Reč ima narodna poslanica Jelena Travar-Miljević. Izvolite.

Zahvaljujem, predsedavajuća. Poštovani ministre, koleginice i kolege narodni poslanici, moram na početku da izrazim zadovoljstvo što se Predlog ovog zakona najzad našao na dnevnom redu. Svesna sam da su uloženi napori mnogih stranaka i ne bih preterano politizirala ovo pitanje.
Na samom početku bih želela, takođe, da naglasim da će Poslanička grupa G17 plus podržati Predlog zakona o ravnopravnosti polova, jer je sama stranka, konkretnim delovanjem i primerima, ukazala na poštovanje principa jednakih mogućnosti muškaraca i žena. Na to ukazuje i broj poslanica u Poslaničkoj grupi G17 plus, broj ministarki u Vladi Republike Srbije za koje je stranka G17 plus preuzela odgovornost, tri od šest ministarskih mesta, broj pokrajinskih sekretarki u okviru pokrajinskih sekretarijata itd.
Kao što je već pomenuto u više navrata, pravni osnov za donošenje ovog zakona se nalazi u najvišem pravnom aktu Republike Srbije, u članu 15. Ustava Republike Srbije, kojim se jemči ravnopravnost žena i muškaraca i razvoj politike jednakih mogućnosti, kao i u članu 21. stav 4, kojim je dozvoljeno uvođenje posebnih mera radi postizanja pune ravnopravnosti lica ili grupe lica koja nisu, suštinski, u jednakom položaju s ostalim građanima.
Republika Srbija je, kao što je poznato, članica UN-a, Saveta Evrope i drugih međunarodnih organizacija, a i potpisnica je niza međunarodnih dokumenata koji se odnose na prava žena i rodnu ravnopravnost. Ima obavezu da konstantno radi na izjednačavanju položaja i prava žena i muškaraca. Neke od ovih dokumenata ću pomenuti i citiraću, ne sve.
Još 1981. godine, SFRJ je usvojila Zakon o ratifikaciji Konvencije o eliminisanju svih oblika diskriminacije nad ženama, u kojoj izraz ''diskriminacija žena'' označava svaku razliku, isključenje ili ograničenje u pogledu pola, što ima za posledicu ili cilj da ugrozi ili onemogući priznanje, ostvarenje ili vršenje od strane žena ljudskih prava i osnovnih sloboda na političkom, ekonomskom, društvenom, kulturnom, građanskom ili drugom polju, bez obzira na njihovo bračno stanje, na osnovu ravnopravnosti muškaraca i žena.
Politika jednakih mogućnosti za oba pola je osnov za demokratizaciju društva. Odnos između muškaraca i žena u jednom društvu predstavlja prihvatanje i uvažavanje različitosti. Partnerstvo zasnovano na ravnopravnosti muškaraca i žena je jedan od uslova za održivi razvoj. U našem pravnom sistemu dosad nije postojao zakon koji bi posebno uredio oblast ravnopravnosti polova. Pomenuti zakon spada u grupu antidiskriminacionih zakona i smatram da usvajanje ovog zakona predstavlja logičan sled koraka nakon usvajanja ''krovnog'' zakona – o zabrani diskriminacije.
Kada sagledamo situaciju u regionu u pogledu pitanja ravnopravnosti polova, podsetila bih vas da je 2003. godine usvojen Zakon o ravnopravnosti polova u BiH. U njemu su sadržane slične odredbe kao i u ovom zakonu. Sadržani su međunarodni standardi, definisani su direktni i indirektni oblici diskriminacije, nasilje na osnovu pola, ugrožavanje i seksualno uznemiravanje i određivanje sankcija protiv nasilnika.
Parlament Republike Makedonije je 2006. godine doneo zakon o jednakim mogućnostima muškaraca i žena i donošenje ovog zakona je imalo za cilj promociju uspostavljanja jednakih mogućnosti žena i muškaraca u svim sferama društvenog života, kroz institucije, organe uprave, jedinice lokalne samouprave. Hrvatska je prvi zakon donela 2003. godine, a 2008. godine je donela drugi zakon o ravnopravnosti polova. Zakon o rodnoj ravnopravnosti Crna Gora je usvojila 2007. godine, tako da je potpuno jasno da je krajnje vreme i da Republika Srbija dobije zakon o ravnopravnosti polova.
Podsetila bih vas da je Komitet za eliminaciju svih oblika diskriminacije žena, na 38. sednici, tj. još 2007. godine, ukazao na pozitivne korake koje je načinila RS na uklanjanju diskriminacionih aspekata zakonodavstva. U to vreme su to bili Zakon o porodičnim odnosima, Zakon o radu, Krivični zakonik, Izborni zakonik. Sada bi se na toj listi verovatno našao i Zakon o Zaštitniku građana i Zakon o zabrani diskriminacije.
Kad je reč o mehanizmima koji su u Srbiji uspostavljani u cilju postizanja ravnopravnosti polova, pošla bih od republičkog nivoa, koji se odnosi na skupštinski Odbor za ravnopravnost polova. Skupština ima, u suštini, tu kontrolnu funkciju i mislim da se podrazumeva da može da prati sprovođenje i implementaciju ovog zakona. Zatim, Savet za ravnopravnost polova Vlade RS, gde je pohvaljeno učešće Organizacije civilnog društva. U okviru Ministarstva rada i socijalne politike, kao što nam je svima dobro poznato, obrazovana je Uprava za rodnu ravnopravnost. Postavljena je zamenica Zaštitnika građana za rodnu ravnopravnost i prava osoba s invaliditetom .
Na pokrajinskom nivou, formiran je Sekretarijat za rad, zapošljavanje i ravnopravnost polova, Odbor za ravnopravnost polova Skupštine AP Vojvodine, Savet za ravnopravnost polova Izvršnog veća Vojvodine, Zavod za ravnopravnost polova, zamenica pokrajinskog ombudsmana za ravnopravnost polova. Na lokalnom nivou, pitanjem ravnopravnosti i rodne ravnopravnosti bave se centri, odbori, lica ili komisije.
Namerno sam spomenula ove mehanizme, zato što ih je možda trebalo implementirati u ovaj zakon. Svakako se neće ukinuti nešto što već postoji.
Treba naglasiti da je Vlada ove godine usvojila Nacionalnu strategiju za poboljšanje položaja žena i unapređenje rodne ravnopravnosti.
