Reč ima narodni poslanik Mladen Grujić, ovlašćeni predstavnik Poslaničke grupe Nova Srbija.

Poštovana gospođo predsedavajuća, poštovane kolege, gospodine ministre, dozvolite mi da se na početku izlaganja složim sa vama u jednoj stvari, a to je da je situacija što se tiče stečaja u Srbiji katastrofalna. Tu, nažalost, prestaje svaka sličnost u mojim i vašim stavovima.
Mi trenutno u Srbiji imamo, ako se ne varam, 60.000 preduzeća koja ispunjavaju uslove za stečaj, po današnjem zakonu. Ima tu dosta firmi koje imaju po jednog zaposlenog, ali ima i preduzeća sa sto ili više zaposlenih. Sa sigurnošću mogu da tvrdim da sudbina barem 200.000 ljudi, 200.000 zaposlenih zavisi od promena o kojima mi danas diskutujemo; 200.000 zaposlenih sa oko 400.000 članova familija, ako računamo da svako ima muža, ženu ili dete. Znači, sudbina 600.000 ljudi je više nego dobar razlog da svi sedimo ovde i probamo da nađemo najbolje rešenje za njih, zajedno.
Mi iz Nove Srbije ne bežimo od toga da zajedno sa vama dođemo do zajedničkog, dobrog zakona o stečaju. Pre godinu i po dana, kada smo prešli u opoziciju, rekli smo da nećemo sedeti u ovim klupama i biti apriori protiv svega što predloži Vlada, naprotiv, kada vidimo da ste dali neki predlog koji je smislen i da je interes naroda i interes države očigledan, mi ćemo ga podržati. Lično se ne slažem sa vama da je bilo neophodno donositi novi zakon o stečaju. Mislim da je bilo potrebno da se Zakon o stečaju primenjuje, što se do sada baš nije najčešće dešavalo, ali o tome ne odlučuje Skupština
U ovom predlogu zakona ima stvari koje su na mestu, mada mislim da smo to mogli da postignemo izmenama postojećeg zakona, ali hajde da kažemo da je to samo forma. Zakoni su živa stvar i u zavisnosti od razvoja društva treba da se menjaju i zakoni. Mi to prihvatamo. Nažalost, u ovom zakonu, u ovom predlogu zakona postoje dve promene u odnosu na postojeći zakon, koje su izuzetno bitne. Vi ste nabrojali više, ali smatram da su neke tehničke, neke su i u redu. Postoje dve izmene na kojima insistirate koje nisu ni tehničke, niti su izazvane prirodnim društvenim razvojem.
Te dve stvari o kojima želim da govorim danas su klasičan primer načina na koji ova vlada, vaša vlada funkcioniše, a to su male, sitne modifikacije koje ubacujete u zakone i koje nemaju drugu funkciju osim da se koriste u momentima kada se razračunavate sa političkim neprijateljima ili nagrađujete političke istomišljenike. To je problem ovog društva. Dajte nam jednom da donesemo svi zajedno jedan zakon koji je jasan, koji je precizan i koji ne ostavlja prostora za manipulacije.
Prvi pojam koji ste uveli u ovom zakonu, koji meni smeta, jeste pojam prezaduženosti kao jedan od razloga za stečaj. Dakle, razlog za stečaj nije samo kada je firma blokirana ili ne može da ispunjava svoje obaveze, već i kada neko proceni da preduzeće neće moći da ispunjava svoje obaveze u budućnosti. Za tu procenu ne postoji nikakav egzaktan metod, neka ekonomska definicija, već isključivo osećaj sudije. To sa osećajem u srpskom zakonodavstvu i u srpskoj ekonomiji se uvek svede na neku političku naredbu odozgo. Nažalost, govorim iz iskustva.
Nije dobro što ovo predlažete, jer danas, koristeći ovu odrednicu zakona, možete da oterate u stečaj bilo koju firmu u Srbiji koja se bavi nekretninama, na primer.
Vrednosti nekretnina su prepolovljene zbog svetske krize, zbog naše krize, zbog takve situacije na tržištu i danas možete slobodno da uđete, govorim o Beogradu jer sam beogradski poslanik, u bilo koju građevinsku firmu u Beogradu i da procenite da je prezadužena. U Beogradu ima više takvih firmi, i baš da vidimo hoće li sud proglasiti stečaj u svima njima ili samo u onoj u kojoj je vlasnik davao najviše izjava protiv vlasti u poslednje vreme.
Druga baš loša stvar u ovom predlogu zakona je izvlačenje stečajnog upravnik iz bubnja, metodom slučajnog uzorka. Dozvolite mi da pročitam obrazloženje predlagača zakona: „Imajući u vidu veliki broj stečajnih upravnika i činjenicu da nekima od njih nikada nije dodeljen nijedan stečajni predmet, zakon propisuje da se stečajni upravnik po pravilu bira metodom slučajnog odabira sa liste aktivnih stečajnih upravnika“, verovatno da bi sticali što veće iskustvo. Nema logike. Da li hoćete da dovedete nekog stečajnog upravnika koji nikada nije radio, koji nikada nije imao nijedan slučaj da vežba malo tako što ćete mu dati stečaj neke od beogradskih banaka, a bojim se da ćemo uskoro imati stečajeve beogradskih banaka?
Naravno, kao i uvek, zakonodavac ostavlja mogućnost da u komplikovanim slučajevima, bez definicije komplikovanog slučaja, sudija može da postavlja stečajnog upravnika po svom nahođenju.
Ovde pravite dve greške. Prvo, suludo biranje metodom slučajnog uzorka stečajnih upravnika, a onda ostavljate prostor da ako vam je baš stalo do tog predmeta postavljate svog čoveka.
