Vrlo kratko. Dakle, ponavljam ono što sam rekao za Robne kuće. Ako je 1996. godine otvoren stečaj nad Robnim kućama, niti ja mogu znati, niti bilo ko iz naše vlade zašto je to učinjeno, odnosno da li su dugovi bili veći od imovine. Dakle, sama prodaja 2007. godine, 11 godina nakon toga, po ceni koja je namirila stoprocentno poverioce može značiti da ste vi u pravu, ali ne mogu biti odgovoran za ono što je neko stavio u stečaj 1996. godine. Tu niste fer. Dakle, da li je stečaj trebalo da se otvara 1996. godine treba pitati onoga ko je taj stečaj pokrenuo. Ne znam ko je, možete saznati, verovatno to nije tajna. Ali, 1996. godine je Milošević bio na vlasti; ne znam ko je bio u Vladi, ali svakako nema nikakve veze sa mnom.
S druge strane, hoću da vam razjasnim ovaj član vezan za javna preduzeća. Ne sme EPS da prekine isporuku novom vlasniku preduzeća koje je kupljeno u stečaju samo zato što nisu namirena potraživanja od bivšeg vlasnika.
Ako novi vlasnik uredno izmiruje obaveze, naravno da EPS ne sme da mu naplaćuje nešto što nije njegov dug, inače bi EPS bio u povlašćenom položaju u odnosu na druge poverioce, jer bi naplaćivao od novog vlasnika, a ne iz stečajne mase. Samo to znači taj član.
Konačno, kažete da srpskim jezikom nismo dobro objasnili šta znači prezaduženost. Mi smo u zakonu odabrali najjednostavniju definiciju, a to je da su obaveze veće od imovine. U tom slučaju, sam dužnik može da zatraži pokretanje postupka, po članu 55. ovog zakona, a sud može da prihvati, može i da odbije. Sudija ima pravo da, ako nije siguran, angažuje sudskog veštaka. To je objašnjenje i ne treba od toga praviti neku mistifikaciju.

Zahvaljujem. Reč ima gospodin Buha.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani Srbije, pred nama je vrlo bitan zakonski projekat, koji je Ministarstvo  moralo sagledati daleko dublje, sa daleko više konkretnih rešenja. U ovom zakonu nemamo ništa što će ubrzati postupak, ništa što će omogućiti poveriocima da dobiju što veći iznos sredstava koja potražuju. S druge strane, troškovi postupka, kao treći uslov isplativosti stečajnog postupka, jako su veliki.
Pokušaću sada to da pokažem sa podacima koji postoje u našim medijima, koje su mediji objavljivali ovih dana kada se razgovaralo o stečaju. Između ostalog, došli smo do podatka da je brzina stečaja u Republici Srbiji 2,7 godina. Međutim, u ovih 2,7 godina utrpane su i babe i žabe – i jednostavni postupci, koji se završe za dve rasprave, i složeni postupci koji traju godinama. Stečajni postupak protiv „Jugoskandika“ traje još od 1993. godine, znači traje do sada 17 godina, a trajaće 26 godina, dok se god ne završi ovaj postupak, s obzirom na isplatu poverilaca iz ovog postupka. Imamo, recimo, „Kosovsku banku“, čiji postupak traje 19 godina, i mnoge druge. Znači, sve smo to udrobili u jedno pa smo dobili 2,7.
Samo ću da kažem koliko je to u našoj okolini, u regionu. U regionu je prosek oko godinu i po, u EU je negde 1,2, u SAD je devet meseci.
Što se tiče stepena namirenja, kod nas je 25% od ukupnih potraživanja. U Nemačkoj je 52%, u Hrvatskoj je 30%, u Bugarskoj 32%, u Rumuniji 29%. Znači, otprilike za razvijenim evropskim državama zaostajemo duplo.
U pogledu troškova postupka, Srbija troši 23% stečajne mase. U Nemačkoj je to 8%, u Hrvatskoj je 15%, u Bugarskoj i Rumuniji je 9%. Opet u odnosu na region trošimo dva-tri puta više. Ovo su stvarni pokazatelji koji govore o tome šta je stečajni postupak u Srbiji i koliko je on efikasan.
S druge strane, ako uzmemo ove eklatantne primere, o njima moramo govoriti, kao što je „Jugoskandik“, kao što su četiri banke i ostale banke koje se nalaze u stečaju, samo da vam kažem da je trenutno u stečaju ukupno 19 banaka, a u postupku likvidacije dve banke. Od osiguravajućih kuća u stečaju je sedam, u likvidaciji dve; štedno-kreditne zadruge dve i jedna u postupku likvidacije.