Spomenutom strategijom su mnogo konkretnije utvrđeni ciljevi i usklađena je politika države u cilju eliminisanja diskriminacije žena, poboljšanja njihovog položaja i integrisanja principa rodne ravnopravnosti u sve oblasti delovanja institucija sistema, kao jedan od elemenata modernizacije i demokratizacije društva, u cilju bržeg, ravnomernijeg i efikasnijeg društvenog razvoja, u skladu s politikom jednakih mogućnosti utvrđenom u Ustavu RS.
Planirane aktivnosti su utvrđene na osnovu prirodno sagledanih potreba i odnose se na period od 2009. do 2015. godine. Kao propratni dokument, urađeni su i Nacionalni plan aktivnosti za poboljšanje položaja žena i unapređenje rodne ravnopravnosti.
Spomenula bih i ostala dokumenta koja su usvojena, a to je Odluka o ravnopravnosti polova AP Vojvodine, deklaracije itd.
Sa međunarodnog aspekta, Savet Evrope je, jednim od najvažnijih dokumenata o ravnomernoj zastupljenosti polova, u Preporuci iz 2003. godine Odbora ministara o ravnomernoj zastupljenosti žena i muškaraca u političkom i javnom odlučivanju, propisao da ravnomerna zastupljenost bilo žena, bilo muškaraca, u bilo kom organu odlučivanja, ne bi smela biti manja od 40%.
Mene posebno raduje što je ovaj deo implementiran u Strategiji.
Želela bih da napomenem da u okviru UN-a deluje i Razvojni fond za žene, UNIFEM, koji je posvećen unapređenju prava žena i postizanju rodne ravnopravnosti, Svetski ekonomski fond, koji tradicionalno izrađuje izveštaj o položaju muškaraca i žena u oblasti ekonomije, politike, školstva i zdravstvenog sistema. Zatim, tu je Ekonomska komisija, koja je 2006. godine usvojila akt – Putokazi ka ravnopravnosti žena i muškaraca za period 2006-2010. godina, u kojima se opisuju prioritetna područja delovanja, a to su ekonomska nezavisnost za žene i muškarce, usklađivanje poslovnog i privatnog života, jednaka zastupljenost na mestima odlučivanja, ukidanje svih oblika rodnog nasilja, ukidanje rodnih stereotipa, promovisanje rodne ravnopravnosti u spoljnim i razvojnim politikama.
Kada govorimo o Predlogu ovog zakona, svakako je potrebno spomenuti da brojne organizacije civilnog društva u RS svoje delovanje usmeravaju ka postizanju ravnopravnosti muškaraca i žena, a značajnu aktivnost predstavlja kampanja za suzbijanje nasilja u porodici, posebno nasilja nad ženama. U izradi ovog predloga, ili prethodnih predloga, učestvovali su predstavnici organizacija civilnog društva.
Predlog zakona o ravnopravnosti polova reguliše oblasti zapošljavanja, socijalne i zdravstvene zaštite, porodične odnose, obrazovanje, kulturu i sport, politički i javni život i sudsku zaštitu.
Napomenula bih da ovaj zakon predstavlja ''krovni'' zakon, koji daje okvire za delovanje u cilju postizanja ravnopravnosti polova. Nažalost, određeni društveni i tradicionalni činioci još uvek svrstavaju žene u podređeni položaj. Lično, ne smatram da je ovo ženski zakon, ali statistički podaci i sve ono što nas okružuje ukazuje da je potrebno uvesti posebne i afirmativne mere kako bi se položaj žena u društvu poboljšao.
Žene, inače, poseduju manje imovine, žene su žrtve porodičnog nasilja i ovo je još jedan neophodan pravni okvir za poboljšanje ravnopravnosti polova.
Ne bih puno govorila o prednostima zakona. Naravno, tu je mogućnost uvođenja ravnopravnosti polova u obrazovni sistem, ali bih svakako napomenula i pitam se zašto je izostavljen rod i zašto je zakon urađen na nivou preporuke, mada je, kako mi se čini, dosta poslaničkih grupa podnelo amandmane, posebno se to odnosi na članove 14, 21, 19. i 34, pa bi bilo dobro, ministar nas je obavestio o tome, da se član 39. promeni, čime će se stvoriti neki vid obaveze organa jedinica lokalne samouprave i konkretno definisati mehanizmi za rad tih komisija ili saveta.
Isto tako, iskoristila bih ovu priliku da naglasim da je opština iz koje dolazim, na predlog odbornice i odbornika, usvojila odluku o rodnoj ravnopravnosti koja se odnosi na lokalne mehanizme i na savete mesnih zajednica. Ako jedna mala opština, nerazvijena opština, mada ne postoje male i velike opštine, sve su to dobre opštine, ima mogućnosti da sprovodi takvu politiku, mislim da je sasvim dobro da se i ova država ugleda na jednu opštinu, opštinu Žitište, i pokuša da implementira takve stvari u državi.
Morala bih da kažem, kao što su kazale i moje kolege, da je kaznena politika dosta neodređena i da bi kaznene mere mogle da se pojačaju, čisto kao preventiva. Još jednom bih naglasila da treba da rešavamo i nadam se da će nakon usvajanja ovog zakona slediti niz podzakonskih akata, koji će rešiti finansiranje ''sigurnih kuća'', pravnu pomoć žrtava porodičnog nasilja, s kojim ste verovatno upoznati kao s problemom.
Još jednom, Poslanička grupa G17 plus će u danu za glasanje podržati ovaj zakon, kao zakon koji treba da stvori okvire za delovanje i formiranje jednakih mogućnosti u svim društvenim segmentima. Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Dragan Stevanović. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Ljajiću, pokušaću da u ime SRS-a iznesem stav stranke u vezi s ovim zakonom. Ono što na početku hoću da kažem jeste da naš stav prema ovom zakonu, u principu, nije stav prema ideji afirmacije koncepta rodne ravnopravnosti. Govoriću isključivo o tome kako mi doživljavamo ovo što pokušavate da predstavite zakonom i odgovorom na poražavajuću statistiku u određenim oblastima, o statistici ću nešto malo kasnije da kažem, koja, kao što je poražavajuća, može da bude i nezahvalna, u kontekstu rodne ravnopravnosti. Ponavljam, ukoliko vreme dozvoli, o tome ćemo nešto kasnije.