Gospodine ministre, šta vam je sledeći korak? Isto tako možete da propišete da, na primer, u građanskim parnicama stranke ne mogu da biraju svog advokata nego da ga izvlače iz bubnja, jer ima toliko advokata u Srbiji koji nemaju dovoljno posla a ni prakse, a s druge strane, ima nekih koji imaju previše. Dajte, molim vas, da se uozbiljimo.
Ovde smo zajedno, ovde smo da probamo da nađemo neka rešenja. Nova Srbija je podnela desetak amandmana na ovaj zakon i ako ih prihvatite mogu da kažem da ćemo mi vama podržati zakon, jer smo svesni koliko je potrebno da ovaj zakon bude što lakše primenljiv. Spisak naših predloga amandmana je kod vas, pročitajte, razmislite.
Nama je najvažnije da prestanemo sa praksom... Rekli ste da prosečni stečaj traje godinu ili dve, a ja ću sada da vam nabrojim desetogodišnje stečajeve, i to je ono što nas boli. Ti desetogodišnji stečajevi nisu desetogodišnji zbog toga što su komplikovani, nego zato što služe da se pune džepovi stečajnim upravnicima, grupi povlašćenih poverilaca i sudijama.
Mogu da vam navedem samo neke od primera iz beogradskog okruga: građevinsko preduzeće „Rad“, „Beko“, to su najbolji primeri skandaloznih stečajeva. Ta forma ne postoji u zakonodavstvu, ali postoji u praksi.
Do sada je, ako se ne varam, ispravite me, bilo pet stečajnih upravnika građevinskog preduzeća „Rad“ koji su završili ili u zatvoru ili u bekstvu, a stečaj se ne privodi kraju. Očigledno je svima slatko da se bave tim stečajem i nadaju se da neće baš oni da stradaju.
Praksa je u Srbiji da se brzo okončaju stečajevi samo u onim firmama gde je sve već pokradeno, pa ni sudiji ni stečajnom upravniku nije interesantno da razvlače predmet.
Da li ima boljeg primera od „Beka“? Svi smo u nekoj fazi svog života kupili nešto kod njih. To je bila čuvena konfekcija. Rasprodajom imovine namireni su svi poverioci, ali, nažalost, ostalo je još imovine i to baš, igrom slučaja, u Knez Mihailovoj ulici i u drugim pešačkim ulicama u Srbiji.
Da vas podsetim, 60% firme „Beko“ pripada malim akcionarima, a 40% Akcijskom fondu. Nikome se u ovom trenutku ne mili da vrati preduzeće njegovim vlasnicima sada kada su svi poverioci namireni. Zavlače se radnici, zavlače se akcionari, zavlači se i Akcijski fond kojeg vi kao ministar zastupate. Izmišljaju se novi razlozi za odugovlačenje stečaja i samo se traže načini da se imovina istopi. Verujte mi da će se istopiti, jer nema boljeg načina u Srbiji da nešto nestane ili ispari, nego što je to stečaj.
Novi zakon o stečaju ne čini ništa da se stečaj pojednostavi ili ubrza, nažalost.
Dobar zakon o stečaju služi za to da unese pravnu sigurnost u privredu, tj. da svako preduzeće može da proda robu ili da pruži usluge drugom preduzeću, a da bude sigurno da će tu fakturu naplatiti. Za to služi stečaj.
Ovo je samo još jedan primer, od mnogih, da ovoj vladi savršeno nije stalo da se u poslovanje u Srbiji unese sigurnost, jer onda se gubi moć ministara, zamenika ministara i cele armije državnih moćnika. Onog trenutka kada imamo stabilnu i sigurnu privredu, vi gospodine ministre, radite svoj posao, zamenici rade svoj posao, ali ne možete direktno da utičete na privredu. U tome je suština problema. Hvala.

Reč ima potpredsednik Vlade Mlađan Dinkić. Izvolite.

Hvala. Hteo bih da odgovorim na ove tri primedbe koje ste izneli.
Najpre, niste istinito izvestili narodne poslanike i javnost vezano za prvi slučaj, a to je slučaj prezaduženosti. Tačno je da se u Zakonu o stečaju predviđa da ukoliko je neko preduzeće prezaduženo, odnosno ukoliko ima veće obaveze nego što mu je vrednost imovine, sam dužnik može da pokrene postupak stečaja. Poverilac ne može. Vi ste sve vreme govorili da poverilac može da pokrene. Zašto bi to radio? Data je mogućnost, tako je u svim stečajnim zakonima u razvijenim zemljama, da sam dužnik, onaj ko duguje, onaj ko je u problemu ima mogućnost da pokrene stečaj ukoliko smatra da je nesolventan, odnosno prezadužen, pre nego što postane nelikvidan, odnosno pre nego što mu se blokira račun.
Dakle, imamo dve situacije. Prva faza je nesolventnost – obaveze su veće od imovine, ali još uvek ima novca na računu i rade. Da bi sprečio mogućnost da potpuno propadne i da mu se blokira račun, sam dužnik (samo dužnik, ne poverilac) može po ovom zakonu da pokrene postupak stečaja, a sudija može da angažuje veštaka da proveri da li je takav zahtev opravdan i da ga odobri ili ne. To zakon predviđa i to je u skladu sa rešenjima u svim razvijenim zemljama.
Ukoliko je nelikvidan, odnosno blokiran je račun, tek onda u određenom roku, to je rok od 30 dana nakon što je postao nelikvidan, odnosno otkako je račun u blokadi, poverilac, ako nema drugi način da naplati potraživanje, može da pokrene postupak stečaja prema dužniku. Dakle, to je jedna stvar. Niste istinito informisali narodne poslanike.