Trenutno se u postupku stečaja nalazi oko 2.000 predmeta, što jasno govori o usporenom postupku, ogromnim troškovima koje „jede“ ovaj postupak; oni koji su učestvovali u finansijskim transakcijama sa firmama i pravnim licima koja su ušla u stečajni postupak nikad videti neće određeni procenat svojih potraživanja.
Ono što je problem ovog zakona, to je problem ove vlasti. Ova vlast ne čini ništa da ubrza postupak, a to najbolje pokazuje podatak, koji imate vi u Vladi i svi državni organi, da je Evropska komisija u izveštaju za 2008. godinu, između ostalog, rekla za pravosudni sistem da je najozbiljnija prepreka u privlačenju stranih investicija. Nadalje, Evropska komisija govori o sporosti pravosuđa koja direktno utiče na ekonomske prilike u zemlji; mnoge firme odlaze u bankrot zbog nemogućnosti naplate potraživanja koja su nesporna.
To je direktan udarac na pravosudni sistem i Evropska komisija direktno ukazuje na akutni problem države. Najakutniji problem je upravo u oblasti pravosuđa, što ima reperkusije na stečajni postupak, koji ovog trenutka traje onoliko koliko traje.
Pored svega ovog što sam naveo, moram napomenuti osnovne probleme u samom postupku koje ste vi ovde probali da korigujete, međutim, ne vidim tu nikakvu korekciju koja je iskazana u članu 11. Predloga zakona gde vi iznosite razloge stečajnog postupka, odnosno razloge stečaja, pa kažete u stavu 1 – razlozi stečaja su trajnija nesposobnost plaćanja, preteća nesposobnost plaćanja, prezaduženost, nepostupanje po usvojenom planu reorganizacije i ako je plan reorganizacije izdejstvovan na nezakonit način.
Da se zadržimo na prvom i drugom razlogu, to su trajnija nesposobnost plaćanja i preteća nesposobnost plaćanja. Da sada ne čitam, nemam vremena, odredbe zakona su šture, nepotpune i necelishodne. Iz njih samo može da proistekne voluntarizam, voluntarizam sudija, voluntarizam upravnika, voluntarizam celokupnog sistema koji je morao daleko jednostavnije, sa daleko jednostavnijim merama i propisanim normama stvoriti preduslove za stvarne razloge, koji se ne mogu menjati.
Nažalost, vi ovo niste promenili, a istu praksu koju smo imali po onom starom zakonu ste nasledili.
Niste hteli da promenite, samo zato što ne želite da se postupak ubrza. Ne želite, to je evidentno kod onih preduzeća koja se godinama nalaze u tom postupku.
Ono što je još bitno naglasiti, to je da je vrlo štetno to što u postupku učestvuje Agencija za privatizaciju. Sad ću reći zašto. Agencija za privatizaciju učestvuje u formi stečajnog upravnika i sprovodi postupak. Ta lica koja su u stalnom radnom odnosu u Agenciji učestvuju u ovome i dobijaju naknade.
S druge strane, vi ste to izdejstvovali, prevashodno vaše ministarstvo, ista ta lica koja su u radnom odnosu imaju vrlo visoke zarade; zarade za 2008. godinu bile su 87.000, što je skoro dva puta više nego što je prosek privrede, 87.173,36 dinara. Pored toga, kroz nagrade i naknade (vi imate i naknade) lica u Agenciji za privatizaciju ostvaruju enormne svote prihoda i zarada.
Ne završava se tu angažovanje radnika Agencije za privatizaciju. Imamo njihovo učešće u upravnim odborima, njihovo učešće u skupštinama pravnih lica. Ne završava se ni tu, oni su čak i vršioci direktora u nekim situacijama, u pravnim licima. Dokle? Uz ovako visoka primanja, uz ovakav angažman itd.
Zašto nam postupci, negde 670 postupaka stečaja, traju toliko? Baš zbog toga. Šta ih briga, neka traje koliko traje. Prodajemo malo imovine, namirimo sebe i jako nam je lepo.