Vidite, gospodine ministre, SRS smatra da u Srbiji zaista nije vreme da se bavimo ovim zakonom. Činjenica da je Vlada u Parlament poslala ovaj zakon govori samo o tome da Vlada nema jasnu percepciju socijalnih i ekonomskih prilika u državi i zbog te činjenice će primena ovog zakona na jedan ozbiljan način biti dovedena u pitanje.
Mi bismo voleli da večeras vaše prisustvo iskoristimo i da govorimo o nekim problemima socijalnog i ekonomskog karaktera koji su od životnog značaja za Srbiju i čije bi rešavanje, na neki način, indirektno dovelo do unapređenja ove oblasti o kojoj želite da pričate kroz ovaj zakon. Da to konkretizujem, voleli bismo, recimo, da govorimo o problemima radnika u „Zorki“ iz Šapca. Vi ste čovek koji je vrlo upućen u celu tu priču. Voleli bismo da govorimo o problemima zbog kojih je danas prekinuta nastava na Poljoprivrednom fakultetu, zbog duga od 14 miliona dinara za grejanje.
Smatramo da je država, svojom nespremnošću da odgovara na te probleme, u stvari, demonstrirala koliko je ravnopravna u diskriminaciji i jednog i drugog pola u njihovim pravima i nastojanjima da žive, da rade, da ostvaruju socijalnu zaštitu i, svakako, da se obrazuju. Ponoviću, Srbija nije spremna da primenjuje odredbe ovog zakona.
Ono što ću, takođe, u ovom izlaganju pokušati da demantujem jeste činjenica, i to ne mogu pripisati niti većini u celosti, niti Vladi, već nekim pojedincima u okviru većine koji su pokušali, još iz vremena kada je zaživeo taj projekat javnog zagovaranja i usvajanja ovog zakona, koji su pokušali, izraziću se vašim rečnikom, ne vašim lično, nego vaše većine, da ospore rodnu senzitivnost SRS-a, samo zbog toga što nismo učestvovali u nekim javnim raspravama u kojima su ovakvi zakonski projekti bili promovisani i predstavljeni.
Ako ste, a verujem da jeste, a ako niste, bilo bi dobro da pogledate amandmane SRS-a. Mislim da ćete videti da imate u SRS-u ozbiljnog sagovornika kada je ova oblast u pitanju, ali to ne menja naš odnos prema opštim okolnostima, za koje smatramo da apsolutno, ali apsolutno nisu kompatibilne s normama koje ovaj zakon predviđa.
Neko od prisutnih poslanika, pozicije ili opozicije, malopre je pomenuo neka prethodna zakonska rešenja i nacrte. Zaista su u pravu. Nacrt o kojem se raspravljalo u Srbiji pre dve ili tri godine, da sada ne ulazimo u to čiji je predlog bio, ko ga je predlagao, bio je rezolutniji, bolji i kvalitetniji od ovog sada. Mislim da ste mnogo toga mogli da uzmete iz ovog zakona koji je bio ranije na raspravi, ostavili biste sliku da ozbiljno o svemu ovome razmišljate, vi koji danas sedite u Vladi, i da zaista želite da unapređujete oblast rodne ravnopravnosti.
Ovako, svodeći ovaj zakon na ovo što on jeste, čini mi se da ste i ovaj zakon ne samo svrstali u set antidiskriminacionih zakona, nego u zakone moderne konstrukcije, koji danas redovno dolaze u ovu skupštinu, koji se usvajaju i koji završavaju, u principu, u fiokama, nemaju adekvatnu primenu, a sve ostalo pokušava da se reši podzakonskim aktima. To nije dobro i ti zakoni svoju suštinu ne mogu da opredmete u praksi.
Na osnovu svega toga, gospodine Ljajiću, stiče se utisak da ste ovaj zakon usvajali samo zbog jednog drugog dokumenta. To je Izveštaj o sprovođenju Nacionalnog programa integracija Republike Srbije. Ovo je dokument koji predstavlja skup tabelarnih prikaza koliko je država, odnosno Vlada, usvojila zakona, poslala u skupštinsku proceduru, a Skupština Republike Srbije iste zakone usvojila na plenarnim sednicama.
Naravno, ovo je priča koja je deo vašeg puta u EU, ali put u EU, vi koji promovišete taj put u Srbiji morate da konačno shvatite, ne podrazumeva samo usvajanje zakona, nego uspostavljanje standarda koje definišete kroz te zakone. Dok to ne shvatite i dok to u praksi u Srbiji ne zaživi, nikoga ozbiljnog nećete moći ubediti da zaista želite da vodite Srbiju u EU, niti da imate kapacitete da tako nešto uradite.
Sada bih se pozabavio primenljivošću ovog zakona. Tačno je da je ovo zakon iz seta antidiskriminacionih zakona, ali ono što ga odvaja od svih ostalih zakona, jeste to što je njegova neprimenljivost najveća. To neće biti iskustvo s ovom nesrećnom Srbijom zbog socijalno-ekonomskih prilika, to je iskustvo svih država koje su usvajale ovakvu legislativu, najrazvijenijih i najnerazvijenijih, ali koje imaju ove zakone.
Ovaj zakon predstavlja potrebu, odnosno rešava oblast koja iziskuje sistemsko delovanje, multisektoralno. Vodeći se time, pitam vas, pošto ste u nizu zakona, odluka ili uredaba ugradili stavove i preporuke raznoraznih međunarodnih organizacija, evo, i Međunarodne organizacije rada, recite nam efekte koje ste na osnovu tih normi ostvarili u Srbiji. To bi, recimo, bilo dobro da nam kažete.
Recite nam sledeće – da li nam je sudstvo spremno za primenu ovakvog zakona? Nije. Sudstvo nam nije spremno, jer u primeni ovakvih normi nije spremno sudstvo u mnogo uređenijim, u pravnom smislu, organizovanijim državama. Da li su sudije spremne? Naravno da nisu.
Koliko će koštati obuka tih sudija i koliko će vremena biti potrebno da svare ovu materiju?
Da li Srbija, ko zna koliko puta smo to kao temu otvarali u Skupštini, ima administrativne kapacitete da primenjuje ovaj zakon?
Vrlo konkretno ću vas pitati. Vi ste lično, kao nadzorni resorni ministar, svedok činjenice da imate stotine hiljada ljudi koji imaju izvršna sudska rešenja na ostvarivanje zaostalih zarada, socijalnog i zdravstvenog osiguranja, raznoraznih prinadležnosti, a oni danas ta prava ne mogu da ostvare, prava koja su nesporna. Recite nam da li je to u suprotnosti sa zakonom i da li je to dokaz da ovaj zakon neće biti primenljiv u praksi?