Druga stvar, što se tiče izvlačenja iz bubnja – velika primedba privrednika je bila da nije dobro da sudija istovremeno bira stečajnog upravnika i odobrava mu troškove stečajnog postupka, jer to izaziva sumnju u korupciju. Zbog toga je preuzeto rešenje, koje su neke zemlje sa velikim uspehom uvele, da se iz bubnja, odnosno metodom slučajnog uzorka odabere neko od licenciranih stečajnih upravnika.
S druge strane, zakonom smo u Agenciji za licenciranje stečajnih upravnika pooštrili kontrolu, odnosno nadzor nad tim upravnicima, kako ne bi mogao bilo ko da ima licencu.
Dakle, u pravu ste, u smislu da li može neko ko nije imao neki slučaj, a licenciran je, da vodi komplikovani, ali je zato i data u zakonu mogućnost da sudija može u tim komplikovanim slučajevima direktno, ali uz obrazloženje, da izabere. Ali, onda sudija odgovara. Sudija preuzima veliku odgovornost na sebe ako nije slučajno izabrao stečajnog upravnika iz bubnja, nego ga je sam odredio zato što je izuzetno komplikovan slučaj i u želji da izbegne nekog ko nije do tada imao iskustva. Onda on to mora da obrazloži, da potpiše i zna se da ako taj stečaj ne ide kako valja, onda sudija može da bude pozvan na odgovornost.
Treća stvar, koja je posebno neistinita, vezana je za ovo što ste rekli da je Vlada odgovorna za ove desetogodišnje stečajeve. Potpuno se slažem sa vama da je neprimereno i loše, u svakom smislu, da se stečajevi, po starom zakonu, koji je prethodio ovom sadašnjem, vrše toliki niz godina.
Svi ovi slučajevi o kojima ste pričali, i „Rad“, po osnovu kojih je izneto puno krivičnih prijava i bila su odgovarajuća privođenja, „Beko“ i neki drugi slučajevi, na žalost, i vašu, i moju i svih onih koji žele dobro ovoj privredi, traju mnogo dugo, ali to je po starom zakonu, ne po ovom iz 2004. godine. Nije dobro da se usred slučaja koji traje, recimo, pet-šest godina unazad, prebaci odjednom ingerencija nekom novom stečajnom upravniku koji nema nikakve veze sa onim što se dešavalo u prošlosti. Želim da kažem da Vlada nema nikakvu odgovornost za ove desetogodišnje slučajeve, jer njih vodi sud. Pošto je sudska vlast nezavisna od izvršne, odgovornost za te dugačke slučajeve je isključivo na sudu.
Odgovornost Vlade je, po ovom novom zakonu iz 2004. godine, za to što traje 24 meseca, a ne kraće. Tu prihvatam da postoji odgovornost. Zato i menjamo zakon. Za ove stare slučajeve iz devedesetih godina, po starom zakonu, sud je taj koji je odgovoran. U tom smislu sasvim sam ubeđen, kao što i vi verujete, da tu postoji ogroman broj nepravilnosti i tu jedino policijska stvar može da funkcioniše, da se vidi ko tu odugovlači i koji su motivi odugovlačenja, ali napominjem da Vlada ne može da utiče na brzinu tih postupaka, pošto ih vodi sud.

Pravo na repliku, narodni poslanik Mladen Grujić.

Gospodine ministre, meni je žao što se nas dvojica ne slažemo, ne zbog našeg ličnog odnosa, nego zato što ja ostajem da živim u ovoj zemlji i kada vi više ne budete bili na vlasti i ostajem da živim sa ovim zakonima, ovakvim kakvi jesu i kakvi će se, bojim se, doneti.
Iz vašeg izlaganja vidim da ste odmah isključili mogućnost da prihvatite sve naše amandmane. Polako, pročitajte, pogledajte, deset ili dvanaest smo podneli; jedan ste odbili, možda ćete ostale prihvatiti.
Dozvolite mi da kažem za ovu drugu stvar, što se tiče stečajnih upravnika – vi, bojim se, minimizirate nekompetentnost do koje može da dođe, a to je vrlo opasno jer nekompetentnost je i unesrećila ovu zemlju, što su pogrešni ljudi na pogrešnim mestima.
Što se tiče mog pogrešnog shvatanja i toga što ste rekli da iznosim neistine, bojim se da već sada, i pre nego što je donesen zakon, imamo situaciju gde jedan član nije dovoljno jasan: ja ga tumačim ovako, a vi ga tumačite onako. Znači, još nije ni donesen, a već može da se tumači na dva različita načina. Dobro.
Takođe, želim da iskreno verujem da ste vi zabrinuti koliko i ja povodom ovih suludih stečajeva koji traju toliko godina, gde se pljačka što državna, što društvena, što privatna imovina, i nadam se samo da će se nešto uraditi u budućnosti. Do sada se nije dešavalo. Hvala vam.

Reč ima narodna poslanica Judita Popović, ovlašćena predstavnica Poslaničke grupe LDP.

Poštovana predsedavajuća, poštovano predsedništvo, poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, nažalost, u Srbiji sve reforme idu veoma sporo, korak po korak, eventualno fazno.
Slažem se sa ministrom da nije dovoljno da se donese samo zakon o stečaju pa da time završimo unapređenje celog tog postupka stečaja, jer taj zakon, pored ovih izmena i dopuna Zakona o Agenciji za licenciranje stečajnih upravnika, nije dovoljan da ceo taj postupak unapredi. Pored tog zakona, potrebno je da se donese zakon o odgovornosti direktora preduzeća koja postaju predmet tog stečajnog postupka, a potrebno je da se reformiše i ceo izvršni postupak. Kada bi se taj izvršni postupak reformisao i unapredio, mislim da bi bilo mnogo lakše da se vode postupci stečaja i mnogo bi bila jasnija situacija oko toga koja su preduzeća zrela za stečajne postupke.
