, glasala, s obzirom na to da se potpuno poklapaju sa stavovima naše političke stranke. O tome su već govorile naše koleginice, kao i kolega Stevanović, pre svega, gospođa Gordana Paunović-Milosavljević, kao predsednik Odbora za ravnopravnost polova, koja je, baš kao i prethodni predsednik, gospođa Elena Božić-Talijan, dala izuzetan značaj u afirmaciji prava oba pola, kako žena, tako i muškaraca, i u svojevrsnoj edukaciji naših i kolega i koleginica, zašto ne reći, svih nas, u tome šta to zapravo znači i kakve su obaveze Srbije, a što je pretočeno u ovaj zakon.
Ova materija je počela da se aktuelizuje, kao što je neko pomenuo, u parlamentarnom životu Srbije 2002. godine, kada je formiran Odbor za ravnopravnost polova. Mi smo, kao zemlja članica UN-a, doduše, u obnovljenom postupku, pošto ste vi istoriju Srbije započeli posle 5. oktobra, pa smo morali da obnavljamo naše članstvo i da apliciramo za članstvo u međunarodnim institucijama čiji smo osnivači, potpisnik Konvencije UN-a koja ima, kao što gospođa Lakićević vrlo dobro zna, zakonodavnu težinu, odnosi se na sprečavanje bilo kakve diskriminacije, a pre svega diskriminacije žena, i ta konvencija koju je Srbija potpisala 2007. godine govori o tome da je ekonomska ravnopravnost, ravnopravnost žene u kulturnom i društvenom životu imperativ za Srbiju, baš kao i za sve članice UN-a.
Ako želim da govorim o ovome a da se sve ne svede na to da je ovo revolucionarni zakon vaše dosovske vlasti, ili vas koji sada činite koaliciju, koji pretendujete da se priključujete bezuslovno evropskim integracijama, reći ću, zbog javnosti, ma kakva gledanost bude noćas posle ponoći, ali, pre svega, zbog vas koji ste ovde, da ravnopravnost polova i zabrana svakog oblika diskriminacije nije nešto što se odnosi samo na zemlje koje su članice ili pretenduju da budu članice EU. Upravo zbog toga, potenciram način učešća u radu odbora u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope, jer zakon o ravnopravnosti polova ima i naša prijateljska Ruska Federacija koja je član Saveta Evrope, a nije, niti želi da bude član EU.
Takođe, mogu da se vratim i na period iz 1985. godine, kada su prvi put jasno i precizno, na koncizan način proklamovana sva prava polova, pre svega, zaštita žena i devojčica, a to je Konferencija iz Najrobija 1985. godine, kasnije Njujorška konferencija, 1990. godine, Bečka konvencija, Konvencija UN o poštovanju ljudskih prava, a onda set ovih konvencija, deklaracija i rezolucija koje je donela Parlamentarna skupština Saveta Evrope.
Da je ovo trebalo da bude osnova nekim, pre svega, nevladinim organizacijama, zašto ne reći, i pojedinim političkim strankama, imali smo malopre ovde jedan očigledan primer, ali o tome ne bih, pošto sam pravoslavna hrišćanka, pa da ne komentarišem neke izlete, bolje rečeno, neukost jedne koleginice koja je govorila pre jedno sat vremena, da je naša tendencija bila da unapredimo, pre svega, kao što to voli gospođa Čomić da ističe, komunikaciju između muškaraca i žena, dokaz je to da su i gospođa Elena Božić-Talijan, kao predsednik Odbora, i dr Paunović, želele aktivnost naših kolega narodnih poslanika, koji su, možete da vidite, u evidenciji onih koji su članovi Odbora za ravnopravnost, tamo manje zastupljeni pol. Upravo ta komunikacija između parlamentaraca nas dovodi do nekih zaključaka i do našeg osvrta na Predlog zakona.
Mi iz SRS-a smo izričito protiv fakultativnog određenja, naročito kada se govori o nekim procentima i kvotama učešća u političkom životu, u izvršnoj vlasti, u međunarodnim organizacijama. Zato smo našim amandmanima tražili da to bude obavezno, zato što smatramo da se jedino na taj način svako ko je na vlasti obavezuje da ta pravila poštuju i da manje zastupljeni pol, trenutno su to žene u Srbiji, kao i u mnogim zemljama sveta, bude na taj način osiguran u procesu implementacije i tih demokratskih prava.