Na kraju vas pitam, da li Srbija ima novca da primenjuje ovaj zakon? Da li smo u finansijskom smislu kapacitativni da primenjujemo odredbe ovog zakona?
Evo zašto vas to pitam. Moramo da raščistimo i da na jedan konkretan, a ne apstraktni način pričamo o tome kakav je pristup u EU, gde nas vodite, kada su u pitanju ovi zakoni.
Evropski institut za rodnu ravnopravnost je u 2006. godini opredelio, u budžetu je dobio 52 miliona evra do 2013. godine za afirmaciju ove ideje. Pazite, to je 52 miliona evra. Trideset miliona evra je ova država oštećena samo na projektu ''Ušće''. Nije bitan projekat ''Ušće'' u ovom kontekstu, već pravim paralelu o iznosu sredstava kojima i ta EU, i države koje je čine, posvećuju pažnju ovoj temi, a ne na način na koji vi u Srbiji želite da prikažete.
Stiče se utisak da danas u Srbiji mi hoćemo da postanemo veći katolici od pape. Naravno, kad je u pitanju ovaj zakon, najdalje u svetu su otišle evropske države. Od evropskih država, najdalje su otišle skandinavske.
Mislim da vam je jasno zašto je to tako – one su i najbogatije i socijalne karte tih država su najbolje i najkvalitetnije, ali ni u tim državama ne može da se kaže da se do kraja primenjuju sve odredbe zakona kojima se ovaj vid diskriminacije reguliše.
Malopre sam vam rekao da ću reći nekoliko reči o statistici. Statistika, kao što je korisna, nisam zlurad da kažem da nije tačno, zna često biti, kada je ova oblast u pitanju, i nezahvalna.
Kao što je većina poslanika, s kojima se slažem, navela statističke podatke koji zaista oslikavaju loš položaj žena u određenoj oblasti, takođe, može da se nađe statistika koja će, s druge strane, ilustrovati loš položaj muškaraca. To se obično može prepoznati u nekim društvenim oblastima, sektorima, koji su možda prirodni da stvari u njima budu takve. Ovde možda treba razgovarati, a to, u suštini, jeste intencija zakona, o afirmaciji aktivnog učešća žena u javnom životu u Srbiji.
Danas se postavlja kao pitanje – da li smo kao država, u poslednjih ne znam koliko godina, promovisali diskriminaciju i da li su žene po ovom pitanju u Srbiji do sada bile diskriminisane? To je pitanje za vas i za vašu vladu – da li smo zaista diskriminisali žene i da li su žene do sada u Srbiji imale prava da budu politički aktivne?
Vi ste to postavili kao zakonsku obavezu, primenili evropsku praksu da moramo 30% žena da kandidujemo na listama. Hajde da budemo iskreni, hajde da otvoreno govorimo o toj činjenici – koliko političkih stranaka u svojim redovima ima žene koje su zaista spremne da se potpuno opredele i posvete tom poslu?
Znate i sami kako se taj procenat od 30% ostvaruje i koliko se tih žena, koje su na listama svih stranaka, zaista oseća spremnim da se angažuje i bavi politikom. To nije suštinsko unapređenje ravnopravnosti polova, odnosno aktivnog učešća žena u politici. To je formalno i to je ono što SRS želi da ospori kada je u pitanju ovaj zakon.
Kako je sa Evropom? Pazite sada ovo. Evo, ta vaša EU, još 2003. godine su doneli u Savetu Evrope jednu preporuku za koju smatraju da je najvažnija, a to je da mora da bude ravnomerna zastupljenost bilo žena, bilo muškaraca u bilo kom organu odlučivanja; ne sme biti manje od 40%.
Sada pazite kakva je statistika. Mi smo se malo potrudili da osporimo to pravo EU da priča o afirmaciji ove ideje. Da li, gospodine ministre, znate koja je zemlja prva na svetu po učešću žena u državnom parlamentu? Ruanda.
Zamislite koliko statistika zna da bude nezahvalna – Ruanda. Pazite postotak, ima ih više od 56%. Na drugom mestu je Švedska, a na trećem – Južna Afrika. Od celog ovog spiska o kom govori ova statistika, svega 24 države u celom svetu uspelo je da prevaziđe procenat od 30%. Od tih 24, svega devet su evropske države.
Sada neko ko pripada instituciji gde nas vi vodite treba da drži lekcije i pridike Srbiji, koja je na ne tako lošem 48. mestu?! Kada govorimo o poziciji Srbije, iza Srbije su Italija, Britanija, Francuska, SAD, Grčka, Kipar, Švajcarska, Irska, Slovenija itd. Vrlo je nezahvalno da govorite da će se o rodnoj ravnopravnosti dobiti druga slika posle usvajanja ovog zakona.
Nama se čini da diskriminacije u tom kontekstu do sada u Srbiji nije bilo, što ne znači da neke stvari u državi ne treba u tom smislu menjati. One, pre svega, podrazumevaju promenu celokupnog i socijalnog i ekonomskog stanja, pa tek onda ide priča koja se svodi na odredbe ovog zakona.
Svakako ću da prokomentarišem, u ovo malo vremena što imam, neke konkretne članove ovog zakona.
Gde vam je princip obaveznosti u ovom zakonu, gospodine ministre, jer o tome su pričali svi poslanici, i vlasti i opozicije?
Koga ćete ubediti u iskrenost opredeljenja da hoćete da unapređujete ravnopravnost s konstatacijama „treba da nastoji da“? Koga ćete ubediti da ste nastojali, a da niste ostvarili ono što ovaj zakon, u principu, treba da afirmiše?Ono što ste, kao predstavnik Vlade, naveli da se po prvi put kroz jednu zakonsku formu afirmiše u Srbiji, za nas je, prepoznaćete u našim amandmanima, takođe slabo. Na to smo pokušali amandmanima da delujemo. To vam je član 18. – o seksualnom uznemiravanju.