Nažalost, trenutno je u Srbiji 20.000 preduzeća u blokadi preko mesec dana, 10.000 preduzeća je u blokadi oko dve godine, a preko 6.000 preduzeća je u blokadi preko tri godine. To su velike cifre za ovako oštećenu privredu kao što je privreda u Srbiji.
Nažalost, u Srbiji se vode i stečajni postupci, i to otprilike 2.000, a tim stečajnim postupcima pogođeni su radnici, otprilike 400.000 radnika. Jula meseca ove godine 300 preduzeća je ad hok otišlo, likvidirano, nestalo sa mape Agencije za privredne registre, s obzirom na to da su možda čak i 20 godina bila u blokadi. Neko preduzeće, recimo, nije plaćalo radnike od 1995. godine.
Kada imamo jednu ovako neveselu sliku onda se radujemo svakoj promeni, jer očekujemo od te promene da se malo ozbiljnije prione na rešavanje svih gorućih problema što se privrede tiče. Pozdravljamo, recimo, načela koja su označena u ovom zakonu, a to je načelo zaštite stečajnih poverilaca, jer poverioci treba da se zaštite, poverioci su oni koji su najviše pogođeni lošim poslovanjem jednog preduzeća.
Pozdravljamo načelo jednakog tretmana i ravnopravnosti u stečajnom postupku. To je takođe jako bitno da bismo poslali jednu dobru sliku i dobre signale budućim investitorima. Načelo ekonomičnosti, načelo sudskog sprovođenja postupka, načelo imperativnosti i prekluzivnosti, hitnosti, dvostepenosti, javnosti i informisanosti su načela koja su dostojna i EU i civilizovanog sveta.
Dakle, ukoliko se krećemo u okviru tih načela koja se proklamuju u ovom zakonu, onda nećemo imati problema sa sprovođenjem ovog zakona.
Mislim da ćemo, ukoliko zaokružimo set zakona, dakle, pored ovog zakona koji je na današnjem dnevnom redu i Predloga za izmene i dopune Zakona o Agenciji za licenciranje stečajnih upravnika, u tom slučaju moći da napravimo red u privrednom sektoru i da napokon shvatimo šta se to dešava u industriji, u privređivanju, a da se stvari jednostavno ne sklanjaju iz prvog plana, pa da napokon znamo ko je poslovao po zakonu, ko je poslovao u nekoj sivoj zoni, ko je sklanjao novac, a ko je taj novac koristio tako da zaista razvija to svoje poslovanje.
Ukoliko pogledamo šta se dešavalo u privredi proteklih dvadeset godina, možemo reći da se jako puno privrednih subjekata jednostavno paralizovalo, da li je likvidirano u stečajnom postupku, u postupku pred sudom, da li je otišlo u stečaj ili je jednostavno prestalo da radi, ali pro forme postoji u Agenciji za privredne registre, svejedno je. Bitno je to da ukoliko bismo mi danas zapalili sveću za svako od tih privrednih preduzeća, za svako od tih pravnih lica u Srbiji, mi bismo danas zaista imali veliko svetlo u mraku, zato što bi te sveće zaista pokazale koliko smo mi uništili našu privredu, koliko smo nazadovali za proteklih dvadeset godina.
Dolazim iz Zrenjanina. Zrenjanin je u onoj velikoj Jugoslaviji bio industrijski gigant, a danas je industrijski patuljak u Srbiji. U Zrenjaninu su, recimo, otišla pod stečaj silna preduzeća koja su nekada poslovala veoma dobro. Među poslednjima je pokrenut stečajni postupak protiv Fabrike čarapa „Udarnik“. To je jedno od tih 300 preduzeća koja su jula meseca ove godine jednostavno brisana po nekom automatizmu, jer su toliko dugo u blokadi, toliko dugo ne ispunjavaju svoje zakonske obaveze prema radnicima i uopšte prema državi. U isto vreme, u Srbiji postoji drugo preduzeće koje se bavi istom delatnošću, dakle, proizvodnjom tih čarapa.
Onda se postavlja pitanje kako je moguće da jedno renomirano preduzeće, jedna renomirana firma toliko godina ne zna da posluje, ne posluje?
Zato je dobro što je najavljeno da će se doneti jedan zakon koji će da reguliše odgovornost direktora koji su doveli do te situacije da jedno dobro preduzeće, dobra firma prestane da posluje i da se pokrene stečajni postupak.
Što se tiče ovih stečajnih upravnika, zaista se slažem i pozdravljam rešenje iz ovog zakona o izmenama i dopunama koje predviđa da se stečajni upravnici biraju metodom slučajnog izbora, jer se pretpostavlja, čim su isti dobili licencu da obavljaju taj posao, da su stručni i znaju to da rade. Prema tome, bez obzira na to ko se od tih stečajnih upravnika postavi, on će znati posao da obavi. U krajnjem slučaju, tu je Agencija da kontroliše njihov rad.
Sada je slučaj takav da je od 338 licenciranih stečajnih upravnika 235 imenovano bar jednom, a 103 nijednom. Dakle, trećina nije nijednom imala priliku da bude upravnik u stečajnom postupku. Četiri stečajna upravnika su imenovana u deset postupaka. Pretpostavljamo da su ti postupci završeni jedan po jedan, da su išli sukcesivno, međutim, ne znam da li je to baš tako. Onda se postavlja pitanje – kako to da su četiri stečajna upravnika toliko sposobna, toliko nabijena znanjem, toliko stručna da obavljaju, umesto 338 licenciranih stečajnih upravnika, poslove koje bi mogli svi zajedno da rade?