S druge strane, moramo da pogledamo šta je ključni problem u Srbiji danas i za žene i za muškarce. To je i sledeća tema, odnosno sledeći zakon o kome ćemo da govorimo – o mirnom rešavanju tzv. radnih sporova. Međutim, radi se o tome da je ekonomski aspekt ključna stvar na osnovu koje možemo da sagledamo da li je neko diskriminisan ili nije.
Da je to tačno govori i poslednja Rezolucija Saveta Evrope, koju smo imali na dnevnom redu na letnjem, junskom zasedanju, koja glasi – ''Borba protiv diskriminacije žena prilikom zapošljavanja i na radnom mestu''.
Zašto su oni, sagledavajući situaciju u 47 zemalja članica Saveta Evrope, istakli da su ovo žene? Na osnovu egzaktnih podataka, a ti podaci govore da je upravo proces globalizacije, kako je navedeno u ovoj rezoluciji, učinio da žene dođu u takav nezavidan položaj.
Kao stranka koja je izrazito antiglobalističkog karaktera, upravo ističemo da je proces globalizacije i sve ono što nas je dovelo dotle da sada imamo tzv. svetsku ekonomsku krizu učinilo, uprkos tome što su se žene borile, svojim obrazovanjem, pre svega, učešćem u porodici, kao nosilac i stup porodice, u procesu rađanja, odgajanja dece i promovisanja onih tradicionalnih vrednosti, bez obzira kojoj kulturi i veri pripadaju, da su žene najviše stradale u procesu globalizacije, a da je nosilac svega toga Amerika i njeni zapadni saveznici, koji takođe stradaju.
Ako sada pogledate kolika je razlika između žena i muškaraca, ovde se navode podaci o zaradi za isti posao, videćete da se ta razlika u razvijenim evropskim zemljama kreće najmanje 15, to je zvaničan izveštaj i ovo usvojeni akt, a negde čak od 25 do 35%. U Srbiji to može da bude i čitavih 100%, to govorim zbog toga što je veliki procenat u ogromnom broju nezaposlenosti među ženama.
Zbog čega smo došli u takvu situaciju? Zbog toga što su žene, pre svega, one s osnovnim i srednjim obrazovanjem, najviše pogođene u procesu tzv. tranzicije, pljačkaške privatizacije i uništavanja srpske privrede, u uslužnim delatnostima, ugostiteljstvu, turizmu, tekstilnoj industriji.
Navedite mi sada koja tekstilna fabrika radi? Ako vam kažem da je "Diork" u Kragujevcu potpuno eliminisan, da ta fabrika više ne postoji, kao ni "22 decembar", da su, otprilike, 70-80% zaposlenih tamo bile žene, onda vidite koliko su one pogođene, jer one ne mogu sada, niti su mogle u procesu prekvalifikacije da nađu svoje radno mesto.
U ovom izveštaju i u ovoj rezoluciji se ne pominje Srbija kao zemlja u kojoj su na najgori mogući način prava žena diskriminisana, pa dolazimo opet do one teze srpskih radikala da to sve treba jednako da gledamo.
Naveo vam je naš ovlašćeni predstavnik, kolega Dragan Stevanović, da ni po procentu, ni po učešću žena u parlamentarnom životu nismo zemlja koja je na nekoj poslednjoj lestvici. Naravno, to uvek može da bude bolje, ali mi srpski radikali smo otpočetka podržavali i one odredbe Zakona o lokalnim izborima, kada su u pitanju izbori za lokalnu samoupravu.
Treba da vas podsetim, tada je gospođa Čomić bila potpredsednik Skupštine, u tom sazivu je prof. dr Vojislav Šešelj glasao, odnosno Poslanička grupa je, na njegov predlog, podržala amandman koleginice Lejle Ruždić da se obavezno, među četiri kandidata na listi za odbornike, nađe jedna, uslovno rečeno, predstavnica slabijeg pola, manje zastupljenog pola.