Da li zaista smatrate da je član 18, kako ste ga predvideli, dobar, stav 2, koji je suštinski problem i na koji smo delovali amandmanom: ''O okolnostima koje ukazuju da je izložen uznemiravanju, seksualnom uznemiravanju ili seksualnom ucenjivanju zaposleni pismenim putem obaveštava poslodavca i traži efikasnu zaštitu''? A, šta ako poslodavac zlostavlja? A, šta da radi zlostavljani dok poslodavac i državni organi ne reaguju? Vidite koliko površnosti, koliko nesuštinskog pristupa problemu!
Takođe, član koji se odnosi na zdravstvenu zaštitu, potpuno nejasan, nije decidan. Izmeštali ste tu i babe žabe. Ali, podneli smo amandman i možete da ga promenite i unapredite.
Šta znači u članu 31, gospodine ministre, ''stereotipi''? Šta su ''predrasude''? Da li su to kategorije koje možete da uključite u jedan zakon i da ne bude subjektivnog pristupa u rešavanju problema na osnovu tih kategorija? Ne možete, naravno.
Ono što je zaista skandalozno, time ću završiti, gospodine ministre, jeste član 33. Pazite šta ste u jednoj rečenici rekli, malo je duža, dozvolićete mi samo da završim: ''U cilju obezbeđivanja uslova za napredovanje i potpunije uključivanje u proces obrazovanja i profesionalnog usavršavanja, organi javne vlasti nadležni za obrazovanje dužni su da preduzimaju posebne mere za uključivanje u ove procese učenika ili grupa učenika'', pazite sad ovo, ''koji zbog svoje kulture, tradicije i društveno ekonomskih uslova rano napuštaju školu.''
Voleo bih da nam kažete koje su to nacije, zajednice, koje u svojoj kulturi i tradiciji promovišu rano napuštanje škole. Izneću vam jedan poražavajući, ali istinit podatak. U Španiji, jednoj od vodećih osam, ili devet zemalja EU, svako treće dete ne završi školu. Da li je to kultura i tradicija španskog naroda? Naravno da nije.
Gospodine ministre, s obzirom na to da mi je vreme u ovom delu rasprave na izmaku, vi ste napravili površan pristup u rešavanju ove oblasti u Srbiji. Zbog takvog pristupa, ovaj zakon će ostati samo u fiokama, neprimenljiv. Zbog te činjenice, smatramo da ovaj zakon nije trebalo da bude na dnevnom redu ovog i nekih narednih skupštinskih zasedanja. Zahvaljujem.

Zahvaljujem. Reč ima gospođa Bojana Stanojević.

Poštovana predsednice, gospodine ministre, poštovani predstavnici Ministarstva i kolege narodni poslanici, sa zadovoljstvom mogu da konstatujem da je na sednicu skupštinskog zasedanja konačno došao zakon o ravnopravnosti polova.
Srbija je ostala poslednja zemlja u regionu koja nije usvojila ovaj zakon, ali, u isto vreme, Srbija predstavlja jednu od zemalja sa zavidnim rezultatima po pitanju poboljšanja položaja žena, koji je načinjen od 2000. godine do danas. Takođe, srpski ustav predstavlja jedan od boljih u svetu u pogledu otvaranja mogućnosti za rešavanje pitanja rodne ravnopravnosti.
Nekoliko puta je već rečeno da je Srbija potpisnica mnogih međunarodnih sporazuma koji je obavezuju na to da mora da usvoji ovaj zakon, ali je najvažnija Konvencija o eliminaciji svih vrsta diskriminacije žena, koju su usvojili UN i komitet UN-a koji je organizovan da kontroliše implementaciju ovog programa u zemljama potpisnicama, jer je 2006. godine Srbiji poslao jednu preporuku kojom se podstiče što hitnije usvajanje zakona o ravnopravnosti polova.
Mnogo puta je rečeno, ali moram da pomenem da usaglašavanje zakonske regulative Srbije s pravom EU predstavlja uslov za naše pridruživanje Uniji, a jedan od bitnih uslova je i usvajanje zakona o rodnoj ravnopravnosti.
Srbija je formirala nacionalne mehanizme za rodnu ravnopravnost. To su državne institucije na različitim nivoima i sa specifičnim ovlašćenjima i formirane su sa ciljem da uspostave, promovišu i zaštite princip rodne ravnopravnosti. To predstavljaju parlamentarni odbori, saveti, službe u okviru ministarstava, zaštitnici prava žena. Mnoge opštine su organizovale lokalne savete, ali se nadam da će, nakon prihvatanja amandmana od strane Ministarstva, opštine biti obavezane da formiraju te savete. Usvajanjem odgovarajućeg zakona, ova priča će dobiti pravni okvir.
Kada govorimo o ravnopravnosti polova, odnosno o rodnoj ravnopravnosti, vrlo je bitno da razdvojimo dva pojma – rod i pol. Pol čine biološke, unapred zadate razlike između muškarca i žene. Rod, s druge strane, karakterišu razlike u društvenim ulogama žena i muškaraca koji se stiču usvajanjem određenih kulturnih obrazaca društva u kom se živi. Ove karakteristike su podložne promeni. Stoga, upravo rodna ravnopravnost treba da obezbedi jednaku zastupljenost i žena i muškaraca u svim sferama i privatnog i javnog života.
Ekonomski položaj žena i njihovo učešće na tržištu rada su od velikog značaja za razvoj rodne ravnopravnosti. O tome je već pričao i ministar, a neke kolege koje su govorile pre mene iznele su rezultate mnogih istraživanja koja su rađena na tu temu. To ću dopuniti nekim podacima za koje mislim da su vrlo interesantni.
Istraživanja pokazuju da položaj žena na tržištu rada u Srbiji odlikuje veća stopa neaktivnosti i veća stopa nezaposlenosti u odnosu na muškarce, duži period čekanja na posao i slabo učešće žena u preduzetništvu. Najveći broj neaktivnih žena, pored učenica i studentkinja, čine penzionerke i domaćice, a prema starosnoj strukturi, to su žene od preko 55 godina.
Kada je u pitanju nezaposlenost, žene čine većinu, naročito mlađe žene, do 30 godina starosti. Žene prosečno čekaju na zaposlenje oko 53 meseca, što je strašan podatak i što govori o jednoj dugotrajnoj nezaposlenosti. Posebno brine podatak da većina onih koji posao traže duže od dve godine traže svoje prvo zaposlenje. Tu je procenat negde oko 58% ukupno nezaposlenih žena. To je podatak koji zabrinjava. Do najvećeg porasta stope nezaposlenosti žena došlo između 2003. i 2004. godine, kada je ova stopa porasla, sa 19, na gotovo 23%. Na to su, svakako, uticali tranzicija i restrukturiranje privrede.