Kada se pogleda taj statistički podatak onda se, normalno, pojavi sumnja da li su pojedini stečajni upravnici favorizovani. Normalno je da mi pokušamo da otklonimo svaku mogućnost zloupotrebe, pa i zloupotrebe koja može nastati od strane stečajnih upravnika.
U krajnjem slučaju, jako je teško utvrditi da li je stečajni upravnik uradio sve ono što je trebalo da se uradi, da li je sve uradio stručno i odgovorno u tom stečajnom postupku; kada se stečajni postupak završi, da li je zaista postigao onaj cilj zbog kog je stečajni postupak i pokrenut, a to je prvenstveno da se namire poverioci. Recimo, poverioci se do sada namiruju iz tih stečajnih postupaka otprilike sa 25% njihovog potraživanja, a troškovi su oko 24% od stečajne mase. Dakle, kada se procentualno to posmatra, onda se vidi da je to veoma blizu, što se procenata tiče, i namirenje poverilaca, a bogami i troškovi koji postoje u tom stečajnom postupku, a veliki deo tih stečajnih troškova otpada na stečajne upravnike.
Pozdravljamo i to što je uveden sistem za automatizovano vođenje stečajeva i elektronsko izveštavanje, koje je uvedeno pre nekoliko meseci i koje je koštalo 420.000 dolara, uz pomoć USAID-a. To je jedan od načina da se ubrza postupak, da se postigne određena efikasnost u stečajnim postupcima.
Prema tome, ukoliko se ovaj zakon zaista striktno bude primenjivao, uz ovaj informatički sistem najverovatnije ćemo imati mnogo efikasniji način vođenja postupaka u stečajevima i mnogo, mnogo racionalniji i transparentniji.
Prema tome, mi podržavamo svako rešenje u ovim zakonskim predlozima koje vodi ka efikasnosti, odgovornosti i transparentnosti postupka.
Dobro rešenje je i to što su u zakonu striktno predviđeni razlozi zbog kojih je moguće da se pokrene postupak stečaja. To je dobro jer više nećemo imati stečajeve koji će se pokretati kada više te firme, ta preduzeća uopšte ne budu mogla da se reorganizuju, nego će to mnogo ranije da se pokrene. Time postižemo mnogo viši cilj u pogledu oživljavanja proizvodnje i očuvanja zdravog dela, zdravog tkiva tog preduzeća.
Kada govorimo o dugovima koji su u stvari glavni razlozi (dakle, o nelikvidnosti) za pokretanje stečajnih postupaka, bode oči jedan dug koji se iskristalisao ovih dana, kada se u stvari pojasnilo da je NIS, umesto tri milijarde dobitka, koliko je iskazao krajem 2008. godine, u gubitku od osam milijardi dinara.
Podsećam vas da smo mi prošle godine u ovoj skupštini raspravljali o međudržavnom sporazumu Rusije i Srbije u vezi s prodajom 51% NIS-a. Razgovarali smo o tome da je to javno preduzeće. Razgovarali smo o tome da to javno preduzeće ima određene obaveze prema budžetu, prema državi. Očekivali smo da će biti velikog dobitka, s obzirom na to da je iskazan dobitak od tri milijarde dinara. Dakle, tu i država može da očekuje određene iznose. Međutim, na kraju se pokazao gubitak od osam milijardi dinara, gde se izgubio taj novac od plus tri milijarde do minus osam milijardi dinara. Tu možemo da pronađemo elemente nedostatka transparentnosti, odgovornosti i, u svakom slučaju, velike štete po ovu državu.
Dakle, ukoliko se stečajni postupak ovim novim rešenjima koja su predložena zaista upristoji, ubrza, ukoliko se smanje troškovi i, na kraju krajeva, postigne rezultat u smislu oživljavanja bar jednog dela preduzeća koja je zadesila nelikvidnost, odnosno stečaj, u tom slučaju postignut je proklamovani cilj iz ovog zakona.
Iz tog razloga, dajući šansu Zakonu o stečaju, i zakonu o izmenama i dopunama Zakona o Agenciji za licenciranje stečajnih upravnika, LDP će u danu za glasanje da podrži ove zakonske predloge, normalno, očekujući da se neće stati sa ovim zakonskim rešenjima, da će se raditi i dalje podzakonskim aktima na poboljšanju sprovođenja ovih zakona, da će se u međuvremenu raditi na reformi izvršnog postupka, da će se raditi na donošenju zakona o odgovornosti direktora, tako da se zaokruži ceo proces oživljavanja privrede u Srbiji.
Dozvolićete, ako vi imate 20.000 preduzeća koja su u blokadi preko mesec dana, dakle možda i više meseci, u tom slučaju privreda je u nekoj vrsti nelikvidnosti i privreda ne može da funkcioniše zbog toga zbog čega i postoji. Dakle, nema tu proizvodnje, nema tu ozbiljnog rada. Tada se poslovanje sklanja iz javne sfere, sklanja se iz prostora transparentnosti, sklanja se u neku sivu zonu, koja opet dovodi do toga da i država gubi, jer gubi na porezu. Gube, bogami, i građani, jer se otvara prostor za nove monopoliste, a mi imamo i stare monopoliste; ne znamo šta ćemo ni sa ovim starim, tako da nam ne trebaju i novi monopolisti.
Dakle, još jednom hoću da potvrdim da LDP jeste za neka rešenja u ovom zakonu o stečajnom postupku. Mi jesmo za rešenja koja će pre svega da smanje troškove. Dužina trajanja stečajnog postupka je već sada smanjena na 2,7, od dve do tri godine, ali ni to nije dovoljno, jer je i to dug period za naplatu potraživanja od strane poverilaca, a znamo da je svaki dan gubitak za onog ko ulaže novac, gubitak je ukoliko mora da čeka taj novac, koji je njegov novac i koji bi on eventualno uložio.