Koliko društvo tu gubi? Evo koliko društvo gubi: Agencija za privatizaciju u 2007. godini isplatila je na konto bruto zarada 467.000.000, u 2007. godini 653.000.000, u 11 meseci 2008. godine, tada sam dobio odgovor na poslaničko pitanje, 865.000.00 dinara. Gledajte kolika su to sredstva, uz ličnu zaradu od 87.000 (to je prosek u Agenciji za privatizaciju) u odnosu na 31.000 u toku ove godine. To je jasan pokazatelj gde se rasipaju sredstva i zašto ta lica u Agenciji za privatizaciju koja učestvuju u stečajnom postupku ne završavaju, ne čine ništa da se završi. Niko ih ne opominje. Nema društvene klime, niti inicijative od strane državnih organa da oni preduzmu aktivnosti da se taj postupak ubrza i završava u nekim normalnim okolnostima.
Ovo što ste vi potpisali u toku 2008. godine, tačno ću vam sada navesti, Pravilnik o osnovama i merilima za određivanje nagrade za rad i naknade troškova stečajnih upravnika, potpisano sa vaše strane 4. marta 2008. godine, ovo u stvari govori o pravom kriminalu.
Vi ste njih doveli u poziciju da mogu da uzmu koliko hoće kroz sistem nagrađivanja.
Nažalost, nema vremena i ja ću zaključiti, a preostalih sedam i po minuta iskoristiću u toku sutrašnjeg dana. Hvala vam.

Zahvaljujem, gospodine Buha.
Reč ima ministar gospodin Mlađan Dinkić. Izvolite.

Samo kratko da kažem da je Pravilnikom predviđeno da ako se brže završi postupak stečaja stečajni upravnik dobija veću nagradu; ako sporije radi, ima manju nagradu. Dakle, to je promenjeno u odnosu na prethodni period.
Ne postoji motiv stečajnog upravnika da duže radi postupak, jer je novim pravilnikom predviđeno smanjenje nagrade ako duže traje postupak, i obrnuto – veća nagrada ako brže završi. Toliko.

Zahvaljujem. Gospodin Buha ima reč. Javljate se u formi replike? Niste shvaćeni.

Po ovom pravilniku... Ne znam kada ste promenili, na sajtu Agencije za privatizaciju sam pronašao ovaj akt, on je iz marta 2008. godine.
Samo bih nekoliko primera da kažem: tamo gde je stečajna masa, koja služi kao osnov za obračun, do 250.000 evra, stečajni upravnik ima pravo na nagradu od 11.100 evra i uvećanje od 3% vrednosti preko 100.000 evra do 250, što može da donese stečajnom upravniku 86.000 evra.
Znamo da gotovo nema upravnika, posebno onih koji nešto znače za stečajna veća, danas stečajne sudije, koji nemaju bar sedam-osam stečajeva koje vode paralelno, pa onda vidite koliko stečajni upravnici uzimaju.
Ovde smo dobili podatak u vidu poslaničkog pitanja, gospodin Moldovan koji je već dobio nekih 250.000, očekuje ga neka naknada od 750; nismo dobili odgovor i najverovatnije nećemo.
To je samo jedan od primera koliki su novčani iznosi koji se daju stečajnim upravnicima, uz vaše znanje, uz vašu podršku, u krajnjem slučaju i uz vašu regulativu koja im je to omogućila.

Zahvaljujem. Gospodin Aleksandar Janković ima reč. Izvolite.

Poštovana gospođo predsednice, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, želim da dam svoj komentar vezan za Predlog zakona o stečaju. Istovremeno želim da predstavim kako Zakon o stečaju sada izgleda u praksi i da na osnovu tog iskustva sagledam kako će se ovaj novi zakon o stečaju primenjivati i šta će on kvalitativno poboljšati.
S obzirom na to da se bavim advokaturom, ali i da posedujem licencu stečajnog upravnika, te da često zastupam stečajne dužnike u sudskim postupcima kao advokat, mogu da kažem da će novi zakon o stečaju doprineti ubrzanju i unapređenju samog stečajnog postupka. Postoji nekoliko preduslova za to.
Pre svega, smatram da će ukidanje insitituta stečajnog veća dovesti do većeg ovlašćenja samog stečajnog sudije koji će, s druge strane, uz tako data ovlašćenja brže odlučivati, biće potpuno samostalan u radu i samim tim postojaće manja mogućnost odugovlačenja prilikom izrade samih zaključaka i rešenja, s jedne strane, kao i odlučivanja po eventualnim prigovorima stečajnih poverilaca, s druge strane.