Uprkos razvoju privatnog sektora, koji je primetan u današnje vreme u Srbiji, žene se retko odlučuju na preduzetništvo i pokretanje nekog sopstvenog posla, tako da je dvostruko manje žena poslodavaca nego što je slučaj s muškarcima. Istraživanja, takođe, pokazuju da kod žena starosti od 25 do 49 godina stopa nezaposlenosti drastično opada kada je u pitanju povećanje broja dece. Kada su u pitanju muškarci, u istom tom slučaju je stopa standardna. Znači, ne menja se.
Bez obzira na to što je obrazovni nivo nezaposlenih žena viši nego kod muškaraca, njihov položaj nije u skladu s obrazovnom strukturom koju poseduju i više su zastupljene u privrednim granama s manje plaćenim zanimanjima. Posebno ugroženu i ranjivu kategoriju stanovništva čine Romi, izbegli i interno raseljeni i prognani, kao i osobe s invaliditetom. Sprovedena istraživanja pokazala su da je položaj žena iz ovih grupa znatno nepovoljniji, kako u odnosu na muškarce, tako i u odnosu na opšte ukupne stanovništvo.
Romkinje, izbeglice, žene s invaliditetom i žene sa sela predstavljaju kategoriju koja najteže dolazi do posla i koja je u većoj meri izložena i siromaštvu i socijalnoj izolovanosti.
Svi ovi podaci vrlo jasno govore o neophodnosti da se princip rodne ravnopravnosti postavi u zakonske okvire, da to zaživi u Srbiji, kako bi se konkretno krenulo u rešavanje ovih problema. Naravno da ništa ne može da se reši preko noći, ali mora se otvoriti proces, koji će za krajnje ciljeve imati jednaku podelu moći i uticaja između žena i muškaraca, ekonomsku ravnopravnost žena i muškaraca, jednaku raspodelu neplaćenog rada vezanog za negu drugih lica i kućne poslove i, iznad svega, zaustavljanje nasilja muškaraca nad ženama. Žene i muškarci, kao i devojčice i dečaci, imaju jednaka prava i mogućnosti u pogledu sopstvenog fizičkog integriteta.
Zbog svega što sam navela, Poslanička grupa ZES-a će se u danu za glasanje pozitivno izjasniti o ovom zakonu. Zahvaljujem.

Da li još neko od predsednika ili ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa želi reč?
Ako ne, obaveštavam vas da su, saglasno članu 93. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranja načelnog pretresa, prijave za reč u pisanom obliku, s redosledom narodnih poslanika, podnele poslaničke grupe LDP-a, Nove Srbije, G17 plus, DSS-a, ZES-a, Napred Srbijo i SRS-a.
Prva prijavljena je, a po redosledu narodnih poslanika u prijavama za reč u načelnom pretresu o Predlogu zakona o ravnopravnosti polova, narodna poslanika Judita Popović, posle nje, narodna poslanica Zlata Đerić.
Izvolite.

Poštovana predsedavajuća, poštovano predsedništvo, poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, u danu za glasanje, LDP će glasati za ovaj zakon, pre svega, iz razloga što je ovaj zakon proevropski, a mi smo govorili o tome da ćemo podržati Vladu u njenom nastojanju da se kreće evropskim putem, evropskim integracijama.
Ovaj zakon ima našu podršku. U ovoj formi u kojoj je stigao na raspravu u Skupštinu, on ima određene kvalitete, a ima i određene manjkavosti. Dobro je to što i ovaj zakon spada u taj set antidiskriminacionih zakona i što je napokon stigao na dnevni red, jer do sada nismo imali ovu materiju regulisanu zakonom.
Na današnji dan raspravljamo, faktički, o polovini populacije Srbije. Govorimo o ženama, o ravnopravnosti polova. Nažalost, ovaj zakon nema naziv – zakon o rodnoj ravnopravnosti, već samo – o ravnopravnosti polova. Rodna ravnopravnost je malo širi pojam i ta rodna ravnopravnost bi uključila i onu treću kategoriju, a to je drugačiji rodni identitet osoba, pored muškog i ženskog pola, osoba drugačijeg rodnog identiteta. Međutim, i u ovakvoj formi u kojoj je dat, i s ovakvim nazivom, ovaj zakon, ipak, predstavlja revolucionarni korak u rešavanju problematike jednakih šansi, jednakih mogućnosti svih.
Kada govorimo o toj polovini populacije, mislimo na one koji su, što se zapošljavanja tiče, procentualno izraženi u 45%. Govorimo o onoj polovini populacije koja, kada se govori o menadžerima, predstavlja samo polovinu od broja menadžera koji predstavljaju muškarci. To je ona polovina koja je od 2007. godine napokon došla do tog nivoa da predstavlja većinski deo osoba koje su diplomirale na fakultetima. To je ona polovina koju najviše pogađaju sve krize, a svesni smo danas da su žene teško pogođene, prvo, ratnim godinama 90-tih, a, s druge strane, teškom ekonomskom krizom koja je nasleđena iz tih istih 90-tih, a i nadograđena ovom novom svetskom ekonomskom krizom.
Zbog svih tih kriza, čiji smo mi akteri, žrtve i učesnici, žene su prve na udaru kada treba da se otpuste s posla, kada treba da se zatvore fabrike u kojima one rade, a žene obično rade na nekim neatraktivnim mestima, odnosno preduzećima, na, što se dohotka tiče, mnogo slabije plaćenim radnim mestima. Žene su prve na udaru kada treba da se razmisli da li će da se primi mlađa žena koja još nije udata, koja još nije rađala, ili neki mlađi muškarac. Na udaru je u negativnom smislu, jer ako se napravi neki odnos ko će pre biti primljen na to slobodno radno mesto, odmah se procenjuje rizik, procenjuju se troškovi u slučaju da se ta žena uda, da ta žena rodi dete, pa odsustvuje s posla itd.
Žene su te koje najčešće bivaju ugrožene i u porodicama, jer, nažalost, kada je velika nemaština, kada je ekonomska kriza, porodica takođe trpi, a najlakše je tada da se težina života u toj porodici svali na ženu, upravo zbog tog nasleđenog tradicionalnog ponašanja, zbog nekih bioloških predispozicija žena, koje su i fizički slabije od svojih muževa i slično.
