Ministar ima reč. Gospodin Mlađan Dinkić. Izvolite.

Hvala. Iskoristio bih priliku najpre da zahvalim gospođi Juditi Popović i Poslaničkoj grupi LDP, kao i Poslaničkoj grupi SPS, na vrlo konstruktivnoj analizi zakona.
Takođe, želeo bih da obratim pažnju na ovo što je malopre govorila poslanica Jorgovanka Tabaković.
Od dvadeset minuta koliko ste govorili, svega ste prva dva minuta posvetili samom zakonu. To znači ili da ga niste dobro čitali ili ga niste dobro razumeli. Reći ću vam gde eventualno nije bilo čitanja ili razumevanja sa vaše strane.
U ovoj prvoj stvari, kada ste rekli da se po osnovu prezaduženosti može pokrenuti postupak stečaja, citirali ste član 150. Član 150, gospođo Tabaković, apsolutno se ne odnosi na to. Član 150. reguliše proces tzv. automatskog stečaja, dok član 55. zakona reguliše ovo o čemu smo polemisali poslanik Grujić i ja, a to je pokretanje stečajnog postupka od strane dužnika u slučaju prezaduženosti. To govori da ste ili površno to čitali ili da niste razumeli o čemu se radi, pa želim da vam to objasnim.
Druga stvar, što se tiče vaše primedbe da u ovom zakonu nema revizije postupka stečaja, u pravu ste, i ne treba da ima. Nije bilo ni u prethodnom zakonu. Ali, niste u pravu kad kažete da je to predviđeno Ustavom. Revizija nije ustavna obaveza, već je to vanredni pravni lek, koji se koristi samo u građanskim parnicama. Nema nikakve logike da se koristi u stečajnom postupku, jer stečajni postupak bi trebalo da bude hitan. Ako biste imali reviziju, to znači da nemate hitan postupak.
Možete govoriti krupnim rečima – ustavne obaveze itd. Revizija nije ustavno pravo, niti je predviđena Ustavom, već je to vanredni pravni lek koji se koristi u određenim parnicama, ali nikada u stečajnim zakonima ozbiljnih zemalja, jer usporava proces koji bi trebalo da bude brži.
Očito niste razumeli ni ovaj deo koji se odnosi na javna preduzeća. Potpuno je logično da u slučaju da neko preduzeće ode u stečaj i neko drugo preduzeće kupi preduzeće u stečaju novi vlasnik ne može da odgovara za neplaćenu struju koju prethodni vlasnik nije plaćao. Drugim rečima, EPS je dužan da snadbeva uredno strujom novog vlasnika, a da se namiruje iz stečajne mase za ona stara potraživanja. Bilo bi nelogično da nekog potpuno novog vlasnika koji je kupio firmu u stečaju penalizujete tako što mu tražite da plaća dugove starog vlasnika. To nije nimalo logično.
To je sve što ste govorili o samom zakonu. Vidi se da to skoro uopšte niste pročitali ili ste nepažljivo pročitali, ili niste razumeli.
Što se tiče stvari koje ste govorili van ovog zakona, a koje se odnose na neke primere koje ste navodili, rekli ste, citiram vas – vi ste prvo namerno gurnuli RK „Beograd“ u stečaj. Podsetio bih i poslanike i javnost da su Robne kuće otišle u stečaj 1996. godine. Zaista, u to doba, kao asistent na Ekonomskom fakultetu nisam mogao uticati, niti ma ko od nas koji sedimo sada u ovoj vladi, na pokretanje postupka stečaja u RK „Beograd“.
Reći – vi ste ih namerno gurnuli u stečaj... Ne znam ko su to „vi“? Definitivno, ne odnosi se na mene; 1996. godine je pokrenut proces stečaja u RK „Beograd“.
Onda kažete da smo navodno oštetili državu u tom postupku. Moram da vam kažem da je ovo najuspešniji postupak završetka stečaja. Ne valja što je to dugo trajalo, jer je, nažalost, 1996. godine pokrenuto, završilo se tek 2007. godine, od momenta kada sam, igrom slučaja, preuzeo da vodim Ministarstvo ekonomije.
Robne kuće „Beograd“ su prodate na javnoj licitaciji, koja je bila pred TV kamerama, za sumu od 360.000.000 evra. Ne daj bože da se čekalo još godinu dana, dve, da smo ušli u ovu krizu, ne bismo nikada dobili ni približnu sumu.