Ako pogledamo sam status stečajnog upravnika, vidi se jasno da se promenio, da će se promeniti u odnosu na dosadašnji zakon. Naime, pooštrava se odgovornost u radu, s jedne strane, ali se s druge strane stečajnom upravniku dodeljuje status službenog lica. To je ono što je praksa i tražila.
To je vrlo dobra odredba, koja će sigurno doprineti većoj zaštiti integriteta i nezavisnosti u radu samih upravnika, ali i pooštriti njihov položaj u slučaju nekih zloupotreba ovlašćenja.
Što se tiče formulacija iz člana 24. vezanih za obnavljanje i oduzimanje licence, smatram da su dobro izbalansirane.
Posebno je bitno pitanje mogućnosti obnavljanja licence nakon isteka roka od tri godine, čak i ako upravnik nije obavljao poslove stečajnog upravnika, uz dostavu dokaza da je bio polaznik najmanje tri stručna seminara godišnje.
Nekada će licencirani upravnik biti imenovan na neko mesto sa državnim položajem, te zbog toga neće biti u mogućnosti da obavlja svoju delatnost.
Na ovaj način ostaje zaštićen da će nakon isteka svog mandata u državnoj ili nekoj drugoj službi moći da se vrati svojoj profesiji stečajnog upravnika.
Davanje većih ovlašćenja i samom odboru poverilaca je dobra stvar, ali tu treba biti izuzetno oprezan. Naime, kao što je i normalno, svako kome se duguje odgovarajuća suma novca, koja uz to ne može biti naplaćena, uglavnom i više godina od samog padanja u docnju stečajnog dužnika, može dovesti do situacije da se neke odluke i postupci stečajnih upravnika doživljavaju krajnje subjektivno, što opet može doprineti čestim zahtevima za razrešenje istih.
Zato smatram da je dobra formulacija da se krajnja odluka o razrešenju stečajnih upravnika ostavi onome ko je za to stručan, a to je stečajni sudija. Na ovaj način će se smanjiti mogućnost samovolje pojedinih članova odbora poverilaca, koji će, po pravilu, biti oni iz redova najvećih.
Dosadašnji najveći problem prilikom pokretanja stečajnog postupka je bio način na koji je neko od poverilaca trebalo da predujmi avans za pokretanje postupka stečaja. Ako uzmemo u obzir činjenicu da je predujam za pokretanje stečajnog postupka u dužniku srednje veličine bio između dvesta i trista hiljada dinara, a nekada i znatno više, te okolnosti da je poverilac po pravilu svoj predujam mogao da dobije nazad tek nakon pravosnažnosti rešenja o glavnoj deobi, to je umnogome otežavalo sam postupak.
Stavljanje iznosa predujma za pokretanje stečajnog postupka u prvi isplatni red, kao prioritetnih troškova stečajnog postupka, te promena ovakve prakse za sporo vraćanje predujma sada može umnogome olakšati odluku poverilaca da se odluče da podnesu predlog za pokretanje stečajnog postupka. Jer, kada budu sigurni da će svoj novac dobiti u relativno kratkom roku, a ne u roku, često, i od nekoliko godina, svakako će se lakše odlučiti za polaganje navedenog iznosa novca.
Još jedna stvar je ključna za dužinu trajanja samog stečajnog postupka. To je pitanje trajanja sudskih postupaka.
Ako uzmemo u obzir relativno kratke rokove u kojima po osporavanju prijavljenog potraživanja dođe do same parnice, kao i činjenicu da se prvostepeni sudski postupak po osnovu tako osporenog potraživanja zaista dosta brzo završi, onda stupa na delo ono što jeste bio veliki problem godinama unazad – to je okolnost da se po osnovu žalbe nezadovoljne stranke u postupku na drugostepenu odluku često čeka i više od godinu dana, s obzirom na veliki broj predmeta koji se nalaze u radu u Višem trgovinskom sudu.
Iako su te odluke Višeg trgovinskog suda po žalbama u preko 99% slučajeva pravno perfektne, one su zbog velikog broja predmeta zaista često prespore. Očekivana reforma sudstva i uvođenje drugačijeg sistema apelacionih sudova umnogome će doprineti ubrzanju sudskih postupaka. Uvođenje posebnih veća koja će odlučivati po žalbama na prvostepene odluke u stečajnim predmetima biće, u stvari, onaj ključni činilac koji će ubrzati stečajni postupak.
Samim tim dolazak do željenog ročišta za glavnu deobu biće neuporedivo brži, što će ohrabriti poverioce da krenu u proceduru pokretanja stečaja nad insolventnim pravnim licima.