Dakle, ovi zakoni su dobra poruka budućim investitorima, a uz ove druge, koje takođe očekujemo, može se očekivati i neki značajan rezultat u poslovanju privrede Srbije.

Zahvaljujem. Samo da vas obavestim da ćemo raditi do završetka ovog dela kada predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa imaju obraćanje, a sutra ćemo dalje nastaviti.
Povreda Poslovnika, ko reklamira? (Niko.) Ili reklamira neko? Molim vas, da li neko reklamira povredu?
Gospođa Jorgovanka Tabaković ima reč, izvolite.

Poštovani poslanici, poštovani građani, ministre za stečaj, dobro došli. Oni koji kažu da ovaj zakon nije uneo mnogo novina nisu u pravu; ja ću da počnem od člana 20, kojim smo, evo, dobili i ministra za stečaj, to je u ovom trenutku gospodin Mlađan Dinkić.
Pitam, šta znači uvođenje ministra za stečaj, imajući u vidu Ustavom propisanu nezavisnost sudstva? Možda će vam gospodin Luka Andrić, koji sedi pored vas, dati neko smisleno objašnjenje i tehnički rešen problem izbora iz bubnja onog upravnika, ali smatram da nije u redu da se, na primer, kolegi Grujiću obraćate na način da kažete da je neistina, dovodeći u pitanje osnovnu logiku stečaja.
Osnovni zahtev stečaja, od uvođenja 1515. godine u Antverpenu i 1542. godine kada je u Engleskoj donet prvi zakon, jeste da se namire poverioci, i to srazmerno svojim potraživanjima. Nemojte dovoditi u zabludu javnost i sve nas da se, u stvari, prezaduženost ne može smatrati osnovom i razlogom, a u korist poverioca, kao razlog za pokretanje stečajnog postupka.
Član 150, gde vi nastupate po službenoj dužnosti, upravo govori o tome u zadnjem stavu, gde vrlo lepo kaže da se po službenoj dužnosti donosi rešenje o pokretanju prethodnog stečajnog postupka, gde se utvrđuje postojanje pravnog interesa poverilaca.
Međutim, koliko je nezakonito da tamo gde poverilac ne traži, gde dužnik ne traži uvođenje ovakvog postupka, vi ga sprovodite, to će biti tema o kojoj ćemo govoriti naknadno. Hoću da kažem da ste ovim zakonom napravili potpun haos u pravnom sistemu. Intencija prenošenja na izvršnu vlast upravljanja stečajevima ide kroz vašu nadležnost da preko stečajnih upravnika vodite stečajeve.
Čudi me da niko nije pomenuo da ste stečajnim upravnicima predložili uvođenje zaštite, poput službenog lica, po Zakonu o krivičnom postupku. Sramno je obrazloženje koje dajete u predlogu za ovakvo rešenje i kažete da je njihov rad vrlo odgovoran i u velikom broju slučajeva imali su fizičke napade zbog te odgovornosti, brojne druge neprijatnosti itd. Zašto su imali te i brojne druge neprijatnosti, od kojih pokušavate na ovaj način da ih zaštitite? Je l' zato što su radili dobro, zato što su radili pošteno? Da li je ovaj zakon loš ili se u primeni zloupotrebljava?
Gospodine ministre za stečaj, vi ste ovim zakonom dvostepenost propisali kao mogućnost, pa stavili onaj poznati zarez, pa rekli – ako što drugo ili ako drugačije nije regulisano. Ukidate reviziju, što je neverovatno, na primer čak i za utvrđena potraživanja vrednosti preko 100.000 evra. Vama može od vas odabrano lice da donese papir po kojem nema pravnog leka. O kakvom vi poboljšanju zakona govorite kada uvodite potpunu pravnu nesigurnost i brišete pravne lekove propisane Ustavom?
Vi ste ovim zakonom propisali da javno preduzeće, kome duguje stečajni dužnik za isporučenu električnu energiju ili neke slične komunalne usluge, ne sme da prestane sa isporučivanjem tih usluga jer je uveden stečaj. Jeste li vi svesni šta ste napisali tim članom zakona? Vi kod tih i takvih preduzeća stvarate mogućnost da nenaplaćivanjem potraživanja i kod njih samih nastane stečajni razlog, a u isto vreme štitite onoga kod koga je uveden stečaj.
Šta, treba napraviti stečajnog upravnika sposobnim time što on neće morati da plaća svoje obaveze nastale pre uvođenja stečaja? To nije kontradiktornost, gospodine ministre za stečaj, to je bezobrazluk, to je pravna nebuloza. Ja se čudim članovima Vlade i vašim saradnicima koji su dopustili da ovakav materijal dođe ovde u Skupštinu.
Šta ste istovremeno rešili? Da agencije i slični organi, nad kojima kao Vlada nemate kontrolu, nadzor, ni nad sredstvima ni nad ugovorima, budu izuzeti od uvođenja stečaja. Za njih snosite odgovornost, kao osnivači, za preuzete obaveze.
Gde to ima, gospodine ministre za stečaj, da za onoga koga ne možete da kontrolišete garantujete obaveze koje on preuzima, još ga štitite od stečaja?
Sve te agencije koje su navodno balast... Ne navodno, jesu balast, vi kažete da jesu, a ništa ne radite da se tog balasta otresete, nego ih ovde štite ovim zakonom.