Inače, želim da kažem da su sa ovih 360.000.000 evra, koliko je ostvareno u postupku prodaje Robnih kuća u stečaju, namireni stoprocentno svi poverioci, što je redak slučaj u Srbiji. Ukupna potraživanja, odnosno obaveze su bile 160.000.000 evra. Od 360.000.000 evra, 160.000.000 je otišlo za stoprocentno namirivanje poverilaca.
Takođe, ne mojom voljom, već odlukom Vlade, mi smo odlučili da u slučaju da se dobije cena koja prevazilazi obaveze prema poveriocima isplatimo posebne otpremnine zaposlenima, za 11.000 radnika koji su radili u trenutku stečaja ili prethodno u Robnim kućama „Beograd“. To nije isplata na račun poverilaca, već na račun budžeta Republike Srbije, a na bazi odluke Vlade da se isplate posebne otpremnine iz budžeta. S obzirom na to da je skoro 200.000.000 evra ušlo u budžet Republike Srbije, mi smo odlučili da nekih, čini mi se, 30.000.000 evra isplatimo bivšim zaposlenima i 11.000 radnika je to dobilo. Kamo sreće da u praksi češće imamo ovakve slučajeve kao što je bio slučaj Robnih kuća, da možemo da ostvarimo u procesu aukcije veću cenu od iznosa potraživanja.
S druge strane, pominjali ste i slučaj „Sartida“. Ponavljam, kao i u slučaju „Beka“, „Rada“ i svih stečajeva koji su pokrenuti pre 2005. godine, da to nije vršeno po osnovu ovog zakona, gde je Agencija za privatizaciju stečajni upravnik, već su sudovi donosili odluke o tome. Pridružujem se vašem pitanju zašto nije izvršena glavna deoba, ali moram reći još jednom – treba za to pitati sud.
Kada god neko iz izvršne vlasti, a i sam spadam u te, kritikujem sud, onda mene kritikuju – zašto ne poštujete nezavisnost sudstva? Ali, zaista moramo da budemo otvoreni, iskreni, u postupku stečaja sud je taj koji vodi postupak. Posebno je sud bio jedini koji je vodio postupak do 2005. godine, kada je ulogu stečajnog upravnika preuzela Agencija za privatizaciju. U slučaju „Sartida“ definitivno je ovo pitanje za sud, odnosno stečajnog upravnika, zašto nije izvršena glavna deoba, jer Vlada nikada ne vodi postupak stečaja, ni po starom, ni po novom zakonu.
Takođe ste pomenuli problem visokih nagrada. I sam sam ukazao da su nekada bile visoke nagrade. To je promenjeno pravilnikom iz 2008. godine. Pomenuli ste jedan slučaj iz Subotice. Bilo je mnogo takvih slučajeva.
Što se tiče stečajnog veća, nije fer da kažete da ministri ili Vlada imenuju stečajno veće. Vi znate koliku mrežu sudova mi imamo; oni će se sada, srećom, reformisati, smanjiće se mreža sudova. Ali, zaista su sudije te koje imenuju stečajno veće, tako da na promene u određivanju članova stečajnog veća ne može niko iz Vlade uticati. Upravo da ne bismo imali takvu komplikaciju da imamo i sudiju i stečajno veće, ukidamo ovim novim zakonom postojanje stečajnog veća i predlažemo da postoji samo stečajni sudija, koji se izvlači iz bubnja, dakle metodom slučajnog uzorka.
Još jednom želim da kažem da smo moji saradnici i ja zaista otvoreni za sve stručne i dobronamerne primedbe u cilju popravljanja ovog zakona, koji je, moram reći, za razliku od mnogih drugih, rađen vrlo temeljno i od marta meseca se nalazio na veb-sajtu našeg ministarstva, doživeo je jednu jako široku i dugačku javnu raspravu.
I sami kažite da li često nalazite u zakonima analizu efekata propisa, kao što je priloženo u ovom zakonu. To nije moja zasluga, odmah moram da kažem, već želim da pohvalim i gospodina Luku Andrića, koji je savetnik za ovu problematiku, i čitavu ekipu koja je radila za naše ministarstvo ovaj zakon. Nadam se da će i drugi zakoni koji budu dolazili u Skupštinu imati ovakav kvalitet.
Još jednom zahvaljujem i partijama koje nisu u vladajućoj koaliciji, koje objektivno procenjuju ovaj kvalitet i koje će podržati, govorim o LDP-u.

Zahvaljujem, gospodine ministre. Repliku ima gospođa Jorgovanka Tabaković.