Vidite da je to dalo efekta. Zašto? Iako od samog početka afirmišemo i podstičemo mlade žene i devojke u srednjim i u poznim godinama da se implementiraju i aktivno učestvuju u političkom životu, pre svega, naše političke stranke, to je dalo efekta, naročito zbog toga što su kasniji lokalni izbori, u dva turnusa, doveli dotle da sada u svim jedinicama lokalne samouprave imamo kao obavezu zastupljenost najmanje 30% žena.
Mi imamo takve opštinske odbore, ako ne grešim, gospođo Radeta, u Rakovici i u Braničevskom okrugu, a u Rasinskom naročito, gde, čak, preko 50% predstavnika u tim lokalnim parlamentima čine predstavnice, uslovno rečeno, manje zastupljenog pola, znači, one su tamo većina.
Mi to nismo uradili zbog toga što su kvote propisane, nego zbog toga što smo motivisali te žene koje su socijalno ugrožene, koje vide kuda ide država Srbija, svaka ta žena, svaka majka, svaka mlada devojka koja je student, svaka ona koja je na početku svog obrazovanja i koja razmišlja o svojoj emancipaciji, o svom životu, vide da je sve drugo bilo šuplje i prazne priče, da se ženama obećavalo mnogo, da će po automatizmu da dobijaju kojekakve privilegije, a činjenica je da one za to moraju da se izbore, pre svega, svojim radom i svojim ciljem, šta žele u životu.
Kao stranka koja baštini tradicionalne srpske vrednosti i vrednosti svih drugih naroda i nacionalnih manjina, uvažavajući i poštujući našu većinsku, pravoslavnu veru, ali i druge priznate i tradicionalne verske zajednice u našoj zemlji, činimo sve da kroz aktivnost i muškaraca i žena promovišemo vrednosti srpskog naroda i svih drugih građana Srbije, bez obzira na njihovu versku i nacionalnu pripadnost.
Tako možete da vidite, i u tom kontekstu, da u svakom sazivu Narodne skupštine Republike Srbije SRS među svojim poslanicima ima i predstavnike nacionalnih manjina, bez obzira na to da li su to žene ili muškarci. U svakom slučaju, to je važno za kvalitet političkog života i demokratskog razvoja naše zemlje uopšte.
Zašto su sve ove grane privrede tako pogođene, pa je danas koleginica, čini mi se, Milica Vojić-Marković, pomenula, to je tačan podatak, u oblasti zdravstva, u oblasti obrazovanja, zašto su žene manje plaćene. To je nešto čime ne može ovaj zakon da se bavi.
Ove sankcije i novčane kazne koje ste propisali, mi smo amandmanima tražili da budu pooštrene i rigoroznije, zbog toga što za jednog poslodavca, i ako prihvatite naš ili amandman nekih drugih političkih stranaka da to ne bude kod onih koji imaju preko 500 zaposlenih, nego 50 ili 100, mislim da ste prihvatili za 100, novčana kazna u razmeri od 10 do 100 hiljada dinara ne predstavlja ništa. Svest o tome da treba da se unapređuju odnosi između muškaraca i žena u Srbiji nije dobila demokratske postulate dolaskom vas na vlast, ili zato što to propisuje EU, ili to kaže Oli Ren ili Havijar Solana, već zbog toga što je to u tradiciji našeg naroda.
Naravno, kako su se razvijali parlamenti i kako se razvijala demokratija u drugim zemljama, tako je i kod nas dolazilo do toga da žene, baš kao i muškarci, imaju svoju ulogu i u političkom životu i u kulturnoj, naučnoj i obrazovnoj sferi. Moram da vas podsetim da je Milica Stojadinović Srpkinja, još davne 1850. godine, bila prva žena koja je objavila knjigu svoje poezije. Na kraju, i prva žena među lekarima je bila jedan od istaknutih naučnika u našoj zemlji.
Baš zbog toga smo i dali svoj doprinos da izađe na svetlo dana knjiga o Milici Stojadinović Srpkinji, a član uređivačkog saveta je, iako je u tamnici Haškog kazamata, naš predsednik dr Vojislav Šešelj.