U suštini, ništa se ne menja ovim zakonom. Dužina trajanja stečaja dve godine, 2,7 godina, to je priča za javnost. Šta je stvarnost? Ono što se dešavalo i pre 2004. godine, kada je donet prvi zakon, a to je da će se dogovarati i odlučivati na zatvorenim partijskim sastancima, kojima će prisustvovati samo odabrani; ne u sudovima, ne na širim organima i ne u interesu građana, ne u interesu zaposlenih, ne u interesu poverilaca, već tamo gde vlast u uskom krugu zaključi da to treba. Taj prihvaćeni običaj još od 2001. godine je pravilo. Bilo je takvih slučajeva i pre 2000. godine, ali retko, i ne sa ovakvim štetnim posledicama.
Da li treba da vas podsetim na „Sartid“? Prodali ste ga za 21,3 miliona dolara, odnosno 16,5 miliona evra, a vredeo je preko petsto miliona evra, odlukama donetim na sednici Vlade od 23. januara 2003. godine i Agencije za sanaciju i stečaj, 28. marta 2003. godine, suprotno odluci Vlade kojom je rukovodio gospodin Zoran Đinđić. Ta odluka, suprotna tim koje pominjem, doneta je 6. marta 2003. godine. Treba li nekog da podsetim šta je bilo 12. marta?
Naknadno je odlučeno da se „Sartid“ i DIN prodaju drugačije od onoga što je na toj sednici Vlade utvrđeno, a bilo je utvrđeno - javnim tenderom. Mnogi od vas bi to da zaborave.
Pet stečajnih upravnika je promenjeno u „Sartidu“. Prodat je stečajni dužnik. Stečajna masa još nije podeljena, a vi znate ko lobira da se ne podignu optužnice u aferi „Pelikan“. Neki misle da je predmet izgubljen. Ne, nije, i biće procesuiran.
Isključiva nadležnost tada je bila Trgovinskog suda. I tada i onda samo menjate, navodni pravni osnov je bila nadležnost Vlade i Agencije faktička, pravna - Trgovinskog suda. Zatvarali ste te ljude, prozivali ste ih.
Tada i sada pokušavate da ove i ovakve postupke radite sami. Verovatno je nekima provizija udarila u glavu; šest miliona dolara u slučaju „Sartida“ je dokazana. Ovo nije insinuacija. O ostatku ćemo verovatno slušati. Vi znate da se pred Okružnim sudom, javnim tužilaštvom u Beogradu i dalje vodi krivični postupak.
Da li treba da podsetim Vladu da nikakvi zakoni koje ona sama predlaže ne obavezuju vas ministre da ih primenjujete? Da podsetim da je samo u jednom slučaju stečaja država oštećena za preko 13 miliona evra. Da li se neko čudi šta je tih 13 miliona evra?
Gospodin Dinkić, ministar za stečaj, zna – Robne kuće „Beograd“. Prvo ste ih namenski gurnuli u stečaj, da biste ih potom prodali italijanskom „Benetonu“, koji je, shvativši da nezakonito postupate, odustao od kupovine; nije želeo da svoj renome i ugled trampi za nešto što je inkriminisano, pa makar s druge strane stajali i Vlada i sud.
Robne kuće su, da podsetim, imale imovinu čija je vrednost veća od ukupnih dugova firme. Odlično znate da to ja znam, kao i moj prethodnik, Miša Beko, ministar u Vladi. Na tim istim papirima vi ste dalje gradili kulu troškova i stečajeva, kakve i dalje imate nameru da radite. Ti dugovi su mogli da se isplate prodajom dela imovine, a ne da se uništi cela firma i otpuste radnici.
Oštetili ste državu, akcionare i zaposlene u toj firmi, iako ste Robne kuće „Beograd“ u stečaju prodali kao pravno lice za oko 380 miliona evra, iz tih sredstava kako-tako namirili poverioce i radnike, ali da ne zaboravimo, gospodine Dinkiću, po vašoj najavi i metodologiji zvanoj Mlađan Dinkić, iz tih sredstava je bivšim akcionarima isplaćeno oko 13 miliona evra.
Pitam gospođu Malović, kao ministra pravde, Vladu i vas, po kom osnovu, na osnovu kog zakona i zakonske odredbe ste to uradili, gospodine Dinkiću? Takva odredba u zakonu ne postoji i predstavlja neoboriv dokaz samovolje i neodgovornosti Vlade. Vaše lične samovolje, čoveka koji se predstavlja nekim ko može sve da reši. Od oktobra 2008. godine potpisan ugovor sa „Fijatom“ danas najavljujete - biće u decembru 2009. godine. Ne može večito to da se radi. Tragovi samovolje ostaju kao trajni trošak države. Imam obavezu da to ponovim.
Znači, takva odredba nije postojala. Uradili ste to po sopstvenom nahođenju, vi, kao ekspert koji može sve. To je za mene, pre svega, nezakonit uticaj na sudstvo, što je praksa koja traje do dana današnjeg.
Takav nezakonit uticaj na sudstvo ste ostvarili i u jednoj manjoj vrednosti stečaja, pa reorganizacije, gde ste svom drugu Goranu Novakoviću pokušali da skinete sa vrata poverioca koji traži naplatu svog duga u celosti. Sada je pravni problem, mene uopšte vi ne zanimate, apsolutno me ne zanimate, ali problem koji ostavljate državi, gde jedan leks specijalis, kao što je Zakon o privatizaciji... Podzakonska akta, znači, pravilnici te agencije su vam poslužili kao osnov da nekoj firmi kažete – ne, vi nemate prava da otvarate stečaj. Sudu pišete pismo, gde navodno molite da se ne otvara stečaj jer je firma u reorganizaciji.
Jedan takav dokument je ovde pokazao gospodin Tomislav Nikolić u ovoj sali. Postavio je pitanje i na njega smo dobili odgovor u kojem se kaže – ne, niste uticali, nego ste zamolili Trgovinski sud.