U našoj javnosti je vrlo ustaljeno mišljenje da je sam stečaj bauk. Često je pokretanje stečaja nad nekim pravnim licem vrlo teška stvar, kako za zaposlene, tako i za pojedine lokalne sredine u kojima decenijama unazad to pravno lice predstavlja jedinu stvar koja čuva to mesto od zaborava i potpunog izumiranja.
Međutim, često je stečaj za insolventna pravna lica jedini spas. Brzo i uspešno okončanje samog stečaja, te prodaja imovine stečajnog dužnika kao pravnog lica, dovodi do otpočinjanja procesa proizvodnje u njima i dovodi do zapošljavanja istih onih radnika koji su često godinama dolazili na posao, a nisu primali nikakvu platu. Taj privid postojanja firme sada se potpuno menja, te kupac kroz preuzetu imovinu bez tereta i dugovanja može mnogo lakše da započne proces proizvodnje. Po pravilu, preko 70% tako novouposlenih radnika spada u grupu radnika iz predstečajnog postupka.
Istakao bih i jedan konkretan problem koji se mora rešiti u hodu. To je problem neusklađenosti poreskih zakona sa Zakonom o stečaju. S obzirom na to da je Zakon o stečaju leks specijalis u odnosu na sve druge zakone, to se često javlja problem neusklađenosti.
Kao primer navešću praksu poreskih uprava da i nakon prodaje stečajnog dužnika kao pravnog lica nastavljaju da u svojoj evidenciji vode dugovanja iz perioda predstečajnog postupka. Kako novoformirano pravno lice posle prodaje ne dobija novi PIB i matični broj, već zadržava postojeće, teško je razdvojiti ranija dugovanja; kamate i dalje teku i nisu stavljene na nulu, a ono što je procentualno naplaćeno kroz rešenja o glavnoj deobi se računa samo kao delimično naplaćeno potraživanje, odnosno dugovanje. Tu se javlja sumnja kod kupaca da li zaista kupuju pravno lice bez dugovanja. Ova situacija se rešava dosta teško i uglavnom kroz dopise stečajnog veća i stečajnih sudija poreskim upravama, ali se neretko tu ne završava ovaj problem.
Ovo je nešto što se zaista hitno mora rešiti i apelujem na sve državne institucije da ovo shvate kao dobronamernu sugestiju i apel.
Osvrnuo bih se malo i na sam proces oglašavanja radi prodaje imovine. Smatram da je uvođenje sistema visine vrednosti imovine koja se oglašava za prodaju kao odstupanje od obaveznog pravila, naravno uz saglasnost odbora poverilaca, dobra stvar.
Naime, do sada je važila odredba da se svaka prodaja imovine, bila parcijalna ili kompletna, mora oglasiti u tri visokotiražna lista koji izlaze na teritoriji cele zemlje. To je često dovodilo do obesmišljavanja same prodaje, jer je zbog čestih neuspelih prodaja oglas morao biti ponovljen i po nekoliko puta. Na taj način visina troškova oglašavanja bi mogla preći iznos vrednosti imovine ili vrednost koja je dobijena na samom javnom nadmetanju.
Ovo smatram posebno dobrom odredbom ovog zakona koji u krajnjoj meri umnogome štiti interese stečajnih poverilaca, kako se novac ne bi uzaludno odlivao iz stečajne mase.
Ono na šta bih posebno skrenuo pažnju jeste činjenica da je odredba novog zakona o izboru stečajnog upravnika po sistemu sledećeg sa spiska za teritoriju konkretnog suda umnogome teška odluka. Ona će često biti potpuno opravdana i celishodna, ali će postojati primeri kada takva odredba zakona neće doprineti dobrom i brzom završetku stečaja.
Naime, mnogi stečajni upravnici koji će tek steći licencu, kao i oni koji već poseduju licencu nisu imali priliku da vode stečaje nekog velikog privrednog društva. To može biti umnogome otežavajuća okolnost, a njihovo neiskustvo može ugroziti i njih same, u smislu mogućnosti pravljenja greške, ali i poverioce koji od stečaja očekuju namirenje svog potraživanja u što većem procentu.
Zato je dobro što je u takvim izuzetnim slučajevima ovim zakonom ostavljena mogućnost da stečajni sudija odstupi od ovog obaveznog principa, uz preuzimanje velike odgovornosti na sebe lično.