Govorimo upravo o tome da su i u 19. veku, a naročito početkom 20. veka i u poslednjim decenijama, žene imale i te kako svest o tome kako Srbija treba da izgleda i dale su svoj doprinos ne samo u razvoju dece, kao stub porodice, kao majke, kao domaćice, već su bile spremne da se stave u ulogu svega onoga što je društveni izazov.
Ovaj zakon, u pripremi za raspravu u Parlamentu, trebalo je da posluži nekim tzv. nevladinim organizacijama. Jedna od njih je juče protestovala ispred Narodne skupštine. To je ona koja je hulila na svetle tradicije našeg naroda i koja je predvodila one koji nisu želeli da brane srpske nacionalne interese.
Dakle, treba im da posluži kao uvod u pravljenje nekog feminističkog brenda u Srbiji. To uopšte nije potrebno i to svaka mlada žena, pa i devojčica, u Srbiji zna.
Mi smo, gospođo Lakićević-Stojačić, pre 15 dana u Narodnoj skupštini Republike Srbije imali razgovor povodom 20 godina od usvajanja Deklaracije o pravima deteta, u organizaciji UNICEF-a, u Maloj sali Doma Narodne skupštine. Za stolom predsedavajućeg, pored predsednika Skupštine, gospođe Slavice Đukić-Dejanović, sedelo je još pet devojčica iz raznih gradova Srbije. To je bio splet okolnosti, zato što su se one pripremile da izlažu o toj temi, a to je uloga Parlamenta u odnosu prema deci, zaštita dece, uloga Parlamenta u procesu unapređenja dečijih prava uopšte, pre svega, finansijskih i njihove uloge u porodici.
Od te dece, odnosno tih devojčica i dečaka, koji su se kasnije javili, svako je rekao je da oni ne predstavljaju samo budućnost, kako to mnogi političari žele da kažu, zloupotrebljavajući, mnogi od njih, i svoju decu, slikajući ih po novinama, pa da li je dete pošlo u prvi razred, da li uči ruski jezik, da li će da peva pred Medvedevim, da li ovaj drugi igra košarku itd. To je klasična zloupotreba dece u političke svrhe, a ta deca su se protivila tome i rekla da oni žele da se zakonski ostvare njihova prava da budu ravnopravna, a da, s druge strane, očekuju odgovornost od nas.
Takvu odgovornost očekuju i žene, koje su u Srbiji, opet kažem, kao i u svim, nažalost, zemljama članicama Saveta Evrope, pa, ako idemo dalje, i u onima koje su članice Interparlamentarne unije, koja je najšira parlamentarna organizacija, manje zastupljeni pol.
Gde je odgovornost Vlade Republike Srbije u svim ovim procesima? Nije dovoljno da samo napišete i proklamujete neka prava manje zastupljenog pola i da se deklarativno zalažete za ravnopravnost.
Videli ste iz izlaganja koleginice Elene Božić-Talijan, da to sada ne ponavljam, da Strategija sama po sebi ništa ne znači ako nije uticala na to da se izmeni, pre svega, 2005. godine, navodno, kodifikovani Krivični zakonik, pa Zakon o radu, Zakon o finansijskoj podršci porodice s decom, zato što je tu veoma važna uloga oba roditelja. Dolazimo do toga, a to smo konstatovali od samog početka i zaključili u toku rasprave, da država mora mnogo više finansijskih sredstava da izdvoji da bi se promovisala sva ova prava koja su napisana u zakonu.
Lepo je primetila dr Gordana Paunović-Milosavljević da nisu potrebna finansijska sredstva za sprovođenje ovog zakona, to i vi znate, ali potrebna su za sprovođenje Strategije i za sve ove projekte koji su nam neophodni da bismo sprečili sve ono što piše u ovoj rezoluciji Saveta Evrope.