U porodici, žena, inače, što se statistike tiče, šest puta više vremena provede u domaćinskim poslovima, u gradskim sredinama, a u seoskim, 12 puta više, od muškog partnera. Kada se to sve uporedi, onda se shvata značaj ovog zakona i zašto on predstavlja deo sistema vrednosti, deo standarda koji je i EU, kao uslov, stavila u zadatak Srbiji da ga ispuni ukoliko zaista želi da se integriše.
Kada pročitamo zakon, mislim da je ovaj prvi član najbolji u celom zakonu, a to je da zakon reguliše i uređuje stvaranje jednakih mogućnosti i ostvarivanje prava i obaveza, preduzimanje posebnih mera za sprečavanje i otklanjanje diskriminacije zasnovane na polu i postupak pravne zaštite lica izloženih diskriminaciji. Ovaj član 1. je ono što je najpozitivnije u ovom zakonu, a sve ovo ostalo se nadograđuje na ovaj osnovni član zakona. Međutim, imamo osećaj da se zakon možda previše zadržava na nekom deklarativnom uređenju odnosa i utvrđivanja određenih prava i zaštite od diskriminacije.
Zašto deklarativan odnos i zašto se očekuje da zakon neće imati realnu, ozbiljnu realizaciju u praksi? Pre svega, iz tog razloga što se zakon ograničava na neke institucije, ograničava se na, recimo, deklarativni način utvrđivanja gde su problemi i kako te probleme rešavati.
Ne vidimo rešenje kako će ovaj zakon stići do onih do kojih treba da stigne. Kako će ovaj zakon da prihvate oni na koje se odnosi, kako će ta polovina populacije na koju se ovaj zakon odnosi da reaguje na zakon i da zaista zahteva da se njena prava zaštite u smislu ovog zakona, ukoliko nemamo neposredne kontakte, neposredan način prenošenja ovih zakonskih odredaba na teren, na one na koje se odnosi?
O čemu se tu radi? Radi se o tome da Srbija, recimo, ima 23,8% ljudi s osnovnom školom, a 41% sa srednjom školom.
Dakle, ako je 41% stanovništva sa srednjom školom, da ne govorimo o onom delu stanovništva koji ima samo osnovnu školu, pitanje je koliko je taj deo populacije zainteresovan, pogotovo ako se radi o ženama, da ovaj zakon nabavi, pročita i da ta svoja prava primenjuje, odnosno da zatraži zaštitu prava, kada su ta prava na neki način ugrožena?
Bez obzira na to što mi ovde imamo obaveze organa jedinica lokalne samouprave, označene u članu 39, te obaveze se, uglavnom, koncentrišu na razvojne planove.
Džaba imamo statističke evidencije, koje, takođe, ostaju samo u sferi deklaracije. Imamo i ovo javno informisanje, ali i to je samo konstatacija problema. Imamo i udruženja koja se, takođe, bave konstatacijom problema, ali kako će oni kojima se konstatuje problem taj problem uspeti da reše u svoju korist, a ovaj zakon im daje mogućnosti da ga reše u svoju korist?
Mislim da bi bilo dobro da se razmisli o tome da se, eventualno, uvede obaveza lokalnih samouprava da putem nekih zaštitnika prava žena na lokalu zaštite ta prava, konkretno i jasno, bez neke deklarativne konstatacije problema, dijagnoze. Toga ćemo imati puno. Potrebno je i da se nešto u praksi od toga sprovede.
Ponovo bih naglasila da će LDP glasati za ovaj zakon. Normalno, nismo u celosti zadovoljni. Smatramo da treba učiniti više. Očekujemo neke sledeće korake od Vlade i od onih koji se bave ovom problematikom, da će uočiti probleme i da će ovaj zakon u hodu dograđivati i poboljšavati.
Dakle, mi ćemo glasati za ovaj predlog zakona.

Reč ima narodna poslanica Zlata Đerić, a posle nje narodna poslanica Miroslava Pejica.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsedavajuća, poštovani gospodine ministre, slušajući dosadašnje kolege, mogli ste da vidite da i ona većina koja podržava donošenje ovog zakona ipak ima, vrlo blago saopštene, zamerke, koje smo mi iz opozicije, doduše, malo strožije, saopštili.
Dakle, ovaj zakon ima krupne propuste. Mislim da to treba da vam bude osnovni parametar kojim ćete se rukovoditi prilikom usvajanja amandmana i pokušaja da ovaj zakon kako-tako popravite, jer će on, čak i popravljen, u mnogo čemu biti neprimenjiv, zato što, pre svega, liči na deklaraciju, na konvenciju, na spisak želja, namera, pismo o namerama; samo ga to što je podeljen po članovima i glavama razlikuje od puke konvencije ili deklaracije.
Smatrali smo da je ovaj zakon na neki način iznuđen, baš time što se stalno pominje da je on jedan od uslova da se uđe u EU, odnosno da budemo korak bliže EU, a svi znamo da takav zakon baš ni u jednoj zemlji nije srećno zaživeo, da je tamo boljitak ženama doneo ekonomski standard same države i da su te zemlje gde su žene drugačije tretirane i imaju drugačiji položaj, u stvari, zemlje koje imaju visoki ekonomski standard. To je suština prave sreće i blagostanja jednog društva.
Ovaj zakon ne reguliše osnovna pitanja i osnovne probleme. On ne nudi sigurnost. Pominjala sam vam i u onom delu gde sam se obratila kao poslanik koji je izdvojio svoje mišljenje da mi sada imamo zakone koji su vrlo strogi, vrlo jasni, vrlo konkretni i odmah primenjivi, koji će se odmah obrušiti upravo na žensku populaciju, jer su takvi, biće usvojeni i moraju da budu sprovedeni, takođe, po nalogu te EU, i ovaj zakon ih ničim neće moći zaštititi od primene tih zakona, tako da ćemo imati zakone prvog i drugog reda.
U slobodnoj interpretaciji, ovaj zakon vidim kao zakon drugog reda, gde će sudija, ako bude u prilici da se po ovom zakonu opredeljuje, morati da se opredeli za neki drugi zakon, gde je neka materija vrlo ozbiljno zakonski regulisana, već primenjivana, već u praksi proverena, gde će se moći ozbiljnije pozvati na neke članove a da pri tom svoju reputaciju ne dovede u pitanje.