Ne bih da svojim kolegama oduzimam mnogo vremena od današnjeg rada, ali zaista moram da kažem – u pokušaju da se odbranite za RK „Beograd“, vi ste sebe demantovali. Stopostotna naplata i isplata poverilaca i ostatak govori u prilog onome o čemu sam govorila, da su dugovi bili manji od imovine.
Gospodine ministre, da li se sećate, za skupštinskom govornicom sam vam iznosila da su dve zgrade zaboravljene u prodaji tih robnih kuća, koje su bile vlasništvo Vlade, a vi ste ih prodavali kao imovinu RK „Beograd“. Znači, nemojte da se hvalite onim što nije za hvaliti se.
Vi meni kažete – niste razumeli. Ne mogu da vam zabranim da govorite ovako ili onako, vi možete da se ponašate kao moj profesor u srednjoj školi, ali sam uvek dobijala najbolje ocene i bila sam dokazano uvek najbolji đak. Ali, ja ovde vama nisam đak. Mi ne možemo različito da čitamo zakon.
Vi ste napisali da javno preduzeće nema pravo da prekine isporuku usluge koju nije naplatilo. Kragujevac je imao priliku da oseti takvo ponašanje kada mu je isključeno grejanje, struja, šta li već, zbog sukoba vlasti, unutarkoalicionih nerazumevanja itd.
Ni takav slučaj ne opravdavam. Ako se zalažemo za tržišnu privredu, za dužničko-poverilačke odnose, za institut suda, za institut da se ono što se proda naplati, ako postoje VIP korisnici telefonskih usluga, grejanja, to mogu biti porodilišta, bolnice itd., ali ne mogu vaši stečajni dužnici koje želite nekome da pripremite, poklonite, prodate, šta li već, jer ima raznih zloupotreba, da tretirate kao VIP korisnike usluga javnih preduzeća, koje mnogi prozivaju za gubitke, slab profit, nekonkurentnost itd. Ne možete da imate dvostruke aršine.
Ovde govorimo srpskim jezikom i na moju osnovnu primedbu mi niste odgovorili. Zakon o stečaju ima osnovnu nameru da namiri poverioce. Prezaduženost, gospodine ministre, znači da stečaj ne bi ni postojao kada bi jedni drugima plaćali gotovinom – vi meni robu, ja vama novac. Stečaj i postoji zato što se roba daje na kredit i na odloženo, pa se ne izmiri.
Ako niste znali, termin „bankrot“ potiče od reči „bancarotta“, kada su u srednjem veku u Italiji onim prodavcima koji su bežali sa pijace ne izmirujući obaveze ostali prodavci lomili klupe.
Znači, precizno definisanje prezaduženosti, kao razloga za nastanak stečaja i otvaranje postupka, nije zakonom izvedeno.
Što se tiče toga koliko se ja u ovaj zakon razumem i da li sam čitala, imaćemo prilike da u daljoj raspravi, kada budemo nastavili po govornicima, razmenimo argumente.

Gospodin ministar ima reč.

Vrlo kratko. Dakle, ponavljam ono što sam rekao za Robne kuće. Ako je 1996. godine otvoren stečaj nad Robnim kućama, niti ja mogu znati, niti bilo ko iz naše vlade zašto je to učinjeno, odnosno da li su dugovi bili veći od imovine. Dakle, sama prodaja 2007. godine, 11 godina nakon toga, po ceni koja je namirila stoprocentno poverioce može značiti da ste vi u pravu, ali ne mogu biti odgovoran za ono što je neko stavio u stečaj 1996. godine. Tu niste fer. Dakle, da li je stečaj trebalo da se otvara 1996. godine treba pitati onoga ko je taj stečaj pokrenuo. Ne znam ko je, možete saznati, verovatno to nije tajna. Ali, 1996. godine je Milošević bio na vlasti; ne znam ko je bio u Vladi, ali svakako nema nikakve veze sa mnom.
S druge strane, hoću da vam razjasnim ovaj član vezan za javna preduzeća. Ne sme EPS da prekine isporuku novom vlasniku preduzeća koje je kupljeno u stečaju samo zato što nisu namirena potraživanja od bivšeg vlasnika.
Ako novi vlasnik uredno izmiruje obaveze, naravno da EPS ne sme da mu naplaćuje nešto što nije njegov dug, inače bi EPS bio u povlašćenom položaju u odnosu na druge poverioce, jer bi naplaćivao od novog vlasnika, a ne iz stečajne mase. Samo to znači taj član.