Ima tu i drugih aspekata. Ovaj izraz koji su oni upotrebili ste, takođe, mogli da stavite u ovaj zakon, a to je, bez obzira na to da li se odnosi na muškarce i na žene, takozvani „glas siling“, odnosno ''stakleni plafon''. On dovodi do toga da muškarac ili žena, u najvećem broju slučajeva u Srbiji žena, kada dođe do situacije da zakonskim okvirima, evo, ovim zakonom, kažete – mora to da uradi poslodavac, ili Zakonom o radu – mora to da se poštuje, znači, sve zakonske norme su navodno poštovane, ona ima određenu kvalifikaciju, ima određeno stručno znanje ili položen državni ispit, sve što se traži od nje, ali zbog tog staklenog plafona, kako su ga oni nazvali, ne može dalje da napreduje. Ona vidi da gore postoji prolaz za sve to, ali, jednostavno, neko je sprečava.
Zbog čega to neko radi? Pa, zbog toga što ga država, odnosno izvršna vlast, odnosno organ koji to treba da radi, ne sankcioniše.
Znate zbog čega se to dešava? Zbog predrasuda koje postoje, to i sami znate. Bez obzira na to da li su u pitanju muškarci ili žene, kada je u pitanju privatni poslodavac, te predrasude su i te kako izražene.
Mi smo videli, a to su ljudi koje je Vlada odredila da se angažuju u procesu pravljenja strategije za ravnopravnost polova, da su oni konstatovali da je u privatnom sektoru, to smo takođe pominjali u toku rasprave, izraženo to diskriminisanje žena po osnovu klasične polne pripadnosti, naročito ako su namerile da budu majke ili, ako već jesu majke, prema trudnicama itd.
Očigledan primer za to vam je Miroslav Mišković. U svim prodavnicama tog „Maksija“, ili već u „Delta sitiju“, ili gde god da nešto drži, a drži u celoj Srbiji monopol, reći će vam svaka od tih žena, ako ima hrabrosti to da vam kaže, jer ste predstavnik vlasti, ali ne verujem, da bi se bojale, govore i nama, koleginici Radeti i meni, svima koje poznaju, da su i te kako diskriminisane i da imaju i manje zarade od pojedinih drugih kolega, da se ne poštuje radno vreme, a samohrane majke u Srbiji su, gospođo Lakićević, potpuno obespravljene na radnom mestu, bez obzira na to gde se nalaze.
Ima mnogo primera i u državnoj upravi i u finansijskom sektoru, pre svega, u bankama koje posluju po ovim povoljnijim uslovima, kao, strane su, gde se ne poštuje ni radno vreme, ni to kakve obaveze imaju prema svojoj deci, ni kako će ta deca da provode ovaj raspust koji je produžen, ni kako će da se školuju bez učešća u njihovoj edukaciji, pre svega, u njihovom podizanju i odgajanju.
To su sve problemi s kojima ste suočeni i ovaj zakon sam po sebi ne može da utiče na ta rešenja. Zato bi bilo dobro da prihvatite, kao početak jasne volje da želite da se borite za ravnopravnost polova, amandmane srpskih radikala o ovoj obaveznosti aktivnog učešća u javnom životu, u svemu ovome što ste proklamovali pojedinim članovima zakona, o tome ćemo da govorimo u pojedinostima, ali, pre svega, da pokažete volju, ako ste za to spremni, a mislim da niste i da više nema mogućnosti za to, da se kroz poboljšanje finansijske i socijalne situacije učini da položaj žene i muškaraca u Srbiji bude mnogo bolji.
Jasno govorimo, evo, već devet godina kako ste na vlasti, da je sunovrat srpske ekonomije i privrede doveo do svih ovih nevolja i do nemogućnosti da svako, a to je Ustavom garantovano pravo, ostvari ravnopravnost, pravo na rad i pravo na zdravstvenu zaštitu u punom smislu reči.
Primeri koje smo izneli iz samo nekih segmenata zdravstvene zaštite su na drugom nivou. Kada bismo krenuli da govorimo o tome koliko su prava i muškaraca i žena diskriminisana u primarnoj zdravstvenoj zaštiti, onda bi nas ta priča još mnogo dalje odvela.
Prema tome, nemojte da se vraćate na direktive EU, jer će Srbija ko zna kada i pitanje je da li će ikada ući u tu organizaciju, koja sama po sebi ulazi u proces raspadanja. Najbolje je da se vratite na ovu deklaraciju iz Najrobija iz 1985. godine, u njoj su jasno definisana sva prava, kao i u Konvenciji UN-a. Hvala.