Kako je to kada vlast moli onog kome daje platu? Kako je to kada je taj neko ko je vlast dokazao svoju samovolju da može da donosi zakone koji su neustavni, koji su suprotni svim vrednostima evropskih sudova, ljudskih prava, zakonima ove zemlje, budžetu Srbije? A ko vam ne bi izašao u susret? Kada vam je dojadilo da leks specijalis (Zakon o privatizaciji) i pravilnike koje suprotstavljate nezavisnosti sudstva stavljate iznad zakona, vi onda donosite još jedan leks specijalis, što je ovaj zakon o stečaju, kojim sebi dajete pravo ministra za stečaj koji će propisivati, takođe pravilnicima, način kako će biti angažovani i birani stečajni upravnici.
Da kažem kolegi podatak: od 450, 253 ljudi nikada nije dobilo posao, a neki su rekorderi po broju dobijenih stečajeva.
Kada pitate radnike šta znači Zakon o stečaju, oni će reći – to je način da nam država, ako je uopšte ima, na zakonit način oduzme pravo na platu, pravo na penziju, da obogati direktore i stečajne upravnike. Kako je to bilo moguće? Tako što ste Zakonom o stečaju, koji sada menjate, uveli preki sud, ali ne dovoljno prek da bi zakon trajao i dalje. Sada imate novi, gde nema revizije, dvostepenosti žalbe, neopozivo je gotovo sve.
Samo ćete, kažete, malo da izvršite proveru ovih naknada i pravilnika za stečajne upravnike, koje navodno sada to stečajno veće može da menja. Skupe većinu, pa oni odluče, pa ga kao promene. Ko sme da promeni onog koga ste vi postavili? Recite mi jedan jedini slučaj da je neko išao mimo vaše odluke za poslednjih devet godina. Od otpuštanja radnika, preko ukidanja i zatvaranja novina. Da li vam se neko suprotstavio? Ni vaši koalicioni partneri. Možda nešto za vašu internu trgovinu, ali to javnost nije videla kao korist, kao sukob mišljenja koji je za nju bio pozitivan.
Ko je dobio? Stečajni upravnici, koji su (kažu, prema važećem pravilniku), na primer, dobili za samo jedan stečaj 540.256 evra, za slučaj, vrlo indikativan, stečaja „Agrokombinata“ u Subotici, stečaj izvršen prodajom imovine u delovima. Taj najzanimljiviji deo kupila je interesantna firma „Victoria group“, samo da se zapamti, a ovih 540.000 se isplaćuje 75% u 2006. godini, ostatak u izvršenju plana. Predsednik suda pravda ovakvu naknadu pravilnikom, zakonitošću, pa kaže – nije to ni tako mnogo, tu je porez, tu je bruto, pa kad se podeli na 12 meseci, to možda i nije tako strašno.
Pitam vas – da li znate, na primer, kada o Subotici govorim, da tamo nekad jesu postojali, a više ne postoje ili su u stanju kliničke smrti: „29. novembar“, „Partizan“, „Kožateks“, „Azotara“, „Panonija“, „Kožara“, „Panonija štamparija“, „Zorka“, DP „Palić“? Mnoga od tih preduzeća prodata su u stečaju po višestruko nižoj ceni od realne, a kao kupci su se pojavljivali i sami poverioci.
U Fabrici bicikala „Partizan“ (opet zanimljiv vlasnik kasnije) došlo je do proglašenja stečaja 2005. godine. Evo kako vi sprovodite stečaj, to je za vreme vaše vladavine: dugovi, koji su mogli biti vraćeni u to vreme kada je stečaj otvoren, činjenjem Agencije za privatizaciju, koja je odlagala proveru postupka, rapidno su se povećavali tako da kada je nakon više od godinu dana prodato ono što je nekada bio „Partizan“, po ceni od 65.000.000 dinara, proizvodnja se nije mogla nastaviti, a više od hiljadu radnika je ostalo bez posla.
Moj motiv za ovaj visok ton jeste više hiljada otpuštenih radnika. Znači, osnovna definicija uvođenja stečaja je reorganizacija, ozdravljenje, namirenje poverilaca. Ali, kako će stečaj uticati na zaposlenost i na budžet u smislu fiskalnih prihoda? Vi ste to zaboravili. Vi mislite da je jedini smisao uvođenja stečaja ono što vama, ljudima koji stečaj naruče ili ostalima jeste po volji.
Na isti takav način ste uveli ovu Agenciju za licenciranje stečajnih upravnika, kojoj sada, iako je ona osnovana i posluje po zakonu, ovim zakonom dajete pravo na dalji život.
U stvari, kažete, i to se jasno vidi iz zakona, da će ona dirigovati stečajnim postupcima, i to kroz posebne partijske kadrove, odnosno stečajne upravnike.
Ko je to do sada radio, gospodine ministre? Vaša Agencija za privatizaciju, kao da je vaša lično, koja je namernim i nesavesnim propustima i propuštanjem kontrole u izvršenju ugovora od strane kupaca sada društvenog kapitala, jer je ona radila te stečajeve, i te kako odgovorna što je veliki broj privatizovanih firmi otišao u stečaj. Da ponovim samo neke: „Progres“ Arilje, „PKS lateks“ Čačak, „Raška“ Novi Pazar, „Prvi maj“ Bela Palanka, „Šinvoz“ Zrenjanin, PIK Zemun, „IGM Kolubara“ Lajkovac i mnoge druge.
Ako vi mislite, gospodine ministre,...
(Predsednik: Vreme.)
...da mi ne znamo da čitamo ovaj zakon, varate se. Još mnogo toga ćete čuti u raspravi u daljem toku.