Ono što o ovom zakonu i, uopšte, o položaju žena možemo da kažemo, jeste da su žene dugo vremena tretirane kao reproduktivci, imale su reproduktivnu ulogu, odnosno zadatak da podižu i očuvaju porodicu i porod. Onda se vremenom, kroz istoriju, ne samo u Srbiji, nego i u celom svetu, ta uloga proširila još jednom; osim reproduktivne, žene su dobile i produktivnu ulogu, pa su morale da privređuju, zarađuju i donose neka konkretna materijalna dobra. To je, naravno, posledica nekih drugih revolucija, iz ranijih vekova.
Onda su žene počele da se bore i za javnu društvenu afirmaciju, da dođu na mesto odlučivanja, s pravom, da dođu do moći upravljanja, manje ili više uspešno, tako da su žene baštinile tri uloge. Muškarci nikada nisu imali toliko uloga. Žene nikada nisu bile rasterećene, njima se broj uloga samo povećavao.
Sad ću vas podsetiti na jedan simpatičan aforizam Duška Radovića, koji je, bez sumnje, izuzetno voleo žene i decu. On je rekao, posmatrajući žene u Srbiji – Jedna žena ne može da bude i majka, i žena, i domaćica, i ljubavnica, i zaposlena žena; to mora da radi više žena. Hvala mu na toj iskrenosti i istini s kojom se mi svakodnevno suočavamo.
S obzirom na to koliko nas sedi u Parlamentu, koliko nas sedi u našim strankama, moramo da priznamo da Srbija nema problem u toj meri emancipacije, ima ga u onom problemu koji se tiče standarda i ekonomskog pitanja.
Znamo da postoji nešto što je univerzalna i trajna razlika i mi to nijednim zakonom ne možemo da izmenimo, to će ostati tako, to je ta polna razlika, koju pokušavamo da izbrišemo nekim zakonskim rešenjima. Međutim, prava razlika nastaje u društveno-socijalnom pogledu. Ono što ovaj zakon ne tretira i što neće moći da se primeni, to je ono što se stručno zove – pretpostavljene razlike u podeli rada.
Znate, vi možete da propišete zakonom obaveznih 30% ovde ili onde, ali nikada nećete dobiti u rudniku 30% žena rudara. Nikada nećete dobiti na akušerskoj klinici 30% zaposlenih muškaraca babica, tako da postoje neke stvari koje se moraju poštovati, bez obzira na zakone, jer su to te pretpostavljene razlike, koje tradicionalno, kulturološki, pa i logično i zdravorazumski, moraju da postoje u društvu.
Ono što je trebalo da ovaj zakon ponudi, delimično on to ispunjava, to je ta rodna perspektiva, deklarativna – ona u nazivu zaista postoji, kroz informisanost koja se sadrži u analizi i dizajniranju intervencija – i to delimično ispunjava, institucionalizaciju, uključenost, dizajniranje intervencija. To je upravo ono o čemu smo najviše govorili, o primenljivosti, neprimenljivosti intervencija, odnosno o tome kako će zakon izgledati sutra, kada se izglasa, u životu, u implementaciji.
To je ta primena intervencija na konkretnim problemima, ako se oni jave. Posle nam ostaje evaluacija, tj. procena samog života zakona, efekata, i eventualna korekcija samog zakona, ako do njegove primene, odnosno onih kaznenih odredaba zbog kojih svaki zakon postoji dođe.
Ono što ovaj zakon nikako nije mogao da uradi, nije smelo da se dopusti da dođe na ovaj skup, pred poslanike, a da se ne uredi, to je jezik zakona.
Zakon mora da bude obavezujući, izvršan, tačan i precizan. U zakonu, već sam govorila o tome, ne mogu da stoje paušalne kvalifikacije da neko ''može'', da mu se ''preporučuje da bi trebalo da'', i tako dalje. Zato sam rekla da on ima formu deklaracije i konvencije dobrih namera i dobrih želja. Takav ne može da bude ni jedan jedini dan u praksi, jer čak ni one kaznene odredbe koje se odnose na neke cifre od 5.000, ili bilo koliko hiljada dinara, ne znače ništa. Šta ako neko to da, neko ne ispuni, a neko to ispuni samo da bi pokazao nešto drugo? Otvoriće se neka mnogo veća i komplikovanija pitanja u društvu.
Ono što je već rešeno nekim drugim zakonskim rešenjima, možda je trebalo neke druge zakone malo usavršiti, malo popraviti, da bi se žene osećale sigurnima, zaštićenima i u ovom društvu dovoljno afirmisanima na način na koji to zaslužuju.
Ono što jeste istina, lepo je Andrić rekao, hajde da budemo malo poetski nadahnuti, to je da ''žena stoji na izlazu i ulazu ovoga sveta, kao kapija''.
Da ne budemo baš toliko okrenuti književnosti, nego golom životu, koji je danas svuda oko nas prisutan, to je jedna žena iz naroda mnogo bolje rekla – Onaj ko je patentirao veš mašinu učinio je za žene više nego svi feministički pokreti, svi političari i svi zakoni ovoga sveta.
To je istina. Sa tog aspekta posmatrajte ženu i na tome treba nadograđivati dalju uspešnost žene. Rasteretiti je svih mogućih opterećenja koja dolaze u ovako nesigurnoj državi, koja dolaze kao posledica tranzicije, koja jeste revolucija, koju su najteže podnele žene koje su bile izložene, kao najbrojnije žrtve, u tom procesu, koje su, to sam upravo čula od koleginice, one koje su najbrojnije – nezaposlene, koje su izgubile, pre svega, zdravstvenu sigurnost, a broj ozbiljnih oboljenja se povećao baš u ženskoj populaciji u enormnom broju. O tom broju niko ne govori, o posledicama malignih bolesti koje ubrzava produženi stres kome su izložene, da ne govorimo o svemu ostalom. Prema tome, ženi je zaista potrebna sigurnost, jedna sigurna država, i ona će pružiti svoj maksimum.
Žene su se do sada pokazale kao odlični političari, pokazale su se kao izuzetno odgovorni radnici u svakom poslu, bez obzira čak i na tu trostruku ulogu koja im je nametnuta. Ako zaista želimo da učinimo nešto za žene, onda ih rasteretimo nekih elementarnih briga i učinimo društvo boljim, svakoga dana i svakim zakonskim projektom, učinimo društvo konkretnim u toj pomoći ženama. Hvala.