Konačno, kažete da srpskim jezikom nismo dobro objasnili šta znači prezaduženost. Mi smo u zakonu odabrali najjednostavniju definiciju, a to je da su obaveze veće od imovine. U tom slučaju, sam dužnik može da zatraži pokretanje postupka, po članu 55. ovog zakona, a sud može da prihvati, može i da odbije. Sudija ima pravo da, ako nije siguran, angažuje sudskog veštaka. To je objašnjenje i ne treba od toga praviti neku mistifikaciju.

Zahvaljujem. Reč ima gospodin Buha.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani Srbije, pred nama je vrlo bitan zakonski projekat, koji je Ministarstvo  moralo sagledati daleko dublje, sa daleko više konkretnih rešenja. U ovom zakonu nemamo ništa što će ubrzati postupak, ništa što će omogućiti poveriocima da dobiju što veći iznos sredstava koja potražuju. S druge strane, troškovi postupka, kao treći uslov isplativosti stečajnog postupka, jako su veliki.
Pokušaću sada to da pokažem sa podacima koji postoje u našim medijima, koje su mediji objavljivali ovih dana kada se razgovaralo o stečaju. Između ostalog, došli smo do podatka da je brzina stečaja u Republici Srbiji 2,7 godina. Međutim, u ovih 2,7 godina utrpane su i babe i žabe – i jednostavni postupci, koji se završe za dve rasprave, i složeni postupci koji traju godinama. Stečajni postupak protiv „Jugoskandika“ traje još od 1993. godine, znači traje do sada 17 godina, a trajaće 26 godina, dok se god ne završi ovaj postupak, s obzirom na isplatu poverilaca iz ovog postupka. Imamo, recimo, „Kosovsku banku“, čiji postupak traje 19 godina, i mnoge druge. Znači, sve smo to udrobili u jedno pa smo dobili 2,7.
Samo ću da kažem koliko je to u našoj okolini, u regionu. U regionu je prosek oko godinu i po, u EU je negde 1,2, u SAD je devet meseci.
Što se tiče stepena namirenja, kod nas je 25% od ukupnih potraživanja. U Nemačkoj je 52%, u Hrvatskoj je 30%, u Bugarskoj 32%, u Rumuniji 29%. Znači, otprilike za razvijenim evropskim državama zaostajemo duplo.
U pogledu troškova postupka, Srbija troši 23% stečajne mase. U Nemačkoj je to 8%, u Hrvatskoj je 15%, u Bugarskoj i Rumuniji je 9%. Opet u odnosu na region trošimo dva-tri puta više. Ovo su stvarni pokazatelji koji govore o tome šta je stečajni postupak u Srbiji i koliko je on efikasan.
S druge strane, ako uzmemo ove eklatantne primere, o njima moramo govoriti, kao što je „Jugoskandik“, kao što su četiri banke i ostale banke koje se nalaze u stečaju, samo da vam kažem da je trenutno u stečaju ukupno 19 banaka, a u postupku likvidacije dve banke. Od osiguravajućih kuća u stečaju je sedam, u likvidaciji dve; štedno-kreditne zadruge dve i jedna u postupku likvidacije.
Trenutno se u postupku stečaja nalazi oko 2.000 predmeta, što jasno govori o usporenom postupku, ogromnim troškovima koje „jede“ ovaj postupak; oni koji su učestvovali u finansijskim transakcijama sa firmama i pravnim licima koja su ušla u stečajni postupak nikad videti neće određeni procenat svojih potraživanja.
Ono što je problem ovog zakona, to je problem ove vlasti. Ova vlast ne čini ništa da ubrza postupak, a to najbolje pokazuje podatak, koji imate vi u Vladi i svi državni organi, da je Evropska komisija u izveštaju za 2008. godinu, između ostalog, rekla za pravosudni sistem da je najozbiljnija prepreka u privlačenju stranih investicija. Nadalje, Evropska komisija govori o sporosti pravosuđa koja direktno utiče na ekonomske prilike u zemlji; mnoge firme odlaze u bankrot zbog nemogućnosti naplate potraživanja koja su nesporna.
To je direktan udarac na pravosudni sistem i Evropska komisija direktno ukazuje na akutni problem države. Najakutniji problem je upravo u oblasti pravosuđa, što ima reperkusije na stečajni postupak, koji ovog trenutka traje onoliko koliko traje.
Pored svega ovog što sam naveo, moram napomenuti osnovne probleme u samom postupku koje ste vi ovde probali da korigujete, međutim, ne vidim tu nikakvu korekciju koja je iskazana u članu 11. Predloga zakona gde vi iznosite razloge stečajnog postupka, odnosno razloge stečaja, pa kažete u stavu 1 – razlozi stečaja su trajnija nesposobnost plaćanja, preteća nesposobnost plaćanja, prezaduženost, nepostupanje po usvojenom planu reorganizacije i ako je plan reorganizacije izdejstvovan na nezakonit način.