Gledano s druge strane, uvođenje obaveznog osiguranja za stečajne upravnike od profesionalne odgovornosti prilikom imenovanja za stečajnog upravnika, predviđenog u članu 30, u visini osiguravajuće sume od najmanje 30.000 evra u dinarskoj protivvrednosti, može dodatno zaštititi i stečajne upravnike, ali i stečajne i sve ostale poverioce. Ovu odredbu zakona, koja je takođe usmerena na zaštitu kako samog stečajnog upravnika tako i svih poverilaca, pozdravljam.
Institut bankrotstva i reorganizacije stečajnog dužnika ostaje uglavnom nepromenjen, i to je dobro. Sama reorganizacija je često dobar način za oporavak stečajnog dužnika, ali tu postoji i druga stvar, koja se tiče sudstva – zbog prevelikog obima predmeta u Višem trgovinskom sudu, prilikom ulaganja žalbi na donošenje rešenja o usvajanju plana reorganizacije na odluku drugostepenog suda se u praksi često čeka i po nekoliko meseci, pa sve do godinu dana.
Za to vreme stečajni postupak stoji; nema ni bankrotstva, a ni reorganizacija ne može da krene sa realizacijom. Ta paraliza u radu umnogome doprinosi nedopustivom produžetku samog stečaja.
Ono što sam ranije rekao, a što je vezano za očekivanu novu mrežu sudova, kao i novu nadležnost sudova, te uvođenje posebnih sudskih veća koja će se baviti isključivo rešavanjem predmeta iz oblasti stečaja, umnogome će razrešiti ovu situaciju i ubrzati sam postupak stečaja. Možda deluje da se i suviše osvrćem na sudski postupak, ali verujte, iz prakse, da je njihovo ubrzanje ključ ubrzanja samog stečaja.
Odredba iz člana 82. koja se odnosi na mogućnost prebijanja potraživanja poverioca prema stečajnom dužniku, tj. propisivanje da se to pravo ne gubi sa otvaranjem stečajnog postupka (naravno, ukoliko je ovo pravo poverilac stekao pre podnošenja predloga za pokretanje stečajnog postupka), smatram drastično boljom odredbom u odnosu na dosadašnji zakon. Smatram da će ovo umnogome doprineti ubrzanju rešavanja pitanja potraživanja poverilaca, a samim tim i ubrzanju stečaja.
Na kraju, ovaj zakon uz pravilnu medijsku prezentaciju može da dovede i do nečega još bitnijeg. Može da dovede do povećanog interesovanja investitora da kroz stečajni postupak kupuju imovinu pravnih lica koja uglavnom godinama ne rade i čiji proizvodni kapaciteti ne proizvode niti jedan jedini dinar. Na ovaj način evo i prave prilike za ulaganja, i to u one privredne subjekte koji su do sada bili samo teret, često i na državnom budžetu.
Što se tiče zakona o izmenama Zakona o Agenciji za licenciranje stečajnih upravnika, mogu da kažem da je takođe dobar. Agencija inače dobro radi svoj posao i zaista je pravilno ustrojena. S obzirom na to da je uvedena praksa obaveznog elektronskog izveštavanja o toku stečajnog postupka, te da se svaki dokument koji se u stečajnom postupku mora uraditi sada šalje elektronskim putem u samu agenciju, koja opet, s druge strane, po sistemu nadzora prati rad stečajnih upravnika i zakonitost u postupanju, umnogome se smanjuje mogućnost zloupotreba, jer jednom obrađen i poslat dokument, koji se pošalje elektronskim putem u samu agenciju, više nikada ne može biti promenjen, dodatno ispravljen ili naštelovan. Ovo je još jedan od preduslova za bržu implementaciju samog zakona o stečaju.
Agencija za licenciranje stečajnih upravnika u budućnosti treba da se posebno posveti dodatnoj edukaciji licenciranih stečajnih upravnika i organizovanju seminara na kojima će se raspravljati o stvarima iz prakse, kako ne bi izgubila korak sa primenom zakona.
Poslanička grupa ZES će podržati oba zakona, jer su ključ ubrzanja stečajnog postupka, veće kontrole u radu stečajnih upravnika i, na kraju, bržeg oživljavanja onih pravnih lica koja često godinama unazad ne rade i ne privređuju. Hvala.

Zahvaljujem. Dame i gospodo narodni poslanici, završili smo sa današnjim radom. Gospodinu ministru Dinkiću, gospodinu Luki Andriću i svima vama zahvaljujem. Nastavljamo rad sutra u 10 časova.