Da se zadržimo na prvom i drugom razlogu, to su trajnija nesposobnost plaćanja i preteća nesposobnost plaćanja. Da sada ne čitam, nemam vremena, odredbe zakona su šture, nepotpune i necelishodne. Iz njih samo može da proistekne voluntarizam, voluntarizam sudija, voluntarizam upravnika, voluntarizam celokupnog sistema koji je morao daleko jednostavnije, sa daleko jednostavnijim merama i propisanim normama stvoriti preduslove za stvarne razloge, koji se ne mogu menjati.
Nažalost, vi ovo niste promenili, a istu praksu koju smo imali po onom starom zakonu ste nasledili.
Niste hteli da promenite, samo zato što ne želite da se postupak ubrza. Ne želite, to je evidentno kod onih preduzeća koja se godinama nalaze u tom postupku.
Ono što je još bitno naglasiti, to je da je vrlo štetno to što u postupku učestvuje Agencija za privatizaciju. Sad ću reći zašto. Agencija za privatizaciju učestvuje u formi stečajnog upravnika i sprovodi postupak. Ta lica koja su u stalnom radnom odnosu u Agenciji učestvuju u ovome i dobijaju naknade.
S druge strane, vi ste to izdejstvovali, prevashodno vaše ministarstvo, ista ta lica koja su u radnom odnosu imaju vrlo visoke zarade; zarade za 2008. godinu bile su 87.000, što je skoro dva puta više nego što je prosek privrede, 87.173,36 dinara. Pored toga, kroz nagrade i naknade (vi imate i naknade) lica u Agenciji za privatizaciju ostvaruju enormne svote prihoda i zarada.
Ne završava se tu angažovanje radnika Agencije za privatizaciju. Imamo njihovo učešće u upravnim odborima, njihovo učešće u skupštinama pravnih lica. Ne završava se ni tu, oni su čak i vršioci direktora u nekim situacijama, u pravnim licima. Dokle? Uz ovako visoka primanja, uz ovakav angažman itd.
Zašto nam postupci, negde 670 postupaka stečaja, traju toliko? Baš zbog toga. Šta ih briga, neka traje koliko traje. Prodajemo malo imovine, namirimo sebe i jako nam je lepo.
Koliko društvo tu gubi? Evo koliko društvo gubi: Agencija za privatizaciju u 2007. godini isplatila je na konto bruto zarada 467.000.000, u 2007. godini 653.000.000, u 11 meseci 2008. godine, tada sam dobio odgovor na poslaničko pitanje, 865.000.00 dinara. Gledajte kolika su to sredstva, uz ličnu zaradu od 87.000 (to je prosek u Agenciji za privatizaciju) u odnosu na 31.000 u toku ove godine. To je jasan pokazatelj gde se rasipaju sredstva i zašto ta lica u Agenciji za privatizaciju koja učestvuju u stečajnom postupku ne završavaju, ne čine ništa da se završi. Niko ih ne opominje. Nema društvene klime, niti inicijative od strane državnih organa da oni preduzmu aktivnosti da se taj postupak ubrza i završava u nekim normalnim okolnostima.
Ovo što ste vi potpisali u toku 2008. godine, tačno ću vam sada navesti, Pravilnik o osnovama i merilima za određivanje nagrade za rad i naknade troškova stečajnih upravnika, potpisano sa vaše strane 4. marta 2008. godine, ovo u stvari govori o pravom kriminalu.
Vi ste njih doveli u poziciju da mogu da uzmu koliko hoće kroz sistem nagrađivanja.
Nažalost, nema vremena i ja ću zaključiti, a preostalih sedam i po minuta iskoristiću u toku sutrašnjeg dana. Hvala vam.

Zahvaljujem, gospodine Buha.
Reč ima ministar gospodin Mlađan Dinkić. Izvolite.

Samo kratko da kažem da je Pravilnikom predviđeno da ako se brže završi postupak stečaja stečajni upravnik dobija veću nagradu; ako sporije radi, ima manju nagradu. Dakle, to je promenjeno u odnosu na prethodni period.
Ne postoji motiv stečajnog upravnika da duže radi postupak, jer je novim pravilnikom predviđeno smanjenje nagrade ako duže traje postupak, i obrnuto – veća nagrada ako brže završi. Toliko.